171 replies to this topic

[Leon Da Vinci]

Хехе и ја имам филм на харду али још се не усуђујем да га гледам

Nikad ga nisam gledao i nemam nameru da ga gledam jedva sam preživeo smrt svog prvog psa ( uspavali smo ga sa 15 god )sada imamo drugog i ( već tri godine ) i na televizoru kad naletim na smrt životinja ja prebacujem kanal a o psima neću ni da pomislim...
Najlepša pesma o psima ( kad smo ga uspavali ovo me je upropastilo do kraja )

Rainbow Bridge

byAuthor Unknown


Just this side of heaven is a place called Rainbow Bridge.

When an animal dies that has been especially close to someone here, that pet goes to Rainbow Bridge.
There are meadows and hills for all of our special friends so they can run and play together.
There is plenty of food, water and sunshine, and our friends are warm and comfortable.

All the animals who had been ill and old are restored to health and vigor; those who were hurt or maimed are made whole and strong again, just as we remember them in our dreams of days and times gone by.
The animals are happy and content, except for one small thing; they each miss someone very special to them, who had to be left behind.

They all run and play together, but the day comes when one suddenly stops and looks into the distance. His bright eyes are intent; His eager body quivers. Suddenly he begins to run from the group, flying over the green grass, his legs carrying him faster and faster.

You have been spotted, and when you and your special friend finally meet, you cling together in joyous reunion, never to be parted again. The happy kisses rain upon your face; your hands again caress the beloved head, and you look once more into the trusting eyes of your pet, so long gone from your life but never absent from your heart.

i http://www.indigo.or...ridge_ver2.html

Život teče dalje

[Leon Da Vinci]

DUGIN MOST

Ovaj predeo Raja, zove se Dugin Most.
Kada umre životinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trčati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One životinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i živahne.
One koje su bile povredjene (i osakaćene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se sećamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prošli.
Srećne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trče, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomične su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.
Iznenada, u trku, napušta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brže i brže.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srećete
ne možete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada više nećete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledaš u odane oči prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog života,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.

[highlanderka]

Kako cu ja da docekam Novu godinu bez moje Debele? 12 godina smo zajedno kitile jelku, 12 puta smo pred ponoc odlazile na Breg iznad grada i gledale vatromet. Kao da pre nje nije bila ni jedna Nova godina a sa njom su sve pocinjale uz zagrljaj, trljanje noseva i lepe zelje.
Ovo je tema o psima, znam, ali ova pesma o Duginom mostu me je potpuno upropastila i prepala, ide Nova godina a ja ne umem da budem sama, bez Debele.

[acajou]

DUGIN MOST

Ovaj predeo Raja, zove se Dugin Most.
Kada umre životinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trčati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One životinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i živahne.
One koje su bile povredjene (i osakaćene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se sećamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prošli.
Srećne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trče, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomične su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.
Iznenada, u trku, napušta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brže i brže.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srećete
ne možete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada više nećete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledaš u odane oči prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog života,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.

Mala dopuna,hvala Kiniku na ukazivanju na link.Dugin most sam srela i u cistoj prozi,u zbirci fantasticnih [mislim na naucnu fantastiku] prica,i ova je najlepsa u zbirci,al ja ne mogu da setim kako se zove...autor je anglofon,to je sve cega mogu da se setim.Inace prevedeno kod nas.Pokusacu da nadjem.

Edited by acajou, 06 December 2009 - 01:01.

[Rahel]

fina pričica

[RaleRale]

Sjajan sajt.Hvala Rahel

[Amsterdamer]

Da li je neko mozda gledao film "Hachi" ? http://www.imdb.com/title/tt0093132/

Ja sam bio klinac , ali se secam kako me je prica potresla , posebno zato sto je snimljen po istinitom dogadjaju.
Ukratko :

Japan , Tokyo ...covek je profesor koji ima zenu, decu i psa Hachija. Zbog prirode posla svaki dan putuje vozom u neko drugo mesto da drzi predavanja. Voz hvata na stanici Shibuya i svako vece se u isto vreme vraca s posla. Hachi ga svaki dan prati na stanicu i uvece dolazi da ga doceka. Ljubav i prijateljstvo izmedju njih dvojice je ogromno i traje godinama.
Medjutim , jednog dana profesor umire, a Hachi i pored paznje svih ostalih clanova porodice pocinje stasno da pati za najboljim prijateljem i neumorno sledecih 11 godina svaki dan odlazi na stanicu Shibuya i ceka profesora da se pojavi.
Svi su ga na stanici dobro znali i znali su zasto je tu svaki dan u isto vreme. NIko ga od zaposlenih na stanici i oko nje nije dirao niti terao odatle , cak su ga i hranili i vodili racuna o njemu koliko su mogli.
Nakon 11 godina Hachi je uginuo na Shibuya stanici,a danas tu postoji deo koji se zove po njemu i njegova statua u prirodnoj velicini u znak velikog prijateljstva i odanosti izmedju jednog coveka i psa.


http://www.japanesel...hiko_statue.htm

Mozda yoyogi zna vise o tome , zivi u Tokiju. Ja se secam filma (ciji su reemake vidim napravili 2009. i to ni manje ni vise nego sa Ricardom Girom ). Ovaj film iz 1987 je bas Japanski.

Evo nasao sam i link u vezi Hachija na wikipediji

http://en.wikipedia....rg/wiki/Hachikō

Edited by Amsterdamer, 07 February 2010 - 17:10.

[GordanaZ]

Evo jedne istinite price... radi se o mojoj malenkosti i mojoj porodici.
Pricu - oglas sam bila u to vreme objavila na "Zivotinjskom carstvu", te vam je odande i prenosim.
Nista specijalno, mozda tek mali doprinos da se bar nesto ucini za ova nesrecna stvorenja koja zavrsavaju na ulici...
Evo nase pricice od zimus, u medjuvremenu sam zbrinula jos jednog psa koga sam nasla u mom kraju, mesanca skotskog ovcara i ne znam cega jos...
I da, jos cetiri maceta koje je jedna lokalna novobeogradska macka omacila na terasi kod mojih prijatelja, ljudi koji nisu nimalo surovi, ali koji, jednostavno, nemaju iskustva sa zivotinjama.

"Registrovala sam se da vam dodatno ispricam kakav je to divan jedan stvor...
I, naravno da se zahvalim mnogo, mnogo Svetlani sto daje svoj maksimum da bismo
udomili ovo bozje stvorenje.
I ne samo Svetlani, vec i dvema divnim devojkama, Ljilji i Ani koje takodje na sve nacine
pokusavaju da mi pomognu da Vuletu obezbedimo dom.
Svetlana vam je sve kazala...sta da dodam...sem mozda jos koju lepu rec za ˝mog˝ Vuleta.
Naime, Vucka je nasla moja cerka, ili bolje reci, nasao je on nju pre skoro nedelju dana ispred nase zgrade.
Dosao je s njom do ulaza i tako nas gledao da mi nije ni palo na pamet da ga ostavimo vani, pa bilo je 10°C ispod nule, a on tek stene od sest-sedam meseci.
Da li je potrebno da dodajem da je od tada kod nas u stanu, da je ociscen od buva i parazita...da li treba da vam pricam da je antibiotski istretiran jer je imao malo povisenu temperaturu...? Ne, nema potrebe da to potenciram, samo zelim da neko ko ga bude udomio, moze biti bez ikakve brige sto se toga tice. Danas nam je opet bio veterinar i dao nam je vakcinu polivalentnu, a takodje i vakcinu protiv besnila, naravno uz nju ide i cip. Tako sada ja, Vule, imam sve sto mi je potrebno da bez brige cekam svoje nove ˝ljubimce˝koji bi mi pruzili dom.

˝Mnogo bih voleo da ostanem kod Goge i Kace, ali one vec imaju svoje dve ˝gospodjice˝koje me bas i ne trpe, misle valjda da cu im ja oteti njihovu teritoriju ili mozda ljubav koju im Goga i Kaca pruzaju...ko bi ga znao...takve su te male razmazenice, navikle samo na ljubav i paznju...mogu cak slobodno reci da su i pomalo bezobrazne u svojoj razmazenosti, neka mi oproste...
Znate one, Masa i Neli su oni ˝opasni˝psi , Lasa Apso koji samo laju i kobajagi kidisu, u stvari , mala Neli je zaista kidisala na mene samo zato sto sam hteo da pijem vodu iz njene cinije i ko zna sta bi bilo da nije bilo ˝moje˝ Goge koja je zadrzala i izgrdila. Svejedno, shvatam ja da bi nas bilo previse u jednom stanu...nas troje i Goga i Kaca...Ali, ja isto tako znam kakav sam ja, i kako samo umem da se ponasam, pa ja samo dam glasa od sebe kad hocu da idem vani da obavim svoje potrebe, ili eventualno kada sam malo gladan...znate, Goga mi daje divnu hranu, ali ona naprosto ne zna da ja mogu da pojedem mnogo vise od njenih malih gospodjica. Onda kad joj dam do znanja da hocu jos da jedem, onda mi se ona izvinjava jer je pogresila...ali, brzo ispravi gresku .
Nazvala me je Vule i mnogo mi se svidja ime...odazivam se vec uveliko...ne znam joj reci da li sam i koje ime imao .
Ako neko zeli da me ˝usvoji˝ja cu mu se ljubavlju i zahvalnoscu potpuno oduziti ...samo mi treba malo paznje i ljubavi, jedno skloniste i malo hrane.
Mozete li toliko, dobri ljudi ?
Vas Vule ˝

"Samo da vam javim da je Vule otisao u svoj novi dom juce.
Naime, ljudi koji su hteli i uzeli Vuleta su poznanici od mojih prijatelja i zive u velikoj i lepoj kuci
sa dvoristem u selu Jakovu. Jedan lepo situiran dom koji je i pre Vuleta imao nemackog ovcara i koji je zavrsio svoj zivot
u dubokoj starosti. Vule je neverovatno brzo se prilagodio i ukapirao da ce ga ti ljudi voleti i pruziti mu ono malo sto mu je potrebno.
Svesni su da je Vule malo ˝mesan˝ ali im to nije nimalo smetalo. Trenutno spava u njihovom podrumu koji je topao jer im je tu i kotlarnica,
a podrum, da ne verujete, izgleda kao soba, sa plocicama i prostirkama. Odmah mu se dopalo i nasao je svoje mesto na jednoj od prostirki, ukapirao kako da izlazi i
gde da obavlja svoje duznosti. On je zaista jedan predobar i prepametan pas. Ne zelim da vas zamaram time kako sam se ja odvojila od njega... bila sam ˝cvrsta˝ samo dok smo izasli preko kapije...a, onda ˝kisa˝...jos uvek mislim da cu ga ugledati ujutru kad ustanem...Pitam vas, da li je moguce da mi toliko priraste i osvoji me za tako kratko vreme? A pri tom imam svoja dva psa koja obozavam...valjda je ljubav jedina stvar koja kada je dajes, ne potire i ne umanjuje one druge ljubavi.
Inace, bice sve vreme pusten u dvoriste kad god on to pozeli. Imace i svoju zidanu kucu sa svojim dvoristancetom (trenutno je ta kuca malo zatrpana kojecime jer kad im je pas otisao nisu racunali na to da ce brzo dobiti novu kucu pa su boks zatrpali raznim stvarima). Boks, iliti kuca Vuletova je lepo ozidana i ima plus drvenu oblozenu kucicu, ima svoje dvoristance i vrata koja mu omogucuju da izadje slobodno u dvoriste. Veliki su protivnici lanaca i , uopste, vezivanja pasa ...to me ohrabrilo. Dodatno me ohrabrio i njihov odnos kada je njihivi petogodisnje bebironce u pitanju. Pozvali su malog Mihajla da ga upoznaju sa Vuletom, cak ni ne terajuci dete da posle kontakta sa psom, opere ruke. Da ne prejudiciram, mislim da ce sve biti u najboljem redu.
Sada moram da zurim jer sam sve obaveze bila zapostavila. Obavesticu vas uredno kako se stvari odvijaju."

Poslednje vesti o Vuletu su od pre dvadesetak dana, dobar je, voljen, mazen i pazen. U medjuvremenu je dobio i drustvo u vidu macke koja je omacila pet macica
I ne zove se Vule, vec otmeno, Aris.

Edited by Gordana_64, 15 June 2010 - 03:31.

[Lift Going Up..]

nisam znala gde da udenem, pa ajde ovde: sta mislite koji je najbolji nacin da nekog 'motivisete' da zavoli zivotnje? nije da se plasi, ni da ih mrzi, nego jednostavno ga nije briga, skroz je ravnodusan.

da li vam se desilo da imate clana porodice koji nece ni da cuje za ljubimca, pa kada ljubimac dodje, da ga prihvati i cak zavoli?

[Markov]

nisam znala gde da udenem, pa ajde ovde: sta mislite koji je najbolji nacin da nekog 'motivisete' da zavoli zivotnje? nije da se plasi, ni da ih mrzi, nego jednostavno ga nije briga, skroz je ravnodusan.

da li vam se desilo da imate clana porodice koji nece ni da cuje za ljubimca, pa kada ljubimac dodje, da ga prihvati i cak zavoli?

To je, po meni, dosta teško. Krenuo bih naravno od svog primera: Volim životinje jer su moji voleli životinje ceo svoj život, taj deo duše se razvija tako najbolje, a kakvih sve porodica ima i kakvi tu odnosi vladaju, po meni je ravnodušnost prema životinjama još i dobar ishod glede životinja. Ne mora samo to da bude slučaj naravno kad se radi o ravnodušnosti prema životinjama: Neki ljudi su jednostavno takvi, nemaju tu prijemčivost, prema mom iskustvu 90% takvih ljudi nije baš svestrano: Ja npr ne mogu da nabrojim šta sve volim i šta me sve zanima, prema čemu sve gajim radoznalost i pozitivan stav, dok sa druge strane, kao što sam pomenuo po mom iskustvu, ogromna većina ljudi, koja je indiferentna prema životinjama, su duduci i bolidi za druženje, razgovor, prijateljstvo, ma za bilo šta što nije deo njihove svakodnevne rutine i onih, uvek istih, zadovoljstava koja služe za odmor od te svoje everyday rutine. Ponavljam, to je moje iskustvo kada govorim o profilima tih i takvih ljudi, panjevi bi bila reč koja bi najbolje opisala njihov mentalni sklop. Tako da ne bih znao reći koji je najbolji način da se neko motiviše da zavoli životinje, a meni se naravno desilo da, u familiji, čovek koji nije hteo ni da čuje za životinje sada ima mačku , ali to nije bio ni blizu tipa čoveka koji sam gore opisao.

Edited by Markov, 02 August 2010 - 21:34.

[Rahel]

nisam znala gde da udenem, pa ajde ovde: sta mislite koji je najbolji nacin da nekog 'motivisete' da zavoli zivotnje? nije da se plasi, ni da ih mrzi, nego jednostavno ga nije briga, skroz je ravnodusan.

da li vam se desilo da imate clana porodice koji nece ni da cuje za ljubimca, pa kada ljubimac dodje, da ga prihvati i cak zavoli?

Imala sam takav slučaj u porodici. Roditelji mog muža nisu bili neki ljubitelji životinja - baš tako kako kažeš, slatki su, lepi su, ali dalje od mene i moje kuće. Nismo mnogo o tome razmišljali jer smo živeli 1500 kilometara daleko od njih. S obzirom da smo uvek imali neko ljubimče, kad smo dolazili kod njih u posetu, ostavljali smo ih kod kuće, sa decom (odraslom). E, a onda smo se preselili i sad smo prilično blizu. Uvek se nasmejem kad se setim reči moje svekrve - "ja vam u kuću više ući neću".

Ha, to se naravno promenilo u roku od odmah - Reks je tada bio neodoljivo štene staro 3 meseca. Brzo su se navikli na njega, a još brže ga zavoleli. Kad odemo kod njih, Reks (koji sad ima 10 godina i težinu omanjeg slona) deli postelju sa ocem mog muža . U međuvremenu smo kod njih odveli dva psa i nekoliko mačaka. Sad oni dolaze kod nas samo pojedinačno - ne mogu da ih ostave same. I da ti kažem, ne žale se uopšte. Kujica koju smo im odneli se bukvalno upiški od sreće kad ih ugleda, a bogami i oni.

Nemam neki univerzalni savet, osim da možda pozajmiš od nekoga neko malo ljubimče i da im ga tutneš u ruke na neko vreme i posmatraš šta će se događati. Čuda se dešavaju - ponekad

[Lift Going Up..]

Imala sam takav slučaj u porodici. Roditelji mog muža nisu bili neki ljubitelji životinja - baš tako kako kažeš, slatki su, lepi su, ali dalje od mene i moje kuće. Nismo mnogo o tome razmišljali jer smo živeli 1500 kilometara daleko od njih. S obzirom da smo uvek imali neko ljubimče, kad smo dolazili kod njih u posetu, ostavljali smo ih kod kuće, sa decom (odraslom). E, a onda smo se preselili i sad smo prilično blizu. Uvek se nasmejem kad se setim reči moje svekrve - "ja vam u kuću više ući neću".

Ha, to se naravno promenilo u roku od odmah - Reks je tada bio neodoljivo štene staro 3 meseca. Brzo su se navikli na njega, a još brže ga zavoleli. Kad odemo kod njih, Reks (koji sad ima 10 godina i težinu omanjeg slona) deli postelju sa ocem mog muža . U međuvremenu smo kod njih odveli dva psa i nekoliko mačaka. Sad oni dolaze kod nas samo pojedinačno - ne mogu da ih ostave same. I da ti kažem, ne žale se uopšte. Kujica koju smo im odneli se bukvalno upiški od sreće kad ih ugleda, a bogami i oni.

Nemam neki univerzalni savet, osim da možda pozajmiš od nekoga neko malo ljubimče i da im ga tutneš u ruke na neko vreme i posmatraš šta će se događati. Čuda se dešavaju - ponekad

hvala

[vilhelmina]

nisam znala gde da udenem, pa ajde ovde: sta mislite koji je najbolji nacin da nekog 'motivisete' da zavoli zivotnje? nije da se plasi, ni da ih mrzi, nego jednostavno ga nije briga, skroz je ravnodusan.

da li vam se desilo da imate clana porodice koji nece ni da cuje za ljubimca, pa kada ljubimac dodje, da ga prihvati i cak zavoli?

Kako da ne! Moj otac nije imao nista protiv pasa, ali je smatrao da to treba da bude veliko, ljutito i vezano u dvoristu (koje btw nismo imali). Kad sam mu u stan na 12-om spratu isporucila pudlu koju sam kao student neoprezno kupila , ne razmisljajuci da to mora i da se cuva, prvo je izjavio da on "tu nakazu nece u kucu". Sledecih godina su bili nerazdvojni i kad je Ricky uginuo, niko nije plakao vise od mog oca. Ako su ljudska i pseca nebesa na istom mestu, a nadam se da jesu, sad se sigurno lepo druze.

Vazno je da osoba ne mrzi zivotinje jer tu leka nema. Ako je samo ravnodusna, dovedi ti to kuci, a on/ona ce se vec sam/a podvuci pod kozu. Umeju to oni bolje nego sto ti mislis, pravi su majstori .
A ti "ravnodusni" polude za njima vise nego mi, deklarisani ljubitelji zivotinja, kad otkriju u sebi nesto sto ni sami nisu znali da postoji. Takvo je bar moje iskustvo.

Edited by vilhelmina, 04 August 2010 - 20:10.

[Indy]

Sta ti je ljubav... Ova zena iz austral. vesti se uplasila da ce skoro na onaj svet (losa dijagnoza), pa se organizuje da joj se macka & pas uspavaju kad ona umre i kremiraju zajedno sa njom. Majstor za kremiranje nije bas siguran u vezi toga, kaze to je bas neobicno (mogu da kremiraju zenu i ljubimce odvojeno, ali dosad ih nisu stavljali zajedno u sanduk). Ja se nadam da ce ipak da prezivi (stagod da je), mlada je za umiranje, i da ce imati nove ljubimce u buducnosti. :-)

[realno *W]

Mislim da je mnogo lakše osloboditi nekog straha od životinja, nego naterati nekog ravnodušnog da ih zavoli.

Ipak, nije i nemoguće.

Moj otac i brat su oduvek obožavali sve vrsta životinja, a naročito pse. Majka je imala taj pristup "ok, ja ću ga i nahraniti, i počistiti za njime i sve" ali sve to kao obaveza, bez neke emocije.
Onda smo doveli Ajaxa. Izgledao je kao poodraslo kuče, a imao samo 2 i po meseca, jer je u pitanju bila Nemačka Doga. Vremenom je porastao do nekih 87-88cm u leđima, i oko 75 kg. Ja sam se u međuvremenu odselio, otac i brat provode na poslu veći deo dana, a odnos mame i Ajaxa je svakim danom rastao na neki viši nivo.
Sada je opušteno "uhvatim" kako priča sa njime, smeje mu se kad nešto uradi, a on nikoga ne sluša kao nju.

Znam da ti ovom pričom nisam direktno odgovorio na tvoje pitanje, ali bar sam pokušao da pokažem da je nekada potrebna upornost i dosta vremena da se rodi neki odnos.

Meni lično, nikako nije jasno kako neko može da bude ravnodušan prema tim stvorenjima, ja se strašno vežem za njih.