Inace, for the record, ja se slazem sa tvojom sustinskom idejom (ako je dobro razumem) da je sa Zapadnog stanovista pragmaticno bolje umerenim islamistima dati neke koncesije i pokusati postepeno raditi na evoluciji njihovih stavova i politike. Kad je vec situacija takva kakva jeste, oni su jednostavno cinjenica i nema nacina da se od nje pobegne. Bilo bi dobro da eksperiment iz Tunisa uspe i da dobre rezultate, posto je Turska u tom pogledu los primer, prevashodno zbog toga sto je potreban uspesan primer iz arapskog sveta, gde je Turska blagoreceno nepopularna...
Rekao bi da je savršeno dobro razumeš.
Turska je do skoro u arapskom svetu bila strašno nepopularna. Od Erdoganovog dolaska na vlast, situacija se menja i popularnost Turske raste. Još uvek je to daleko od nekepopularnosti, ali stvari se kreću na bolje što se ugleda Turske tiče. Ugled Turske je znatno porastao pre svega u Siriji i Iraku, gde Turska pomaže kako svoje Turkmene, tako i arapske umerene islamiste, ali i Barzanijeve Kurde, odnos prema Turskoj je popravljen i medju egipatskim islamistima, dok je egipatski sekularisti bukvalno mrze. Najveći uticaj Turska ima u Somaliji, koja nije arapska izemlja, ali je pod velikim uticajem arapskog sveta. Uticaj Turske je velik i na Tunis, gde se reforme vrše upravo po ugledu na Tursku, takodje islamistička nepriznata libijska vlada je pod velikim Turskim uticajem. Primetno je da Turska u arapskom svetu nigde ne deluje sama, već uvek zajedno sa Katarom, upravo iz razloga nepopularnosti Turske. U sunitskom svetu očigledno postoje dva suprotstavljena bloka, sa jedne strane su Turska i Katar, dok su sa druge strane Saudi Arabija i UAE, sa njima svuda ide i Bahrein. Ta podela je nastavak suprotstavljene politike MB-a i salafista, koja nekada ide toliko daleko da Saudi Arabija pre podrži sekulariste nego suprotnu islamističku opciju, kao što je bilo u Egiptu.
Neophodan je pozitivan primer iz arapskog sveta. Tunis je prava šansa za to. Zbog toga je i bio na udaru terorista, zato što znaju ako se u Tunisu postignu dobri rezultati, takav sistem se može preneti i na druge arapske države. Ne treba zaboraviti ni to da je Tunis zemlja u kojoj je arapsko proleće počelo i da predstavlja njegov simbol.
Uzmimo za primer još jednu arapsku državu Jemen. Gde je tranzicija vlasti uspešno sprovedena i krenulo se ka demokratskim promenama. Napravljena je neprincipijelna koalicija dojučerašnjih velikih protivnika, koji su godinama medjusobno ratovali, sekularista, koji kao i u skoro svim arapskim državama kontrolišu vojsku, i poprilično verski extremnih šiita Huta, i izveden je državni udar, a zemlja je sada zahvaćena ratom. Hoću da kažem da je veliki broj onih koji su zaintresovani da experiment zvani demokratizacija arapskih društava propadne i da će se prepreke javljati na svakom koraku.U Tunisu to za sada ide dobro, u Libiji ponovo postoji nada, u Egiptu je privremeno prekinuto...
Po istoj logici, mozda je u Japanu bezbednost visoka zato sto, recimo, nema mnogo Srba. 
