85 replies to this topic

[vilhelmina]

Jedan od retkih kulturnih shokova koje sam dozivela po dolasku u emigraciju predstavljao je odnos ovdasnjih ljudi prema depresiji, napadima panike, anksioznosti, raznoraznim slicnim stanjima u koje svi ponekad zapadnemo, zadrzimo se u njima duze ili krace, ali na koje smo mi navikli da gledamo bitno drugacije od nasih domacina ovde na zapadu.

Koliko god se trudila da Balkanca u sebi ubedim da su to bolesti na koje treba gledati s respektom, bar kao na prehladu, ipak retko u tome uspevam. Uvek se ponovo zacudim kad procitam neku statistiku o tome koliko je ljudi na visemesecnim bolovanjima zato sto ne mogu da smisle ponedeljak i odlazak na posao. A tek mlade devojke koje na grbacu poreskih obveznika obori to sto ih je ostavio momak, ljude koji ne uspevaju da vide svrhu zivota u zemlji u koju bi se pola covecanstva doselilo samo kad bih ih pustilo, ljudi koji su zahebali uspesne karijere i zatvorili se u cetiri zida na neodredjeno vreme, dobrih studenata koji su zauvek napustili studije jer je bilo previse stresno.... Ne mislim uopste da im je lako i da to cine iz besa, ali ne vidim ni da se neko vraca posle takvog bolovanja zdrav i cio, vec uglavnom tonu sve dublje. Da li tome pridonose i antidepresivi koje ovde prepisuju sakom i kapom, ima li neke veze s tim nedostatak sunca i cistog vazduha, sta to cini da se ljudi tako lako predaju i prihvate sopstveno osecanje tuge ili straha kao bolest s kojom se treba pomiriti i s njom ziveti?

Mene su oduvek ucili da covek mora da nadje snage u sebi da se izbori sa zivotnim nedacama, sve dok je to u njegovoj moci, pa i nesto posle toga . Od moje bake, udovice s petoro dece, preko uciteljice i njenih prica o iznemoglim partizanima na Igmanskom marsu, do usput pokupljenih mudrosti tipa "sve sto me ne ubije, cini me jacom" ili one narodne "ma nek smo mi zivi i zdravi, sve ostalo je resivo". Zato mi se cini, i verovatno gresim, da bi bar polovina ovdasnjih depresivnih i panici sklonih ljudi mogla da pomogne sama sebi (i jedni drugima) kad za njima ne bi stalno trcali i zveckali antidepresivima kao klikerima ili bombonama. Zasto bi birao tezi put, ako ti se u sarenoj kutijici nudi laksi? Uz to te oslobadja svake odgovornosti i potrebe da radis na sebi i svom odnosu s okolinom jer ti si bolestan, nisi ti nista kriv. I zato sutra ujutro mozes da ostanes u krevetu, ne moras na posao ili u skolu.
Koliko se ljudima cini usluga uvazavajuci njihova emocionalna stanja kao nesto cime treba da se bavi drustvo preko svog zdravstvenog sistema? Nikada ovde nisam cula da je u redu biti tuzan ili zabrinut. I nema sumnje da se u balkanskom kulturnom miljeu sasvim preteruje s celicenjem i bagatelisanjem situacija u kojima je ocigledno da coveku treba strucna pomoc, ali nije li i ovako brizan odnos preterivanje u drugom pravcu?

Da ova svoja razmisljanja podelim s vama potakao me pasus iz Koeljove "Veronika je odlucila da umre", koji iz cudnog razloga prilikom prvog citanja pre nekoliko godina, dok sam zivela u Srbiji, jednostavno nisam uocila. Bilo mi valjda normalno. Sada mi je zapeo za oko. Dozvolicu si slobodan prevod jer nemam pri ruci izdanje na srpskom. Otprilike ovako:

Kad su akcionari pregradili staru kasarnu u psihijatrijsku bolnicu, videli su kao mogucu ciljnu grupu ljude i zene pogodjene ratom u Jugoslaviji. Ali rat je kratko trajao. Mislili su da ce se nastaviti, ali nije.
Kasnija istrazivanja su pokazala da rat svakako utice na povecanje broja dusevnih bolesti, ali u mnogo manjoj meri nego brige, patnja, urodjene bolesti, samoca i izlozenost. Kad se kolektiv nadje pred velikim teskocama - kao u ratu ili hiperinflaciji - moze se uociti manje povecanje broja samoubistava, ali i istovremeno smanjenje slucajeva ozbiljne depresije, paranoje ili psihoza. Ove bolesti se vracaju na svoje normalne nivoe cim se teskoce prevazidju, sto je prema dr Igoru pokazivalo da covek moze da si priusti luksuz da bude lud samo kad postoji prostor za to.

Dakle, da li je depresija luksuz? Ako nije, zasto je ima nesrazmerno manje u siromasnijim zemljama nego u bogatim?

[John Finn's Wife]

Tamo gde se depresije mahom leče tako što se zvizne jedan antidepresiv + jedan anksiolitik, a i Srbija se može "pohvaliti" time, tamo sigurno nije dostignut najviši stupanj u razvoju zaštite mentalnog zdravlja, ako mogu tako da se izrazim. A čini mi se da ti o tome pričaš (o kljukanju lekićima). Između ostalog, a ostatak se odnosi na "preterano posvećivanje pažnje", ili pretpostavljaš da je depresija u stvari kreacija društva?*

Naravno da zdravstveni sistem treba da se bavi emocionalnim stanjima pojedinca u društvu, sve zajedno s pomoćnim službama. Je li moguće da tako nešto dovodiš u pitanje? Možda si htela da se pozabaviš načinima na koji se to čini, ali samim tim, hm??

Mentalno zdravlje se, tamo gde je tome posvećena ozbiljna pažnja (Italija, UK i druge zemlje zap. Evrope), štiti i primarnom prevencijom, i službama u zajednici, i postoji čitav sistem kako institucionalnog, tako i vaninstitucionalnog lečenja. Ovakva podrška, sistemska, pokazuje se znatno efikasnijom od striktno medikamentoznog tretmana u okviru ustanove. Dakle, što je razgranatiji sistem pomoći, to se i poremećaji tretiraju efikasnije, manja je patnja, a razmena s okolinom i uklopljenost u društvo ide bolje i funkcionalnije. Što je metod jednosmerniji, i učinci su slabiji.

Neobraćanjem pažnje, negiranjem i čeličenjem tipa "slabost se ne toleriše" teško da se društvo može "ozdraviti". Nije depresija nekakva razmaženost, recimo - onda kad je kulturološki protivno normama da se pokaže, pojavljuje se u drugim maskiranim, oblicima a ne onom koji je najkarakterističniji. To što si našla kod Koelja, to je hteo da kaže kako mentalna bolest nije sudbinska datost već se na nju može uticati sopstvenim resursima (a možda i nije to hteo nego ga malo ulepšavam, možda je hteo da kaže kako je bolest mit, to jest da je popularizovao neke radikalne antipsihijatrije, no stvarno se ne sećam, predavno sam to čitala).

Nikada ovde nisam cula da je u redu biti tuzan ili zabrinut.

Niko ozbiljan ko se bavi mentalnim zdravljem ti neće potvrditi takvu postavku. Nije svaka tuga depresija niti je svaka zabrinutost nekakva nezdrava anksioznost.
Ozbiljni će uglavnom težiti da traže zdrave snage u osobi i onda kad ima smetnje, a to što postoje neki koji psihijatrizuju sve i svašta, ne znači da ljude sa stvarnim problemima treba lišiti pomoći.

*Slagaću ako ne kažem da verujem da postoje neki obrasci zavisni od konkretnog miljea i kulture koji mogu da potpomognu javljanje nekih nefunkcionalnih razmišljanja i ponašanja kod nekih osoba - pa i depresivnih osećanja, npr. ako se insistira na visokom postignuću koje se teško dostiže. Ali opet, kao što će isti uzrok kod različitih pojedinaca dati drugačiji rezultat odnosno drugačije uticati, tako će i neki poremećaji doći od sasvim različitih uzroka, pa ih ne možeš sve spakovati u istu fijoku i reći da je bolje da se ne bavimo tim.

Edited by John Finn's Wife, 28 June 2010 - 18:21.

[vilhelmina]

.............

U prvom postu sam samo onako nabacala to sto pada u oci nenaviklom posmatracu kad tek pristigne s brdovitog Balkana. Daleko od toga da dovodim u pitanje potrebu da se ljudima ponudi pomoc u prevazilazenju teskih zivotnih perioda, bez obzira da li su i objektivno teski ili je nekome jednostavno ponestalo snage da se nosi sa zivotom. Cak ako i gledam ravnodusnim ocima poreskog obveznika bez trunke empatije, opet je bolje za drustvo, pa time i za svakog pojedinca, da se problemi resavanju u startu, jos bolje prevencijom, nego kad eskaliraju i izazovu domino-efekat.
Moja dilema je u tome sto mi se cini da ispod plasta brige za narodno zdravlje stoji teska povrsnost i puko zadovoljavanje forme. Ljudi se salju na duga bolovanja koja se kasnije skoro automatski produzavaju, kao i terapija antidepresivima ili vec necim, a da za to vreme jedva sretnu lekara. Uglavnom samo na pocetku. Pri tome vreme provode prakticno u izolaciji koja mozda prija prvih nedelju dana dok se odmoris i naspavas, a posle prerasta u sve goru teskobu i sve veci strah od ponovnog suocavanja sa svakodnevicom. Jos gore, ljudi pocinju sebe da dozivljavaju kao bolesne iako su u pocetku mozda trebali samo malu pomoc i podrsku. Na kraju - jednom pacijent, zauvek pacijent i nikad vise zdrav covek.

Mentalno zdravlje se, tamo gde je tome posvećena ozbiljna pažnja (Italija, UK i druge zemlje zap. Evrope), štiti i primarnom prevencijom, i službama u zajednici, i postoji čitav sistem kako institucionalnog, tako i vaninstitucionalnog lečenja. Ovakva podrška, sistemska, pokazuje se znatno efikasnijom od striktno medikamentoznog tretmana u okviru ustanove. Dakle, što je razgranatiji sistem pomoći, to se i poremećaji tretiraju efikasnije, manja je patnja, a razmena s okolinom i uklopljenost u društvo ide bolje i funkcionalnije. Što je metod jednosmerniji, i učinci su slabiji.

Ne znam za zemlje koje si navela, ali Svedska u kojoj ja zivim bi trebalo da je ako ne ispred, ono svakako u rangu s njima. I bas tu sam srela zbunjujuce mnogo ljudi koji su uzeli pauzu od posla ili studija da bi svoj emotivni zivot doveli u red, a kasnije im se vise nikad nisu vratili. Jednostavno, ispali su iz igre, a nisu postali srecniji od toga. Sistem ih prati neko vreme (prepisujuci bolovanje i lekove), a kasnije prepusta samima sebi bez da je postignut bilo kakav napredak.

Institucionalnih i vaninstitucionalnih nacina lecenja koje spominjes ima, nije da ih nema. Ali se vreme posete zakazuje dva meseca unapred i niko nema vremena za predugu pricu s tobom ako nisi vec duboko zaglibio, ali to i nisu slucajevi o kojima ovde pricamo.

Osim premalog broja, pa time i teske dostupnosti skupih lekara, kao problem vidim i njihov strah od greske, zbog cega se mnogo lakse odlucju na prepisivanje lekova, nego na pokusaj resavanja problema razgovorom ili slicnim nacinom.

Koliko su gorepomenuti nacini lecenja i prevencije ovih bolesti i stanja uspesni, i kakve rezultate daje ovako koncipiran sistem brige o mentalnom zdravlju nacije, govori podatak da je 10% odrasle populacije u svakom trenutku pod antidepresivima. Meni to zvuci porazavajuce i ne mogu da se ne zapitam sta bi bilo da tako dobro razradjenog sistema nema. Ova brojka je procena koju sam negde cula, ali sad ne mogu da je izguglujem. Umesto toga, evo jednog
istrazivanja, doduse na svedskom, koje kaze da preko 60 hiljada mladih u Svedskoj uzima antidepresive. Od toga su 10 hiljada devojcice izmedju 10-19 godina, 30 hiljada one od 20-29, a ostalo muskarci. Meni zvuci zastrasujuce mnogo za populaciju od jedva 9 miliona ljudi i zdravstveni sistem koji pretenduje da bude najbolji na svetu.

Edit: popravila link

Edited by vilhelmina, 28 June 2010 - 19:35.

[liberty2010]

Iz podataka http://www.stetoskop...c46-content.htm proizilazi da se radi o veoma cestoj i (dodao bih)tesko izlecivoj bolesti. Tesko je reci koliki je zapravo pravi broj obolelih od depresije. Iz prakse mogu reci da veliki broj ljudi ne prepoznaje simptome bolesti ili ih povezuje sa "nervozom". Medjutim,kada se zagrebe ispod te povrsine leze svi pomenuti simptomi bolesti. Po nekim procenama svaka cetvrta osoba u Srbiji boluje od depresije. Ako govorimo o pristupu ovoj bolesti tj.prevenciji i lecenju kod nas i u Svetu tu nema velikih razlika,osim sto se na Zapadu verovatno izdvaja vise para za kvalitetnije lekove i bolje uslove lecenja,a na planu prevencije drzave deluju pokusajem da se pojedinac ekonomski(materijalno)oseca sigurnim i sposobnim za kvalitetan zivot ispunjen sa sto vise radosnih momenata i sto manje stresa. I ja sam imao prilike da vidim da se na "zapadu" naizgled lakse i cesce propisiju antidepresivi u poredjenju nego kod nas.Ovo objasnjavam time sto ljudi sa "zapada" oboleli od depresije ne nose stigmu mentalnih/dusevnih bolesnika kao sto je neretko nose kod nas. Na "zapadu" se na depresiju gleda kao na svaku drugu bolest. Kod nas kazu: "taj je lud".
Zato se na zapadu ljudi cesce obracaju lekaru vec na samom pocetku bolesti kada je lecenje najbolje i zapoceti. I tu nema spora-kombinovana terapija u vidu antidepresiva i psihoterapije,pomoci porodice i prijatelja i okoline daje najbolje rezultate. Uloga pojedinca-obolelog u prevazilazenju problema je bitna,ali cesto nedovoljna. Kod nas se ljudi obicno javljaju kasno ili neretko iz drugih razloga,a onda se tek nakon nekoliko uzastopnih poseta lekaru i "kopanjem" po psihi dolazi do dijagnoze. Sve u svemu lecenje traje dugo,ponekad i celog zivota, jer i kada se prevazidje krizni period postoji mogucnost nove krize(a).

[dekifisher]

Mislim da previse generalizujete stvari, jer postoji nekoliko tipova depresija koje su najcesce udruzene sa anksioznoscu, psihosomatskim bolestima, fobijama, cak i sa elementima psihoza. Lecenje je krajnje idividualno kao i simptomi bolesti. Inace je dokazano da depresije izaziva disbalans odredjenih neurotranmitera u mozgu i da je to u stvari bolest jednog od organa, koji je daleko komplikovaniji od ostalih pa se zbog toga tesko klinicki dokazuje dijagnoza.
Znaci te price, tipa, ja sam jak, takva mi je i porodica... uvek mogu da se izborim sa takvim stvarima, je samo potvrda da niste nikada ni oboleli od bilo kakvog ozbiljnijeg oblika depresije. Medjutim ako , npr, postoji alkoholizam u porodici, sasvim je moguce da se ta osoba upravo zbog depre odala picu. Zbog toga je i psihikatru veoma vazno da zna da li je bilo slucaja zavisnosti u porodici jer mu je to pokazatelj da postoji genetska sklonost ka bolesti.
Savremeni antidepresivi su prilicno bezbedni lekovi, ne izazivaju zavisnost, daleko su manje toksicni od anksiolitika, te se mogu piti bukvalno celog zivota. Zbog toga ih lekari rado prepisuju, jer ako pomognu, covek je ponovo radno sposoban i troskovi za drzavu su daleko manji.
Skoro je neka poznata mudrica napisala da je depresija bolest lenjih ljudi, sto je donekle i tacno ali stvar je u tome sto je depra izazvala lenjost a ne obratno.
Da zakljucim... Depresija nije kada nisi danas otisao da radis jer ti se nesto ne da, vec nisi otisao zato sto te vec danima boli glava ili stomak, ili imas strah da izadjes na ulicu, ili si imao neki napad gde ti je puls bio preko 200 i mislio si da ce srce da ti eksplodira svakog trenutka dok se boris za vazduh....

[Indy]

Ljudi se salju na duga bolovanja koja se kasnije skoro automatski produzavaju...

Pa, ne znam da li je to bas svuda lako dobiti kao u Sverige, mislim ta bolovanja (posebno duga). U teoriji je moguce (u Australiji, a verujem u jos nekim zemljama) dobiti invalidsku penziju (socijalnu) i na osnovu depresije, medjutim mislim da su za to veoma striktni uslovi i da taj koji pretenduje na to mora zaista da ima "istorijat", podebeli "karton", sto bi rekli medicinari.

[Nikola S.]

Dakle, da li je depresija luksuz? Ako nije, zasto je ima nesrazmerno manje u siromasnijim zemljama nego u bogatim?

Postoji nešto što se zove depresija izobilja.

A pošto si ti stavila Koelja, ja ću našu veliku Isidoru Sekulić...opisujući tvoje komšijske severne predele. Jedna jedina rečenica:
"Raduju se dugom radošću siromašnih i željnih."

Znam da ima više vrsta depresija, kako su diskutanti i naglasili...a lično mislim da ima neke veze i sa IQ.

[cyberwor/L/d]

Pa, ne znam da li je to bas svuda lako dobiti kao u Sverige, mislim ta bolovanja (posebno duga).

Ma kakvi lako! Iz godine u godinu samo zatvaraju slavinu sve vise.
(no to nije diskusija za medicinu)

Edited by cyberwor/L/d, 05 July 2010 - 10:40.

[zoran59]

Dakle, da li je depresija luksuz? Ako nije, zasto je ima nesrazmerno manje u siromasnijim zemljama nego u bogatim?

Odlicno pitanje - i kasnim s odgovorom na topicu, jer me nagnalo na razmisljanje.

Mislim da depresija jest luksuzna reakcija na nesto, ali je to ne cini manje stvarnom. Covjek moze zapasti u depresiju kad su realni, objektivnii problemi rijeseni, tj. nepostojeci. Dakle, rjesavanje problema mu nije prioritet, nego je usredotocen na neki dogadjaj ili stanje koje mu ne odgovara, tj. deprimira ga.

Paralele:

1. Covjek zivi u velikoj kuci i ima 12 macaka. Ugine mu najmilija macka i sav je jadan i deprimiran zbog toga.

2. Vojnik je opkoljen neprijateljskim vojnicima i gleda kako da se probije iz obruca.

Objektivno, vojnik u primjeru #2 je u neuporedivo tezoj situaciji od mackoljupca iz primjera #1, ali nema vremena za depresiju - nagon za samoodrzanjem je preuzeo kontrolu. On ce misliti samo o akciji, a ne mudrovati o tezini situacije. Tek ako se probije iz obruca i prezivi rat, kad mu ostali problemi budu rijeseni, mozda ga uhvati depresija zbog, recimo, pogibije ratnog druga. Ali ga smrt tog istog druga nece puno smetati dok bitka traje.

Dobro, to su ekstremni primjeri... No, razmisljajuci o problemu, cini mi se da je u nasim krajevima depresija dominantno urbani fenomen. I cini mi se da je uzrok tome opet prezivljavanje. Tu su mi pala na pamet dva primjera iz uze i sire familije:
1. Pred trinaest godina je mojoj baki umrlo jedino dijete (moj otac). Baka je pala u tesku depresiju, par dana jedva da se makla iz kreveta. Ali, kao urbanoj penzionerki, egzistencija joj je bila garantirana, a uz to su je tetosili clanovi uze familije.
2. Par godina kasnije, jednoj rodjakinji - ali seljanki! - je u saobracajki poginuo jedini sin. Nakon pogreba, nije bilo vremena za depresiju: krave treba pomusti, kokosi nahraniti, unucima skuhati veceru itd. Zivot ide dalje...

Medjutim, koliko god ja ovo simplificirao, depresiju ne bi trebalo podcjenjivati jer ima realan efekt na svakodnevni zivot. Banalno, ali ako je moj kolega na poslu deprimiran, povecana je sansa da napravi gresku - bez obzira da li je uzrok depresije veliki, mali ili umisljeni problem.
Dakle, depresija i njen intenzitet su, po meni, uslovljeni kulturoloski/socioloski - ali kao problem postoje i treba ih tretirati. Kako, predmet je druge rasprave...

[John Finn's Wife]

depresija dominantno urbani fenomen.

Pa jeste urbani fenomen kad dođe urbano klinče i kaže "joj što sam u nekoj depri".
Na koje sve načine depresije koje izgledaju na najrazličitije moguće načine rastaču ljude i u neurbanim sredinama, ostaje nepoznanica jer se ne izveštava na isti način kao o "urbanim" i "fensi" depresijama (pod tim obuhvatam ono što se iz aviona raspoznaje kao depresija, po definiciji, i to onih koji su spremni / dovoljno upućeni da je kao takvu prepoznaju, ali ne ulazim u to koliko je "teška" ili kako se treba tretirati).
I da, to se dešava i od nagomilanih životnih nedaća, i da, i od siromaštva itekako. Jedino što ljudi na to reaguju robusnije, ne idu na terapije, preterano piju alkohol, razboljevaju se od stvarnih bolesti / su stalno nešto "bolešljivi" i ne rade mnogo, ili obrnuto: baš non stop rade nešto, ne staju; ili na koncu - neki izvršavaju samoubistvo (ono "odjednom, niotkuda").

A što se tiče događaja kao što je smrt nekog bliskog, prirodno je da čovek reaguje tugovanjem. Da stavim onaj isti citat:

Nikada ovde nisam cula da je u redu biti tuzan ili zabrinut.

Eto, upravo je to situacija u kojoj je sasvim u redu biti jako tužan, i ima puno i mesta i vremena da se to zove tugom, pre nego što se nazove depresijom.

Edited by John Finn's Wife, 06 July 2010 - 12:16.

[XXL]

Pa jeste urbani fenomen kad dođe urbano klinče i kaže "joj što sam u nekoj depri".
Na koje sve načine depresije koje izgledaju na najrazličitije moguće načine rastaču ljude i u neurbanim sredinama, ostaje nepoznanica jer se ne izveštava na isti način kao o "urbanim" i "fensi" depresijama (pod tim obuhvatam ono što se iz aviona raspoznaje kao depresija, po definiciji, i to onih koji su spremni / dovoljno upućeni da je kao takvu prepoznaju, ali ne ulazim u to koliko je "teška" ili kako se treba tretirati).
I da, to se dešava i od nagomilanih životnih nedaća, i da, i od siromaštva itekako. Jedino što ljudi na to reaguju robusnije, ne idu na terapije, preterano piju alkohol, razboljevaju se od stvarnih bolesti / su stalno nešto "bolešljivi" i ne rade mnogo, ili obrnuto: baš non stop rade nešto, ne staju; ili na koncu - neki izvršavaju samoubistvo (ono "odjednom, niotkuda").

A što se tiče događaja kao što je smrt nekog bliskog, prirodno je da čovek reaguje tugovanjem. Da stavim onaj isti citat:

Eto, upravo je to situacija u kojoj je sasvim u redu biti jako tužan, i ima puno i mesta i vremena da se to zove tugom, pre nego što se nazove depresijom.

Otprilike si rekla sustinu. I u tim sredinama, koje si pomenula ljude moze muciti depresija, pa tako nije privilegija bogatih i razmazenih. Neko se nasekira kad mu pudlica ugine, sto je nekome neshvatljivo, a neko se konstantno sekira jer ne moze porodici pruziti elementarne uslove za kakav-takav normalan zivot. Pa onda pucaju sebi u glavu, raznesu se bombom i sl.


Ako postoji pakao na zemlji, naći ćete ga u srcu melankoličnog čovjeka!
Robert Burton
Anatomy of Melancholy, 1621.

[acajou]

Ovo je toliko slozena tema da se prosto jezim od bilo kakvih generalizacija , mnogo je studija potrebno da bi se ustanovilo ko i kojim intenzitetom i gde najvise boluje od depresije...
No da bi depresivnog lecili kako treba, prvo mora da bude lecenju sklon, tj da ako prizna svoje stanje sebi, pristane na terapiju...
mala vulgarizacija na jednom primeru-
secam se jednog momka, koji mi je bio bas poznanik, ali nije imao problem da kaze da je depresivan...manifestacije su bile ocigledne- od euforije do potpunog mraka, i tako u krug...i sta god uradili, ja ili bilo ko od njegovih prijatelja, [znaci blizih ljudi od mene], nije bilo odgovora, covek je odbijao da izadje, da razgovara, pod obrazlozenjem da sebe najbolje poznaje i da je bolje tako..
Roditelji su naravno bili u toku, ali ne znam kako su reagovali u smislu prihvatanja ozbiljnosti stanja.
U svakom slucaju, i ja sam na kraju izgubila strpljenje, sto je valjda najgora "usluga" koja se moze dati depresivnoj osobi.No od mene se i nije ocekivalo drugo, a kako je ljudima sa depresivcima koji su bliski-mnogo angazovanijim-nije im lako.
Ja ne verujem stoga u urbane i neurbane depresije, to je bolest bezizlaznosti a covek se moze osecati kao da nema izlaz iz sopstvene teske situacije u bilo kom okruzenju...to je individualno vise nego kulturoloski.
Statistike isto ne bih uzimala ozbiljno jer je u mnogim kulturama depresija sramota i prikriva se raznim aktivnostima koje je JfW upravo gore navela...kada bi se svaka zemlja bavila depresijom medju svojim stanovnistvom kao sto to cini Svedska [ u smislu pracenja razvoja bolesti i tretmana] sigurna sam da bi i statistike bile drugacije...i mnogo pribliznije stvarnom stanju stvari "na terenu".
Na sajtu kanadske vlade pronadjoh podatak da je procenat muskog depresivnog stanovnistva 11 % , a zenskog 16 %...dal je to "malo" ili mnogo, ne umem da procenim, nemam ni sa cim da uporedim, a i imam otklon prema zvanicnim podacima...ovde se precutkuju i samoubistva kad covek skoci pod metro, pa mi zvanicne statistike, iz moje sumnjicave balkanske glave, cudno zvuce.

[cyberwor/L/d]

Ovo je toliko slozena tema da se prosto jezim od bilo kakvih generalizacija ,

Tako nekako. Mnogo je lakse diskutovati polomljenu ruku u gipsu. Pitanja dushe su delikatnija.
Ovako kad mi diletantski zahvatimo lopatom od svega po malo to nije samo dokaz neznanja i nerazumevanja
vec i stvar nedostatka respekta. Ocigledno se dosta ljudi oseca psihicki lose. To nije sporno.
Ko smo mi da ocenjujemo koliko je validan neciji razlog da bude depresivan?
Srecom, u dobro uredjenim drustvima ima ko da se bavi problematkom tj njenim resavanjem a ne dovodjenjem u pitanje
sta je dovoljan razlog da bi se necija dusevna patnja uzela za ozbiljno.

Citam da je, prema jednom raportu od CRS Europe, WHO napravio ekonomsku procenu po kojoj ce 2020 depresija biti
razlog br. 1 zbog koga su ljudi na bolovanju. Lose psihicko zdravlje zaposlenih kosta poslodavce 130 milijardi evra godisnje (u EU).

[John Finn's Wife]

Tako nekako. Mnogo je lakse diskutovati polomljenu ruku u gipsu. Pitanja dushe su delikatnija.

Diskutovati, zašto da ne, ako to može voditi razbijanju predrasude. Zašto ljudi ne bi imali pravo na iznošenje svog viđenja, lične teorije o mentalnom poremećaju, ako je već imaju, i naročito ako će je staviti pod preispitivanje. To je svakako bolje od većine koja zapravo ništa i ne misli, već se uglavnom svodi na kvalifikacije "pusti budalu".

Međutim, ja mislim da je vilhelmina imala neke druge ideje na pameti kad je započela temu, a to je društveni kontekst što depresije, što drugih poremećaja (i u podnaslovu stoji da nije samo depresija, doduše možda malo neprecizno): institucionalizacija, administrativni aparat u okviru mentalnog zdravlja, sklonost stigmatizovanju. I tu itekako ima šta da se kaže a i da se dovede u sumnju. Tim pre što je razvijena metodologija zastupljena na malom broju mesta na planeti. Recimo Švedska, na lestvici mnogo više od drugih, i nedostaci tamošnjeg sistema, za mene je informativno i novo, volela bih još da čujem i kako je tamo a i u ostalim zemljama, bilo Evrope, bilo "preko".

Edited by John Finn's Wife, 06 July 2010 - 16:11.

[cyberwor/L/d]

Diskutovati, zašto da ne, ako to može voditi razbijanju predrasude.

Za razbijanje eventualnih predrasuda se slazem. Ali to je vise stvar za drustvo nego za medicinu.

U Prirodnjackom muzeju u Geteborgu je proslog decembra otvorena izlozba pod nazivom Istorija psihe - putovanje dugo 4000 godina i trajace do kraja ove godine. Veoma vredno posete, cak i nekoliko poseta jer je postavka izuzetno informativna, edukativna i stimulise na razmisljanje o nekim egzistencijalnim pitanjima. Dakle, osim jednog interesantnog putovanja kroz vreme i svakojakih kurioziteta (Egipcani su "ludilo" lecili pivom) javnosti se nudi egzistencijalna "lekcija" vredna paznje. Namera je da se slicna stvar postavi i u drugim gradovima u Svedskoj. Tu sam takodje saznala da se na drzavnom nivou sprovodi kampanja za sirenje informacija o stvarima psihe i da postoje tzv ambasadori psihickog zdravlja kojima je zadatak aktivan rad na informisanju javnosti i minimalizovanje predrasuda. Procenjje se da je 25% odraslog stanovnistva u Svedskoj barem jednom u zivotu dozivelo neku vrstu depresije.

Ima tu dosta filigranskog rada koji mozda promice neiskusnom oku. Mnoge firme rade aktivno na preventivi. Mnogo se radi na promociji zdravog nacina zivota. Vec 20 godina se u Malmeu vrsi istrazivanje veze izmedju fizickog i psihickog zdravlja (bila sam na interesantnom predavanju prosle godine). Rezultati nedvosmisleno pokazuju da je veza tesna. Vrlo je uobicajeno da firma svojim zaposlenima placa godisnju kartu za teretanu ili neku drugu fizicku aktivnost.

Edited by cyberwor/L/d, 06 July 2010 - 16:38.