Zdravstveni sistem Srbije, ovakav kakav je sada, potpuno je nefunkcionalan i nalazi se u stanju delimicnog raspada, za koji se moze ocekivati da ce se samo produbljavati. Ovo sada nije pet do dvanaest, nego dvanaest i pet za kompletnu reformu sistema.
Svaki drzavni zdravstveni sistem ima nekoliko komponenti, a od njihovog uzajamnog odnosa zavisi i efikasnost sistema.
Globalno, delovi javnog zdravstvenog sistema sastoje se od sledecih (i mozda jos nekih) elemenata:
1. Preventiva
2. Primarna zdravstvena zastita
3. Sekundarni nivo
4. Tercijarni nivo
Siromasne zemlje, kao sto je to Srbija, ne mogu razvijati sve segmente zdravstvenog sistema, s ambicijom da svi budu i savremeni i u skladu sa razvojem svetske medicine u svakom trenutku. Jednostavno, to je nemoguce, jer je previse skupo, a Srbija za to nema para.
Smatram da ni jedan ministar, kolikogod bio sposoban (a trenutni je jedan od najnesposobnijih do sada) ne moze sam da izmeni sistem, nego se pod kapom ministarstva zdravlja mora formirati komisija, koja bi sistem analizirala segment po segment i predlagala optimalna resenja. Tu prvo mora da se krene od preventive i primarne zdravstvene zastite, jer bi napredak u ta dva podsistema najpre dao najvece koristi za drustvo u celini.
Gradjani Srbije moraju u startu da budu svesni da od zdravstvenog sistema mogu ocekivati samo onoliko koliko ima novca i da jedna multidisciplinarna komisija mora da normira koji je to nivo koji je garantovan apsolutno svim drzavljanima Srbije, bili oni zaposleni ili nezaposleni.
Razmisljajuci danima o tome sta bih mogao da predlozim, nisam dosao ni do kakvog pametnog zakljucka.
Generalno, u svetu postoje cetiri sistema:
- The Beveridge Model
- The Bismarck Model
- The National Health Insurance Model
- Katastrofa koju tu ne treba ubrajati, a koju nazivaju TheOut-of-Pocket Model
Polazeci od ovog cetvrtog, on je izraz socijalne katastrofe drustva, ali Srbija ima jako mnogo elemenata bas tog modela i sto je najstrasnije, njegova se zastupljenost povecava.
Prethodna tri modela, svaki za sebe, imaju svoje dobre i svoje lose strane i gotovo nigde na svetu (koliko je meni poznato) ne postoji jedan od ta tri modela u cistoj formi, bez primesa, manjih ili vecih, i ostalih modela.
Smatram da se pod kapom ministarstva zdravlja mora formirati ozbiljna i strucna komisija od najiskusnijih predstavnika svih medicinskih grana, sa podkomisijama za preventivu, primarnu, sekundarnu i tercijarnu zdravstvenu zastitu. To nije posao koji moze da obavi pojedinac i zakljucci tekomisije predstavljali bi zapravo novi i izmenjen sistem zdravstvenog osiguranja u Srbiji. Nuzno, posebno u domenu preventive i primarne zdravstvene zastite, kljucno mesto moraju da imaju eksperti Instituta “Milan Jovanovic Batut”, a kljucnu ulogu u rekonstrukciji sekundarnog i tercijarnog nivoa moraju da imaju najiskusniji lekari – specijalisti razlicitih specijalistickih grana.
Nikako se ne sme izgubiti iz vida da iskusni eksperti za ekonomiku zdravstva moraju da imaju kljucna mesta u svakom od ovih sektora, jer se mora poci od osnovne premise da od kolicine raspolozivog novca zavise i sva realna resenja, pa se ne bi desavale budalastine i besmislice da lokalne bolnice npr. nemaju zavoje i gazu, a pritom se rade u tercijarnim centrima potpuno besmislene transplantacije jetre, pluca i srca.
Za svaki nivo zdravstvene zastite nuzno je zapoceti tabeliranjem, gde na jednu stranu tabele ide raspoloziva suma novca, a na drugu nuzne potrebe.
Gro sredstava, po mom misljenju, mora se izdvojiti za sektor preventive i primarne zdravstvene zastite.
Mislim, kad posmatram zdravstvo u celini, da je sekundarni nivo jos u najboljoj situaciji, mada i on u katastrofalno losoj. To su lokalne bolnice po gradovima.
Tercijarni centri su danasnji Klinicki centri, a oni su potrebni samo i jedino sledecim gradovima: Nis, Kragujevac, Beograd i Novi Sad. Oni bi morali medjusobno vrlo tesno da saradjuju.
Ako bih sada poceo da pravim spisak gluposti i besmislica na koje se baca novac, pocevsi od “kubanske vakcine” pa do presadjivanja jetre ili srca, to bi bila cela knjiga, pa i ona verovatno nekompletna.
Takodje, nuzno je napraviti kontrolu koristenja bolesnickih kreveta, jer je jedan bolesnicki krevet skuplji po drustvo u celini od jednog hotelskog kreveta. Trajanje intrahospitalnog lecenja moralo bi se znatno smanjiti i uz odgovarajucu politiku prijema i otpusta bolesnika, verovatno i prepoloviti. Posebno napominjem da bolnice ne smeju da budu mesta za umiranje u kojima infaustni bolesnici nedeljama i mesecima cekaju svoj kraj, vec se moraju formirati hospice (ustanove u kojima bolesnici u terminalnoj fazi bolesti dobijaju svu negu, sredstva protiv bolova, infuzije tecnosti i sl.), ali se ne lece, jer lecenja nema.
I na kraju, u cilju smanjivanja lista cekanja, bilo bi vrlo korisno napraviti odgovarajuce ugovore sa privatnim bolnicama, pri cemu bi drustvo placalo isti onaj iznos koliko dan lecenja takvog bolesnika kosta u javnoj zdravstvenoj ustanovi, a pacijent, koji zeli da preskoci listu cekanja ne bi morao da trazi “kum-Ziku”, koji poznaje rukovodioca bolnice/odelenja, nego bi sam zakazivao pregled u privatnoj bolnici, kod kog god lekara zeli, ali bi takodje sam, iz svog dzepa, placao i razliku u ceni.
.
Ponavljam jos jednom, prvi korak u reformi zdravstva morao bi da bude formiranje komisije (sa podkomisijama za odgovarajuce probleme), koje bi morale da studiozno izuce sve ove probleme, daju predloge, zatim da se predlog reformisanog zdravstvenog sistema stavi na javnu diskusiju, a tek nakon toga primeni u praksi.
I jos na kraju, nikako se ne sme izgubiti iz vida:
Koliko para, toliko muzike.
Edited by vladan, 12 November 2015 - 15:26.
