61 replies to this topic

[Willow]

TRI


ustajao bih oko 11:00,
prvo svraćao do toaleta, zatim
silazio do trpezarije,
tamo bi me čekala crna kafa plus doručak, a
kad bih sve to obavio izlazio bih u dvorište.
sunce bi se već uveliko popelo, međutim
imao sam posla sa dva sunca
jer tu je stajala i dama blistavija od
meni svakog poznatog. sunca.

tu bi se nešto kao malo zezali i tako to,
odigrali bi jednu na male
goliće, ali morao sam pažljivo da vodim
računa kako se krećem i da se što pre
oslobađam
lopte jer su njene noge sevale na sve strane.
dosta, povikao bih, nije ti ovo karate (trenirala
ga) već fudbal na male goliće!
okej, matori (matori?)
vidim da si crko, rekla bi, pa bi odvezala svog
ogromnog kudravog psa i pošli bismo u dugu i
laganu šetnju.
tokom šetnje pas bi trčao ispred nas,
zavlačio se u žbunje i gubio iz vida na
najrazličitije načine, ali bi se iznova i iznova
vraćao, ili sam od sebe, ili
čim mu dovoljno glasno pomeneš
ime.

ostavili smo, dakle, stvari da idu
svojim tokom, ta polja su bila pred nama, i ti
vetrovi
i zeleno i konji i plavo, mnogo plavog, bledog,
nebeskog, tamno plavog, i
ptice i lavež njenog ogromnog
kudravog psa u daljini, dok smo se kretali
po šumarku koji je želela da
mi pokaže (studirala biologiju na PMF-u).

i objašnjavala mi šta je šta. evo,
recimo, rekla bi, ovo je pečurka,
i držala bi mi tu stvar ispred
nosa sve dok ja ne bih potvrdio - zaista? pečurka?
(ko da ja ne znam kako izgleda prokleta
pečurka). ipak, lepo je sve ovo,
pomislih, oko tebe samo priroda, i ta dobra
žena koja vodi računa o tvojoj
kafi i o tvojoj ishrani i
o tvom poznavanju biologije i o tebi.

posle bi se vratili kući, i nakon što bi
privezala psa, ogromnog i kudravog i svog,
iznela bi bocu vina i dve čaše
i zatim bi seli u baštu, ona i ja, i
to će, rekoh, zasad biti sasvim dovoljno
što se mene lično tiče, ali šta ćeš, bejbi,
ti da piješ? ona bi se onda nasmejala, i ta
njena crvena kosa, nekako
ludački zatalasana, i sunčevi zraci
što sa svih raspoloživih strana
galaksije prodiru kroz nebo, taj prizor
nikad neću zaboraviti, kad umrem poneću
taj prizor sa sobom, taj prizor
će mi u paklu
predstavljati lepu
utehu.

onda bi mi pokazala nešto od
svojih crteža, urađenih grafitnom olovkom, i ti
crteži su bili dobri, možda zato
što je i vino bilo dobro dobri su bili i ti
crteži, mnogo bolji možda čak i od svih nemih
Čaplinovih filmova, i to sam joj
rekao, a ona je rekla oh, ne preteruj, opet si
potegao malo više, e
ajde sad da ručamo, vidi
već je 17:00, a ja pomislih, čoveče, ovo je
raj, ovo je bolji raj
i od onog raja koji je dragi bog
osmislio za nas, pa bih ustao, i dok bi
njuška ogromnog kudravog psa virila
iz srca seoskog dvorišta,
polazio za njom u gajbu, gde bismo
provodili preostali deo
dana, a bilo ih
sveukupno
tri.

[Willow]

MARIJINE OČI

(tuga usamljenog kauboja)

Marijina glava leži
na jastuku pokraj
glave moje,
Marijine oč su nebesko
plave
boje.

kad bi Marija živa bila,
ili kad bi Marija telo imala, ili
kad bi Marija ruke imala, ili
kad bi Marija noge imala...

mogli bi gađati limenke iz revolvera,
ili se nežno voleti,
dodirivati, radovati se,
pevušiti, jahati divlje
mustange ili
snivati.

ali moja Marija, nažalost, sada samo glavu
ima. ostalo su joj oduzele
gladne
prerijske zveri: kojoti, lešinari, hijene.

bilo je to ovako:
za ručak smo planirali
paprikaš i
Marija je tog jutra
uvila kosu u punđu, namazala usne
bordo karminom, uzela karabin i
pošla u lov na zečeve...
iz koga se nikad živa
vratila nije...

u smiraj pođoh da je tražim,
ali nađoh samo Marijinu
glavu. kosa joj beše
raščupana a karmin razmazan
svud po licu. ali, taj
pogled, nebesko plavi
pogled, nikad je nije
napustio.

podigao sam Marijinu glavu sa zemlje,
pažljivo je očistio od peska,
potom je dopremio u
naš kamp. dugo sam smišljao šta
sa njom da učinim i da li da je
sahranim...

ali, ja sam jedan tužan i usamljen
čovek, i zato sam doneo
odluku da dok me šerif ne otkrije i
strpa u ludnicu - Marijina glava leži
na jastuku pokraj
glave moje,
Marijine oči su nebesko
plave
boje.

[gregor]

ja bas nesto i ne volim poeziju, a kada nesto o tome treba reci, to tek ne volim. niti umem.
ipak, ovde bih nesto rekao, a verujem da si stavio ove dve pesme da bi nesto neko rekao.
posle strasnog dana koji sam imao, pre par minuta sam usao u kucu, proverio mail (strasno), pogledao vesti na b92 (jos strasnije), ceprkao po forumu neku ideju za citanje...
i onda procitao tvoju pesmu, koja me, onako lepo, nasmejala. nisam se smejao, nego osmehivao. tako nasmejala.
bas mi je leglo...
pa sam procitao drugu, na koju se nisam nasmejao (to ne znaci nista ruzno)...
pa onda opet prvu, pa se opet nasmejao...
e sada, ne bih da patetisem, ali stvarno ti hvala...

[Willow]

ja bas nesto i ne volim poeziju, a kada nesto o tome treba reci, to tek ne volim. niti umem.
ipak, ovde bih nesto rekao, a verujem da si stavio ove dve pesme da bi nesto neko rekao.
posle strasnog dana koji sam imao, pre par minuta sam usao u kucu, proverio mail (strasno), pogledao vesti na b92 (jos strasnije), ceprkao po forumu neku ideju za citanje...
i onda procitao tvoju pesmu, koja me, onako lepo, nasmejala. nisam se smejao, nego osmehivao. tako nasmejala.
bas mi je leglo...
pa sam procitao drugu, na koju se nisam nasmejao (to ne znaci nista ruzno)...
pa onda opet prvu, pa se opet nasmejao...
e sada, ne bih da patetisem, ali stvarno ti hvala...

okej, drago mi je što ti se dopala i ulepšala ti sumorno veče i nasmejala te pesma pod nazivom TRI... ipak, upozoravam te: ne bi trebalo suviše da kritikuješ stvar MARIJINE OČI jer mislim da tih nekoliko zlatnih strofa i redova sadržanih u njoj predstavljaju ono najljudskije i najopipljivije i najbolje što je ikada izniklo iz mog ultra sebičnog i samoživog bića...

[Willow]

POLJUBAC I TAMA


ponekad (najčešće kad primetim neku tenziju
u glavi)
odem da obiđem mesto
gde su sahranjeni
roditelji.

obavezno ponesem i
metlicu.

dođem linijom dvadeset šestice
do naselja "Braća Jerković",
siđem jednu stanicu iza igrališta
F.K. "Voždovac", pređem ulicu i
kupim dve sveće
kod neke ciganke koja udvostruči cenu robe
istog trenutka kad me uoči da
nailazim: imam
izgleda facu
nekog
žešćeg
naivčine.

zatim
uđem kroz razvaljenu
ogradu, popnem se popločanim
putićem, skrenem levo i već sam
tu: dobra stara mermerna ploča
i dva drvena
krsta i jorgovan dok se
širi i uzdiže, u pozadini.

povetarca nema
dok crne ptice sede po okolnom
drveću i zaklanjaju sunce.

nebo je čisto i prostrano i
plavo kao oči moje bivše
drage.

čučnem, kresnem šibicu,
međutim obično tek iz drugog ili
trećeg pokušaja
uspem da upalim sveće (često
odbijaju da se razgore iz cuga),
pripalim pljugu, izvadim
metlicu, i malo kao
raščistim okolni prostor
a zatim pometem i sam
grob.

posle
sednem negde sa strane i
pokušavam da ostvarim
neku vrstu
telepatskog
dodira sa
mrtvima.

međutim
još nijednom do sada
nije mi to
pošlo za rukom.

pričekaću da mi ledeni poljubac smrti i večna
tama
razjasne neke
stvari.

vadim notes i
zapišem sledeću misao: "to su sada samo
dve posudice pune
praha i ukoliko bih
dobio dozvolu da otvorim ovaj
grob, kladim se da unutra ne bih zatekao
nikakvu besnu
zabavu".

pošto sam formirao
kostur za novu
pesmu, odmah se osetim mnogo
bolje a tenzija u glavi
nestaje.

vratim notes u džep od
košulje, posedim još
koji minut, a onda spakujem
metlicu, zgnječim đonom
opušak
cigarete
i
vratim se kući
istim onim
putem
kojim sam i
došao.

[Willow]

USAMLJENOST


dobro znam da je
na stotine usamljenih dama
opet ostalo budno duboko do
u noć, listajući
među zidovima petparačke ljubavne romane,
prateći srcecepajuće teve serije, opijajući se jeftinim
belim vinima, tiho kašljucajući,
igrajući igrice na
kompjuteru, pišući poeziju, čitajući Žaka Prevera -
čekajući
me da
konačno pokucam na njihova vrata i
poklonim im buket jarkocrvenih ruža uz pregršt nezaboravnih puter-
mekih
poljubaca.

dobro znam da je
na stotine dama tužnih
iznova ostalo budno sve do
zore, spravljajući špagete-bolonjeze,
paleći ukrasne sveće,
grebući mast i štroku sa tanjira,
češljajući kose, pevušeći arije iz "Karmen",
menjajući posteljinu i brišući
prašinu sa muzičkih stereo-uređaja -
čekajući me da se konačno pojavim i
strgnem veo
usamljenosti
sa njihovih života
u stilu Rudolfa Valentina i Romea i svih
ostalih najvećih svetskih
majstora
ljubavi i avanture.

međutim, drage moje
usamljene tužne dame, nadam se
da ćete mi
oprostiti što se noćas nisam pojavio, bio sam
sprečen, naime,
pokosio me neki
grip pa sam
nažalost vezan za postelju,
a doca mi izričito zabranio da se pokrećem;
i tako, cepam aspirine i gruzijski zeleni čaj
i vadim bulju iz kreveta
samo kad osetim nezadrživu potrebu za
toaletom ili za hodanjem po plafonu ili
za kucanjem
superiornih stihova.

dakle,
moraćemo
bojim se
da pričekamo
dok se živa u
termomertu ne spusti
ispod
37. podeoka.

[gregor]

e, nemoj me pogresno shvatiti, nisam ja rekao da su 'marijine oci' lose, samo da nisu imale isti efekat - onaj koji me je naterao da poslajem komentar.
nego, sada sam procitao i nove dve. kao sto sam rekao, ne volim bas poeziju, ali izgleda da nesto nije u redu sa mnom, jer mi se zaista dopadaju tvoje pesme. ovo je prvi put da mi se dopada nesto sto sam video na ovom forumu.
nadam se da ovaj moj post nece stvoriti tradiciju - tvoje dve pesme, jedna moja pohvala...
ali bih zaista voleo da ih vidim jos...

[Willow]

O, KAKAV BLAM


moja
bivša ljubav i
ja
sreli smo se
pre izvesnog vremena
na banjičkoj pijaci
dok sam prodavao
neku polovnu galanteriju (štapove za pecanje, knjige itd.)
skupljajući sredstva
za odlazak
u Zrenjanin.

izgledala je
moja ljubav
prilično čarobno u
tom roze ljetnjem duboko dekoltiranom cvetnom kompletu,
oči su joj kao plave zvezde blistale na licu,
moja draga Marlena
impulsivna u krevetu
i van
njega.

te hiljadu devetsto devedeset i neke
voleli smo se širom otvorenih srca
i činilo se da ne postoji na svetu
ta brana koja bi nas mogla zaustaviti

no
ljubav ponekad
bez obzira na startnu, često manijakalnu
snagu
dosta brzo izgubi neophodan intenzitet

a upravo to se zbilo i sa
našom

i tako smo izgoreli u vatri...

bio je to posle jedan ne previše
srećan kraj, jedan ne previše hepi
end,
ali nisam Marlenu nikada u potpunosti izbrisao iz
memorije (mada ne gajim nikakve iluzije)
i sada, nakon toliko godina
evo nas opet zajedno
licem u lice
usred banjičke pijace
i
obratila mi se pod septembarskim suncem:

"e mile, dugo te nisam videla! šta ima novo?
jesi li uspeo u životu?"

"aha, bejbi, naravno da jesam", rekoh joj,
pokušavajući telom
da ih
zaklonim

da ih Marlena nikad ne vidi

sve one
prašnjave drangulije
razbacane
unaokolo

istovremeno tiho pitajući se
postoji li
dragi bože
kraj

ovoj
blamaži.

[Willow]

UMESTO USPOMENE NA ALISU


nedavno sam
sređujući moj haotični pisaći sto
slučajno u fioci otkrio i nekoliko
Alisinih pisama (Alisa i ja furali smo u periodu mart-jun 1996.)

u sam sadržaj tih pisama
ne bih previše da ulazim; dovoljno je
reći da bi pri
kraju svakog od njih uvek
usledila bar po jedna sitna
nesuglasica,
često prožeta Alisinim lucidnim
zapažanjima: "ono što jasno primećujem
kod tebe, to je ta tvoja velika
opreznost i nefleksibilnost
i tvoj strah
od uvođenja neophodnih
poboljšanja u naš odnos..."

a
ta
neophodna poboljšanja
obuhvatila bi širok skup izmena, kao, recimo: obustaviti unošenje
alkohola, položiti
vozački, upoznati Alisine
roditelje, češče davati
izjave ljubavne vrste. zatim:
izlasci po kafićima i diskotekama, držanje za
ruke, karmini, parfemi, lak za nokte i
slične
sitne pažnje...

očito je želela da od
mene načini
čoveka za primer: "to je
ono što je neophodno učiniti
da bi naša veza
konačno zablistala u punom sjaju..."

ali od peska, bejbi,
ti ne možeš
izvajati
cvet...

način
na koji smo se kasnije
razišli
ne zaslužuje prelaznu ocenu i
ostavlja čoveku
gorak ukus u
ustima.

uspeo sam da iz fioke
istrkeljišem možda pet ili šest ovakvih
pisama.

iznova sam ih prelistao
a
zatim ih
bacio
umesto da ih
zadržim kao uspomenu.

[Willow]

ZLATNI LJUDI

(za Jasnu Canzek)

postoje ljudi koji često proizvode
neartikulisane krike u
snu.

postoje ljudi koji lebde u prostoru, a
i ljudi koji se kotrljaju niz
breg.

postoje ljudi kao što su papa Hemingvej,
Margaret Tačer, Ronald Regan, Norman
Majler, Niče,
I. Hrist, Sofija Loren,
sv. Toma Akvinski,
Kant.

postoje ljudi koji spavaju gore
visoko u gnezdima tibetanskih lastavica sa
blistavom tajnom u svom srcu.

postoje ljudi
koji hrabro guraju napred kroz tminu i patnju i
ljudi
koji potišteni škripuću i stružu papučama po
parketu.

postoje ljudi što na račun društva
jednom godišnje štampaju besmislene tiražne zbirke
koje niko živi izuzev njihovih majki
neće da čita.

postoje ljudi koji će sve do pred kraj ostati
prosečni
a zatim će na samrtničkoj postelji
iznenada krenuti da izjavljuju masu toga
neobičnog i novog.

postoje ljudi koji tripuju da Svemir ne
postoji, da je Zemlja pločastog oblika,
da je Mesec puka optička varka, kao i
da su Zvezde samo naše iluzije...

postoje ljudi koje
mi nikada nećemo uspeti da razumemo, a ni
oni
neće
nas.

postoje ljudi
ovakvi i onakvi...

ali
niko od tih ljudi nije
sasvim zlatan; sasvim zlatne
nećeš tako lako naći. to je ovde, u
urbanoj sredini,
nemoguće: istrebljeni
su u potpunosti.

pa ipak,
kažu da se neki sasvim
zlatni ljudi
još uvek mogu videti u
dalekim egzotičnim predelima poluostrva
Garlaufmau

dok sa draguljima u kosi
stoje
pod suncem

visoki, vitki, plemeniti, lepi.

[Willow]

e, nemoj me pogresno shvatiti, nisam ja rekao da su 'marijine oci' lose, samo da nisu imale isti efekat - onaj koji me je naterao da poslajem komentar.
nego, sada sam procitao i nove dve. kao sto sam rekao, ne volim bas poeziju, ali izgleda da nesto nije u redu sa mnom, jer mi se zaista dopadaju tvoje pesme. ovo je prvi put da mi se dopada nesto sto sam video na ovom forumu.
nadam se da ovaj moj post nece stvoriti tradiciju - tvoje dve pesme, jedna moja pohvala...
ali bih zaista voleo da ih vidim jos...

okej, u potpunosti sam te pravilno shvatio, i rekao bih ti mnoge nežne stvari na ovom mestu, ali ne smem, jebiga, jer bi to umnogome narušilo naš formalni odnos pisac-čitalac...

[Willow]

TIGAR


umeo je taj mačak puno puta moje živce da
stavi na žestok test, da ih nategne do
besvesti, gotovo do prskanja;
umeo je neretko da se već oko 10 sati izjutra popne
na prozorski sims i da zatim
mauče da ga pustiš
unutra.

tada bih galamio na njega: "beži! tornjaj
se odatle! ostavi me da spavam na miru!"

ali on bi i dalje tu čučao nepomičan i sklupčan i
satima bi te kroz staklo fiksirao pogledom i
iznova i iznova podizao graju
ultimativno zahtevajući da mu
otvoriš.

i tako si (ako si makar donekle ljudsko biće)
ipak bio prinuđen da po-
pustiš i podigneš svoju snenu zadnjicu iz kreveta i
raširiš prozor da mačak ufura unutra.

zatim bih se vratio u postelju i
posmatrao ga nekoliko
minuta: muvao se naokolo po
sobi, zainteresovano njuškao neke moje
ne toliko blistavo čiste čarape,
požrtvovano i hrabro se bacao na vinske mušice, skakao
na sofu, prevrtao se i tumbakao, a
potom bi se izvalio na leđa očiju polu-
sklopljenih od umora
ponosit
kao neki
sićušni
tigar.

a onda bismo uporedo zevali i
on i ja i
zatim obojica
zaspali.

nedavno, kada sam se vratio iz grada
obavešten sam da je
mačak iznenada izdahnuo; smazao nekog zatrovanog
miša i tu mu je došao
kraj. bio je tek u drugoj godini života i
činilo se da će izgurati makar još
nekoliko; ispostavilo se
međutim drugačije. jebiga...

bio je
to sasvim okej mačak, i
ma koliko me
nervirao izvesnim svojim čudnim postupcima
dosta sam ga
gotivio.

ne znam šta je
mali tigar mislio o meni,
verujem da sam i ja njega često
izvodio iz takta
svojim brojnim samoživim ponašanjima,
ipak
sada,
kad tog
mačka više
nema,
hoću da se nadam
da ni ja njemu nisam
bio baš u potpunosti nes-
impatičan.

[Willow]

BEZ POSLA


nije neka novost:
danas sam ostao bez
posla.

iako je za naše pojmove bio visoko
plaćen (600 nemačkih maraka mesečno), nisam se
preterano uzbudio, nisam nikog povredio u
naletu besa, mislim, nada mnom
se nije nadvila nikakva
senka
povodom toga.

stvar me nije stavila pred
egzistencijalnu enigmu. novca imam taman
dovoljno da preživim
do marta. a šta još planiram: pa, eto, planiram
uskoro, možda već u nekoj od
narednih pesama, čitaocima da ostavim
broj svog žiro-računa i zamolim ih
da na njega, s vremena na vreme,
uplaćuju manja novčana sredstva koja bi mi
pomogla da dođem do osnovnih živežnih
namirnica (piće, cigarete itd.).
i tako, ako ovaj plan upali, živeću nadalje
od plodova ljudske naivnosti; mnogi danas na taj
način žive, pa što onda, mislim se, ne bih
mogao i ja.

kada su mi preko telefona (pošto imam čudno
radno vreme, tačnije - imao sam ga) saopštili
značajnu vest, sedeo sam
u svojoj kućnoj fotelji. ja i inače uvek tu
sedim; retko ćeš me videti
da
lunjam...

"otpušteni ste...", rekoše.

"u redu. nisam ispoljio dovoljnu količinu
elana", rekoh.

"tako nešto", rekli su.

spustio sam slušalicu i
pomislio da bi trebalo
zaliti cveće.

ustao sam i
zalio
ga. posebno sam obratio pažnju na
četiri mlada filadendrona
koje već duže vreme
na razne načine pokušavam da osposobim,
vratim ih u igru.

onda sam otišao nazad do fotelje,
seo, otvorio pivo i
uzeo da listam nešto od
Erike Jong (hrabra žena).

gubitak posla, kao što
vidiš, ima i svoje pozitivne
strane: ostaje ti
puno više vremena
za zalivanje cveća, za sedenje u fotelji,
za piće, za
knjige, itd.

i evo me ovde, sedim u
fotelji, bez
posla, bez želje da
uskoro nađem
drugi, a moja glava
na ramenima
ne sadrži
nikakve sudbonosne
misli.

samo
sedim.

pijem pivo
i listam Eriku
Jong.



(novembar 1999.)

[Willow]

TAMO GDE SE ZAVRŠAVA MOJE DUPE


zavejan u ravnicama Banata,
sa poslednjih dvesta kinti dok mi
postiđeno šuškaju u novčaniku,
sa ovom bradom u kojoj uvek možeš naći mnoštvo sedih,
sa jeftinom rakijom od koje
oči ispadaju dok je piješ;

bez uzvišene ljubavi pod mojim pokrivačem,
bez ushićenih osećanja da me
oplemene,
bez barkice da u njoj nehajno plovim
duž kičme zemljine kugle,
bez ružičastih flamingosa da
malo ukrase prizore koji me
okružuju;

tako sam eto
danas
u 33. godini života
dupetom konačno pao na
samo
dno.

ispog mog
dupeta nema više ničeg

tamo gde se završava moje dupe

već započinju
besmisao i ništavilo.



(ekstremno zajebani februar 2002.)

[hristodulo]

SAN

puste su ulice
puste su kao pusti san
dok na uglu stojim sasvim sam
cekam nju

puste su ulice
grad lici vec na pustinju
dok na uglu dugo cekam nju
uzalud

al' ipak evo dolazi
osmeh krece vec dok prilazi
susret nezan
poljupci
zagrljaj i dodir
uzdasi

proveli bi celi dan
kada ovo ne bi bio san

dok na uglu stojim sasvim sam
uzalud

Edited by hristodulo, 07 March 2005 - 02:02.