696 replies to this topic

[Crveniautobus]

Ja sutra idem u Srbijicu. Prvi put nakon jedne i po godine, kada sam (glavom bez obzira) iz iste utekao.

Emocije mi se kolebaju izmedju "srecan" sto cu videti porodicu + prijatelje do "depresivan" jer ZNAM da cu videti da se nista nije promenilo. Ipak idem u zonu gde vreme mili, ako se uopste krece.

...

Ako bi neko hteo da (eto) podeli sa mnom/nama svoje iskustvo o prvoj poseti Srbiji nakon odlaska u rasejanje, ja bih bio bas zahvalan.

Kako ste doziveli prvi kontakt sa zemljom? Ima li nesto sto ste bili zaboravili, pa vas je klepilo po glavi cim ste stigli? Kako je prosao susret sa razjarenim salterskim osobljem u tigrastoj odeci? Pinkom? Narodnjacima? Brkatom trafikantkinjom sa coska? Nemotivisanom prodavacicom iz Srbijateksa? Korumpiranim doktorima i policijom?

Na kraju, sta ste osetili po povratku u novu domovinu? Olaksanje, teskobu ili nesto sasvim trece?

Edited by Crveniautobus, 19 October 2004 - 07:55.

[Jelenche Vilotic]

Моју прву посету је обележио дувански дим и девојка. То су две ствари које су ме прве дочекале и задње испратиле.

Ништа ме није клепило, али запазих које аутомобиле возимо. Шалтерски службеници су били крајње љубазни, али то можда и што сам из малог места па ме сви знају.

Народњаци , не знам мени је толико недостајала земља да ми је све било дивно. Врло необјективно виђење, признајем. Али шта да напишем, тадашња девојка је била ту и ништа ме није занимало. Само тај дим, тога се живо сећам.

[Jelenche Vilotic]

Баш сам дебил, заборавих најважније.

Срећан пут и уживај!

[Indy]

Prvi put sam dosao u posetu 2000-te, 4 godine posle emigracije.

Utisci su bili blaga jeza. Setajuci se po gradu, desilo bi mi se da uletim u sred demonstracija, pravo izmedju plavih i naroda. U Zemunu, jos gore, radikali okupirali Kej oslobodjenja. Svuda se raspistoljili i razgacili oni sto su nas karali prethodnu deceniju. Doslo im takorekuc komotno, taman fino smo mi otisli i ispraznili koju stotinu tisuca mesta. Nikli "biznis centri", celavi bakiji u crnim limo-ima eraund.

Sve mi je bilo malo, tesno, garavo, posebno ljudi, mrshavi, dehidrirani i neobicno crni u licu ... akcent na ulicama mi je bio vrlo cudan. Duvanski smrad evriver (doduse, to se oseca od tachdauna u Evropu, jos u Frankfurtu).

Sledeci put sam dosao 2002. Utisci su bili nesto bolji. Nestalo je rugla radikalskog, a i 'smrad' se malchice bio razisao. Sam centar BG-a je izgledao skoro pristojno, chak i sa ponekim strancem tu i tamo. Sponzorushe sa po 2 debilna su medjutim i dalje vrckale. Van centra, nothin' but the blues. (Posebno prema NBG, Surchinu i Bezaniji)....

[maxivida]

Ja sam prvi put posetila Srbiju u januaru 2003., dve i po godine nakon emigracije. Poseta je bila ispunjena mešanim osećanjima, u svakom slučaju je ostavila snažan utisak, i sad mi nije svejedno kad treba da idem ponovo (treba mi malo vremena da se psihički pripremim).

Mene za Beograd, sem porodice i nekoliko prijatelja, više ništa ne vezuje. Bio je to povratak u neki prošli život, ne verujem da bih se drukčije osećala da me je neko, s ovim iskustvom (i ovom pameću ) vratio deset godina unazad, pa da moram ponovo da proživljavam vlastiti život. To je jednostavno nešto što sam ostavila za sobom, i nelagodno mi je kad se ponovo nađem u tom društvu, toj atmosferi. Smatram da je "tajna uspeha emigrantskog života" povlačenje crte između vremena i prostora Pre i Posle. Onaj ko fizički živi u jednoj zemlji, a u mislima i emocionalno još uvek pripada drugoj, nikada ne može biti zadovoljan svojom novostečenom egzistencijom. S druge strane, jako me raduje svaki ponovni susret s roditeljima, uživam u svakom trenutku provedenom s njima. Dakle, vruće-hladno...

Što se tiče tih svakodnevnih utisaka, prvo što ćeš primetiti je da je Beograd prljav. Drugo, da ne može da se diše od duvanskog dima (kad sam se vratila, muž mi je s vrata rekao da smrdim na duvan, iako ne pušim). Treće, ljudi te gledaju čudno ako upražnjavaš zapadnjačke manire u ophođenju sa nepoznatim ljudima na javnim mestima. Verovatno im je čudno ako prodavačici prvo poželiš dobro jutro pre nego što je upitaš da li bi joj bio problem da proveri da li ima to što ti treba na lageru. Međutim, preporučujem ti da to ipak radiš, jer je reakcija na takve ljubaznosti uglavnom pozitivna i rezultira većom predusretljivošću od one na koju bi inače naišao.

U svakom slučaju, kad sam se vratila, osetila sam olakšanje. Veliko.

[Amelija]

Kada je trebalo da dodjem u Beograd prvi put posle prvog duzeg boravka napolju (3 meseca) bila sam veoma uzbudjena. Kako ce mi sada sve tamo izgledati, kako cu se osecati kada ponovo vidim i ljude i grad, itd.
A kad sam stigla, s jedne strane osecala sam se kao da nikada odande nisam ni odlazila, a sa druge strane kao da sada sve posmatram drugim ocima, na drugi nacin.

Inace meni to nekako dodje kao da sada imam 2 kuce umesto jedne i nije mi potrebno nikakvo vreme prilagodjavanja ni kad stignem tamo ni kad stignem ovamo, jednostavno okine odgovarajuci prekidac i to je to.

To je sto se tice emotivnog aspekta, a sto se tice racionalnog naravno da mi je drago sto neko vreme necu ziveti i raditi u Srbiji vec cu tamo odlaziti samo na prijatan odmor sa porodicom i prijateljima, ali nije potpuno iskljuceno da cu se jednog dana mozda vratiti.

[nonick]

josh nisam bio kuci (10g). Pre nekoliko godina sam jako hteo ici ali sad bi radije isho 20 metara ispod vode negde oko karibskih ostrva.

[Emboy]

Ja sutra idem u Srbijicu.

Srecan Put !

[thermal bug]

Ja sutra idem u Srbijicu.

dobro nam doshao u srbijicu

[Crveniautobus]

Hvala vam svima na dosadasnjim contributions.

Da, znam da ce svi biti zapanjeni lepim manirima kod primanja (kupovine) usluga, no ja sam se i pre odlaska trudio da budem fin po prodavnicama. Jedino sto me tada nije sokiralo kad oni nisu, a sada (ocekujem) hoce.

Maxivido, super ti je ovo o vracanju u neki stari zivot. Ja sam to isto, ali isto rekao pre tridesetak dana u jednom emailu. Nesto kao da se vracam na staru verziju svog zivota. Kao sa Windowsa XP na Windows 95. Sve ce (ili dosta toga), siguran sam, biti kao tesna gumena cizma. Jako neudobno.

Radije bih da mogu svakog od tih ljudi (+psa) koje zelim da vidim mogao nekako teleportovati ovde, nego sto sad moram da idem tamo. Mozda sledeci put.

U svakom slucaju, idem da zatvaram kofer, provedem malo vremena s deckom, pa pravac aerodrom.

Hvala vam i na zeljama za srecan put.

[dzishn]

srecan put i, savet - preko kog god zapadno evropskog aerodroma da letish, a posebno ako je cirih, pasosh u dzep, i sve na engleskom

lakshe je, mnogo....

[Vlada R.]

Radije bih da mogu svakog od tih ljudi (+psa) koje zelim da vidim mogao nekako teleportovati ovde, nego sto sad moram da idem tamo. Mozda sledeci put.

U svakom slucaju, idem da zatvaram kofer, provedem malo vremena s deckom, pa pravac aerodrom.

Hvala vam i na zeljama za srecan put.

Meni je jako zao sto moju kerusu nisam mogao sa sobom da povedem pre 5 godina kada smo otisli. I takodje sam posebno srecan sto je ziva i zdrava kad odem u Beograd. Prvi put kad smo dosli - definitivno me je prepoznala i kao da se ljutila sto me nema da je vodim do Dunava na kupanje.

Ja nisam imao losa iskustva kad sam se vracao u Beograd. Valjda mi je ostao u najgoroj mogucoj uspomeni pa gore ni ne moze biti. Provesti svoje studentske godine u YU tokom '90-tih je dovoljan razlog za hara-kiri. Sada sve to gledam sa distance i sa izvesnom dozom gadjenja, tako da nemam ni nekih posebnih emocija. Mozda gresim ali Beograd smatram trecim svetom, zaostalim bespucem, bezperspektivnom provincijom, koji je vodjen od ljudi koji zele da takvo stanje zauvek i ostane (bolje prvi u selu nego zadnji u gradu), napusten od svih onih koji nesto vrede i imaju bilo kakve ambicije u zivotu (osim bavljenja politikom i narodnom muzikom).

Videces i dalje sponzoruse, sponzore i tozla, "brate, ovo, ono", videces gomilu kica. Videces kako ludaci voze trotoarom. Ali, kazem, sve zavisi sta ocekujes.

[Indy]

Nemoj da te cuju patriJote.

A i NEXT od maline nam je pobedio.

[Chihiro]

Radije bih da mogu svakog od tih ljudi (+psa) koje zelim da vidim mogao nekako teleportovati ovde, nego sto sad moram da idem tamo. Mozda sledeci put.

U svakom slucaju, idem da zatvaram kofer, provedem malo vremena s deckom, pa pravac aerodrom.

Hvala vam i na zeljama za srecan put.

Meni je jako zao sto moju kerusu nisam mogao sa sobom da povedem pre 5 godina kada smo otisli. I takodje sam posebno srecan sto je ziva i zdrava kad odem u Beograd. Prvi put kad smo dosli - definitivno me je prepoznala i kao da se ljutila sto me nema da je vodim do Dunava na kupanje.

Ja nisam imao losa iskustva kad sam se vracao u Beograd. Valjda mi je ostao u najgoroj mogucoj uspomeni pa gore ni ne moze biti. Provesti svoje studentske godine u YU tokom '90-tih je dovoljan razlog za hara-kiri. Sada sve to gledam sa distance i sa izvesnom dozom gadjenja, tako da nemam ni nekih posebnih emocija. Mozda gresim ali Beograd smatram trecim svetom, zaostalim bespucem, bezperspektivnom provincijom, koji je vodjen od ljudi koji zele da takvo stanje zauvek i ostane (bolje prvi u selu nego zadnji u gradu), napusten od svih onih koji nesto vrede i imaju bilo kakve ambicije u zivotu (osim bavljenja politikom i narodnom muzikom).

Videces i dalje sponzoruse, sponzore i tozla, "brate, ovo, ono", videces gomilu kica. Videces kako ludaci voze trotoarom. Ali, kazem, sve zavisi sta ocekujes.

Hm, eto dobrog priloga temi o nostalgiji.

Mora da je grozno kad je Beograd tvoje mladosti onaj iz devedesetih. Tu bas nema za cim da se zali. Ti imas dozivotnu vakcinu protiv nostalgije.

2 Crveniautobus:

Srecan put i disi plitko dok si tamo, cujem da se duvanski dim moze nozem seci...

[yoyogi]

Ako bi neko hteo da (eto) podeli sa mnom/nama svoje iskustvo o prvoj poseti Srbiji nakon odlaska u rasejanje, ja bih bio bas zahvalan.

Kako ste doziveli prvi kontakt sa zemljom? Ima li nesto sto ste bili zaboravili, pa vas je klepilo po glavi cim ste stigli? Kako je prosao susret sa razjarenim salterskim osobljem u tigrastoj odeci? Pinkom? Narodnjacima? Brkatom trafikantkinjom sa coska? Nemotivisanom prodavacicom iz Srbijateksa? Korumpiranim doktorima i policijom?

Na kraju, sta ste osetili po povratku u novu domovinu? Olaksanje, teskobu ili nesto sasvim trece?

Posle 3.5 godine, na tuzni poziv.

1995.

Sta mi se cinilo?

Da zive, da rade sta mogu, da se zabavljaju kao mogu, a izvlace maksimum iz cega mogu. Mozda iz nicega. Da su lepi i kulturni, bar ono sto sam video.

Bili su u fazi "ovo super kako je bilo".

Jedna mi zenska i rece: "Ti ne znas kako smo mi tuzni i napaceni i kako nam je tesko". A trude se da pokazu da nije tako. Dok misle tako, mozda i stignu negde.

Nevezano direktno, to su bili dani kad je Mladic je "svrsavao poslove".

Danas mora da je bolje.

Sluzbenici: stoka na carini, stoka u policiji, posle aerodroma nije bilo nekih neprijatnosti mada ni to nije bilo nista.
Ako je i bilo, sa prijateljima se to lako svari.

Cak me je i direktor moje bivse srednje skole pozvao na sastanak sa svim nastavnicima (pola ih je bilo preostalih iz mojih skolskih dana) da nesto kazem (tad sam radio u Bell Labs) na smeru za informatiku. Pozvali i djake, upisnike.

Zakasnela promocija loseg djaka lose skole, opet, promocija, tako sam to shvatio.

Pametna i lepa deca, zao mi je bilo da sam imao osecaj da pricam u izbeglickom kampu gde je sve privremeno.