78 replies to this topic

[cyberwor/L/d]

S obzirom na moje stavove jasno je da meni ni mono ni poli partnerka ne bi smetala,

S obzirom na tvoje stavove bilo bi najrealnije da se nadas jednoj poli partnerki.

[acajou]

Ne govorimo o batinama i uvredama, već o poliamoriji i monoamoriji, ljubavi uopšte, kao i pratećim pojavama kao što su brak, seksualnost i slično.
Pitanje koje ti je lično upućeno, u stvari nije lično, već se odnosi na stavove koje si ovdje iznijela. Postavlja se pitanje da li bi vas dvije, s obzirom na stavove koje iznosite ovdje, tolerisale partnere koji nemaju ista shvatanja seksualnosti kao vi? Čemu to pitanje? Pošto kažete da nemate ništa protiv onih koji su poliamorični, onda bi bilo logično da vam ne bi smetalo, odnosno, mogle bi tolerisati i poštovati, čak stvarati ljubav sa partnerom koji je poliamoričan, iako vi niste. To nije stvarno lično pitanje, već retoričko, s obzirom na iznesene stavove. S obzirom na moje stavove jasno je da meni ni mono ni poli partnerka ne bi smetala, tj. bitno je da mi imamo uzajaman iskren i otvoren duhovan, duševan i fizički odnos, bez obzira da li ih ona ima još ili ne. To ne samo da je tolerancija, već i poštovanje različitosti, kao i ljubav u praktičnom ispoljavanju. Po onome što pišete vama takva kombinacija nije moguća, tj. ukoliko bi vaš partner bio poliamoričan i imao još neku partnerku sa kojom bi bio u vezi, to bi za vas značio kraj veze. Ljubav ne bi ni došla na red, a veza bi već pukla. To je moja pretpostavka na osnovu stavova koje ste izveli. Da li se varam?

Pa varas se sto se mene tice,utoliko pre sto se ja nisam izjasnjavala uopste sta ja mislim o svemu,nego smo bili na nivou sta su manifestacije a sta sustina ljubavi.
Sustinski problem je sto mi teoretski mozemo da raspravljamo do nakosutra,a to u praksi ne znaci apsolutno nista.
Kada jednom budes u svom zivotu bio u prilici da proveris svoju poliamoricnost,pod pretpostavkom da ti se posreci pa da nadjes dve koje su za to isto toliko otvorenog srca kao i ti...mozes vrlo da se iznenadis cak i sopstvenim reakcijama koje uopste nisu onakve kakve si ti zamisljao.
Pri tom ne podrazumevam samo ljubomoru i posesivnost koje bi kao prve ocekivao nego razne druge reakcije kao npr,gubljenje interesovanja za jednu ili obe partnerke.
Sve sto mogu je da ti pozelim da ostanes cvrst u svojim uverenjima i tad kao sto si i sad.

[nonick]

kind of off

S obzirom na tvoje stavove bilo bi najrealnije da se nadas jednoj poli partnerki.

he-he, posle onoliko filozofiranja - daj shta dash. Just can't walk the talk.

[nihil]

Znas sta je moja pretpostavka (kad si vec kod pretpostavki)? Rekao si da ti se desilo da kad dodje do uvodjenja poliamorije u kombinaciju devojke nisu spremne za to. Posto si video da to nije lako u praksi a ti si razvio citavu teoriju koja se uklapa u tvoje arsine.

Sve i da jeste tako, a nije, jer se teorija i praksa nadopunjuju, tj. iz prakse nastaje teorija, a teorija se prihvata u praksi, ono što je bitno u ovoj priči jeste da li su argumenti koje ja navodim ispravni i dovoljno jaki da potvrde teoriju koju navodim? Dakle, bez obzira, da li je po mojim arišinima ili nije, osnovno je pitanje da li je teorija dovoljno argumentovana ili nije? Ako nije, navedi protivargumente koji bi je pobili. Reći da se ti sa nečim ne slažeš i da postoje mnogi ljudi koji se sa tim ne slažu nije argument. Sam čin neslaganja ne znači mnogo bez argumenata.

Da li pomisljas da ista ta koja nije spremna da sa tobom zivi ljubav moze da bude spremna da je zivi sa nekim drugim? Kod tebe po kratkom (subjektivnom) postupku – ako nije spremna za poli (sa tobom) onda nije spremna za ljubav in general.

Ja pomišljam na pojam ljubavi i življenje ljubavi, a ne da li će neko ko sa mnom to ne uspijeva, moći da sa nekim bude u vezi ili ne. Ti si pogrešno povezala stvari, jer ja ne kažem da ona koja sa mnom ne može nije sposobna za ljubav, već da one koje posesivnost stavljaju ispred ljubavi, nije moguće stvaranje i življenje ljubavi. To ne znači da ne mogu da žive sa nekim, da budu u vezi, braku i sl. Ima različitih veza.

Znas sta mi nije jasno? Primetila sam da sasvim ispravno pravis razliku izmedju poznanika, drugara, prijatelja. Neki nam godinama ostaju samo poznanici, neki ne avanzuju dalje od drugara a neki nam postaju i ostaju prijatelji. I sve je to OK sve dok covek ne mesa babe i zabe. Primetila sam da sa prijateljima obicno delimo neke values i tako to (naravno uz neke individualne razlike koje su sasvim normalne jer niko od nas nije kloniran) osim sto smo sa njima i pojeli dzak soli (tja, a da nas nesto zajednicko nije zblizilo ne bismo zajedno ni pojeli taj dzak soli verovatno). Barem onako okvirno sa prijateljima imamo neko vidjenje manifestacije zivota koje je kompatibilno. Znaci, ako ja nisam lopov i ne smatram da u zivotu treba krasti e ne raditi onda meni ne odgovara drustvo koje krade i od toga zivi. Nit ja njima trebam nit on meni trebaju. Svako si nadje svoje.

Sa mnogim ljudima dijelimo slične vrijednosti, no, time nismo prijatelji. Slažem se da su vrijednosti osnova prijateljstva i ljubavi, ali ne bilo koje vrijednosti, već prijateljstvo i ljubav imaju specifične vrijednosti. Kad kažem da je ljubav uzajaman iskren i otvoren odnos bliskosti, dobronamjernosti zasnovan na humanim načelima, onda to znači da oni koji žive takav odnos ne samo da međusobno postupaju na takav način, već je to njihov odnos prema svijetu. Prijatelji mogu da budu iskreni, otvoreni, humani, dobronamjerni, bliski, odgovorni i sl. samo ako takav moralni habitus sami usvoje prema životu uopšte, jer teško je zamisliti da neko mođe da bude prema meni prijatelj a da u sebi ne gaji duh prijateljstva. ...

E sad, kod partnera trazimo i vidjenje manifestacije zivota a i vidjenje manifestacije ljubavi. Mislim, trazimo ono sto nam odgovara. Znaci ako sam ja zakleti pacifista aktivista onda je sansa mala da mi odgovara aktivni general armije. Ili ako sam ja zakleti ateista onda nije bas kompatibilno da zivim sa zakletim vernikom. To je samo primer za neke nekompatibilne manifestacije zivota. A sto bi to onda bilo razlicito i za razlicite manifestacije ljubavi? Ljudi se i sastaju i rastaju iz raznoraznih razloga. Ovo potonje moze da se desi upravo zbog razlicitih pogleda na zivot i (neke) dogadjaje.

Ovo o čemu pričaš karakteristično je za partnerske odnose, a ne za ljubav, jer se partneri nalaze s obzirom na društvene karakteristike. Sigurno da društvene karakteristike utiču na stvaranje naših ličnosti, ali time ne možemo svesti ličnost na društvenu ulogu, mada se mnogi poistovjećuju sa ulogom. Ličnost je mnogo šira od uloge. Neko svoju ličnost pokušava svesti za neku profesiju, političku aktivnost, religijsku pripadnost, naciju itd., ali time se prije može reći da pokušava da sakrije ličnost, nego da uspijeva da postane to što ne može biti. No, da se vratimo ljubavi i prijateljstvu. To je u suštini ličnosni odnos, tj. odnos ličnosti, a ne uloga. Da bi se živjeli ljubav i prijateljstvo mora se uspostaviti ličnosni odnos, a ne samo društveni. Iskrenost i otvorenost u društvenom i privatnom životu nije ista kao u ličnosnom. Ličnosni odnos podrazumijeva bliskost ličnosti, a ne uloga. Nekoga volimo kao ličnost, a ne kao ulogu. Pošto nas cijeli život uče da igramo uloge i da se sa njima identifikujemo, ličnosni odnos praktično da se ne odvija, jer jedni druge gledamo kroz uloge. Za ljubav je neophodan ličnosni odnos, stvaranje bliskosti u kojoj se otkriva ličnost. Onaj sa kim gradimo ličnosni odnos, sa kim živimo prijateljstvo i ljubav, nije samo muško/žensko, pacifista ili ne, religiozan ili ateista, vojnik ili doktor, bijelac ili crnac itd., već mnogo više od toga, specifičan i neponovljiv duhovni, duševni i fizički sklop, mikrokosmos, koga možemo spoznavati samo na iskren i otvoren način, samo ličnosno. ... Društvenim životom ne može se doseći ljubav i prijateljstvo, već samo nagovijestiti. Malo o čemu se toliko priča kao o prijateljstvu i ljubavi, a da se uvijek iznova govori kako je to veoma rijetko, i baš zato se posebno cijeni.

Poliamorija je jedan podsticaj za dosezanje ljubavi, jer praktično ni jednom društvenom kontaktu ne oduzima mogućnost da preraste u ljubav. No, samim tim što će neko reći da je u ljubavi sa više njih istovremeno, ne znači da je zaista takav. Ipak, ta forma daje više vjerovatnoće da se stvara ljubav nego u odnosima u kojima je posesivnost neupitna, dogma.

[nihil]

Pa varas se sto se mene tice,utoliko pre sto se ja nisam izjasnjavala uopste sta ja mislim o svemu,nego smo bili na nivou sta su manifestacije a sta sustina ljubavi.
Sustinski problem je sto mi teoretski mozemo da raspravljamo do nakosutra,a to u praksi ne znaci apsolutno nista.
Kada jednom budes u svom zivotu bio u prilici da proveris svoju poliamoricnost,pod pretpostavkom da ti se posreci pa da nadjes dve koje su za to isto toliko otvorenog srca kao i ti...mozes vrlo da se iznenadis cak i sopstvenim reakcijama koje uopste nisu onakve kakve si ti zamisljao.
Pri tom ne podrazumevam samo ljubomoru i posesivnost koje bi kao prve ocekivao nego razne druge reakcije kao npr,gubljenje interesovanja za jednu ili obe partnerke.
Sve sto mogu je da ti pozelim da ostanes cvrst u svojim uverenjima i tad kao sto si i sad.

Što se tebe tiče nemam pojma, niti se tobom bavim u realnom smislu riječi. Što se tiče tvojih postova to je druga stvar. Iz njih se može zaključiti i ono oko čega se nisi izjasnila. Tvoji postovi upućuju na zaključak.
Teorija koja se odnosi na praksu, a ne doprinosi joj ništa nije dobra teorija. Očigledno da teorijske zamisli postaju dio stvarnosti. Priča o ravnopravnosti žena je bila teorijska prije 100 godina, danas je ona stvarnost. Poliamorija je prije 50-ak godina, kao i LGBT pokret, shvaćana kao bolest društva, dok se danas o tome govori u sasvim drugom smislu. Teorija doprinosi praksi, tako da to što ti tvrdiš nije tačno.
Što se tiče želja koje mi upućuješ, nisu na mjestu, nisu korektne, nisu potrebne, a ni važne u ovim raspravama, već su neki oblik ironije kojom napuštaš raspravu. ...

[acajou]

Što se tebe tiče nemam pojma, niti se tobom bavim u realnom smislu riječi. Što se tiče tvojih postova to je druga stvar. Iz njih se može zaključiti i ono oko čega se nisi izjasnila. Tvoji postovi upućuju na zaključak.
Teorija koja se odnosi na praksu, a ne doprinosi joj ništa nije dobra teorija. Očigledno da teorijske zamisli postaju dio stvarnosti. Priča o ravnopravnosti žena je bila teorijska prije 100 godina, danas je ona stvarnost. Poliamorija je prije 50-ak godina, kao i LGBT pokret, shvaćana kao bolest društva, dok se danas o tome govori u sasvim drugom smislu. Teorija doprinosi praksi, tako da to što ti tvrdiš nije tačno.
Što se tiče želja koje mi upućuješ, nisu na mjestu, nisu korektne, nisu potrebne, a ni važne u ovim raspravama, već su neki oblik ironije kojom napuštaš raspravu. ...

Ne znam na kakav te zakljucak moji postovi upucuju,a iskreno receno nije mi ni vazno.
U razgovoru sam se trudila da budem u dodiru sa realnoscu,svojom i tudjom,jer mislim da je tako mnogo korektnije komunicirati nego stalno presipati iz supljeg u prazno.

.Moja zelja koju ti upucujem nije bila ironicna,mozda si je ti doziveo nekorektnom,zao mi je zbog toga-bila je vrlo ljudska.No nema veze,u jednom mi se trenutku ucinilo da neki smer svemu ovom i moze da se da,ali ocigledno sam pogresno procenila.
Eto zbog toga se povlacim iz razmene misljenja-jer ga sada dozivljavam jalovim,jer iz toga ne mogu nista da naucim niti o bilo cemu svrsishodno razmislim.
I posto sam se vec izjasnila oko teme-been there,done that- ne bih imala sta vise da dodam.

[cyberwor/L/d]

Reći da se ti sa nečim ne slažeš i da postoje mnogi ljudi koji se sa tim ne slažu nije argument..

Takve argumente ja ni ne koristim. Ne znam sta misli vecina ali (poput svih) mogu da znam sta ja mislim o vecini (zavisno od konteksta).

Nekoga volimo kao ličnost, a ne kao ulogu.

Da, nekoga volimo kao licnost ukoliko je to moguce. Ja sam slikovitosti radi dala ekstremne primere u kojima je nasa uloga odraz nase licnosti, nasih uverenja. Naravno da nekog volimo kao licnost. Ali i njegova uloga je na kraju krajeva deo njegove celokupne stvarnosti (koju si ti pominjao kao vaznu za prihvatanje). Ne govorim o ulozi kao pozi vec o ulozi koju imamo i koja odrazava nas same, nasu unutrasnju istinu. Ne govorim o ulozi zarad prikrivanja sopstvene licnosti vec o ulozi kao odrazu nase licnosti. Nije isto rezonovati ’kasirka – to sam ja’ i ’umetnik – to sam ja’. Dakle, rezon tipa da volis nekog zato sto je lep i maneken nije deo ove price jer je odraz povrsnosti kojoj ovde nije mesto. Imala ja bih ja puno toga da kazem o tome kako to izgleda kad se neko zaljubi pa cak i umisli da voli nekog samo zbog opcaranosti nekom povrsnom manifestacijom necije stvarnosti. Covek moze da bude ’voljen’ i ’voli’ iz svakojakih (nevalidnih tj neodrzivih) razloga. Ali to nije tema.

Smatram da je gradjenje i harmonizovanje intimnog odnosa, zivljenje ljubavi sa nekim cije su unutrasnje istine ili sistem vrednosti na dijametralno razlicitoj strani od nas jalov posao. Znaci, kad sam za primer dala zakletog pacifistu aktivistu ja sam to dala kao primer jedne uloge koja je odraz necije licnosti, celokupne stvarnosti a ne nekakva poza ili formalna (profesionalna) uloga. Ako se neko aktivno zalaze za mir jer u to duboko veruje onda se njegov ev. odnos sa nekim ko aktivno ucestvuje u ratu jer u to veruje u startu baziran na nekim nepomirljivim premisama. Ili da iskarikiram drasticno u nadi da cu biti shvacena pa da kazem da ne verujem da bih sa bin Ladinom mogla da radim sve ono istinsko o cemu ti pricas.

Drugo je to u slucaju da pricamo o vozacu tramvaja i profesorki geografije. Oni lakse mogu da po strani ostave svoje profesionalne uloge i grade ’licnosno’ svoj mikrokosmos jer njihove profesionalne uloge ih ne sprecavaju nuzno u tome da otkrivaju i uzajamno prihvataju licnost jedno drugog i zive ljubav. Jedan zakleti ateista i jedan zakleti vernik to ne mogu u startu. Jer ta uloga koju imaju je, izmedju ostalog, odraz njihove licnosti, svetonazora, sistema vrednosti. Kompromis sa samim sobom se po tim pitanjima ne pravi. Treba da znamo koji smo i kakvi smo pa da se prema tome posteno ravnamo.

Ne verujem da cemo ti i ja pribliziti neke stavove. I ne verujem da je poliamorija jedina prava ljubav. Ali o tome ovde sve manje diskutujemo …

Edited by cyberwor/L/d, 11 February 2010 - 14:12.

[nihil]

Ne znam na kakav te zakljucak moji postovi upucuju,a iskreno receno nije mi ni vazno.
U razgovoru sam se trudila da budem u dodiru sa realnoscu,svojom i tudjom,jer mislim da je tako mnogo korektnije komunicirati nego stalno presipati iz supljeg u prazno.

Hm, hm, završavaš kao što si i počela. Ironija i provokacija. ... Pošto te ne zanima ne znam zašto učestvuješ u nečemu što te ne zanima? ... To šta si se trudila ne bi trebala ti da (pro)cjenjuješ, jer je svako ko čita dovoljno sposoban da sam to procijeni. Presipanje iz šupljeg u prazno takođe je tvoja procjena, o čemu ovdje nije riječ, tako da nije jasno čemu ovo što pišeš?

Moja zelja koju ti upucujem nije bila ironicna,mozda si je ti doziveo nekorektnom,zao mi je zbog toga-bila je vrlo ljudska.No nema veze,u jednom mi se trenutku ucinilo da neki smer svemu ovom i moze da se da,ali ocigledno sam pogresno procenila.
Eto zbog toga se povlacim iz razmene misljenja-jer ga sada dozivljavam jalovim,jer iz toga ne mogu nista da naucim niti o bilo cemu svrsishodno razmislim.
I posto sam se vec izjasnila oko teme-been there,done that- ne bih imala sta vise da dodam.

Ova polemika ima smjer, ima smisao sve dok se bavi temom na argumentovan način. Kada umjesto argumenata koristiš fraze, tipa "dodir sa realnošću" "iz šupljeg u prazno" "moja želja" "žao mi je zbog toga", "pogrešno procenila" i sl. gubi se i smjer i smisao. Drugim riječima, takvim tvojim pisanjem dezorjenitišeš priču i umjesto da se služiš argumentima, opravdavaš se frazama da bi se povukla iz polemike. ... Nije problem, nisi trebala najavljivati povlačenje, naprosto se ne javljaš više i nikome ništa. Odakle ti potreba za odjavljivanjem? Nisi se ni najavila za učešće, čemu onda odjavljivanje kada napuštaš? Neki psiho bagovi ili šta?

[nihil]

Da, nekoga volimo kao licnost ukoliko je to moguce. Ja sam slikovitosti radi dala ekstremne primere u kojima je nasa uloga odraz nase licnosti, nasih uverenja. Naravno da nekog volimo kao licnost. Ali i njegova uloga je na kraju krajeva deo njegove celokupne stvarnosti (koju si ti pominjao kao vaznu za prihvatanje). Ne govorim o ulozi kao pozi vec o ulozi koju imamo i koja odrazava nas same, nasu unutrasnju istinu. Ne govorim o ulozi zarad prikrivanja sopstvene licnosti vec o ulozi kao odrazu nase licnosti. Nije isto rezonovati ’kasirka – to sam ja’ i ’umetnik – to sam ja’. Dakle, rezon tipa da volis nekog zato sto je lep i maneken nije deo ove price jer je odraz povrsnosti kojoj ovde nije mesto. Imala ja bih ja puno toga da kazem o tome kako to izgleda kad se neko zaljubi pa cak i umisli da voli nekog samo zbog opcaranosti nekom povrsnom manifestacijom necije stvarnosti. Covek moze da bude ’voljen’ i ’voli’ iz svakojakih (nevalidnih tj neodrzivih) razloga. Ali to nije tema.

Ja razlikujem ljubav i voljenje. Da bi nekoga ili nešto voljeni taj ili to ne moraju biti ličnost? Voljenje ne traži uzajamnost. Ljubav podrazumijeva uzajamnost u svemu, pa i u voljenju, s tim što su za ljubav ljučne iskrenost i otvorenost, a ne voljenje samo po sebi.
Uloge koje igramo nisu smišljenje niti postoje zbog toga da bi se u njima odrazila naša ličnost. Mi ulozi možemo dati lični pečat, ali mi nismo ta uloga čak i kada se pokušavamo identifikovati sa njom. Igranjem neke uloge možemo da istaknemo neku svoju osobinu ili da je prikrijemo, sve zavisi od uloge, a ne od nas, jer kada bi od nas zavisilo, onda bi mi bili tvorci uloge a nismo niti možemo biti, jer uloge postoje prije i poslije nas.

Smatram da je gradjenje i harmonizovanje intimnog odnosa, zivljenje ljubavi sa nekim cije su unutrasnje istine ili sistem vrednosti na dijametralno razlicitoj strani od nas jalov posao. Znaci, kad sam za primer dala zakletog pacifistu aktivistu ja sam to dala kao primer jedne uloge koja je odraz necije licnosti, celokupne stvarnosti a ne nekakva poza ili formalna (profesionalna) uloga. Ako se neko aktivno zalaze za mir jer u to duboko veruje onda se njegov ev. odnos sa nekim ko aktivno ucestvuje u ratu jer u to veruje u startu baziran na nekim nepomirljivim premisama. Ili da iskarikiram drasticno u nadi da cu biti shvacena pa da kazem da ne verujem da bih sa bin Ladinom mogla da radim sve ono istinsko o cemu ti pricas.

Poenta je u humanosti, ljubav i prijateljstvo su neodvojivi od humanosti. Ljudski život i ljudsko biće se slave u ljubavi i prijateljstvu. Samo ukoliko stavovi i shvatanja onih koji se susreću nisu humani između njih je nemoguće prijateljstvo i ljubav. Pacifista i general su uloge, koje neko može javno da igra, a u privatnosti i pogotovo u ličnosno odnosu može biti sasvim drugačiji. Nije rijetko da osobe koje igraju neku humanu ulogu nisu humane, ali to ne možemo znati dok ih ličnosno ne počnemo upoznavati. Znam poprilično slatkorječivih i manifestno, rekli bi, humanih ljudi, koji kada ih počneš upoznavati postanu nešto sasvim drugo. Uloge i jesu tu da bi se igrale, a ne da bi predstavljale ličnost, pa stoga ne treba ni čuditi što neki glumci to odlično rade i dok im se ne približiš ne znaš koliko glume a koliko su se uspjeli poistovjetiti sa ulogom koju igraju. Ne treba da navodiš ekstremne primjere nehumanosti, jer human čovjek nikada neće moći da aktivno igra nehumanu ulogu, jer bi time prestao da bude human, problem je sa onima koji su nehumani, a glume humanost. U stvaranju ljubavi i prijateljstva prvi nisu nikakva opcija, a za druge je potrebno vrijeme da bi se prepoznali.

Drugo je to u slucaju da pricamo o vozacu tramvaja i profesorki geografije. Oni lakse mogu da po strani ostave svoje profesionalne uloge i grade ’licnosno’ svoj mikrokosmos jer njihove profesionalne uloge ih ne sprecavaju nuzno u tome da otkrivaju i uzajamno prihvataju licnost jedno drugog i zive ljubav. Jedan zakleti ateista i jedan zakleti vernik to ne mogu u startu. Jer ta uloga koju imaju je, izmedju ostalog, odraz njihove licnosti, svetonazora, sistema vrednosti. Kompromis sa samim sobom se po tim pitanjima ne pravi. Treba da znamo koji smo i kakvi smo pa da se prema tome posteno ravnamo.

Ne verujem da cemo ti i ja pribliziti neke stavove. I ne verujem da je poliamorija jedina prava ljubav. Ali o tome ovde sve manje diskutujemo …

Ateista i vjernik nisu nužno u startu sukobljeni, jer mogu da poštuju iste vrijednosti iako nemaju isto polazište. I ateista i vjernik mogu da njeguju humane vrijednosti, a da to ne bude u suprotnosti ni sa ateističkim ni sa teističkim stavom. Iako sam ateista sa religioznima nemam problema ukoliko poštuju humane vrijednosti, a s druge strane mogu da imam problema sa ateistima koji su često nehumani u svojim postupcima. ... Na identitet čovjeka i njegovu ličnost utiču različite uloge, ali sve dok se on ne identifikuje sa nekom od uloga njegova ličnost je slobodna. Kad identitet postane identifikacija ličnost se gubi u ulozi. Frapantno je koliko ljudi pokušava da izgubi svoju ličnost u pokušaju da se identifikuje sa nečim što smatraju moćnijim od sebe.

Ne moramo da približimo stavove, dovoljno je da za svoje stavove iznosimo argumente i raspavljamo. Ako već ne možemo da se složimo ni oko čega drugog dobro je da se složimo da treba raspravljati argumentovano. ... Ja ne sporim da ti ne vjeruješ da je poliamorija jedina prava ljubav. Tvoja je stvar u šta ćeš ti da vjeruješ. Niko ti neće osporiti, niti smije pokušati da ti u to i dalje vjeruješ. Međutim, kada je polemika u pitanju onda se trebamo rukovoditi nekim argumentima, a ne vjerovanjima ili uvjerenjima. Moja tvrdnja da je poliamorija zapravo ljubav, a da ostalo što nazivamo ljubavlju to nije, proizlazi iz činjenice da se u poliamoriji potencira iskren i otvoren odnos, a ne egoizam, sebičnost, posesivnost, ljubomora, zavist i sl., što su glavna obilježja monoamorije. Ti i pored činjenice da je to tako možeš vjerovati u monamoriju kao što vjernik može vjerovati da bog postoji iako mu racionalna argumentacija ne daje materijal za to. No, on to ni ne radi racionalno, već iracionalno, pošto vjera počiva na iracionalnom a ne na racionalnom.

[Mali Medved]

Zadivljujuće je kako je samo jedan učesnik dovoljan da smori temu do nečitljivosti. I to temu sa grupnim seksom.

[nihil]

Zadivljujuće je kako je samo jedan učesnik dovoljan da smori temu do nečitljivosti. I to temu sa grupnim seksom.

Zanimljivo je kako ti napišeš rečenicu kojom optužuješ nekog neimenovanog učesnika da je smorio temu do nečitljivosti, a da ti u toj temi nisi ni učestvovao, i još ni ne kažeš ko je taj jedan učesnik, ni zbog čega smatraš da je tema njegovim pisanjem smorena do nečitljivosti. Pored toga smatraš da se radi o grupnom seksu, a poliamorija nije grupni seks.

[Mali Medved]

Zanimljivo je kako ti napišeš rečenicu kojom optužuješ nekog neimenovanog učesnika da je smorio temu do nečitljivosti, a da ti u toj temi nisi ni učestvovao, i još ni ne kažeš ko je taj jedan učesnik, ni zbog čega smatraš da je tema njegovim pisanjem smorena do nečitljivosti...

Vidiš da ne moram. Sam se prepoznao.

[nihil]

Vidiš da ne moram. Sam se prepoznao.

Vidim da nisi ništa napisao, a o ovo o prepoznavanju spada u neke izlizane fazone.

[acajou]

Vidiš da ne moram. Sam se prepoznao.

Hajde stvarno,moze neko i da malo osvezi temu...imas li ti neki stav,neko iskustvo,neku asocijaciju da podelis sa nama?

[Mali Medved]

U crtaću Futurama, 1000 godina u budućnosti, ima scena kada glavni junak razmišlja da li da raskine sa devojkom koju voli, zato što ona već živi sa četvoricom momaka i zaljubljena je u svakog od njih. Dr Zoidberg, vanzemaljac, mu daje savet:

"If there's a big delicious cake, isn't it better to have one slice, rather than nothing at all? Even if you're sharing the cake with four other guys, and they are all thrusting their sweaty, naked bodies against the cake?"

Dakle, voleo bih da je torta samo za mene.

Međutim, svakom svoje. Danas smo bolje obavešteni o takvim stvarima nego pre 50 ili 500 godina, ali mogu da se kladim da je poliamorije uvek bilo.
Zar odnosi u ljudskim hordama pre incest-tabua nisu bili jedan od oblika poliamorije?
(Pitam bez negativne konotacije)