Situacija je vrlo porediva sa Nemackom posle propasti nacizma; nuznost masovne denacifikacije u Nemackoj je uocena i ona je sprovedena, a u Srbiji se to nije dogodilo. Ubedljiva srpska vecina bi i sada da se cenjka sta je bilo, da li je bilo i da li bas tako...
Osim retkih izuzetaka, ne odredjujuci se prema zlocinima devedesetih, nacionalni kolektivitet ih zapravo prihvata na svoja pleca. Ili sto rece Zivkov: "Iz mog placenog poreza kupljen je bar jedan metak i za to sam kriv."
............
Moje misljenje je da je svet ipak otisao nesto dalje u poslednjih 65 godina i neke stvari koje su tada bile normalne i prihvatljive danas vise nisu. Pri tome mislim pre svega na etnicku kolektivizaciju krivice ali ne i na denacifikaciju. Te dve stvari nisu u direktnoj vezi jer se denacifikacija nekog drustva moze sprovesti i bez principa kolektivizacije krivice vec samo sa principom gradjanske odgovornosti koji mi se cini savremenijim.
U tom smislu je i ovo sto Zivkov kaze savrseno tacno po mom misljenju: nisu samo Srbi u Srbiji placali porez i tako omogucili nastavak rata, finansiranje RSK/RS i uopste odrzavanje citave drzave, nego su to cinili gradjani/poreski obveznici.
Крив што је његовим порезом купљен метак? Да ли га је неко из пореске управе питао или барем обавестио, након што је платио порез, како ће новац бити употребљен? Да ли је над тиме имао контролу, и по чему би то и даље био његов новац (да не кажем његов метак) након што је платио порез? Ако није имао контролу над употребом (новца, па метка), по којој основи може да буде крив? Шкрипи основна логика у свему томе, али ако се човек тако осећа, сам је изабрао...
Ukoliko se setimo sta je Milosevic pricao pre i nakon izbora to je bilo pre svega o miru. Da li ga to cini manje odgovornim za rat? Da li to znaci da je bilo manje ocigledno da je on zeleo rat? Da li to cini njegove glasace humanistima, pacifistima i ljubiteljima mira?
Mozda ljudi nisu bili svesni 1989. ili 1990. gde ce zavrsiti njihov porez, ali vec 1991. a posebno 1992. i sve do 1999. je to bilo savrseno jasno. Naravno, to nije isti nivo odgovornosti kao ovo gore ali je po mom licnom misljenju i osecaju ona ipak postoji. Da li je bilo nekih koji su odbili da budu deo toga? Svakako. Na stotine hiljada pre svega mladih je otislo iz Srbije izmedju ostalog i zbog toga - jer nisu hteli biti deo tog ludila, jer nisu hteli da idu na ratiste, jer nisu hteli da placaju ubijanje i jer im se Srbija zgadila takva kakva je postala. Gradjani imaju obavezu da kontrolisu vlast i gde zavrsava taj porez, gradjani moraju da budu sumnjicavi i moraju da traze da porez bude upotrebljen za ono za sta ga placaju a ne za nesto drugo, posebno ako je to drugo pljackanje, proterivanje i ubijanje. Stavise, gradjani imaju po mom misljenju obavezu da se masovno pobune protiv toga, da pokazu gradjansku neposlusnost i da demonstriraju/blokiraju itd. Sve se to dogadjalo devedesetih, ali ne u ime mira ili zastite ugrozenih sugradjana vec zbog laziranih izbora, TV Bastilje i slicno. Nazalost, ljudi poput Vesne Pesic su bili retki.
.........
No, meni je zanimljivo nesto sasvim drugo. Ovi koncepti etnicke, kolektivizovane, pojedinacne, gradjanske i nepostojece odgovornosti igraju po mom misljenju veoma veliku ulogu u obicnim diskusijama izmedju ljudi sa Balkana. I cini mi se da su te diskusije bazirane pre svega na emocionalnom odnosu prema onome sto se dogodilo. Eto, napisao je i Lord na PP, topik Milivoje, lep post o tome kako ima osecaj sramote zbog Srebrenice.
Na drugoj strani, postoje mnogi koji nisu nacionalisti i koji isto tako osudjuju Srebrenicu kao i svako drugo normala ljudsko bice ali koji ne osecaju ni trunku odgovornosti ili sramote za ono sto se dogodilo. I ja nekako ne mogu da im zamerim jer se prosto radi o osecaju. Kako mozes nekome da zameris da li oseca nesto ili ne? Naravno, mozemo da argumentujemo odakle dolazi taj osecaj, da smo zapravo i mi deo drzave a ne samo njeni podanici, da imamo obavezu da stitimo slabije i potlacene, da i mi imamo neku gradjansku duznost itd. koju, medjutim, tada velika vecina nije ni poznavala kao koncept ali i pored svega na kraju ostaje samo taj osecaj koji pravi drasticne razlike u korpusu pristojnih.
Moje pitanje je tu kako te razlike prevazici, tj. da li postoji sansa da ce ikada jedan od ovih razlicitih koncepata odgovornosti i uopste odnosa prema drzavi pobediti ili da cemo jednostavno morati da akceptiramo te razlike i da one nikada nece nestati?
Edited by Anduril, 16 January 2010 - 00:46.
