Kacio sam vec ovde Ferari, Lotus i Vilijams Indikar bolide, a evo ga i Lizje:
Lizje LC02 sa Kosvortovim motorom za sezonu 1984, baziran na F1 JS23 bolidu i konstruisan po narudzbi Majka Kerba za njegov tim Kerb Rejsing. Ispostavilo se da je zalogaj ipak bio prevelik za Francuze koji su svoj zadatak previse olako shvatili, bolid je bio djubre koje nije moglo da se kvalifikuje za trku, zapravo uspeli su sa njim sveukupno da okrenu tri kompletna kruga na stazi u Long Bicu. Kerb je odbio da plati obecan novac pa je Lizje prekinuo dalji razvoj i vise nisu pokusavali u Americi. Nakon tri bezuspesna pokusaja sa Lizjeom (Finiks, Long Bic i Indi), Kerb je za ostatak sezone sklopio dil sa Denom Gernijem za koriscenje njegovih Igl sasija.
Antares, proizvodjac sasija sa svojim neortodoksnim pristupom u periodu aerodinamickih eksperimenata na prelazu 60-tih u 70-te:
Rodzer Meklaski, 1972. Kvalifikovao se kao 15. i ispao zbog kvara u 95. krugu trke.
Svid Sevidz, 1972 (obratite paznju da potpuno drugaciji koncept nosa u odnosu na Meklaskija). Sevidz nije uspeo da kvalifikuje ovu sasiju pa su mu umesto nje spremili jedan stari budzeni Igl nista manje egzoticnog izgleda (vidi dole).
Sevidz je Igla kvalifikovao na 9. poziciju ali je ispao iz trke vec u 5. krugu.
Voli Dalenbah, 1972, kvalifikovao se kao poslednji, 33. Trku zavrsio na 15. mestu sa 18 krugova zaostatka. Dalenbahova sasija je u preradjenoj formi vaskrsla 1979. godine kada ju je kvalifikovao Eldon Rasmusen (ponovo kao 33.) i trku zavrsio zbog kvara u 89. krugu (vidi dole).
Dzoni Raterford u retko ruznom Brabamu na Indi 500 1972:
(kvalifikovao se kao osmi, ispao u 55. krugu)
F5000, neobicni bolid Saparal iz 1971. godine legendarnog konstruktora Dzima Hola, poznatog po svojim naprednim aerodinamickim konceptima za sportske prototipove. Inace, Hol je bio i uspesan konstruktor Indikar sasija i njegov Saparal 2K je u rukama Dzonija Raterforda 1980. pobedio na Indi 500 i uzeo Indikar sampionat.
Prvi nastup Porsea na Indi 500 desio se 1966. godine sa neobicnim bolidom koji je imao dva motora, jedan napred i jedan pozadi, naravno sestocilindricna boksera na vazdusno hladjenje a kako bi drugo. Sa iskusnim veteranom Bilom Cizburgom za volanom, ovaj neobican bolid ipak nije uspeo da se kvalifikuje za trku...
Iako svojim konceptom ne preterano egzotican za svoje vreme, u pitanju je jedinstven i unikatan bolid. Svoj zivot je zapoceo pocetkom 70-tih kao standardni Meklaren M16 Indi bolid sa Ofenhauzerovim rednim cetvorocilindricnim turbo motorom, da bi 1980. dosao u ruke Dzerija Karla, vozaca-inzenjera u sam svoj majstor fazonu, i koji je do tada vec prevazidjenu Meklarenovu sasiju ocerupao, ubacio u nju Sevroletov V8 motor, i zatim oko svega toga napravio nov bolid sa sve kompletnim efektima tla, zavesice, venturiji i ostali bakraci, sve sam u svojoj radionici.
Karl se sa ovim bolidom kvalifikovao kao 28. a trku je zavrsio 21. nakon odustajanja u 64. krugu zbog kvara. Vozio ga je cele Indikar sezone 1980. i delom 1981. (ukljucujuci i Indi 500, zavrsio trku na 15. mestu).
Rodzer Rejdzer, Sprintkar veteran na 1980. Indiju 500. Jos jedan sam svoj majstor, Rejdzer je nakon sto je osvojio sve sto se dalo osvojiti u Sprintkar kategoriji poceo da se petlja u Indikar tokom druge polovine 1970-tih godina. Konstantno na ivici bankrota, prvi put je pokusao da se kvalifikuje na Indi 1979, kada mu to nije uspelo (bio je prvi iza crte). Za sezonu 1980. imao je sasiju ali ne i motor, i posto nije mogao da priusti nov odlucio je da ga sam napravi. Na lokalnom otpadu je pronasao stari skolski autobus iz kojeg je izvadio Sevroletov motor, uradio mu "generalku" u svojoj garazi i ubacio ga u bolid.
Sa ovakvim motorom kvalifikovao se za Indi na 10. mestu, ispred takvih legendi kao sto su Fojt, Dzonkok i Sniva, i do 16. kruga trke uspeo cak nakratko da izbije na vodecu poziciju! Nazalost, u 56. krugu, u trenutku kad je sustizao Dzima Mekelrata za citav krug, ovaj se iznenada okrenuo ispred njega i ne mogavsi da ga izbegne Rejdzer se slupao.
To je bio i njegov poslednji pokusaj na Indiju, Rejdzer se vratio Sprintkar trkama gde je oborio sve moguce rekorde i gde se takmicio do 2009. godine kada je najzad, navrsivsi 60 godina, odlucio da je vreme za penziju...
Vilijams FW07 F1 bolid (1979. - 1982.) preradjen u sportski prototip nalik na one iz Kan-Am serije, za potrebe evropskog Interserie sampionata sportskih prototipova 1986. u pokusaju da se prekine dominacija Porsea 956. Nije uspelo.
Godina 1980, jos jedan F1 konstruktor se oprobava na Indiju, u pitanju je Marc Maksa Mozlija sa bolidom na bazi F2 modela 792. Iako je bolid dizajniran u Marcu oni nisu zeleli javno da se ukljuce u takmicenje tako da je sasija dobila inkognito ime Orbitor, a izradjena je u SAD u iznajmljenoj radionici sa radnicima nedavno otpustenim iz Vilijamsovog F1 tima. Ne preterano uspesna, ali ne i katastrofalno neuspesna, Orbitor sasija je posluzila svrsi, i Marc je na njoj puno naucio sto im je pomoglo da tokom 80-tih dominiraju Indikarom sa bolidima koje je dizajnirao Adrian Njui.
BRM P230, poslednji BRM-ov F1 bolid, kome jednostavno nije bilo sudjeno:
Poslednja sezona BRM u svetskom sampionatu bila je 1977, kada su se takmicili sa modelom 207. Ovaj bolid se naredne sezone takmicio u britanskom Aurora nacionalnom F1 sampionatu (bez veceg uspeha) a za sezonu 1979. Aurora sampionata BRM je spremao model 230, koji je poput tada revolucionarnih Lotusa 78 i 79 koristio efekte tla. No, za to se nikada nije ukazala prilika, jer je tim bankrotirao jos tokom testiranja, pa model 230 nikada nije dobio priliku da startuje na nekoj F1 trci.
Bolid je tada otkupio Dejvid Hepvort i modifikovao je u Hepvort GB1 sportski prototip sa potpuno novim aeropaketom ukljucujuci zatvorene tockove i sve sto vec ide uz tu kategoriju:
Planirali su da sa ovakvim bolidom ucestvuju u Kan-Am sampionatu, no i tu su se planovi izjalovili. Tokom testiranja, vozac Deni Saliven (vozac Benetona u F1 1983, pobednik Indija 500 1985. i Indikar sampion 1988.) je doziveo udes u kome je sasija ostecena u dovoljnoj meri da se popravka ne isplati. Tako je poslednji BRM-ov bolid otisao u rashod...
Kad su kalifornijski hotroderi ucestvovali na Indiju:
1982, BCV Igl-Sevrolet sa Denisom Fajerstonom za volanom.
O ovom Den Gernijevom cudu sa efektima tla sam vec pisao ranije, no ovde je u pitanju jos egzoticnija zverka. Iza imena BCV kriju se inicijali trojice entuzijasta-hotrodera i konstruktora top fuel dragstera, "Malog" Dzona Batere, Ronija Kapsa i Boba Varnberga. Batera je 1981. od Gernija narucio jednu sasiju, ali tako da sam sa svojom ekipom ucestvuje u njenoj proizvodnji. Radio je sa Iglovim majstorima svaki dan, uceci finese dizajna bolida za Indi. Igl je bio dizajniran da primi ili turbo Kosvort ili atmosferski Sevrolet, i odabrali su ovu drugu opciju - Kosvort je nudio vecu elasticnost i (za nesto jako malo) vecu snagu po cenu znacajno vece potrosnje, racunica je govorila da Sevrolet moze duzinu od 500 milja da zavrsi sa jednim kompletnim stopom manje, sto je znacilo prakticno kompletan krug prednosti u odnosu na turbo-motore.
Nakon sto je bolid isporucen, Batera ga je u svojoj radionici potpuno rasklopio, svaki pojedinacni deo preradio na toleranciju od 4 decimale, gde je mogao zamenio laksim materijalima, i na ovaj nacin olaksao bolid za dobrih 30 kg. Onda se zdao na motor, izbacivsi standardnog Sevija spremljenog u Iglu i napravivsi potpuno nov motor koristeci svo iskustvo sa dragsterima. Novi motor je u pocetku bio strasno problematican, bacao je ulje, i umalo da zbog njega budu diskvalifikovani i pre nego sto bi dobili prilike da se kvalifikuju. Kvalifikacije su izvezli sa karterom oblozenim pampers pelenama da upiju ulje taman toliko da izdrze ta cetiri kruga.
Uspeli su da se kvalifikuju kao 21. od 33 startera, i vreme do starta trke proveli u groznicavom lecenju "bubica" motora. Konacno je doveden u red za poslednji test pred start, gde je bez problema izdrzao ceo dan.
Indi iz 1982. ce ostati zabelezen po udesu na startu kojeg je izazvao drugoplasirani Kevin Kogan u kome je ucestvovalo 6 bolida, ukljucujuci i favorite Fojta i Andretija. BCV vozac Denis Fajerston se provukao kroz tu frku bez ostecenja, i sve je islo kao po planu do 37. kruga kada je na bolidu crkla lamela kvacila i morali su da odustanu, zabelezivsi tako 27. mesto kao rezultat.
Batera i ekipa su jos dva puta spremali bolide za Indi, 1984. sa novim Iglom kada je tokom treninga vozac Stiv Krisilof doziveo udes i povredio se, sto ih je eliminisalo iz daljeg ucesca te godine, i 1987. sa Marcom kada nisu uspeli da se kvalifikuju kao prvi ispod crte.
Australijanac Denis Fajerston je svoj prvi Indi vozio 1980. godine, a nastavio je da ucestvuje na njemu do 1987. kada je zbog teskog udesa tokom treninga bio prisiljen da zavrsi svoju vozacku karijeru.
Dzon Batera u svojoj radionici
Denis Fajerston je nedavno otkupio ovaj unikatni bolid, koji je nakon svoje jedine trke 1982. stojao garaziran u jednoj privatnoj kolekciji u Kaliforniji, i kompletno ga restaurirao. Kako to izgleda (i zvuci) mozete videti dole:
