Volela bih da nemam nista s tim, jer zaista i nemam. Ali gde god krenem ljudi imaju nezgodnu naviku da citaju novine, a tamo pise da su Srbi zli ljudi. Onda me citaoci obicno pitaju sta sam ja (jer znaju da dolazim iz bivse YU), a ja ne volim da lazem. I onda vise nema bezanja. To sam sto sam, kao i onoliki koji nisu imali nasu srecu da se izvuku iz ludila, a imali su istu nesrecu da se rode na zlom mestu.
Verovatno sam pateticna, ali zbog njih cu ja da idem na te demonstracije. Da nas bude vise od idiota. To sam radila i 1996/2000 dok sam zivela u Srbiji. I tada su mnogi mislili da je pametije sedeti kuci. Ja sam bila na ulici, pa cu i sada. Nisam palila nikakve zastave i ambasade, necu ni sada.
I meni je zivot x puta bolji otkad sam otisla, ali jos uvek ima ljudi koje volim, a koji su ostali jer nisu mogli da odu i kojima je zivot zato x puta gori.
Sama kažeš da je to patetično, a izvini, moram da kažem, meni je to i licemerno. Odeš lepo posle posla ili u subotu, srećna, zadovoljna, sita i lepo obučena na trg i vičeš sat vremena Kosovo je Srbija, pa se vratiš u svoju švedsku kuću, kakvog to ima smisla. Nemoj da se ljutiš, ali čista budalaština i gubljenje vremena. I upravo tako dovodiš sebe u situaciju da te identifikuju sa plavušama, jer u kritičnoj masi je mogućnost incidenta 1:1.
A to da nije mogao svako da ode, tu se isto ne slažem. Mogao je ko je hteo, znam ljude koji su otišli i sa 65 godina i bolesni. Ja sam otišao sa ženom sam sa par kinti u džepu, nikakva specijalizacija, expat contract, postdiplomske studije, ništa od toga. Sve se može.
