7. januar 2008. | 10:35 | Izvor: B92
Beograd -- U Srbiji se stiče utisak da je poslednjih 15-ak godina u toku prava renesansa religioznosti, ali je duboko religioznih malo.
Poštuju se i obeležavaju verski praznici, grade se hramovi, veronauka je uvedena u škole. Prema poslednjem popisu iz 2002, čak 95 odsto građana se izjasnilo da su vernici. Bez obzira na izjašnjavanje građana i druge vidljive pokazatelje, sociolozi religije smatraju da se ne može tek tako zaključiti da su građani Srbije duboko religiozni.
Naime, izjašnjavanje prilikom popisa, prema kome je čak 95 odsto građana religiozno, ustvari ne govori gotovo ništa o religioznosti, kaže sociologinja Zorica Kuburić.
"To nije prava religioznost, to je samo konfesionalno deklarisanje. Nisu se više deklarisali da su ateisti, kao što je to bilo poželjno u prethodnom periodu, već su se deklarisali po konfesionalnoj pripadnosti religiji u kojoj su rođeni", kaže ona.
"To još uvek ne znači da su oni u isto vreme i religiozni, već je tu reč o jednom pripadanju, o identitetu", kaže ona.
I sociolog Mirko Blagojević se slaže da je taj indikator nepouzdan - biti vernik znači verovati u boga i pridržavati se određenog učenja, a istraživanja pokazuju da pravih vernika ima znatno manje.
"Podaci iz više istraživanja se mogu uopštiti na taj način da se može reći da sebe kao religiozne ljude doživljava od 60 do 65 posto ispitane populacije. Nešto preko polovine ispitane populacije izjavljuje da veruje u boga", kaže on.
"Podaci o ispunjenju crkvenih obaveza i dužnosti pokazuju da su postoci praktikovanja ipak manji nego kod indikatora tradicionalne vezanosti za religiju i crkvu", navodi on.
"Pobožnih vernika, koji ispunjavaju sve svoje verske dužnosti i javno izražavaju svoju pobožnost, je višestruko manje i sigurno samo koji procenat ukupnog stanovništva", kaže on.
Ni široko rasprostranjeno slavljenje verskih praznika nije znak prave religioznosti, kaže Zorica Kuburić.
"Pitanje pridržavanja verskih običaja i slava i slavlja pripada jednoj potrebi ritualizacije i strukturisanja celokupnog života", kaže ona.
"Sve to nije toliko povezano s religioznošću koliko sa jednom vrstom zajedništva u okviru nacije", objašnjava ona.
"A religioznost je nešto što je čovekov svakodnevni doživljaj ogovornosto pred bogom i pravi vernici ne upadaju u euforiju slavlja, oni se čak povlače u tom periodu, jer se tu ne ispoljava toliko religiznost koliko potrošački mentalitet i nešto što nema veze s religijom", kaže ona.
Građani u raznim anketama uvek ističu da su religiozni i da slave verske praznike, ali je primetna i nesigurnost oko smisla i značenja tih praznika.
Iako u Srbiji, kao i u svim bivšim komunističkim zemljama, dolazi do obnove religioznosti, treba razlikovati deklarativnu religioznost, koja više ima veze sa nacionalnom pripadnošću i obnovom tradicionalnih vrednosti, i pravu religioznost, koja se ogleda kroz strogo pridržavanje verskog učenja, napominju sociolozi.
Bez obzira na 95 odsto vernika prema popisu, religioznih u Srbiji, prema svim istraživanjima, ima mnogostruko manje.
Uz drasticni porast kicerajske "religioznosti" svi smo svesni toliko ozbiljnih prekrsaja etickog kodeksa, kakav nije bio vidjen u vreme oficijelnog ateistickog drustva. Vrlo cesto, religioznost se ispoljava ogromnim krstacama na silikonskim "plucima" sponzorusa i s prsta debelim zlatnim lancima oko bikovskih vratova, na kojima visi krst veci od vladicanskog.
Pseudoreligiozni kiceraj usao je i u javni i politicki zivot. Gradska slava Beograda izraz je najgoreg moguceg kiceraja, sa litijom, koji moze samo da vredja nepravoslavce i ateiste. Kojekakve partijske slave, osvecenje najrazlicitijih prostora, ukljucujuci tu i ambasadu u Vasingtonu, ambasadu jedne sekularne drzave (bar na papiru), s jedne strane, uvreda su zdrave pameti, a s druge, zloupotreba vere u politicke svrhe.
Bljutava izjava ministra - lopova, kako ga o njegovoj kriminalnoj proslosti pitaju "a Hilandar gori" ili premijera da se nesto "na slavi ne pita" izraz su bezobrazluka i anticivilizacijskog odnosa javnih sluzbenika, placenih nasim novcem. Isto vazi i za zloupotrebe polozaja premijera prilikom odlaska u Hilandar. Predsednik republike odlazi u Moskvu, gde posecuje moskovskog patrijarha (sic!), ali ga zato ruska "nomenklatura" prima na najnizem mogucem nivou.
Cak i arhijerarsi SPC pokazuju jasno neverovanje u osnovna nacela vere, koju bi trebalo da predstavljaju. Mitropoliti Amfilohije i Jovan potonuli su najdublje u politicke spletke, kao i neki episkopi (Artemije, Atanasije, Irinej itd.). Treba li da verujemo da je lopurda, lazov i krivokletnik Filaret, episkop milesevski, religiozan? Ili pedofil Pahomije, krivokletnik (lazno svedoceci na sudu o vlastitoj homoseksualnoj pedofiliji)?
Sam patrijarh Pavle, koji se, po svemu sudeci, sprema da uskoro pogleda bozje lice, morace mnogosta o zlima crkve kojoj je bio na celu da polozi racune.
S druge strane, sasvim sigurno da mnogi od nas znaju tihe, mirne i dobre ljude u nasem okruzenju, dobre rodjake, komsije, prijatelje i poznanike, za koje je njihova vera neko sasvim licno, intimno iskustvo, i koji zive u skladu sa svojom verom - casno i posteno.
Zasto se u periodu privatizacije vrlo cesto religioznost izrodila u svoju suprotnost i u travestiju?
Edited by vladan, 07 January 2008 - 12:38.
