) i odjednom me preplavi neizmerni osećaj sreće i zadovoljstva. Bio je toliko intenzivan da sam zastao na nekoliko trenutaka, dok mi se od uva do uva razvlačio ogroman kez, i glasno izgovorio "Ybt., pa ja sam srećan. Srećan. Srećan." (Da me znate, znali biste da je ovo -- na mojoj skali reakcija i imajući na umu moj temperament -- prilično burna emotivna manifestacija, gotovo euforija; nešto kao doing the chicken dance za ljude koji se lakše uzbuđuju). Pozadina ove male epizode ispunjenosti osećanjem čiste i nepatvorene sreće je da sam nekoliko dana pre toga prestao da radim svoj dotadašnji skoro-9-to-5 posao, što znači da nema više ustajanja svaki dan u 7:00, prolaženja kroz iste grozomorno dosadne korake jutarnjih brzinskih priprema za spoljašnji svet (peglanje hleba, stavljanje košulje u toster, mazanje džema na pantalone...) u jutarnjem bunilu, intravenskog uzimanja espresa, enormnog prezira za nasmejane jutarnje džogere (i mizantropskih poriva da ih sapletem) koji teko veselo i puni energije lakonogo proleću kraj mene dok se vucaram prema stanici metroa, odmahivanja rukom na svako “How are you?” koje čujem od kolega i uzvraćanje pozdravom “Good moaning” (i činjenica da ga samo kapiraju dve osobe na poslu koje su gledale 'Allo 'Allo)...
Šta hoću da kažem? Mene rutina i ponavljanje stvari iz dana u dan čine duboko nesrećnim. Isto važi i za ustajanje rano ujutru i nemogućnost da radim uveče i noću (tad sam najproduktivniji). Osećaj da neko drugi (tj. poslodavac) u tolikoj meri određuje moje vreme da moram da idem protiv prirodnog ritma svog organizma mi uliva osećaj zatočenosti, bespomoćnosti, i... ono... Weltschmerza. Kako sada stvari stoje u mom poslovnom životu, čini se da, uz malo brižljivog planiranja, nikada više neću morati da radim na taj način; moći ću u najvećoj meri sam da odlučujem kad radim (nije da ću raditi išta manje nego do sada) a kad ne i da ustajem kad poštari već s kolegama piju prvo pivo. I, iako i dalje postoje periodi od-do, u kojima ću morati da budem na tom-i-tom mestu i da radim to-i-to, ti periodi su sada pomereni na vreme kad se sav pošten svet vraća s posla, ili se upravo sprema da krene kući, a oni prokleti jutarnji džogeri već fizički i mentalno posustaju, počinju da zapliću jezikom, i zevaju. I, shvatih to veče, ove četiri 9-to-5 godine koje su se sada završile su bile najstresnije godine mog profesionalnog života i uspele su da isisaju iz mene skoro svaki trag osobe koja sam bio pre njih.
Znam da zadovoljstvo poslovnim životom čini samo jednu komponentu sreće i da je to što ja sada osećam sreću ne samo posledica otklanjanja uzroka moje pređašnje mizerije, već i činjenice da i na ostalim poljima imam život kakav želim, s ljudima kakve želim, i na mestu koje volim. Nego, eto, to je ono što ovih dana doprinosi porastu mog 'ličnog nivoa sreće'.
Pa htedoh formulisati neko ovakvo pitanjce (ako ikog zanima da o tome piše): Šta vas lično čini srećnim ili šta bi bilo potrebno da se desi da biste postali srećni(ji)? I bilo šta drugo što biste napisali na temu sreće.
Edited by den røde bussen, 01 September 2007 - 21:12.
