Izgleda da je ovde nastao nesporazum. Kako sam ja shvatio tvoje ranije pisanje, bilo bi skraceno radno vreme, a plata (tj. mesecni dohodak) da ostane ista. Medjutim, ako je covek placen po satu, onda mu je "skracena" i zarada kad se skrati radno vreme... Mada je stalno zaposlen i ima garantovani broj radnih sati.
Ma nema nikakvog nesporazuma. Mislim da samo nisi upratio da ovde nikakvog eksperimenta nije ni bilo, a kamoli uvodjenja sestocasovnog radnog vremena na sirem planu. Ako ikada dodje do realizacije toga, nece biti nikakav problem regulisati to da oni s eventualnom platom po satu dobiju mesecnu. Ionako bi im se bitno menjali ugovori, pa bi to bio najmanji problem. Dakle, poenta je u "stalnom poslu" i punom radnom vremenu, a ne u nacinu placanja.
Ovo mi nije bas jasno. Zar nema starijih/onemocalih koji nemaju nikoga blizu, a imaju para da plate smestaj?
Ima svakako. Oni plate osobu koja je je s njima 24/7 i ostaju u svojim domovima. Nadam se da ces ti razumeti ono sto oslo uporno pokusavam da objasnim, a ona jos upornije odbija i ignorise: Dakle, takvi domovi u kojima platis pa uzivas bolju uslugu od one koju ti obezbedjuje opstina - nema. No sad ide poenta - to sto obezbedjuje opstina nisu nikakve uboznice i sirotista, nego komforan smestaj visokog standarda. Kako su teskoce da se taj standard odrzi sve vece, tako je glasnija i debata o eventualnom otvaranju domova koje bi korisnici placali iz sopstvenog dzepa. Za sada se tu radi uglavnom o superluksuznim varijantama za one koji su u previse dobrom zdravstvenom stanju da bi dobili bilo sta od opstine, a imaju novca i zele da zive na takav nacin. To su ljudi koji danas imaju negovateljice/pomoc u kuci 24/7, ali bi radije ziveli u drustvu svoji vrsnjaka. Trenutno takvu mogucnost nemaju, jer je interesovanje jos uvek previse malo, da bi se neko upustio u takvu investiciju.
Zato jos i nije jasno koliko bi takva investicija kostala i kako bi uopste to bilo regulisano, jer ljudi bi samo da plate razliku izmedju onog na sta imaju pravo od opstine, a ne i citavu cenu usluge.
To za sada nije moguce. Privatni domovi koji postoje rade u sistemu drustvene brige o starima. Oni dobijaju novac po korisniku, ali nemaju pravo da ponude bolju uslugu i to naplate od ljudi, a istovremeno koriste pare iz budzeta. Zato se standard u njima i ne razlikuje od onog u opstinskim. Jos jedna stvar koju ovde ne uspevam da objasnim, a nije mi jasno zasto, kad je tako jednostavno.
Ovde, svi tzv. :staracki domovi" se grubo mogu podeliti u tri kategorije:
1. "assisted living" (slobodno, "zivot uz pripomoc). Ljudi zive kao u hotelu, imaju svoje sobe sa kupatilom, ponekad i malim coskom gde mogu da skuvaju kafu ili nesto jednostavno, ali jedu u zajednickom restoranu, personal im pere ves, cisti itd. Dakle, ljudi bez akutnih bolestina, ali preslabi da sami zive, isnose djubre i stajaznam. Za rad u ovakvoj instituciji nije potrebno medicinsko obrazovanje.
2. "nursing home." Tu su vec osetno onemocali, pa i nepokretni i oni sa hronicnim obolenjima. Oni koji zahtevaju ucestalu paznju. Ovde ima mesta za zaposlene bez medicinskog obrazovanja, ali mora biti i odredjen broj med. sestara (ne bih znao tacno koliko po broju klijenata/pacijenata) Obavezne su dnevne posete lekara - mada taj ne obilazi sve, nego one za koje lekaru sestre kazu da ih treba pogledati.
3. "SNF" - "skilled nursing facility." Ovo je za one sa teskim hronicnim obolenjima. Ima i pacijenata koji su na respiratoru, za koje se zna da se nece oporaviti. Ovde je propisan veci broj med. sestri, a lekar mora biti na raspolaganju u nekom broju minuta (opet, broj mi nije poznat, ali je rok kratak) i zato se ovakve institucije obicno nalaze u neposrednoj blizini bolnice.
Za prvu kategoriju, klijent/pacijent placa sam. Za druge dve, placa zdravstveno osiguranje - ako ga pacijent ima. Ako nema, placa drzava (toliko o onim pricama da neosigurani u USA nemaju pristup zdravstvu...) - ali su u drzavnim institucijama uslovi losiji/jevtiniji. Medicina je na istom nivou, ali u privatnoj ustanovi pacijent ima privatnu jednokrevetnu sobu, jelovnik po izboru i slicno, a u drzavnoj ih moze biti i po cetiri ili pet u sobi sa zajednickim kupatilom, i jedu ono sto im se skuva.
Hvala ti na ovome. Mozda ce pomoci boljem razumevanju.
Dakle, u okviru opstinske brige o starima ovde imamo samo domove iz prve kategorije. Jedino sto je uslov za ulazak u njih demencija, a ne fizicka nemoc. Iz tog razloga nema ni kuvanja, ali sopstvena soba koju korisnik uredi po svom ukusu i zelji, kao i kupatilo, se podrazumevaju.
Druga dva oblika koje si naveo nisu iz ove price, jer spadaju u domen zdravstva, koji je okruzna, a ne opstinska nadleznost. Linija razgranicenja je veoma jasna, i ustanove pod 2 i 3 nemaju status starackih domova, vec specijalnih bolnica. One nisu predvidjene za trajni boravak, mada je jasno da neretko tako ispadne.
No o njima ja ovde ni ne pricam jer ne spadaju u oblast na koju bi se odnosio pomenuti eksperiment sa skracenjem radnog vremena. Ali to jeste nesto po principu pansiona koji si opisao. Ja sam ih ranije nazvala kolektivnim smestajem, zato sto to i jesu ustanove za smestaj, i u njima se ne vrse medicinski tretmani. Odluku o ulasku u takav dom zato i ne donosi lekar, vec socijalni radnik. Uoci da ovde socijalni ranik nije neko ko se bavi iskljucivo sirotinjom, vec svima, na potpuno ravnopravnim osnovama. Bitno: Ako necije zdravlje na takvom mestu bude ugrozeno zbog nedovoljnog medicinskog tretmana, nije odgovoran socijalni radnik koji ga je tu smestio, vec lekar koji ga je otpustio iz bolnice, ili nije hteo u nju da ga primi.
Dakle, linija razgranicenja je jasna, da jasnija ne moze biti. Smestaj u starackom domu u opstinskoj nadleznosti je samo za one koji ne mogu da borave sami u svom domu, jer bi mogli da predstavljaju opasnost za sebe i druge, npr da izazovu pozar, odlutaju i slicno. Svi ostali dobijaju nekoliko sati nege/pomoci u kuci, ali ne medicinske, jer za to sluzi bolnica. I te u sopstvenim kucama obilazi sestra, bas kao i one u domovima, ali ne mora da bude stalno prisutna. Ako ona prilikom posete ustanovi da nekom treba lekar, pokusace da ga prizove, ili ce organizovati transport do bolnice (cesce i lakse izvodljivo).
Sto se tice lekova za hronicne bolesti (@oslo), oni se unose u zurnal i lekar to kontrolise, ali ne mora da bude fizicki prisutan, vec to moze preko kompa bilo gde. Na licu mesta dementnim ljudima (vecina onih koji su u domu) lekove daje niza medicinska sestra (undersköterska) po upustvima koje su izdali sestra (sjuksköterska) ili lekar. Za to zaista ne mora da ih bude ne znam koliko mnogo, tako da mi nije jasno zasto na tome insistiras. Oni kojima je potrebna intenzivnija terapija, nisu u domovima, nego u bolnicama (vise puta ponovljeno, ali izgleda dzaba).
Oni koji nisu dementni i zive kod kuce, uzimaju svoje lekove sami, ili uz pomoc hemtjänst ili porodice.
Ono sto opisujes, obilazak po kucama, postoji i zove se "home health nursing." Uglavnom se radi o hronicnim bolesnicima (teskim dijabeticarima, ljudima sa visestrukim amputacijama i slicno) - da se ti ljudi ne gnjave izlaskom iz kuce, a i da se rasterete ustanove. Za priucene radnike ovde nema mesta - iskljucivo med. sestre.
Za zdrave ljude (bez obzira na starost), postoje razni servisi, ali se to placa iskljucivo iz dzepa.
Kao sto rekoh gore, za medicinski deo brine se sestra kroz redovne posete ovim ljudima, ali svakodnevnu pomoc dobijaju od uglavnom nekvalifikovanog osoblja, i za to ne placaju sami. Koliko sati dnevno ili nedeljno, odlucuje socijalni radnik i jasno je da se pri tome ne oslanja na dijagnoze, kad se u njih ni ne razume.
Ako je necije zdravlje takvo da zahteva ceste posete med.sestre ili cak lekara, to je indikacija da se osoba smesti u bolnicu. Ne u staracki dom, jer on definitivno nije medicinska ustanova.
To je dakle ono sto drzava nudi, i to je za sve isto. Ako neko zeli vise, uvek moze da plati i privatnu negovateljicu, i sestru i lekara, samo to ne moze da bude neko zaposlen u ustanovi koja se finansira iz budzeta, u radno vreme. Medjutim, taj koji tako plati uslugu, a zeli da usluga bude kompletna i pokrije sve njegove potrebe, rizikuje da ostane bez onog dela na koji ima pravo od drzave/opstine. Zato su najcesce neke kombinacije s posetom hemtjänst u jednom delu dana, a privatnom negovateljicom/sestrom u ostatku.
Citava caka je u tome sto i korisnici usluga, kao i privatne firme koje se bave davanjem takvih usluga (svejedno da li je kod kuce ili u domu!) imaju pravo na deo budzetskih sredstava, i insistira se na tome da se te dve stvari ne mesaju. Ne moze se jednostavno doplatiti za bolju uslugu, vec one moraju da budu strogo odvojene, i sto se tice usluge, i sto se tice "izvodjaca radova".
Ako sam dobro shvatio, u Svedskoj nema ustanova koje bi spadale u gore opisanu prvu kategoriju. To me iznenadjuje, jer jos nikada nisam bio nigde gde toga nema.
Nisi dobro shvatio, i ne cudi me, obzirom na to koliko je vrludanja i pogresnih tumacenja. U Svedskoj iskljucivo takve ustanove i spadaju u oblast brige o starima, dok sve ostale idu pod zdravstvo, gde je bitna dijagnoza, a ne starost pacijenta. prvo je pod opstinom, drugo pod okrugom, i nema mesanja.
Moja baka (umrla je u 94-oj godini zivota) je poslednjih desetak godina provela tako, u Zagrebu. Placeno privatno. Detalje znam jer je jedan od uslova za prihvat bio da joj penzija bude X % (ne secam se tacno) veca od cene doma. Posto taj uslov nije zadovoljavala, ja sam morao potpisati da cu placati razliku (otac, njen jedini sin, je umro ranije). Tako mi je poznata finansijska strana, gde postoji jos jedna "caka."
U sklopu doma za oko 300-tinjak staraca je ambulanta i stacionar za akutno bolesne, sa nekih 20-ak kreveta. Caka i smejurija je sto je dom placen iz dzepa, ali boravak u stacionaru je kao i boravak u bolnici - i placa ga socijalno... Pa bi mi bilo jevtinije da baka nije bila zdrava kao sto jeste. 
Nemoj mi reci da je onaj u Maksimiru. Tamo sam popila jedno milion kafa, a bogami i poneko pivo. Blize kafane faksu nije bilo, a starci se nisu bunili kad mi dodjemo, jer im je bilo veselije s nama. Naravno da smo morali da pazimo na ponasanje, ali taj dom mi je u svakom slucaju ostao u lepoj uspomeni. To se zvalo "´ocemo u staracki na kavu?" 
.
Dakle, nije mi jasno zasto takvih ustanova u Svedskoj nema, ili zasto ih nije moguce otvoriti. Pa to je kao da otvoris jevtiniji hotel, a imas maltene garantovanu popunjenost kapaciteta...
Mislim da ti je sad jasno. Takve ustanove postoje (i samo takve u oblasti brige o starima), ali dok god koriste budzetska sredstva ne mogu da nude nista sto ostali ne nude. Za iste pare mora i ista usluga. Ako bi nudili vise i to naplacivali od korisnika, ostali bi bez budzetskog dela, a to se ne isplati ni korisnicima, ni davaocima usluga. Bar za sada nisu spremni da se toga odreknu, jer je radi o sasvim dobrim uslovima za korisnike, i sasvim lepim parama za davaoce usluga.
Ovo ima samo donekle veze sa raspravom - utoliko sto niko u domu nije imao veze sa medicinom, osim lekarke u ambulanti i cetiri sestre - jedna u ambulanti, a tri u stacionaru. No, bile su u domu samo fizicki - organizaciono i finansijski, ambulanta je spadala pod Dom zravlja.
To je dobra kombinacija, ali u swe trenutno nemoguca, jer bi zahtevala vrlo komplikovanu saradnju okruga i opstine. Ako bi jedna opstina ostvarila takvu saradnju s okrugom zato sto je fizicki blizu, zgodno i izvodljivo, ostale bi se nasle u neravnopravnom polozaju, a ljudi svi placaju isti porez. Pogotovo ne bi islo s privatnim domovima i zdravstvom, koje je celo drzavno.
Edited by vilhelmina, 16 April 2014 - 10:32.
). A ovo sto Vilhelmina dalje pise mi je silno zanimljivo:
. Ja sam samo glupi konzument, koji nikad ne kupuje nesto novo, samo zato sto je jeftino. Uvek se pitam koja se podvala u tome krije.
.
