61 replies to this topic

[Hippie]

hvala Willow... sinoc dok sam citala ove tvoje pesme, neodoljivo mi je promicala ideja kako si neki zaboravljeni rodjak iz familije Beskonacnih, Gejmenovih cuvenih likova iz stripa...



...he's the oldest of the Endless and the tallest to mortal eyes, he leaves no footprints and casts no shadow.....

keep the spirit

xp continuum...

[Willow]

IZVEŠTAJ SA LICA MESTA

(za Zokija Ilića)

moja prethodna zbirka
(Ljubavno gnezdo u plamenu)
prošla je gotovo nezapaženo i nije uspela da
preokrene
svet iz temelja

niti u dovoljnoj meri da osvoji srca čitalaca...

stigla su
doduše tri usamljena glasa kroz noć,
tri učtiva imejla hvale i
odobravanja i
podrške, a jedna od pesama
osvanula je na stranicama junske "Beorame" -
i to je zapravo sve...

gotovo stotinu primeraka stoje mi i dalje
na gajbi, sakupaju prašinu, ne znam
kako da ih se
otresem (strpao sam ih sve u neki zeleni ormarić
samo da ih više ne gledam...)

iako sam odredio dosta
bednu novčanu satisfakciju (3 nemačke marke po knjizi,
a ukoliko uzimate više komada onda odobravam
popust od 10%) za sve one besadržajne i sramne
samotnjačke noći u kojima se ova zbirka
rađala,
prodaja ipak ide
slabo: tržište je
nezainteresovano...

niko
danas ne želi da čita
vaše
pesme.

svi bi
radije da ih
pišu.

možda smo
u našoj težnji ka stvaranju umetničkih dela
otišli
malo
predaleko.

možda
bi vredelo
zastati.

zastati i
zatim
upitati Getea u grobu

šta
dalje.



(vreli jul 2002.)

Edited by Willow, 09 March 2005 - 23:50.

[Willow]

BALADA


poslednjeg dana života
zgodno bi bilo
probuditi se na nekom udaljenom ostrvu, u nekoj
čistoj beloj postelji u
nekoj prostranoj, dobro osvetljenoj gajbi sa pogledom na pučinu.
onda ustati,
nabaciti na sebe nešto od lake letnje odeće,
popiti bez ikakve žurbe jedan oranž-đus i kafu
pa zatim izaći na jutarnji morski vazduh i
promuvati se duž obale.

onda nekoliko sati samo švrljati pod suncem,
prevrtati štapom kamenčiće po plaži kao Knut Hamsun i
činiti mladim damama na licu mesta sitne usluge,
recimo, pomoći im da
fiksiraju svoje suncobrane tako da ih ne odnese vetar
a mlade dame bi uzvraćale pažnju rečima: "hvala vam, vi ste
jedan
veoma
ljubazan starac."

zatim ručati u bašti nekog kulturnog restorana,
ručati po mogućstvu nešto od morskih specijaliteta i
ne previše kalorično,
a sve to ispratiti
dezertom koji bi se ovog puta ipak morao sastojati od
činije dekadentno ušećerenih maslina i
boce skupocenog belog vina koje su
u francuskim podrumima pripremala pepeljugina
usamljena stopala.

onda, posle ručka, uvaliti se u naslon stolice,
priuštiti sebi
jedan dugi dugi danhil ili neku sličnu otmenu pljugu,
i kroz plavičasti dim neko vreme samo
se prosto izležavati u nepreglednoj paradi
žena
komotno razodevenih u vrelini leta...

zatim opušteno, kao Džon Vejn, ući u
"Drvenog Kostura" i tu razmeniti
nekoliko zezanja i kvazifilozofskih
žvaka sa starim prefriganim morskim vukovima
sitnih pijanih očiju i dugih sumnjičavih brada
uvek spremnih na kavgu.

a kad ti dojadi ova visokointelektualna polemika
lepo se ispozdravljati sa drugarima
pa izaći u volšebnu avgustovsku noć, skrojenu od boga
baš po tvom ukusu.

pogledati u nebo načičkano velikom
količinom zvezda i možda pomisliti - eto,
mislim da će mi
jedan deo čitave ove krvave predstave
ipak nedostajati...

potom se vratiti u istu onu prostranu, dobro
osvetljenu gajbu, uključiti stonu lampu,
pronaći na lokalnom radiju nešto od Manowara, Tonija
Vivaldija, Slayera ili Bili Holidej,
sesti pred računar
i uneti u njega još nekoliko nezaboravnih pesama
za kraj.

i zatim će tvoja seda glava samo leći u istu onu
čistu belu postelju i
tiho će zaspati i više

se neće buditi.

[Carmen]

Thank you for the beautiful dream. Lightness.

With love and gratitude




THE TIME IS NOW
(Author unknown)

Love me now, while I can know
The sweet and tender feelings
Which from true affection flow

Love me now
While I am living
Do not wait until I'm gone
And then have it chiseled in marble,
Sweet words on ice-cold stone
If you have tender thoughts of me

Please tell me now
If you wait until I am sleeping
Never to awaken
There will be death between us
And I won't hear you then
So, if you love me, even a little bit
Let me know while I am living
So I can treasure it

[MC_]

Hvala za sve ovo na jednom mestu.

[Willow]

pozdrav za Markonija i poljubac za Karmen...

[Willow]

PESME.DOC


poeziju kucam na jednoj
trošnoj i umornoj 486-ici i
čuvam je u radnoj datoteci
PESME.DOC.

kada sam joj malopre
pristupio
dočekalo me prijatno iznenađenje:
PESME.DOC dogurala je do
svoje 500. stranice -
što mu dođe kao neki
jubilej,
i možda kao razlog da
se sve to prigodno obeleži a i
proslavi.

ipak, pošto sam danas, jula 2000., puno bliži
magacionerskom nego pesničkom
pozivu,
ovim povodom
neću preterivati. neću puštati
zmajeve u vis, neću nigde davati
nadahnute intervjue, neću citirati V.Šekspira; neću
previše histerisati, neću
zakrvavljenih
zverskih očiju izbauljati iz memle i štroke i
divlje urlati jureći rasne plavuše kroz srcecepatelnu
letnju noć, neću
priređivati neko poetsko događanje pod okriljem
Francuske 7.

neću, dakle, praviti čudnu
nakazu od toga. nego evo šta ću:
drmnuću jednu zdravicu (rum sa vodom, fifti-fifti)
njoj u ime, i posle joj
napraviti zaštitnu kopiju -
usnimiti je na neku od ispravnih flopi-
disketa (iako, moram priznati, prilično kuburim sa disketama),
to je
sve.

tako da ću
ukoliko mi se u računar
ušunja Mikelanđelo ili
neki sličan zaguljeni virus, kad
oluja započne - ostati savršeno vedar i bezbrižan i
miran, kao
neka sita
beba, kao neki
mali
ružičasti
bucko.


(naročito nadahnuti jul 2000.)

[Willow]

SOFISTICIRANA DAMA


kad dođeš u Zrenjanin i
spustiš se od železničke pruge
dole, niz Laze Kostića,
videćeš
postoji sa desne strane ulice
jedan izlog, a u njemu
prelepa živa razodevena mađarica
senzacionalnija od Brižit Bardo...

dobro, nije baš tako...

ali ima
kad kreneš dole niz ulicu
jedan frizerski salon, a u izlogu
ne stoji
ništa previše specijalno. vise u njemu neke metalne
roletne braon boje, a ima i ta
metla naslonjena na staklo; i to
je praktično
sve. dakle skroman, prilično
tipičan
izlog.

ipak
često se ovih dana
muvam oko tog
salona, ali ne sa idejom da dam mi skrate kosu,
ne, nju eto namerno puštam da u divljim slapovima
huči niz
ramena, jer kažu da mi tako
najbolje stoji
i da damama kad me vide od toga često zastaje dah,
kolena klecaju, a misli i ideje
opijeno vrludaju
u trouglu između
obožavanja, demencije i nevernosti...

muvam se
iz jednog
drugog
razloga.

i uvek kad prolazim tuda
drastično usporim hod, mislim
nema tu više neke posebne ekspeditivnosti,
naprosto
milim po trotoaru kao stogodišnja kornjača
očekujući
nešto, možda čaj i danske biskvite u 5 popodne ili
jedan vatromet do zore,
brukam
se i zijam unutra čela i nosa gotovo
priljubljenih uz
staklo kao neko čudovište iz močvare,
jedino što se za razliku od čudovišta
ne trudim previše da proizvodim
dodatne zastrašujuće
grimase, jer sve je već dovoljno
zastrašujuće samo
po
sebi...

ponekad me
primeti, a
ponekad
ne...

u pedeset posto slučajeva - ne. pre-
zauzeta
je, dok nad njenim makazama sevaju varnice a
iseckani pramenovi sede i plave i kovrdžave kosice
lete na sve strane. i ja onda
odem domu svome pognute glave...
dok u ostalih pedeset
me ipak opazi, i tim prilikama
na trenutak ulovim njene
oči, kako mi šalju
tu jasnu poruku dosta
lične prirode, čiji sadržaj mi
odstrani svaku gorčinu iz srca a
duh kao dinamit prodrma iz temelja...

to je to, kažem
sebi.

i onda odem natrag kući
među zidove u ul. Uroša Predića
u
ipak znatno
vedrijem
raspoloženju

prolazeći kroz špalir
krošnji

gotovo
zaljubljen.




(nastalo u nekoj od onih legendarnih februarskih noći ludila i gladi i nezadržive, gotovo vrišteće lirske ekspresije, 2002.)

[Willow]

U SENCI ZABORAVA

(za Katarinu)

u senku zaborava
otišli su
to lice
oči
glas
trepavice
jezičke greške pod dejstvom vatrene vode
karakteristični pokreti pri vođenju ljubavi
pesma pijanih bardova u noći.

u senku zaborava
otišli su
moji roditelji
veštački zubi
bučna zezanja petkom uveče do zore
magnetska privlačnost dijametralnih suprotnosti
mesečeva sonata
sedefna prostranstva unaokolo mora tišine.

u senku zaborava
otišli su
madam smrt dok zvecka lancima i oružjem
drhtavi svežnjevi lavande
stotinu i dvadeset sedma glista
velika bela kuća sa pogledom na okean kao u filmovima.

u senku zaborava
otišli su
hermetična i rimovana poezija
božji utešiteljski skuti
promenade u suton
mostovi Rajne
Ikarova ljubopitljivost.

u senku zaborava
otišli su
eks-misica sunčane Kalifornije
jedna balerina što se zajebavala sa mojim emocijama
Šopenhauer dok gura gazdaricu niz stepenište
Buda u pozi lotosa šćućuren pod smokvom
Hitlerovi zulufi ubijeni u zdrav pojam
demencija prekoks.

u senku zaborava
otišli su
otisci devojačkih stopa u pesku minulih leta
senka lavlje kandže nad srcem male antilope
mračna praznina u želucu
pesnica tuge
poljubac na francuski način
masovni dočeci novog milenijuma.

u senku zaborava
otišli su
ruinirana predgrađa Bombaja
vokalni solist koji je u Mejdnima na kratko zauzeo Dikinsonovo mesto
lošiji albumi Raning Vajlda
moja gitaristička ambicija.

u senku zaborava
otišli su
tompus u Frojdovoj bradi
večna ljubav koja mi nikad neće biti uzvraćena
bestelesno osvajanje svemira
umorno i pomračeno sunce nad Beogradom.

u senku zaborava
otišli su
bestseler koji bi me mogao lansirati u orbitu
Rus crvenog nosa dok u nedostatku votke tuguje nad petrolejom
plavo nestajanje u izmaglici
učionice pune povučenih srednjoškolki.

u senku zaborava
otišli su
to lice
oči
glas

i kraj

kakvim ga nismo zamišljali.

[Willow]

FASCINIRAN


nedavno se
u ovoj kući
pod ovim krovom
rodila jedna mala beba
neznatno veća od kutije šibica

i tako
mi nebo
dodelilo
ulogu
strica...

a
beba je
naravno
totalno čudesna i jedinstvena
tako da sam
prilično
fasciniran:

prvi put kad sam je vido,
bebine bistre očice zakovane za svetlost
odma su mi rekle
da će
iz nje sutra
izrasti
nešto puno vrednije i sadržajnije od mene:
možda trostruki osvajač
Vimbldona, ili suverena kraljica modnih
pista, ili
recimo filmska diva u rangu
gospođe Sofije
Loren.

naravno,
svi ti dolasci na svet u krugu moje najbliže okoline
uvek
u starom dobrom srcu pobude
lavinu
roditeljskih instikata...

na kraju krajeva,
ipak bi bilo okej imati nekog,
da kad odeš u grob
ona (ili on) nasledi
sva eksluzivna prava oko
posthumnog
objavljivanja tvojih
sabranih
dela...

no
čak i ako se to nikada ne dogodi
neće
biti tako strašno:

kapiram da
uloga supruga i oca
ipak
nije za svakog

a naročito
ne
za
nas

stare
mizantrope i usamljenike i
lovce na udaljene
duge.

toliko.




(jul 2002.)

[Willow]

OKEJ


često nemam volje to sebi da priznam
ali - čini se da nisam ja
jedini pisac velikog formata
poreklom sa ovih geografskih prostora...

ima tu još nekoliko isto tako
okej savremenika: Marko Car, Goran Pavlović,
Dragan Ilić-Ila, Nenad Jovanović, Ana Ristović,
Nataša Perić itd.

i u 3 časa po ponoći,
kad tvoja ulica utone u san, i Betoven utihne, i
noćne sirene utihnu, i zidovi vremena utihnu, i trava i
ptice i zvezde i trgovi i vatrometne reke
takođe utihnu, i kad te
eventualno smori čitanje mojih stvari -
ti onda bez ustezanja uzmi u ruke nekog od njih: veruj mi,
pružiće ti
identično
ili često čak i puno
veće zadovoljstvo.

"Šta bi se dogodilo ukoliko bih pustio ovaj kanap,
a oni otišli niz reku urlajući od straha..." - M.C.

"Kako da objasnim, tvrdoglavi oče,
da imamo dve istine ili nijednu.
Dobro znam Maju.
Nije ista
gola i obučena." - G.P.

"Veruj.
Toliko samoće ima." - D.I.

najtoplije ti ih preporučujem.

[Willow]

NOKTURNO


i tako, u još jednom pokušaju
bekstva od sumorne zbilje, evo me opet u
ovoj plavoj sobi,
bez nekih lucidnih stihova da ih
stavim na uvid oku čitalaca,
sedim u društvu madam votke
i bavim
se nekim tamo malotiražnim narativnim andergraund
pesništvom
dok se naši momci i devojke
prazne i istresaju po kafićima
lokalima
diskotekama
fanatično trpeći tehno i folk i dens strašniji od
vriska
smrti.

ali nije mi namera da
kritikujem
svet,
noćas.

a i ponestalo mi
dovoljno snažnih kritika: mislim,
šta još novo reći o jednom svetu u kojem
naftne mrlje proždiru okeane a Riki Martin
dominira pop-scenom...

zato noćas ništa ne kritikujem već
za svoj groš
samo pijem i pušim i slušam poslednji
album Mejdna:
momci opet zvuče sasvim sveže, i čini ti se kao da
nikad neće umreti, da nikad neće
prestati da gruvaju iako su već svi članovi
benda stigli u one godine kojih se
dame obično
stide.

ali Mejdni na svu sreću
nisu dame; oni su gotovo Mocarti dvadesetog
stoleća i mislim da njihova treća ploča
"Broj Zveri” to sasvim dostojno i
potvrđuje.

ranije, oko 22:30,
zazvonio je
telefon. ustao sam od
pisaćeg stola i podigao slušalicu.

"halo?...", rekoh.

sa druge strane žice stigao je
glas tako
mio da ti se sve to
učinilo kao iluzija, kao nestvar, kao ne-
realnost, kao da se opet neko
zajebava sa
tobom posredstvom ptt-a zemlje Srbije:

"Višeslave, ti si?"

"a ne, ovde Dušan..."

"oh, oprostite..."

"ali, čekaj..."

nije vredelo. spustila je
svoju
slušalicu.

a onda spustio i ja svoju.

očito pogrešan, zalutali
broj.

ne ide mi posebno dobro
noćas...

i kolo sreće kao da je
stalo...

sve je to možda samo sastavni deo
ove igre, i krsta koji naokolo nosiš.

a možda i ne:

možda i ti grešiš: možda
si samo
izabrao
krivo ime na koje si se
tumarajući brdima života
redovno odazivao: Dušan.

možda bi
jebeš ga
u kotarici sreće pod senkama procvalih magnolija
puno slađe
sanjao

da si se
celo vreme
zvao

recimo
Viktor...

[Pikoleta]

cak i da ti kazem leeepa ti je ceznja duse i probavljanje stvarnosti na tom nivou, to ne bih bila ja, ili mi se ne bi vjerovalo. zeznuto je kad zivis na inspiraciju.

[Willow]

cak i da ti kazem leeepa ti je ceznja duse i probavljanje stvarnosti na tom nivou, to ne bih bila ja, ili mi se ne bi vjerovalo. zeznuto je kad zivis na inspiraciju.

Pike, isto tako je zeznuto i kad pređeš ulicu na crveno, ili maštaš da siluješ koleginice. a mi to često radimo. mislim, neka doza fiktivnog rizika i intelektualnog pražnjenja nam je neophodna da bi gurali dalje.

[Willow]

LETO


ima na samom vrhu banjičke pijace
tamo gore
iza poslednjeg niza tezgi
jedna radnjica pića gde se obično snabdevam.

već nekoliko meseci unazad
drže cenu votke na
iznenađujuće privlačnom nivou: 90 din.

ekstra korektni uslovi za nekog ko enormne svote
izdvaja za tako ekstravagantne potrebe...

kad dođem da se
snabdem
ponekad vidim ponekog propalog pijanca kako
tetura u krugu te
radnjice. bulazni, histeriše, riga, psuje
boga ili svoje bivše ljubavi
pije pivo
i plače držeći štrokave šake na licu
a oči su mu mutne i crvene i šizoidne i
male.

i nije lep osećaj
videti tu izgubljenu
nesrećnu figuru u jednom ugodnom letnjem danu
kao što je ovaj.

to često ume dosta da te oneras-
položi...

i tako svakih dva do tri ili četri dana
uđem u tu radnjicu.

"o, iznova vi?"

"jeste"

"dve flaše, kao i obično?"

"da..."

prodavačica me
već upoznala. to je jedna starija
gospođa (mogla bi po godinama majka da mi bude) i uvek mi
preda flaše sa izvesnim tihim
gotovo
nečujnim buntom (kapiram da joj nije svejedno).

jednom prilikom me upitala:

"a zašto vi toliko pijete?"

"e, to je zbog nepostojanja bilo kakve vrste ljubavi u mom životu..."

"jel?..."

"aha. pauci i miševi
možda su stvoreni od boga da žive sami, ali ne i ja..."

nasmejala
se.

"vickast ste vi neki...", reče.

na tome se završilo.

regulisao sam račun,
pokupio svoje votke,
zatim
izašao.



(treći kvartal 2000.)