QUOTE
Сарајево, 31. јула – Босна и Херцеговина има будућност само ако се подигне степен толеранције, међусобног разумевања и поверења и прихвати реалност као услов заједничког живота три народа. Ово је у разговору за „Политику” изјавио члан Председништва БиХ Небојша Радмановић, наглашавајући да ова земља има природни потенцијал, радну снагу и све бројнији стручни кадар, па би уз помоћ међународне заједнице могла рачунати на бољу будућност.
Слушајући политичаре из Сарајева стиче се утисак, каже Радмановић, да сва кривица лежи на Србима, што се годинама вешто пласирало у медијима, домаћим и страним, па је пропаганда започета почетком рата оставила трајне ожиљке, што се види управо на примеру Сребренице.
„И поред јасно дефинисаног става Међународног суда правде, из Сарајева упорно долазе оцене о геноциду у БиХ, а не у Сребреници”, каже српски члан Председништва. „Понавља се прича о кривици читавог народа, а не одређеног броја припадника полиције и војске РС. Свако јутро РС се ’буди’ са оптужбама које долазе из Сарајева да је ’геноцидна творевина’ и да је због тога треба укинути, а ако је то немогуће онда јој треба променити име. На годишњицу злочина у Поточарима окупе се хиљаде грађана, дипломатских представника, невладиних организација уз огромну медијску пажњу, а четири дана касније, на годишњицу страдања близу 3.500 припадника српског народа са подручја суседног Братунца и околних села, осим родбине настрадалих и представника власти РС нико други се не појави!”
Небојша Радмановић каже да се „и даље упире прстом у РС” и када је у питању повратак избеглица, а „свесно прескаче” више пута поновљено питање – зашто је број Срба у Сарајеву са 180.000 сведен на неколико хиљада: „Занемарује се да је имовина избеглицама на подручју РС враћена, уз неке изузетке, практично у целини, да је обновљена инфраструктура и куће повратника, без обзира на националну припадност, у складу могућностима Владе РС, а да на подручју Федерације има још 70 села где су Срби били у већини и тамо се вратили, а немају ни струје, ни воде, нити се до њих може доћи.”
Из Сарајева се, тврди Радмановић, „без икаквог разлога” са неповерењем гледа и на специјалне и паралелне везе са Србијом, које су дефинисане Дејтонским споразумом, а ту „нема ничег закулисног осим што је и писмено дефинисано оно што би у животу било и да није решено споразумом”. „Заправо, у Сарајеву се још увек, без разлога, гледа са сумњом на било који самостални потез власти РС, поготово ако је повезан са Београдом”, каже он.
Радмановић тврди и да утицајни бошњачки политичари пресуду Међународног суда правде свесно тумаче на погрешан начин и са тим ставовима одлазе у свет, „лобирајући за уставне промене којима би се дошло до државе какву они прижељкују, а не каква је могућа да би опстала”.
„За разлику од већине бошњачких политичара, без обзира на то да ли су из СДА, СБиХ или СДП, јер ту нема велике разлике када је у питању РС и будућност БиХ, званична Бањалука сматра да су уставне промене могуће без задирања у територијални интегритет РС, кроз реконструкцију Федерације, како би се дошло до три федералне јединице, при чему би и Хрвати, који стално изражавају незадовољство, још од Вашингтонског споразума када су ’увезани’ са Бошњацима, добили, условно речено, свој простор. Условно, јер би у све три федералне јединице по један народ био већински, али би у њима живела и друга два и никоме не би било тесно. Према неким информацијама, и већина хрватских странака у последње време размишља у том правцу”, каже Небојша Радмановић.
„У целини гледано, договором се мора доћи до чистих рачуна, а не наметањем воље једног народа или удруживањем два против трећег. То смо имали деведесетих година и ваљда смо извукли поуке”, закључује српски члан Председништва Босне и Херцеговине.
BiH je ipak zajednica tri razlicite nacije, i kao takva treba da bude uredjena. Bosnjacki politicari pokusavaju da urede BiH kao sto je to nekada bila Kraljevina Jugoslavija, ali i Jugoslavija je bila zajednica razlicitih nacija i jedino je tako mogla da uspije, da bi propala nakon Milosevicevog pokusaja da centralizuje drzavu koja jedino mogla da opstane kao federacija. Jedino tako moze i BiH da opstane. I taj federalni model drzave, kao zajednice vise nacija, se pokazao uspjesnim u drzavama poput Belgije i Svajcarske, jer federalizacijom svaka ta nacija odrzava svoje nacionalne posebnosti unutar zajednicke drzave sa ostalim nacijama.
