3457 replies to this topic

[Milenko Puzigaca]

Eh, jaka stvar. Pa neka te mrze, sta te briga. Niti ti u dzep nit ti iz dzepa. Oni te se to plase u stvari, zato te i mrze.

[acajou]

Eh, jaka stvar. Pa neka te mrze, sta te briga. Niti ti u dzep nit ti iz dzepa. Oni te se to plase u stvari, zato te i mrze.

A zasto ste,izvinjavam se na upadu,Milenko,toliko zapeli da nesto dokazete?

[XXL]

A zasto ste,izvinjavam se na upadu,Milenko,toliko zapeli da nesto dokazete?

Poenta je u vicu. O pecaroshu.

[estel]

Al kad vec kazes, a ko te to ovde zarobio pa nisi imala slobodu?

pa ajde da put things this way - ja mnogo volim da radim nesto malo komplikovanije od, recimo, pecanja. znaci - bas volim . interesuje me otkada znam za sebe, za to sam studirala, zavrsila prva u generaciji itd. e sad, u srbiji to niti mogu da radim kako treba da se radi niti bi, i da pristanem da radim onako kako se radi u srbiji, mogla da imam zivot koji bi mi omogucio da radim i druge stvari koje volim...

Evo, ta sloboda o kojoj se toliko prica, za mene bi bila...

pa to je kljucna rec - za tebe. za mene je sloboda da mogu da planiram da jednog dana odem na Antarktik (ali ne kao turista), da mogu da planiram da promenim ili prosirim profesiju ako mi se menja, da mogu da kupim camac ako mi se kupuje i provedem 6 meseci na njemu, da ne trosim vreme na nepotrebnu birokratiju, da biram u kom cu delu sveta sledece da se nastanim...i uz sve to da ipak ne moram da brinem kako cu finansijski da prezivim.

Blue collar, white collar, kuca u predgradju...

ovo nije moj san ni razlog zasto sam otisla, pomesao si me s nekim

[acajou]

da mogu da kupim camac ako mi se kupuje i provedem 6 meseci na njemu, da ne trosim vreme na nepotrebnu birokratiju, da biram u kom cu delu sveta sledece da se nastanim...

Sustina sustine.Al sta vredi,sad ce da se kaze "Pa to mozes i ovde".

[estel]

al' ne mogu uz to i sve ono drugo nabrojano zato mi je smesno kad mi neko napise d aje svuda isto.
(a da ne pocinjem o 'slobodi' sa srpskim pasosem...)

[angelia]

Poenta je u vicu. O pecaroshu.

Poenta je da si ti njemu poturio nesto u duvan ....

Posto nam prica pricu o normalnom zivotu u zemlji koja nije zivela normalno vise od 20 godina ...

[vladimirus]

Te price o idenju su u stvari u 99% slucajeva uslovljene hormonima. Onaj kome se jos hormoni nisu umirili moze i da ode negde, ali to ne znaci da ce tamo naci srecu, koju takodje mozda nece naci ni ako ostane ovde, a ako onaj kome su se hormoni umirili pa se vec racuna u zrele ljude razmislja o nekakvim odlazenjima negde bilo gde da tamo trazi srecu, e, taj je zreo za lecenje.

Ovo mi se dopalo. Sa 20-ak godina sam umirao da odem negde, bilo gde, ali nisam mogao. Posle studija sam uspeo da odem u Grčku. Prva godina mi je bila grozna, a onda je postajalo sve bolje i bolje, do tačke da sam hteo da ostanem za stalno. Ali praktično je nemoguće dobiti papire za Grčku, i eto mene u Americi, sa stipendijom na fensi univerzitetu. Ali ne lezi vraže. Sada već imam 30 godina i pomalo sam umoran, od svega, od ljudi, a najviše od promena.

Ostati ili otići? Ne postoji univerzalan odgovor. Meni je bilo nekako prirodno da odem, jer me u Srbiji nije čekalo ništa, niko me nije razumeo, bio sam previše različit, previše neshvaćen. Pritom me je i bockalo nešto, da vidim, da proživim, da upoznam, kako je to kad zavoliš neki drugi grad, neka druga podneblja. Neko drugi pak, sa debljim novčanikom i bolje društveno prilagođen, verovatno ne mora nigde da ide iz Srbije, i/ili to ne želi, ili prosto nije za to.

Što se nostalgije tiče, i to je relativno. Dok sam živeo u Srbiji, hvatalo me je nešto kao nostalgija prema Grčkoj. Kad sam otišao, posle prvih par meseci nostalgija je potpuno nestala. Osećao sam da imam na neki način dvostruki identitet, da biti Srbin i biti Grk ne isključuju jedno drugo, na kraju mi je bilo manje-više svejedno gde sam, razvio sam kulturnu bilingvalnost. E, u Americi je već drukčije. Ne uspevam da se prilagodim, usamljen sam i depresivan i nedostaju mi i Srbija i Grčka (više Grčka, valjda zato što sam u njoj poslednje bio).

Nacionalni identitet nije uklesan u kamenu. Obrasci prihvatanja kulture su raznoliki, mesto odrastanja ne znači kulturno pripadanje. Neki koji su otišli na Zapad osećaju se kao kod svoje kuće čim pređu granicu, drugi i kad odu iz Srbije mentalno ostanu u njoj i nikad ne promene perspektivu, sve procenjuju srpskim merilima. Treći su negde između, pripadaju i jednoj i drugoj sredini (i često u više njih), to su istinske kosmopolite.

Neki specijalni slučajevi, kao ja, ostanu da vise u vazduhu, po onoj staroj - nebo visoko, a zemlja tvrda. Amerika, i ceo ovaj bleštavi slobodni svet, došli su mi prekasno. Gledam oko sebe nebodere, prizore kao iz filmova, gledam skupa kola i jahte, i ostajem ravnodušan. Nisam više ničeg željan. Neke prilike su propuštene, neke nisu, prošlo je kako je prošlo, mlados nema da se vrati. Iliti, što bi rekla ona odurna pevaljka, idi dok si mlad.

Moja generacija je donosila odluke, što reče neko, po principu ili-ili. Osećao si kao da probijaš neki zid kad god pređeš srpsku granicu. I mnogi od nas doživljavali su to kao neki prekid, kao odlazak, kao ključnu odluku. I ono što je posebno teško: svaki put odlaziš u nadi da nećeš morati da se vratiš. To je gorka istina ali tako je. Na sve teškoće u Americi kažem sebi, eto, barem nisam u Srbiji, tamo bi mi bilo mnogo gore (i stvarno je bilo).

Ne znam gde ću završiti, sad mi je svejedno, možda ostanem u Americi a možda i ne. U svakom slučaju ne bih voleo da živim u Srbiji, ma koliko mi nedostajala. Ako se dogodi pa se ta zemlja izvuče iz čabra u kome je, biće sasvim normalno menjati mesta, putovati, cirkulisati, pa će i ovakva pitanja i dileme postati izlišni. Koje navijam da se što pre dogodi, budućih generacija radi.

[estel]

Sada već imam 30 godina i pomalo sam umoran, od svega, od ljudi, a najviše od promena.

Nisam više ničeg željan. Neke prilike su propuštene, neke nisu, prošlo je kako je prošlo, mlados nema da se vrati. Iliti, što bi rekla ona odurna pevaljka, idi dok si mlad.

vladimiruse...cheer up, rano je da se bude umoran
a tek je rano za zal za mlados', ostavi to za neke 70-80ete, a i tad isplaniraj zivot tako da nemas vremena za to
[sad ce da me uhvati panika od tih Puzigacinih hormona - sta ako se i meni smire u 30 (a to nije uopste daleko) ]

[eagles]

To da ce neko iz cista mira da (ti) pise eseje mozes da zaboravis.

Ali ti mozes radi lakseg pregleda da sortiras utiske u cetiri grupe:

1) ostali i zadovoljni odlukom
2) ostali i nezadovoljni odlukom
3) otisli i zadovoljni odlukom
4) otisli i nezadovljni odlukom

Eto, zamisli da imas cetiri korpe pa nas samo ubacuj i gledaj sta ti je ciniti i kakve zakljucke izvlaciti.

Srecno!

Tacno tako. Znanje se ne daje dzabe

[mrd]

vladimiruse...cheer up, rano je da se bude umoran
a tek je rano za zal za mlados', ostavi to za neke 70-80ete, a i tad isplaniraj zivot tako da nemas vremena za to
[sad ce da me uhvati panika od tih Puzigacinih hormona - sta ako se i meni smire u 30 (a to nije uopste daleko) ]

Sve je pitanje glave.
Mator star mozak kontrolise sta mozes ili ne.

[angelia]

[sad ce da me uhvati panika od tih Puzigacinih hormona - sta ako se i meni smire u 30 (a to nije uopste daleko) ]

ajde bre pa ja sam sa 30 otisla kakvi hormoni i gluposti nemojte da me zasmejavate otpasce mi proteze htela ja i sa 23 ali mi neki Zloba nije dao....a ti hormoni nikako da se smire. Izgleda da patim od zakasnelog puberteta

[alberto.ascari]

ajde bre pa ja sam sa 30 otisla kakvi hormoni i gluposti nemojte da me zasmejavate otpasce mi proteze htela ja i sa 23 ali mi neki Zloba nije dao....a ti hormoni nikako da se smire. Izgleda da patim od zakasnelog puberteta

Isto i ovde. Nema to veze sa godinama, samo sa glavom.

[noskich]

Ali, generacija mog oca je vec odavno u penziji, medju prijateljima nemam nikog na poziciji da mi "sredi" posao u struci, od nekoliko onih za koje sam aplicirao su me zvali samo na dva razgovora. I to valjda iz radoznalosti - nije im najzanimivljivije bilo sto znam raditi, nego sto mi je doslo da se hocu vratiti. A posao je i tako bio vec obecan nekom drugom. U jednom slucaju, klincu sto jos nije ni diplomirao.

Imao potpuno isto iskustvo u Srbiji i slicno iskustvo ovde u Australiji. Jedina razlika je da je osnov diskriminacije donekle drugaciji.

A sa prethodnicima na temi koji su kritikovali imitaciju `suburban` zivota i rat race za parama se slazem. Meni su u zivotu najvrednija iskustva, doziveti sto vise toga u smislu i kultura i mesta i ljudi i samospoznaja.

Edited by noskich, 03 October 2009 - 09:25.

[narandzo]

Ovo mi se dopalo. Sa 20-ak godina sam umirao da odem negde, bilo gde, ali nisam mogao. Posle studija sam uspeo da odem u Grčku. Prva godina mi je bila grozna, a onda je postajalo sve bolje i bolje, do tačke da sam hteo da ostanem za stalno. Ali praktično je nemoguće dobiti papire za Grčku, i eto mene u Americi, sa stipendijom na fensi univerzitetu. Ali ne lezi vraže. Sada već imam 30 godina i pomalo sam umoran, od svega, od ljudi, a najviše od promena.

haha dobar si, "sada vec imam 30 godina", "umoran od promena"

koliko si dugo u Bostonu? mozda se i tamo naviknes kao u Grckoj? Sta ti najvise nedostaje?

ja bih voleo da odem jednog dana za USA ali po tvom rezonu bicu jos umorniji