1164 replies to this topic

[ras kass]

[Rodoljub_SRB]

22 godine od smrti Srđana Aleksića

Izvor: Tanjug

Trebinje -- Danas se navršavaju 22 godine od smrti hrabrog Trebinjca Srđana Aleksića koji je izgubio život dok je spasavao sugrađanina Bošnjaka Alena Glavovića.

 

http://www.b92.net/i...7&nav_id=951459

 

[daljinac]

Ustaski logor za decu u NDH. Cak se i Hitler zbog toga crveneo

 

[Kinik]

 

 

>> ... 30.01.2015 - 14:40

Haški sud potvrdio

Doživotni zatvor za Popovića i Bearu

Tanjug/e-Novine

 

 

Žalbeno veće Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, pravosnažno je osudilo na doživotni zatvor dvojicu visokih oficira bivše Vojske Republike Srpske, Vujadina Popovića i Ljubišu Bearu zbog genocida nad muslimanima u Srebrenici 1995. godine

 

Reč je o osudi za genocid. Prva presuda za genocid je bila protiv Radislava Krstića.

Žalbeno veće je odlučivalo na osnovu žalbe Popovića i Beare na presudu iz 2010, kojom su osuđeni na doživotni zatvor zbog učešća u srebreničkom masakru.

I kod Popovića i kod Beare današnjom odlukom je ukinut manji deo presude iz 2010, ali je predsedavajući sudija Patrik Robinson ipak potvrdio kaznu doživotnog zatvora za obojicu bivših oficira ... <<

 

...

[Kinik]

...

 

30.01.2015 - 18:18

 

Hronika besmislene odbrane Ljubiše Dikovića

Masovne grobnice koje ne vidimo

 

Piše: Bojan Tončić

 

 

Umnožavali su se otkriveni posmrtni ostaci ubijenih albanskih civila, a Diković je Ljubiša bio sve neviniji, što je ugrožavalo kredibilitet Srbije; besmisleno je nakon desetine svedočanstava pred Haškim tribunalom, od kojih neka izriču i slučajno preživeli, te svima dostupnih naređenja o asanaciji terena (u njima se govori samo o Albancima, budući da se podrazumeva kako nenaoružani civili neće moći da ubijaju vojnike) i akcijama 37. Motorizovane brigade, nakon čijeg su izvršenja ostali pusta sela i nezakopani leševi civila. Najmlađi je imao 14, a najstariji 87 godina. Odakle oni u masovnoj grobnici Rudnica, nedaleko od Raške, pitanje je na koje postoje jednostavni odgovori. Nejasno je, uprkos svemu, zašto jedna država misli da može sakriti leševe i državne ubice, štaviše, da ih može sačuvati (ubice) na visokim položajima u sistemu bezbednosti

 

Gomila već izgovorenih zamena teza i sprečeni napad na Vojsku, državu, poslednjeg redova, te građanina Srbije, obeležavaju nastavak sukoba koji je predstavljen kao orkestrirani napad nevladinih organizacija na državu, napadom na Vojsku Srbije i načelnika njenog generalštaba Ljubišu Dikovića. Na gotovo identičan način ponovljene su, kao i uvek dosad kada je bilo reči o ratnim zločinima, a i o koječemu drugom, večite, neoborive istine o pokušajima da se ugrozi država, ovoga puta, kao i 2012, preko čoveka koga je za to izabrala još prethodna vlast. Kontinuitet države u odbrani personifikuje general-pukovnik Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba, prvi čovek Vojske koja, uz Crkvu, uživa najsnažnije poverenje ispitanog naroda; na drugoj strani je nevladina organizacija, čija se izdajnička delatnost (jedini relevantni popis nestalih u ratovima, na primer) podrazumeva, te osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, kojoj je, uprkos prekinutom suđenju, već presuđeno da je lagala o Dikovićevom ratnom angažmanu na Kosovu.

 

Kao propratni detalj, ali ne samo to, suočeni smo sa elementarnim nepogodama, od nečeg mirnodopski treba braniti narod. Početak priče o Dikovićevom ratnom angažmanu koincidira sa elementarnom nepogodom. Načelnik Generalštaba i predsednik Srbije Boris Tadić  obilaze ugrožene opštine Crnu Travu i Surdulicu (februar 2012), a tadašnja vlast saopštava da je general tu kao garant angažovanja Vojske na spasavanju ljudskih života. Tako su poentirali predsednik Srbije ali i ministar vojni Dragan Šutanovac, koji je već izgovorio gomilu bedastoća o Nataši Kandić, iskazujući duboku i neskrivenu razvodničku fascinaciju generalskim epoletama i mrtvim Albancima, čije se ubice tobož ne znaju.

 

ZLOGLASNA JEDINICA - NARODNI HEROJ MILOŠEVIĆA: Naravno, ne znaju se, ne bi Slobodan Milošević odlikovao zloglasnu jedinicu 37. Motorizovanu brigadu VJ, kojom je komandovao Ljubiša Diković, Ordenom narodnog heroja, uprkos tome što je imao (Milošević) mantru "Nema leša - nema zločina" (svedoci pred Haškim tribunalom).

 

Prećutao je Šutanovac delove dosijea Fonda u kojima se prenose svedočenja o ubistvima i proterivanju Albanaca, silovanju, pljački, jednostavno, etničkom čišćenju Kosova, pa tako i Drenice.

 

Nakon petog Dosijea Fonda za humanitarno pravo, objavljenog u četvrtak, oglasio se premijer Aleksandar Vučić, ističući da je reč o pokušaju destabilizacije Srbije.

 

"Ono što je za mene veoma važno to je da vidim nastavak kampanje protiv institucije koja ima najveću podršku javnosti Srbije i očigledno je da, ne ulazeći u detalje, jer ne znam šta su govorili ljudi iz Fonda za humanitarno pravo, jedan deo političke javnosti i političara pokušava da sruši sve ono što je u Srbiji dobro", rekao je Vučić.

 

Ti ljudi, kako je rekao, "ne uživaju nikakvo poverenje u narodu i važno im je da se sruše sve institucije i svi ljudi koji nešto dobro znače ili koji predstavljaju nekakvu nadu za naš narod".

 

Lično je uveren, ističe, da "Diković nije nikakav ratni zločinac" i dodaje da "o svakom pojedinačnom navodu i o svemu mora uvek otvoreno, ozbiljno i odgovorno da se razgovara“.

 

"Ali to što sam ja uveren ne znači ništa i na institucijama je da rade svoj posao i institucije će, kao u slučaju pokazivanja neozbiljnosti i neodgovornosti nekih političara, nekih nezavisnih institucija koje su podržavale te neodgovorne političare u svojim izjavama, pokazati da li je ovo istina ili ne".

 

Oglasio se i Dikovićev politički zaštitnik, iz vremena dok je bio predsednik Srbije, Boris Tadić, ozbiljnom konstatacijom da će se na osnovu istrage utvrditi istina povodom navoda Fonda za humanitarno pravo o dokumentima koji ukazuju na odgovornost generala Ljubiše Dikovića za ratne zločine na KiM, ali da "pri njegovom imenovanju za načelnika Generalštaba nije bilo takvih sumnji".

"Nije bilo sumnje. Sumnje su kasnije usledile po postavljenju generala Dikovića za načelnika Generalštaba", rekao je Tadić za N1.

 

On je rekao i da ne može da donosi zaključke na osnovu utisaka, već na osnovu istrage. "Biće, nadam se, i istraga vezano za podatke koje je Fond za humanitarno pravo izneo. Utvrdiće se istina, a onda ćemo svi zajedno moći da dođemo do zaključka da li sam bio obmanut, odnosno ministar odbrane koji je tada predložio generala Dikovića za načelnika Generalštaba čiji sam predlog prihvatio", rekao je Tadić.

 

Dakle, gomila Tadićevih besmislica, budući da, kada je saznao za utemeljena svedočenja i dokaze protiv jedinice čiji je Diković bio zapovednik, nije ništa preduzeo. A istraga se vodi, pokazalo se, planski, u dubokoj zavisnosti od političke volje.

 

MUDRO TUŽILAČKO KLIKTANJE: Tada je, portparol instrumentalizovanog Tužilaštva za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić rekao da je Tužilaštvo "sa dva klika" proverilo i utvrdilo da Diković nije ratni zločinac. Misleći, pretpostavimo, na bazu podataka Tužilaštva, ili nekakvu fantomsku tibetansku knjigu mrtvih.

 

Umnožavali su se otkriveni posmrtni ostaci ubijenih albanskih civila, a Diković je Ljubiša bio sve neviniji, što je ugrožavalo kredibilitet Srbije; nakon desetine svedočanstava pred Haškim tribunalom, od kojih neka izriču i slučajno preživeli, te svima dostupnih naređenja o asanaciji terena i akcijama 37. Motorizovane brigade, nakon čijeg su izvršenja ostali pusta sela i nezakopani leševi civila. Najmlađi je imao 14, a najstariji 87 godina.

 

Odakle oni u masovnoj grobnici Rudnica, nedaleko od Raške, pitanje je na koje postoje jednostavni odgovori. U pitanju: Odakle u normalnoj državi nesanirane masovne grobnice? Nejasno je, uprkos svemu, zašto jedna država misli da može sakriti leševe i državne ubice, štaviše, da ih može sačuvati (ubice) na visokim položajima u sistemu bezbednosti. Da to niko ne primećuje i da glumatanje Tužilaštva za ratne zločine Srbije može da zameni suočenje s prošlošću, možda i najvažniji posao u priključenju evropskim integracijama. Nema šanse. Ili, ima, ali ne na putu ka Evropi.

 

I, podsetimo se uobičajenih konstatacija ljudi iz vrha vlasti, "ne treba da radimo to zbog drugih, nego zbog sebe". Zbog sebe pohapsiti bitange sa ratnozločinačkim backgroundom, ili, makar, onemogućiti ih da se zadržavaju u blizini vojske i policije. Zbog sebe, ne misliti da su tragično malobrojne, egzemplarne haške kazne, katarzični protivotrov za suvišnu savest.

Pokrenut je, saopštava Tužilaštvo, predistražni postupak u slučaju Rudnica - možda će neko od istražitelja doći do krivaca za realizaciju poznatog scenarija: odvajanje muškaraca, pljačkanje kuća, ubijanje i silovanje se podrazumevaju, zaplena svih dokumenata koji svedoče o pripadnosti državi-ubici, progon žena i dece i ubijanje muškog stanovništva.

 

FAKTOGRAFIJA RITMA ZLOČINA: Zbog sebe: "U ranim jutarnjim satima 17. aprila 1999. godine srpske snage opkolile su selo Staro Čikatovo. Nakon nasumičnog granatiranja po kućama meštana, vojnici i policajci su ušli u selo oko 6:00 časova. U grupama od tri do pet ulazili su u kuće, tukli, ponižavali i zastrašivali meštane, oduzimali im novac, nakit, sve vrednije stvari. (...) Nakon ponovnog pretresa i premlaćivanja, policajci i vojnici su odvojili muškarce od žena i dece. Kuće i sve druge objekte u selu su zapalili. Žene i decu, uz pretnju oružjem, svrstali su u kolonu i proterali iz sela prema Glogovcu. Neke od izdvojenih muškaraca ubili su odmah, na mestu zaticanja, uglavnom pucajući u njih automatskim oružjem iz neposredne blizine. Ostale su razdvojili u tri grupe i uterali u dvorište njihovog rođaka Yillbera Morine, Ali Morine i Sejdi Morine - iz neposredne blizine pucali su u njih rafalnom paljbom. U ovim događajima ubijeno je ukupno 27 civila" (baza FHP, izjave svedoka).

 

Prema svedočenju Ljubiše Dikovića, 37. Motorizovanoj brigadi se, nakon 2. aprila 1999. godine priključilo izmeđi 100 i 150 dobrovoljaca (presuda Haškog tribunala u predmetu Šainović i drugi). Oni su bili raspoređeni u okviru jedinica 37. Motorizovane brigade i, prema svedočenju komandanta ove brigade, oni su imali isti status kao i svaki drugi pripadnik 37 M.br.. Veće MKSJ je u presudi Šainović i drugi utvrdilo da se utvrdilo da su dobrovoljci u VJ ponekad zajedno sa uniformama VJ nosili nosili nestandardu odeću, kao što su kape i maske."

 

I dobrovoljci su, dakle, kao pripadnici 37 Motorizovane brigade, maskirani ili ne, postali narodni heroji, kao i njihov zaštićeni zapovednik, nosioci su Ordena. Biće dragocen njihov angažman, jer, tvrdi Informer, "Zlotvori nam ne daju mira: Zapad gura Srbiju u haos". To je, tumači tiražni tabloid "još jedan otvoreni udar na našu zemlju". "Cilj je", očigledno,"rušenje Vučićeve vlasti i izazivanje nestabilnosti u Srbiji".

 

Ne, cilj je da se više ne flertuje sa razbojnicima i ubicama patriotske provenijencije; trebalo bi da bude i namera vlasti, zbog njih, pa i zbog nas. Ako ništa drugo nije upozoravajuće, znamo patriote sa maskama, ali i epoletama - pucanje (živaca) u komšiluku, nasilje u porodici, trgovina drogom i ljudima; nema učesnika u ubistvu premijera Zorana Đinđića koji nije pripadnik ovog i drugih zajedničkih zločinačkih poduhvata. Teško je verovati da su se namah popravili.

 

Baš kao što ne treba verovati da svi koji podržavaju Vojsku misle kako je trebalo da iza sebe poseje masovne grobnice. I da nas Zapad nevine gura u haos.

 

Previše ih je videlo mrtve muškarce, silovane žene, spaljena sela. Oni koji su videli, znaju i ko je kriv. Ma kakvu nestabilnost to izazivalo. ... <<

 

...

[Симо]

BiH: 73 godine od ustaškog masakra

 

Banjaluka -- U banjalučkom naselju Drakulić obeleženo je 73 godine od pokolja 2.300 Srba, koji su u tom mestu počinile ustaše.

 

U crkvi Svetog velikomučenika Georgija je tim povodom služena Sveta liturgija.

Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Milenko Savanović poručio je da ovaj zločin nikada ne sme biti zaboravljen. 

Predsednik Republičke organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Nedeljko Mitrović smatra da bi Skupština grada Banjaluka trebalo da se o ovom zločinu izjasni na adekvatan način, putem deklaracije ili rezolucije. 

"Zbog čega da se ponašamo snishodljivo i mazohistički, kad vidimo da u Hrvatskoj tobože ne znaju šta se desilo u Jasenovcu, dok ovde imamo jedan mali Jasenovac", rekao je Mitrović. 

Ustaše pod komandom natporučnika Josipa Mišlova i fra Vjekoslava Filipovića u ranim jutarnjim časovima 7. februara 1942. izvršile su pokolj u banjalučkim selima Drakulić, Motike, Šargovac i rudniku Rakovac. 

Prema do sada prikupljenim zvaničnim podacima, ubijeno je najmanje 2.300 ljudi, među kojima 551 dete. 

Pokolj je izvršen bez ijednog ispaljenog metka, sekirama, krampovima i maljevima.

[Kinik]

...

 

http://www.e-novine....rane.html?print

 

> ... 05.02.2015 - 14:38

Godišnjica masakra na Markalama

Tijela su bila razbacana na sve strane

 

Agencija Anadolija

 

Najprometnija sarajevska pijaca Markale tokom rata u Bosni i Hercegovini bila je jedno od mjesta opskrbe te prilika za snabdijevanje stanovnika za život pod opsadom grada. Na tom mjestu se obavljala trgovina prehrambenim proizvodima, namirnicama i svim onim što je na bilo koji način moglo poslužiti građanima Sarajeva uključujući i razmjenu informacija. Markale su tokom dana opsade Sarajeva bile i mjesto susreta prijatelja te mjesto stvaranja novih i obnavljanja starih poznanstava. Ipak, jača od želje za životom i preživljavanjem Sarajlija bila je granata koja je u 12 sati i 15 minuta iza sebe slike ostavila strave i užasa koje su nedugo potom obišle svijet

 

Na najprometniju sarajevsku pijacu Markale, na današnji dan prije 21. godinu pala je granata od koje je poginulo 68 Sarajlija dok je 144 drugih teže ili lakše ranjeno.

 

Tog subotnjeg podneva, 5. februara 1994. godine, minobacački projektil kalibra 120 milimetara ispaljen s položaja Vojske Republike

Srpske na području sela Mrkovići pao je na prepunu gradsku pijacu.

 

Godinama nakon tog kobnog februarskog dana, kada su neopisivu tišinu nakon eksplozije na pijaci u centru Sarajeva, prekinuli jauci unesrećenih, svjedoke masakra proganjale su slike mozaika sastavljenog od dijelova ljudskog tijela, krhotina, komada odjeće...

Najprometnija sarajevska pijaca Markale tokom rata u Bosni i Hercegovini bila je jedno od mjesta opskrbe te prilika za snabdijevanje stanovnika za život pod opsadom grada. Na tom mjestu se obavljala trgovina prehrambenim proizvodima, namirnicama i svim onim što je na bilo koji način moglo poslužiti građanima Sarajeva uključujući i razmjenu informacija. Markale su tokom dana opsade Sarajeva bile i mjesto susreta prijatelja te mjesto stvaranja novih i obnavljanja starih poznanstava.

 

Ipak, jača od želje za životom i preživljavanjem Sarajlija bila je granata koja je u 12 sati i 15 minuta iza sebe slike ostavila strave i užasa koje su nedugo potom obišle svijet.

 

U haotičnoj slici isprepletenih tijela unesrećenih Sarajlija, polomljenih tezgi, ostataka hrane, igračaka i drugih stvari našao se i Sarajlija Samir Fazlić kojeg je, kako kaže u razgovoru za Anadolu Agency, samo puka sreća spasila od ovog masakra od kojeg ga je dijelilo nekoliko metara.

 

"Taj dan sam bio slobodan i negdje oko 10 sati bio sam u gradu, šetao sam, bio je relativno miran dan i ništa se nije dešavalo. Uvijek kad ste u gradu svratite na pijacu, vidite neke ljude, pokušate nešto da kupite jer su cijene tada još uvijek bile fascinantno visoke", prisjetio se Fazlić, dodajući kako je tog jutra krenuo kući gdje je tada živjela njegova majka u Titovoj ulici.

Dodaje kako su granatiranja grada tih dana u Sarajevu bila "normalna" pojava te kako ipak tog dana, ništa nije ukazivalo na to da će baš on biti poseban, sve dok oko 12 sati i 15 minuta nije odjeknula strašna eksplozija.

 

"Ja sam bio kod Vječne vatre, a kada se dešavaju takve stvari vi se uvijek sklonite negdje jer očekujete odmah drugu granatu. Nekoliko minuta sam sačekao i čuo od nekoliko ljudi koji su isto tu bili da je pala granata na pijacu Markale", kazao je Fazlić, dodajući kako su se on i svi koji se u tom trenutku zadesili u njegovoj blizini bez razmišljanja zaputili prema pijaci.

Tamo je, kako kaže, ugledao prizor koji ga je ostavio bez riječi te ga kroz misli i snove pratio godinama poslije.

 

"Zatekao sam prizor koji se stvarno čovjeku ureže u sjećanje za čitav život. Tu su bila tijela koja su bila na sve strane razbacana, ljudi su zaustavljali automobile, kamione, sve ono što je tada bilo u funkciji da bi ubacivali tijela", kaže Fazlić, dodajući kako se sjeća da su za prebacivanja tijela unesrećenih Sarajlija građani koristili nastrešnice koje su bile na pijačnim tezgama u raznim bojama.

"Ljudi su odvaljivali te natrešnice samo da se lakše i na neki način bezbolnije ti ljudi ubace u automobil i u bolnicu. To je bio jedan detalj koji i dan danas pamtim i uvijek mi je taj 5. februar u glavi", prisjeća se Fazlić.

 

Osim toga, kako kaže, pamti i specifične boje koje su preplavile uništenu i granatiranu pijacu na kojoj je tog dana 68 ljudi ubijeno, a 144 ranjeno.

"Ima tu nekoliko detalja, to je sve bilo kao jedan mozaik. Kada gledate taj mozaik, on je na svim stranama, razbacan, na sve stvari je bila mješavina dijelova tijela, hrane i nekih stvari koje su ljudi donosili od kuće da prodaju poput lampi, sijalica, baterije, čak je bilo i igrački na stolovima. Sve ono što su ljudi mislili da mogu zamijeniti. Bilo je to jedan splet slika, ali uglavnom boja koja je prevladavala bila je boja krvi", prisjeća se Fazlić, dodajući kako se naizmjenično smjenjivala tišina s užasnom bukom i ljudskim kricima.

 

Pijaca kao mjesto sastanka i trgovine robom

U vrijeme opsadnih dana, kako kaže Fazlić, građani su na sve načine pokušavali živjeti "normalnim" životom te se, ističe, već uveliko pričalo o "plavim putevima" i Vašingtonskom sporazumu. Upotpunjavaju svoje preduge dane u opasnom gradu, Sarajlije su, u skladu s uvjetima koji su to dozvoljavali,  često posjećivali pijace, a posebno Markale.

 

"Na pijacu su se ljudi uglavnom susretali, neki ljudi koji su možda radili u nekim daljim dijelovima grada kojima je teško bilo doći u Sarajevo jer su išli pješke u strahu od raskrsnica i snajpera. Bilo je zanimljivo da sretnete neke ljude koje dugo niste vidjeli. Naravno, uz priču ide i neka vrsta trgovine iako su cijene tada bile, počev od brašna, kafe i makarona, visoke, ali ljudi su se čak i navikli po tim cijenama da kupuju artikle", rekao je Fazlić.

 

Sarajevo je, kako kaže Fazlić, i 21. godinu nakon masakra na Markalama te drugim mjestima ljudskih stradanja i danas "neobično mirno i lijepo".

"U Sarajevu sam od rođenja, volim ovaj grad, tu mi je cijela porodica i familija. Sarajevo ima nešto što drugi gradovi nemaju, a to da ono uvijek ljude dočeka raširenih ruku. Teško Sarajevo nekog vrati nazad i vrati ga razočaranog. Dođu vam prijatelji ili porodica koja živi daleko, oni će se ovdje uvijek osjećati kao dobrodošli i to je nešto po čemu je Sarajevo i dan danas prepoznatljivo", kaže Fazlić, dodajući kako su ratne godine u glavnom gradu BiH odnijele mnoge ljudske živote.

"Nedostaje mnogo dragih ljudi koji su nažalost umrli, koji su čak i ovdje na pijaci tog petog februara, ali život ide dalje. Dolaze nove generacije i novi ljudi", rekao je Fazlić.

 

Stalno obilježavanje tužnih godišnjica na mjestima ljudskih stradanja, ističe Fazlić potrebno je stalno forsirati uprkos godinama.

"Ne kažem da ih ne treba konstantno obilježavati, ali mislim da bi bilo dobro da se dese i neke manifestacije koje će podsjećati ne samo na Markale već generalno na opsadu grada, da to ne bude po nekom šablonu, da jednostavno ljudi ne zaborave ono što se dešavalo. U svom dešavanju kad su obilježavanja i godišnjice, uvijek je to neki protokol koji je, manje-više isti: polaganje cvijeća i održavanje nekih govora", napominje Fazlić dodajući kako se masakri poput onog na Markalama ne smiju zaboraviti zbog svih onih koji su nevini stradali na brutalan način.

 

Presude Haškog tribunala

Međunarodni sud za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije (ICTY) proglasio je generala VRS, Slobodana Galića, koji je komandirao vojskom koja je u opsadi više od tri godine držala Sarajevo, krivim bez osnovane sumnje za pet granatiranja za koje je bio optužen, među kojima je i masakr na Markalama, te je osuđen na doživotnu robiju.

 

On je za zločin nad civilima u Sarajevu osuđen u tadašnjem svojstvu komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske. Haški tribunal je, također, visokog oficira Vojske RS-a Dragomira Miloševića osudio na 29 godina zatvora zbog teroriziranja civila tokom opsade Sarajeva.

Tribunal je ustanovio da je, u kampanji granatiranja koju je provodila VRS-a, jedan od najstrašnijih zločina bio upravo masakr na Markalama.

 

Pijaca Markale na meti se drugi put našla i 28. augusta 1995. u 11 sati kada su, nedaleko od mjesta prvog masakra, ubijena 43 civila.

Pred Haškim tribunalom, između ostalog, i za masakr na Markalama, trenutno se sudi i bivšem predsjedniku RS-a Radovanu Karadžiću i bivšem zapovjedniku vojske RS-a Ratku Mladiću.

 

Dan sjećanja na stradale Sarajlije

Nakon završetka rata u BiH, 5. februar proglašen je Danom sjećanja na sve poginule građane Sarajeva u periodu 1992.-1995.

Tog dana, 5. februara 1994. godine na Markalama su ubijeni: Senad Arnautović, Ibrahim Babić, Mehmed Baručija, Ćamil Begić, Emir Begović, Vahida Bešić, Gordana Bogdanović, Vaskrsije Bojinović, Muhamed Borovina, Faruk Brkanić, Sakib Bulbul, Jelena Čavriz, Almasa Čehajić, Zlatko Čosić, Alija Čukojević, Verica Ćilimdžić, Smilja Delić, Ifet Drugovac, Dževad Durmo, Fatima Durmo, Kemal Džebo, Ismet Fazlić, Vejsil Ferhatbegović, Dževdet Fetahović, Muhamed Fetahović, Ahmed Fočo, Majda Ganović, Isma Gibović, Rasema Hasanović, Alija Hurko, Mirsada Ibrulj, Mustafa Imanić, Rasema Jažić, Razija Junuzović, Hasija Karavdić, Mladen Klačar, Marija Knežević, Selma Kovač, lbro Krajčin, Sejda Kunić, Jozo Kvesić, Numo Lakača, Ruža Malović, Jadranka Minić, Safer Musić, Nura Odžak, Mejra Orman, Hajrija Oručević, Seid Prozorac, Smajo Rahić, Igor Rehar, Rizvo Sabit, Zahida Sablja, Nedžad Salihović, Hajrija Smajić, Emina Srnja, Džemo Subašić, Šaćir Suljević, Hasib Šabanović, Ahmed Šehbajraktarević, Bejto Škrijelj, Junuz Švrakić, Pašaga Tihić, Munib Torlaković, Ruždija Trbić, Džemil Zečić, Muhamed Zubović i Senad Žunić. ... <<

 

...

[Doc Holliday]

DA SE NE ZABORAVI !

Na današnji dan pre 72 godine započeo je sedmodnevni pokolj koji su izvršili četnici Draže Mihailovića nad muslimanskim stanovništvom u zapadnom Sandžaku i gornjem Podrinju. Ovo je najmasovniji četnički zločin u Drugom svetskom ratu. Prema izveštaju Pavla Đurišića Draži Mihailoviću (na slici) od 13. februara 1943, četnici Draže Mihailovića (pod Đurišićevom neposrednom komandom na terenu) za sedam dana, 5-11. februara 1943, ubili su 8.000 muslimanskih žena, dece i staraca, ne računajući 1.200 naoružanih muškaraca.
Ova vojna operacija bila je naređena od strane Vrhovne komande JVuO, odnosno od strane Draže Mihailovića lično, koji je tada boravio u Crnoj Gori. Mihailović je o toku operacije bio obaveštavan radio vezom. Odlično je znao da njegovi četnici ubijaju uglavnom nenaoružane civile i da je ogormna većina ubijenih bila iz redova neboračkog stanovništva. Na ovako masovnom zločinu, izvršenom u ovako kratkom vremenu, četnicima bi pozavideli i Pavelićeve ustaše jer ovaj zločin stoji rame uz rame sa ustaškim pokoljima u leto 1941. u Lici, na Kordunu, u Cazinskoj krajini, Bosanskoj krajini i istočnoj Hercegovini. Metod je isti, a žrtve su uglavnom žene, deca i starci.
Sva muslimanska naselja kroz koja su prošli četnici su spaljena i opljačkana.
Primera radi, na području opštine/sreza Priboj od ukupno 1.547 žrtava februarskog pokolja 1943, 665 su bili deca do 15 godina starosti, odnosno 42,9%. Link za izvor: http://www.znaci.net/00001/35_4.htm
Na području opštine/sreza Pljevlja od ukupno 1.380 muslimanskih žrtava februarskog pokolja 1943, 581 su bili deca do 10 godina starosti, odnosno 42%, a ako uračunamo i decu zaključno sa 14. godinom onda ukupan broj stradale dece ispod 15 godina starosti iznosi 698, odnosno 50,5%, što čini preko polovine žrtava. Link za izvor: http://www.znaci.net/00001/35_1.htm
Ova vojna operacija, koju je osmislila Vrhovna komanda JVuO, obuhvatila je sledeće srezove: Pljevlja, Priboj, Foča, Čajniče. Napad na muslimanska sela u ovim srezoima usledio je iz pravca četničkih uporišta u Crnoj Gori i srbijanskom delu Sandžaka. Istovremeno su četnici iz istočne Bosne izvršili pokolj nad muslimanskim stanovništvom sreza Goražde gde je ubijeno 1.000-2.000 osoba (istočnobosanski četnici su učestvovali i u zločinima na području sreza Foča). Prethodno, januara 1943, Đurišićevi četnici su izvršili masovan pokolj nad muslimanskim stanovništvom sreza Bijelo Polje.
Ovaj zločin razmatran je na suđenju Draže Mihailovića, 1946. u Beogradu. Mihailovićeva komandna odgovornost za ovaj zločin jedan je od razloga zbog kojih je osuđen na smrt.

[Kinik]

...

 

http://www.e-novine....goda.html?print

 

>> ... 11.02.2015 - 16:09

Analiza: Krvavo nasleđe i mirnodopske političke presude

Rat nije bio prirodna nepogoda

Piše: Bojan Tončić

 

Dakle, zločince pred sud, razgovarajte sa žrtvama - nipošto se ne izvinjavajte, posle Tadića doživljavaju to kao ismevanje mrtvih - zaboravite ideju vodilju iz vremena Slobodana Miloševića "ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo”. Taj je mit, pisao je Mirko Kovač, "pao u govna". Teško da posle svih besmisleno otpočetih, pa tako i vođenih, naravno izgubljenih ratova, u kojima su srpske vojske pokazale okrutnost i brutalnost, bilo ko veruje u mitove o pobedama i viteškim srpskim ratnicima. Da su to oni što se danas diče svojim jedinim plenom, kazaće pomenuti Ćosić o genocidnim gudurama s onu stranu Drine.

 

Nije se zbilo ništa zbog čega bi trebalo brinuti više nego dosad, samo se pučina malo ustalasala novinskim napisima o ratnim zločinima; ništa novo, gotovo da je moguće predvideti zakonomernost ovakvog iščašenog stanja, kohabitacije države sa vlastitim malignim ćelijama, i ranije se to dešavalo kada su se otkrivale masovne grobnice i kada se narcisoidno-udbaški segment pravosuđa osećao zapostavljenim. I kada je bilo nemoguće sakriti nepočinstva čije su posledice izranjale iz reka i masovnih grobnica.

Tek, Srbija ne ulazi u novu fazu suočenja s prošlošću, budući da je u toj državi na delu svojevrsno, teorijski tek nagovešteno, preplitanje poricanja, velike i gnusne državne obmane, povlađivanja zlikovcima. Odsustvo tranzicione pravde i politike na kojoj bi morala da se temelji, nezrelo, nedotupavno afektiranje pri pomenu činjenice da su u Srbiji ratni zločinci uglavnom na visokim položajima u bezbednosnim i pravosudnim strukturama, šmiranje istine u grotesknim postupcima protiv ubica, silovatelja, palikuća, među svojima, pretvaraju se ključne aspekte državne politike koja nema veze sa evropskim utabanim drumovima.

Najvažniji zaključci iz silovitog državnog obračuna sa godinama prikrivanom kosovskom istinom je to što je Fond za humanitarno pravo obelodanio detalje u vezi sa posmrtnim ostacima ubijenih civila, Albanaca sa Kosova, pokopanih u masovnoj grobnici Rudnica, te ulogu zapovednika 37. Motorizovane brigade tadašnje vojske (VJ) Ljubiše Dikovića, aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije, u zločinima koji su počinjeni u nekoliko dreničkih sela. To je izazvalo žučne reakcije političara iz državnog vrha, predsednika Tomislava Nikolića i premijera Aleksandra Vučića, odnosno balavljenje medijskih patriota iz glasila koja su bila i ostala deo komandne mašinerije srbijanskog agresora iz devedesetih, pretvarajući se u efektne tiražne i gledane zamagljivače bliske prošlosti.

 

LAŽIMO PATRIOTSKI: Drenička sela Staro Čikatovo, Donji Zabelj, Gladno Selo, mesta u kojima su ubijani albanski civili, namah su oglašena toponimima laži već difamirane nevladine organizacije, a niko, pre svih Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, nije pročitao svedočenja oficira vojske i policije, dokumentovano svedočanstvo o čišćenju i asanaciji terena, dokaze izgovorene pred Haškim tribunalom.

 

Brižljivo odabrane, budući da je reč o svedocima odbrane, kakav je bio i, na momente kontradiktorni, preciznije prozirni lažov Ljubiša Diković. Tomislav Nikolić najavio je još jedan gaf u održavanju kontinuiteta sa hegemonističkim režimom Slobodana Miloševića, odlikovaće generala Ljubišu Dikovića Ordenom belog orla sa mačevima prvog stepena. Bivšem zapovedniku zloglasne 37. Motorizovane brigade, koja je utemeljeno optužena za zlodela na Kosovu počinjena tokom 1998. i 1999. biće to drugo odličje koje prima od predsednika Srbije, budući da je njegovu brigadu Slobodan Milošević odlikovao Ordenom narodnog heroja. Kontinuitet, misle ljudi na vlasti, valja negovati, pogotovu ako bi diskontinuitet značio bilo kakav rizik, a ne znači.

 

Ovde bi diskontinuitet značio jedino odmak od mitologizovane realnosti, teško podnošljive gomile opštih mesta, značio bi istinu o stradanjima jednog naroda. Ali, ne treba nam istina, lakše je ovako, zazveckati ordenjem za zločin, "laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije", kazao bi Srbin koji izbeže Nikolićevu zihernadlu Dobrica Ćosić.

 

Tri dana pre nego što će ova najava osvanuti u beogradskoj štampi, Nikolić je primio Dikovića u radnu posetu. "Očigledno da postoje pojedini krugovi kojima nije u interesu da Srbija bude moderna, razvijena država i koji žale za vremenima kada su cvetali korupcija i samovlašće, jer su u takvom okruženju odlično prolazili, dok su građani živeli sve gore. Zato oni žele po svaku cenu da izazovu nestabilnost u Srbiji i da je vrate u haos iz kojeg je počela da izranja. Upravo tome služe orkestrirani napadi na brojne državne institucije, a evo, sada i na Vojsku Srbije", rekao je Nikolić.

 

DIKOVIĆEVA ODBRANA I FIJASKO: To je dikcija Nikolićevog obraćanja javnosti, a nije baš i da neće da odglumi izvršnu vlast, izjavom, potpisanim ukazom, odličjem, toliko mu Ustav javno dopušta. U njegovom su izlaganju ključna opšta mesta Predvojničke obuke (za mlađe, nekad davno predmet na svim fakultetima) i maloumnih udžbenika za nju. U skladu sa pomenutom doktrinom, Aleksandar Vučić je ustvrdio kako "napadi na Vojsku Srbije počeli nakon doprinosa u odbrani Srbije od poplava". Kao da su na neki, naizgled skriveni način, povezani elementarna nepogoda katastrofalnih razmera i obelodanjivanje udarničkog ubijanja Albanaca koji su proglašeni ljudima drugog reda. Cilj napada je, a šta drugo do "izazivanja nestabilnosti u Srbiji", kazao je premijer i dodao: "Ono što je za mene veoma važno to je da vidim nastavak kampanje protiv institucije koja ima najveću podršku javnosti Srbije i očigledno je da, ne ulazeći u detalje, jer ne znam šta su govorili ljudi iz Fonda za humanitarno pravo, jedan deo političke javnosti i političara pokušava da sruši sve ono što je u Srbiji dobro".

 

Bilo bi dobro kada bi predsednik Vlade znao "šta su govorili ljudi iz Fonda za humanitarno pravo", jer to ima veze isključivo sa budućnošću građana Srbije, većine, čak, koja ima poverenje u Vojsku. Mogu ispitanici iz redova poslovno sposobnog stanovništva i oni koji se takvima predstavljaju, da misle o Vojsci šta hoće, ali premijer ne bi trebalo da zamenjuje teze. Možda ima informacije, bio je ministar vojni, da je Vojska "ono što je u Srbiji dobro", nemaju svi takav utisak, naprotiv. Konačno, zasigurno zna da je povodom sličnih (jedna je identična) optužbi Fonda, general Diković pokrenuo sudski postupak protiv osnivačice Fonda Nataše Kandić. Branio se i sam Diković, u televizijskim studijima, kao što je, kao svedok odbrane, branio zlikovce u Haškom tribunalu (slučaj Šainović i drugi). Beše to jadno.

 

“Hag je moje svedočenje uzeo kao kredibilno, apsolutno. I vidite, sve ovo što sad Fond za humanitarno pravo plasira kao informacije, nalazi se u dokumentima Haškog tribunala”, kazao je načelnik.

 

Netačno, podseća Fond i citira presudu Tribunala iz predmeta Šainović i drugi i konstatuje da su korišćeni samo delovi njegovog svedočenja, jer je menjao iskaz tokom ispitivanja. General je, verovali ili ne, u emisiji Teška rečkazao kako "komandna odgovornost nije 1999. godine bila predviđena domaćim pravom". Reč je o, kako podseća Fond, obliku krivične odgovornosti koji je u vreme oružanog sukoba na Kosovu bio propisan "ratifikovanim Protokolom I uz Ženevske konvencije i, Uputstvom o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koje je Dikoviću kao dugogodišnjem oficiru mora biti poznato".

 

ŠTA SI RADIO U RATU, GENERALE:  Pita FHP, u saopštenju objavljenom dan nakon Dikovićevog nastupa: "Šta je Odeljenje za asanaciju 37. motorizovane brigade uradilo sa „30-40 tela“ u Rezali nakon što je 18. aprila 1999. godine istražni sudija Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici odbio da sprovede istragu i insistirao da istražne radnje preduzmu vojni istražni organi, te da li su organi 37. mtbr o tome obavestili vojne istražne organe? Zbog čega Ministarstvo odbrane odbija da dostavi borbene izveštaje 37. motorizovane brigade za 5. (dan zločina u Rezali) i 6. april 1999. godine, kada je više borbenih izveštaja ove brigade dostupno javnosti?" Pitanja bez odgovora.

 

Možda napada na Fond za humanitarno pravo ne bi bilo u ovako teškom obliku, da je bar neko pročitao za šta FHP optužuje Ljubišu Dikovića, ali se ova organizacija povampirila u sukobu sa lažima, desetercima, kosovskim božurima, lažnim herojima. Taman se teška propagandna artiljerija utišala, da udahne vazduh, Fond je 5. februara predstavio javnosti novo istraživanje o broju mrtvih u kosovskom haubica-vojevanju 1998. i 1999. Hladan tuš koji će, uprkos godinama ispredanim bajkama o broju ubijenih Srba, pokazati, naučnom, gotovo savršenom preciznošću, da je tokom etničkog čišćenja Kosova od Albanaca koje, uprkos propagandi (kao da bi to oslobodilo nekoga odgovornosti), nije počelo nakon napada NATO, sa Kosova prognano između 700 i 800 hiljada Albanaca, dok je broj mrtvih daleko od svih koje je ikada iskazala državna propaganda. Iz više izvora, nakon provera i dopuna koje i dalje traju, istraživači Fonda Beograd i FHP Kosovo, utvrdili su registar u kojem je 13.535 imena ljudi za koje je ustanovljeno da su ubijeni, ili nestali u vreme oružanih sukoba na Kosovu tokom 1998. i 1999. Reč je o civilima, Albanaca je najviše 10.812, 2.197 je mrtvih Srba i 526 Roma, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih nealbanaca, a žrtve su i naoružani pripadnici srbijanskih snaga bezbednosti i Oslobodilačke vojske Kosova. Fond je do podataka o žrtvama rata došao istraživanjem i proverom svakog podatka o ljudima i okolnostima njihove smrti, tokom 16 godina.

 

KRVAVO RODOLJUBLJE “POLITIKE”: To je već bio posao za državotvornu “Politiku” i njeno osvedočeno paljansko-prokletijsko krvavo rodoljublje, odnosno autorski dvojac Apostolovski-Smajlović. Nahuškani Aleksandar Apostolovskipiše o poseti američkog diplomate Tomasa Melije Srbiji, te povezuje na “Politikin” način iz devedesetih, objavljivanje dosijea "Rudnica" i presude doživotnog zatvora za Srbe Ljubišu Bearu i Vujadina Popovića. Kakav biser. Piše Apostolovski o odnosima SAD i Srbije, pronicljiv je, naoružan iskustvom iz vremena Slobodana Miloševića i munjevitog popodnevnog petooktobarskog preletanja, erudita, stručnjak za književnost koji pita: "Da li je reputacija Nataše Kandić zaista bolja od ugleda generala Dikovića i da li će bilo ko ko je ratovao protiv NATO, kao junak Jozef K. u romanu Alberta Kamija "Proces", čekati odluku imaginarnog suda i presudu koja je izvesna?"

 

Izvesno je da imamo posla sa idiotima, “Politikinim” eruditivnim dvojcem, baš kao i to da je Melija došao kao loš policajac uoči Vučićevog susreta sa Džozefom Bajdenom. Da traži od baraba krivce za ubistvo braće Bitići i palitelje ambasade SAD. Ne radi se to javno, teško je jednom narodu reći da njegovi izabrani predstavnici bezočno lažu 16, odnosno sedam godina. I da od pravde čuvaju najgore među sobom.

 

Rođena braća Ili, Agron i Mehmed Bitići ubijena su neposredno po kapitulaciji Srbije, a za SAD i porodicu ključni naredbodavac njihove likvidacije je, kao što nam je više puta rekao njihov brat Fatos Bitići - Goran Radosavljević Guri, dugogodišnji komandant Žandarmerije, danas vlasnik firme koja se bavi obezbeđivanjem.

 

Reč je o stanju stvari, došao je "pomoćnik zamenika" da održi predavanje Srbiji koja prikrivanjanje ubice i tri nenaoružana čoveka metkom u potiljak, te "našu decu" (Velimir Ilić) koja su razulareno demolirala Ambasadu SAD, tada, 2008, u Ulici Kneza Miloša - vidi kao državni interes. I to je segment iracionalne politike i odnosa prema ratnim zločinima.

 

To nije tema za Ljiljanu Smajlović i pisača Aposolovskog koji kaže da je od američkog diplomate saznao kako je Fond za humanitarno pravo „poštovana organizacija, sa izuzetno dobrom reputacijom”. Spočitavaju američkom diplomati da nije pročitao dosije Rudnica, kao što nisu ni oni; boje se, teško je naslutiti, više Apostolovski ili Ljiljana Smajlović, "da je general Diković, koga je na mesto prvog vojnika Srbije postavio Boris Tadić, sada ne samo pod lupom Fonda za humanitarno pravo, već i Vašingtona".

 

"Taktika javnog sramoćenja bez dokaza je ipak imala uspeha, jer je Nikolić proteklih godina bezbroj puta morao da odgovara na optužbe Nataše Kandić iako protiv njega nije podnesena tužba, niti vođena istraga. Čeka li slična sudbina generala Dikovića?", upozorava “Politika”. Ostajete, jednostavno, duboko zamišljeni, nespokojni kao da ste čitali Vreme smrti, ili Deobe (ono o laganju).

 

Tako ovaj list, kao i tokom višegodišnjih napora da dokaže kako Albanci, zapravo, i nisu ljudi (isti će Apostolovski zabeležiti da im higijena nije jača strana, a urednica da su im dokumenti oduzimani tek pri prelasku granice, tokom intervencije NATO - naravno umišljajne laži) tretira mrtve iz masovne grobnice i žive komandante. Kad autor i urednica ovoliko lažu, zaborave da Kami nije napisao Proces - ili je to samo laž nevladine organizacije poput Fonda za humanitarno pravo. Dokazano takvim izmišljotinama sklone.

 

TRANZICIJA NIJE DUŽNIČKO ROPSTVO: Prizemnim pristupom i elementarnim nepoznavanjem tranzicionih procesa, Srbija se odlučila za opskurne likove u vojnom i policijskom vrhu, pravosuđu i medijima, valjda kako ne bi, zbog nespornih zločina, ušla u dužničku krizu, jer neko mora da plati krvavu avanturu iz vremena Miloševića i nepromenjeni odnos prema žrtvama koje osećaju opasnost, ili tek neprijateljstvo. Ne znajući, ili ne želeći da zna, kako suština suočenja s prošlošću nije okrutno kažnjavanje, pogotovu ne novih generacija, onih koje nisu učestvovale u zločinima. Pa čak ni njihovih roditelja, što u uniformama zaradiše tuđe satelitske antene, nameštaj, traktore i junice, zlatan nakit i druge dragocenosti. Suština je u tome da kontinuirana edukacija o civilizacijskim vrednostima, životu, pre svega, treba da bude najznačajniji deo društva, kao što zločinci, ubice i silovatelji, moraju da budu u zatvorima.

 

Mora, dakle, da se pokaže istinska rešenost, ne bi li se susedstvo i šira evropska zajednica uverili u iskrene namere države i društva da se menja, u privrženost civilizacijskim vrednostima, životu, progresu, podstiče dijalog sa svojim žrtvama i saopšti im da rat nije bio prirodna nepogoda, već da su ga izazvali zločinci i da su neodgovorni ljudi, stotine hiljada njih, neki i mimo svoje volje, učestvovali u njemu. I da je to bila pogrešna namera, ili tragična greška.

 

A žrtve su ljudi, nisu opasni, čak ni zahtevni, majke Srebrenice, preživeli iz porodice Beriša i Bogujevci, uglavnom ne mrze. Dosad su sa njima razgovarale samo nevladine organizacije, običan svet. Interesovali su jedino njih i umetnike, država im je nedvosmisleno, pravosnažnim presudama, saopštila da ne postoje. Mogu da budu svedoci, što su, velika je to ljudska žrtva, i bili, ali ne i oštećeni. Iako je očigledno da su članovi njihovih porodica bili žrtve.

 

Dakle, zločince pred sud, razgovarajte sa žrtvama - nipošto se ne izvinjavajte, posle Tadića doživljavaju to kao ismevanje mrtvih - zaboravite ideju vodilju iz vremena Slobodana Miloševića "ako neumemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo”. Taj je mit, pisao je Mirko Kovač, "pao u govna". Teško da posle svih besmisleno otpočetih, pa tako i vođenih, naravno izgubljenih ratova, u kojima su srpske vojske pokazale okrutnost i brutalnost, bilo ko veruje u mitove o pobedama i viteškim srpskim ratnicima. Da su to oni što se danas diče svojim jedinim plenom, kazaće pomenuti Ćosić o genocidnim gudurama s onu stranu Drine.

Malo pristojnosti, udžbenike sa bar nekom istinom, a ne nove cikluse i rodoljubive smrti u anteriji i opancima. Neko to već radi. Nije patriota. ... <<

 

...

[Vince_Carter]

70 godina od bombardovanja Drezdena.

 

http://www.bbc.com/n...europe-31452693

[Vince_Carter]

NAPAD KOD PODUJEVA Danas je 14 godina od ubistva Srba u autobusu Niš ekspresa

 

 

Tanjug | 16. 02. 2015. - 07:19h

 

Danas se navršava 14 godina od napada na autobus "Niš ekspresa", u Livadicama kod Podujeva, u kome je poginulo 12 i povređeno 43 raseljenih Srba, koji su išli na Zadušnice u Gračanicu.

Najmlađa žrtva, tog i danas nerasvetljenog zločina, bio je dvogodišnji Danilo Cokić.
 

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić izjavio je da je poražavajuće što još nisu kažnjeni krivci za taj zločin, u Livadicama kod Podujeva, koji se dogodio 2001. godine.

Đurić je podsetio da je najmlađa žrtva teroritističkog napada na raseljene Srbe iz Podujeva dvogodišnje dete, a da ljudi koji su bili mete nisu ničim zaslužili ni doprineli da tog dana postranu meta terorista i zlikovaca.
 

"Ono što je poražavajuće da ni posle toliko godina nakon ovog zločina niko nije pozvan na odgovornost i pravosnažno kažnjen, a nevini ljudi po političkoj osnovi svakoga dana borave u zatvorima širom Kosova i Metohije. I danas je jasno da ovde nema ni traga pravnoj državi", istakao je Đurić.
 

Aktiviranjem mine na magistralnom putu, 16. februara 2001. godine u selu Livadice kod Podujeva, dignut je u vazduh prvi autobus iz konvoja kojima su raseljeni Srbi sa Kosova i Metohije u pratnji Kfora išli u Gračanicu, na Zadušnice.
 

U napadu je na licu mesta poginulo 10 ljudi, a još dvoje povredama je podleglo kasnije.
 

U napadu su poginuli Sunčica Pejčić, Zzivana Tokić, Slobodan Stojanović, Mirjana Dragović, Nebojša, Snežana i Danilo Cokić, Veljko Stakić, Nenad Stojanović, Milinko Kragović, Lazar Milkić i Dragan Vukotić.

 

 

http://www.blic.rs/V...su-Nis-ekspresa

Edited by Vince_Carter, 16 February 2015 - 07:44.

[Gant]

SRETENJSKI USTAV - 15.02.1835.

 

http://projuris.org/...stav (1835).pdf

[alberto.ascari]

75 godina od donošenja odluke o Katinjskom masakru.

 

 

 

http://sh.wikipedia....atinjski_masakr

 

 

 

Slava im!

[CrniGuja]

Da se ne zaboravi, na danasnji dan pre 16 godina pocelo je 78 dana cinjenja stravicnih zlocina nad srpskim stanovnistvom od strane NATO agresora.

Mislim da je ova tema prikladna da se to pomene.

[Kinik]

...

 

http://www.e-novine....ista.html?print

 

>> ... 25.03.2015 - 17:28

Fond za humanitarno pravo

Demistifikacija „NATO agresije i borbe protiv ...skih terorista“

e-Novine

 

Prema podacima FHP i FHP Kosovo u periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine, "srpske snage su pod parolom 'odbrana srpske teritorije od NATO agresije i ...skih terorista' ubile 6.901 Albanca koji nisu učestvovali u neprijateljstvima". U istom periodu, pripadnici OVK su ubili 328 srpskih civila i 136 Roma i drugih nealbanaca koji nisu učestvovali u oružanom sukobu, ističe se u saopštenju beogradske kancelarije FHP

 

Fond za humanitarno pravo konstatuje u saopštenju od srede da je Savezna vlada SR Jugoslavije 2000. godine objavila publikaciju „Junaci otadžbine“, koja predstavlja "vrednu, iako nepotpunu, evidenciju o vojnim žrtvama u vezi sa ratom na Kosovu".

 

"U toj evidenciji pomenute su vojne ratne žrtve, među kojima i 275 pripadnika VJ/MUP-a Srbije koji su stradali u NATO napadima na teritoriji Srbije, Crne Gore i Kosova. Do istih podataka došao je i Fond za humanitarno pravo (FHP), poimeničnim popisom pripadnika VJ i MUP-a Srbije koji su izgubili život u eksplozijama granata, bombi i raketa, ispaljenih iz aviona NATO. FHP i FHP Kosovo su dokumentovali da je u NATO napadima život izgubilo ukupno 758 ljudi: 205 civila srpske nacionalnosti, 220 civila Albanaca, 28 civila Roma i drugih, 30 pripadnika OVK i 275 pripadnika VJ/MUP-a Srbije. Na teritoriji Srbije stradalo je 260 ljudi, u Crnoj Gori 10, a 488 na Kosovu. Među poginulim pripadnicima VJ/MUP-a 108 je bilo mlađe od 25 godina - većinom su to bili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka. U Srbiji je najviše civila poginulo u Surdulici (29); 17 radnika RTS-a u Beogradu; 19 civila u Nišu; 15 u Aleksincu; 12 u Grdeličkoj klisuri, kada je NATO pogodio voz u kretanju. Među žrtvama NATO napada na Kosovu je 77 albanskih civila koji su poginuli u Koriši, kada je NATO gađao bivši vojni objekat u kojem su se, po naredbi srpskih snaga, zadržali tokom noći na putu prema Albaniji; 64 Albanaca, stradalih u Bistražinu dok su, po naredbi srpskih snaga, u koloni išli prema Albaniji; i 29 Albanaca, sedam Srbina i šest pripadnika VJ koji su stradali na mostu u selu Lužane, dok su autobusom putovali za Prištinu", ističe se u saopštenju.

 

Prema podacima FHP i FHP Kosovo, utvrđenih pomoću tri metode prikupljanja podataka, u periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine, "srpske snage su pod parolom 'odbrana srpske teritorije od NATO agresije i ...skih terorista' ubile 6.901 Albanca koji nisu učestvovali u neprijateljstvima", ističe se u saopštenju beogradske kancelarije FHP.

 

"U istom periodu, pripadnici OVK su ubili 328 srpskih civila i 136 Roma i drugih nealbanaca koji nisu učestvovali u oružanom sukobu. U sukobima između VJ/MUP-a i OVK poginulo je 1.204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ i MUP-a Srbije. Podaci nedvosmisleno pokazuju da je vođstvo Republike Srbije na napade NATO odgovorilo teškom i masovnom odmazdom nad albanskim civilnim stanovništvom, koja se manifestovala proterivanjem, ubijanjem civila i spaljivanjem sela i kuća. U periodu NATO napada, jedinice VJ i MUP-a Srbije samo u opštini Đakovica ubile su 909 albanskih civila, u opštini Orahovac 577, u Mitrovici 362, Vučitrnu 389, Peći 496, Glogovcu 640, Prištini 413, Prizrenu 414, Suvoj Reci 351, itd. Samo u jednom danu, 27. aprila 1999. godine, srpske snage su u selu Meja ubile 349 albanskih seljaka čija su tela, u najvećem broju, nađena u masovnim grobnicama na policijskom poligonu u Batajnici kod Beograda. Više od 260 seljaka koji su se skrivali u šumama Šutice, Vrbovca i Čikatova, ubijeno je tokom „pretresa terena“ 30. aprila i 1. maja 1999. godine, koji su izvršili pripadnici 37. mtbr VJ, čiji je komandant bio današnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković. U istom periodu, pripadnici OVK u Suvoj Reci ubili su 32 srpska civila, u Đakovici 25, u Prištini 22, u Orahovcu četiri, u Gnjilanu pet – ukupno 328 civila srpske nacionalnosti i 136 civila Roma", saopštava Fond.

 

Na godišnjicu početka NATO bombardovanja SRJ, FHP je pozvao Vladu Srbije "da prihvati činjenice o tome da su pripadnici VJ/MUP-a Srbije pod okriljem 'odbrane srpske teritorije od NATO agresora i ...skih terorista' u roku od 78 dana počinili teške ratne zločine protiv albanskog civilnog stanovništva i da, u ime poštovanja 7.000 albanskih civilnih žrtava, iz vojske i policije udalji generale i druge visoko rangirane oficire u čijim zonama odgovornosti je umesto zaštite civila praktikovano ubijanje".

 

"Od odgovornosti za smrt 758 ljudi koji su poginuli u napadima NATO, posebno 453 civila, ne može biti pošteđena ratna vlast Srbije, čiji su neki generali još uvek u institucijama vojske i policije. Politika Slobodana Miloševića, najviših predstavnika državnih institucija i generala vojske i policije dovela je do bombardovanja zemlje. Ta politika pretvorila je vojsku u pljačkaške horde, dok su generali mlade vojnike slali u rat, iz kojeg se najmanje 100 mlađih od 25 godina nije vratilo svojim porodicama.

 

Posle 16 godina vreme je da se o odgovornosti za bombardovanje zemlje i pogibiju 758 ljudi počne govoriti u kontekstu činjenica", ističe Fond. Ova organizacija objavljuje i spisak lokacija i broja žrtava masovnih zločina srbijanskih snaga bezbednosti. U selima Meja i Korenica ubijeno je 349 ljudi, Đakovici 94, Celini i Maloj Kruši 189, Velikoj Kruši 180, Izbici 117 itd.

 

Podaci su iz "Kosovske knjige pamćenja" Fonda za humanitarno pravo. ... <<

 

...