Posted 05 December 2002 - 17:06
..........
Odnos izmedju tradicionalnih, crkvenih i liberalnih vrednosti
Pravoslavna Crkva polazi ot toga da pravoslavni covek ne moze biti hriscanin samo u svom licnom zivotu, on treba da bude hriscanin i u drustveno-politickom zivotu. To znaci da postoji potreba za nekom vrstom socijalne doktrine pravoslavne crkve. Pravoslavna crkva smatra da su tradicionalne za Srbiju pravoslavne vrednosti, a da su liberalne vrednosti delimicno nespojive sa pravoslavnim vrednostima.
Liberalizam je kompleks ideja o tome, kakvo treba da je uredjenje drzave i ekonomije. Drzava - demokratska, podela nadleznosti, zastita ljudskih sloboda. Privreda trzisna, zasnovana na privatnoj svojini. I nista vise! Liberalizam ne nudi nista o tome kakav treba da je moralni sklad coveka, u cemu je smisao njegovog zivota.
Te osnovne postulate liberalizma je ostvarilo zapadno drustvo.
Crkva ne odrice korisnost ekonomskih i politickih ideja liberalizma, ali smatra da se on, u jednom od sastavnih delova sastoji i od eticke komponente - "svedozvoljenosti", da prenebregava moralnim normama (u najsirem tumacenju) i dr., da libearlizam polazi od prezumpcije slobode individue kao cilja i sredstva ljudskog postojanja, kao i apsolutne samovrednosti licnosti.
Ali, liberalizam ne namece neke odredjene ciljeve ljudskog postojanja. Sloboda moze biti cilj samo kada je nema. Bilo bi nepravilno reci da lekar smatra da je zdravlje cilj postojanja coveka. Zdravlje je cilj postojanja lekara, posto on treba da ga obezbedi. Cilj postojanja liberalne drzave je da obezbedi slobode coveku. Liberalizam nudi coveku da on sam sebi odredi ciljeve. Ako se ti ciljevi ne podudaraju sa hriscanskim, nema nikakve krivice liberalizma. Kao sto za to nije kriv ni bog, s tacke gledista pravoslavlja.
Crkva kaze: liberalna doktrina nosi u sebi ideju oslobodjenja grehovne individue, a to znaci oslobodjenje potencijala grehovnosti u ljudskoj licnosti. Slobodan covek moze odbaciti sve sto ga sputava, sto mu smeta u ostvarivanju svog ogrehovljenog "Ja". U tome je liberalna ideja dijametralno suprotna hriscanstvu.
Liberali kazu da njihova doktrina - dopusta - mogucnost (znaci - ne nosi u sebi ideju -) oslobadjanja greha u coveku. Takodje i suprotnu mogucnost. Sloboda se upravo sastoji u tome da covek moze da izabere jednu od te dve mogucnosti. Niposto u tome - da izabere pravilnu.
U pravoslavnoj antropologiji coveku se ne nudi nikakva sloboda, osim slobode izbora kome da potcini svoju volju - bozjoj ili djavolskoj. Mada i ovde, izgleda, da covek nema, u opsteprihvacenom smislu, slobodu. Jer taj izbor se ne vrsi jednom u zivotu, vec stalno; svaki put za pravilan izbor potrebno je delovanje bozanske blagodati. To jest, od slobode coveka, tako reci, nista ni ne ostaje. Crkva kaze: sloboda je data coveku da bi imao mogucnost da sam izabere i svesno potcini samoga sebe apsolutnoj i spasonosnoj bozjoj volji.
Ali ako je sloboda svesno potcinjavanje tudjoj volji, to onda nije sloboda - to je ropstvo. U ovom slucaju sloboda je ropstvo pred bogom. Za pravoslavne bogoslove bi bilo postenije da objave da je sloboda neprihvatljiva vrednost za hriscanina, i da ostave u spisku hriscanskih vrednosti samo poslusnost. Normalno, to ne mogu da ucine, jer cak i u poslanicama apostola Pavla stoji: "Na slobodu se pozvani vi, braco!", tako da crkva raznim sofizmima mora da dokazuje da se istinska sloboda sastoji u poslusnosti. Takvo dvosmisleno tumacenje slobode u pravoslavlju se zasniva na predstavi o iskonskoj grehovnosti ljudske prirode. Crkva smatra da se to moze ispraviti samo u "lonu" - okviru pravoslavne crkve. Prepusten sam sebi covek ide putem greha, a to vodi njegovom samounistenju. Kada je takvih ljudi vecina u drustvu - to dovodi do unistenja drustva. Pa onda: liberalna ideologija se koristi kao inicijlani mehanizam oslobadjanja "pagube" i niskih strasti i zelja, provocira eksploziju "plotskih" nacela, i na centralno mesto postavlja egoizam; liberalni instituti sluze ligitimisanju prava na greh, sto drustvo liseno predstavi o normama zivota, neizbezno osudjuje na duhovno "izrodjavanje", i ono postaje arena mahnitanja mracnih strasti. Takvo drustvo je ranije ili kasnije osudjeno na propast.
Liberalna ideologija pruzajuci coveku slobodu, ne odgovara za to, kako ce se on njome koristiti u svom zivotu, sta ce u sebi osloboditi i sta pustiti na volju. Kao sto lekar ne odgovara za buduce postupke izlecenog coveka. Liberalni instituti mozda legitimisu pravo na greh, ali ne za citav njihov hriscanski spisak. Ako bi se ta misao dovela do krajnjih konsekvenci, moglo bi se ponuditi zakonodavcu da zabrani greh. Da se za bracnu prevaru osudjuje na zatvor, a kad neko pozeli zenu bliznjega svoga - da plati kaznu. To je svima jasan apsurd. Ali razmisljanje u pravoslavnoj crkvi ide upravo u tom pravcu. Ne moze hriscanska svest jednog jerarha da dopusti, da je covek, prepusten sam sebi, bez tudjeg mudrog vodjstva sposoban za nesto drugo osim samounistenja. Kako onda objasniti svima ocigleddnu cinjenicu da je u zapadnim drustvima pravo na greh legitimizovano vec vise stotina godina, a ta se drustva nikako ne "izrodjavaju" i ne nestaju sa lica zemlje? Rece Hegel: ako cinjenice ne odgovaraju teoriji, tim gore po cinjenice.
Pravoslavna crkva kaze da je u cilju "blaga" ljudi, i radi opsteg "blaga", neophodna politika uspostavljanja tradicionalnih vrednosti. Pa neki kazu: ako je liberalna ideja osnova drzavno-socijalnog modela razvoja zemlje, njoj bi trebalo, suprotstaviti politiku uspostavljanja u oblasti vaspitanja, obrazovanja i formiranja medjuljudskih odnosa, sistema tradicionalnih, pravoslavnih vrednosti. Neophodno je uspostaviti u svesti naseg naroda predstavu o pravoslavnoj veri kao normi zivota.
Politika uspostavljanja nekih vrednosti je - apsurd. Bilo koje moralne vrednosti se prihvataju samo slobodnom voljom i dobrovoljno. Sloboda je formalni uslov za moralnost. Ideji se moze suprotstaviti ideja, politici - politika, ali se ne moze ideji suprotaviti politika. Kad bi pravoslavni jerarsi rekli: svima onima koje smo ubedili u nase, tradicionalne, pravoslavne vrednosti - nudimo da ih izucavaju, da zive u skladu sa njima i vaspitavaju svoju decu po njima. No, oni se, uglavnom, obracaju Vlasti i zahtevaju sprovodjenje drzavna politike u toj oblasti, pa i prema svima. Kao, svejedno, - svi su robovi ogrehovljenosti, a uz nasu politiku, mozda ce i steci "slobodu".
Kakvo prihvatanje tradicionalnih vrednosti zeli crkva - iskreno ili licemerno?
Osnovno pitanje za razmisljanje je: ko treba da uspostavlja tradicionalne (citaj: pravoslavne) vrednosti - odvojena od drzave crkva u slobodnoj diskusiji sa drugim veroispovestima ili drzavna vlast sa svim svojim institutima prinude?
Neki delatnici pravoslavne crkve cak govore: ... da se pravoslavno hricsanstvo ispolji u zivotu u svoj svojoj "suštoj" snazi, da otkriva u jedinstvu bica veru i zivot, i uspostavi hriscansku drzavnost, drustvenost, ekonomiju, kulturu, nauku - jednom recju, da hristijanizuje zivot u svim njegovim ispoljavanjima!
Niposto se ne sme dozvoliti pravoslavnoj crkvi da hristijanizuje drzavu, ekonomiju, kulturu i (posebno) nauku! Da hristijanizuje gradjane drzave, ako to ovi zele, i bez pomoci drzavne vlasti - pa to je njeno pravo i niko joj ga ne porice. Ali hristijanizovati sve redom?
Srednjovekovne pape su pokusale da hristijanizuju drzavu, patrijarh Nikon u Ruskoj crkvi. Pa, opet, nije im poslo za rukom. Zaista - bogu bogovo, cesaru cesarovo! Jer, takvi drzavni pokusaji su nista vise do pokusaj uspostavljanja pravoslavnog Irana, prema receptima fundamentalizma. Jedni su islamizovali, drugi bi da hristijanizuju. Pa u cemu je razlika?
Na kraju, evo citate jednog istaknutog liberala:
"Liberalizam u njegovo cistom obliku, kao priznavanje neotudjivih prava licnosti, koja treba da stoje iznad pokusaja posezanja neke kolektivne, nad-individualne celine, kako god da je organizovana i koje god ime da nosi, i jeste jedinstveni i istinski nacionalizam, istinskog postovanja i samopostovanja nacionalnog duha, to jest, priznavanje prava njegovih zivih nosilaca i stvaralaca - na slobodno stvaralastvo i istrazivanje, stvaranje i odbacivanje ciljeva i oblika zivota".
