61 replies to this topic

[bojander]

Ljudima se ne svidja ono sto pises. Pa sta raditi, pisati?
Sta osecate kad vidite da nekog provocirate, da li se pokolebate, ili samo nastavite dalje boreci se za svoju ideju? Pa da, dobro je boriti se ako ima ideje, ali sta ako je nema?
Sta ako pisanje dolazi kao pokusaj duse da nesto kaze a vi nemate pojma kuda to vodi?
Hmm?

[pixy]

samo napred - ako vidiš da tvojih ruku delo provocira čitaoce, to je samo znak da nastaviš istim putem. Pa šta ako i nemaš ideje? Piši o tome kako ih nemaš i nastavi sa provociranjem.

ako te svi tapšu po ramenima, a baviš se pisanjem, stvaranjem nečega što je samo tvoje, to baš i nije pohvalno.

ne odustaj čak i kad ne znaš kuda te pisanje vodi. to je ipak najteži deo.

[Kosmarac]

A cuj pisi uvek.Pisi i kad nemas potrebu.I ako pises zbog samog cina pisanja,to je prava stvar.Ako pises zarad egzorcizma i to je vredno.Ako pises zarad izbacivanja izmeta,to je utesno.svakako je to potreba ili zanos.Ako pises zbog slave ili uklapanja nastavi opet.Samo nemoj bacati nista.Cuvaj,sve cuvaj.I jednoga dana to ce dobiti obris.Pratis artefakt-ne mari nacices se.Provociras-nastavi.Izazivas prezir-tek tada pisi.Srecno.

[darky]

Evo kako bi te Valter Benjamin posavetovao tamo neke '28-me (moram da se pozovem na njega jer mi pisanje nije omiljeni medij):


Pisceva tehnika u trinaest teza

I. Onaj ko namerava da se baci na pisanje nekog veceg dela, neka zivi ugodno i sebi dopusta, nakon ispunjenih obaveza, sve sto ne skodi nastavku rada.

II. Ako hoces govori o zavrsenim delovima, ali nikome ne citaj iz onoga sto je jos u toku rada. Svako zadovoljstvo koje time sebi ucinis, usporava tvoj tempo. Drzeci se takvog rezima, neprestano rastuca zelja za saopstavanjem najposle postaje podstrek da delo zavrsis.

III. U svojim radnim uslovima pokusaj da izbegnes osredjnost svakodnevice. Polumir, pracen dosadnim sumovima, ponizava. Muzicka etida ili preplitanje glasova mogu, naprotiv, biti podjednako vazni za rad kao i razgovetna tisina noci. To izostrava unutrasnje uho, pa tako ono postaje probni kamen izvesne dikcije u cijem izobilju mogu pocivati cak i ekscentricni sumovi.

IV. Izbegavaj da se sluzis bilo kojim pisacim priborom. Pedantna privrzenost odredjenoj vrsti papira, izvesnim perima, mastilima – od koristi je. Nije to luksuz, nego je obilje tih spravica neophodno.

V. Ne dozvoli ni jednoj misli da prodje incognito I na svoju beleznicu pazi strogo kao sto to drzavni cinovnici cine s registrom stranaca.

VI. Ucini svoje pero oporim na nadahnuce, pa ce te ono k njemu privuci magnetskom snagom. Sto s vise opreza postupas prilikom obrade neke pomisli, utoliko ce ti zrelijom, razvijenijom, biti darovana. Govor osvaja misao, ali pisanje ovladava njome.

VII. Nikada ne prekidaj s pisanjem zato sto ti nista vise ne pada na pamet. Nalog je knjizevne casti prekidati samo onda kada treba uvaziti neki termin (obed, zakazani sastanak) ili kada je delo okoncano.

VIII. Prekide u nadahnucu ispunjavaj prepisivanjem ucisto zavrsenih delova. Intuicija ce se vec, u medjuvremenu, probuditi.

IX.Nulla dies sine linea (Ni dana bez retka) – ali tokom mnogih sedmica.

X. Nikada ne smatraj okoncanim delo nad kojim nisi jos jednom odsedeo od veceri do sledeceg jutra.

XI. Zakljucak dela ne pisi u sobi gde inace radis. U njoj neces naci potrebnu odvaznost.

XII. Stupnjevi redigovanja: ideja – stil – pismo. Smisao prepisivanja ucisto jeste da usmeri paznju samo jos na kaligrafiju. Ideja ubija nadahnuce, stil otkriva ideju, pismo isplacuje stil.

XIII. Delo je posmrtna maska koncepcije.


Iz: 'Jednosmerna Ulica', u prevodu Jovice Acina.

[maxivida]

samo napred - ako vidiš da tvojih ruku delo provocira čitaoce, to je samo znak da nastaviš istim putem. Pa šta ako i nemaš ideje? Piši o tome kako ih nemaš i nastavi sa provociranjem.

ako te svi tapšu po ramenima, a baviš se pisanjem, stvaranjem nečega što je samo tvoje, to baš i nije pohvalno.

ne odustaj čak i kad ne znaš kuda te pisanje vodi. to je ipak najteži deo.

Slažem se up to a point. Sve dok ti ne padne na pamet da to što si zbrljao objaviš. Ta ideja je dovela srpsku prozu u stanje u kome se nalazi, da svaki prokleti skriboman može da nameće svoje delo javnosti, pa se hvale i značajnim piscima smatraju samo oni koji nisu skribomani, što ih naravno ne čini ni malo posebnima in the big picture.

[pixy]

potpisujem

[pal]

Slažem se up to a point. Sve dok ti ne padne na pamet da to što si zbrljao objaviš. Ta ideja je dovela srpsku prozu u stanje u kome se nalazi, da svaki prokleti skriboman može da nameće svoje delo javnosti, pa se hvale i značajnim piscima smatraju samo oni koji nisu skribomani, što ih naravno ne čini ni malo posebnima in the big picture.

to vazi za jos mnogo stvari u srbiji. primeri: kakvo je pozoriste? kakva je muzicka scena? slikarstvo? (ogradjujem se od pop i rok muzike - ona pripada mladima i tu mogu da rade sta god zele)

[bojander]

samo napred - ako vidiš da tvojih ruku delo provocira čitaoce, to je samo znak da nastaviš istim putem. Pa šta ako i nemaš ideje? Piši o tome kako ih nemaš i nastavi sa provociranjem.

ako te svi tapšu po ramenima, a baviš se pisanjem, stvaranjem nečega što je samo tvoje, to baš i nije pohvalno.

ne odustaj čak i kad ne znaš kuda te pisanje vodi. to je ipak najteži deo.

Slažem se up to a point. Sve dok ti ne padne na pamet da to što si zbrljao objaviš. Ta ideja je dovela srpsku prozu u stanje u kome se nalazi, da svaki prokleti skriboman može da nameće svoje delo javnosti, pa se hvale i značajnim piscima smatraju samo oni koji nisu skribomani, što ih naravno ne čini ni malo posebnima in the big picture.

Skriboman? Vidis, o tom provociranju sam pisao.
Srpska proza, ha ha ha. Da li bi volela da budes deo nje? Ja ne bih, ni srpske ni neke druge, a sto se tice mojih tekstova oni su proizasli kao reakcija na ovaj forum. I iskreno bas me to zabavlja, pogotovo ti. To je kao neka gimnastika mozga.

[Willow]

pisanje predstavlja veoma zdrav mentalni sport - neku vrstu kidanja okova, plus izbacivanja sve te negativne energije koja se u nama taložila kroz vekove. to isto pruža nam i seksualni odnos, osim što sa njim čovek puno brže zatvara krug i potom zapada u svakodnevnu ravnodušnost i apatiju.

pisanje... tvoje oči prikovane za monitor, tvoje dupe zarinuto u fotelju, tvoje ruke u tihoj molitvi pružene ka nebu, tvoje tastaturne tipke pršte na sve strane...

sve su to samo neki momenti koji pisanje ipak čine nešto različitijim sportom od ostalih popularnih noćnih aktivnosti.

ipak, na trenutak frapantnom ti se učini pomisao da u ovom trenutku bitiše na planeti prilično velika količina književnih hobista; bez žene, bez para, bez poslovne ambicije, bez nade, oni sada zaključani iza stotinu zajebanih brava uporedo s tobom čuče zgureni nad svojim tastaturama zagledani u beli dokument Worda, čekajući da na njega iskoči nešto što makar do izvesnog mesta podseća ne poeziju (ili prozu)...

pitam se: zašto sada nismo na divljim žurkama? zašto ne udišemo život punim plućima po diskotekama? zašto ne visimo ispred nekog lokala ili kafića? zašto upravo ne prcamo nešto? zašto?...

[pixy]

zato što je 1pm, čoveče

[Cvija]

zašto upravo ne prcamo nešto? zašto?...

ovde ti fali jedno 'i' jel tako?

Edited by Cvija, 13 February 2004 - 14:47.

[Willow]

ovde ti fali jedno 'i' jel tako?

aha, fali mi jedno "i" šćućureno između dva "o"... B)

[Cvija]

ti si genije!!!

devojke, sram vas bilo.. ovakav mladic a usamljen..

[Sioran]

>Ljudima se ne svidja ono sto pises. Pa sta raditi, pisati?

pa ja licno ne bih, ali nemam taj problem. mislim ok je pisati ako niko ne misli da to valja sve dok ne upadnes u trip da niko osim tebe ne zna sta valja. posto mi se cini da takav trip nuzno vodi u frustracije a to kao svi hocemo da izbegnemo.

nego mene zanima nesto drugo - sta radite ako napisete nesto a neko ko vas zna procita to pa vam zameri sto se u prici pojavljuje takav i takav lik, ili sto ste "vi" (u stvari ne vi nego lik iz price, naravno delimicno baziran na vama) takvi i takvi. pa pocne da vam nudi savete kako da resi "vas problem" za koji je eto tek sad "otkrio da ga imate" ili da protestuje sto ste uradili ovo ili ono. da li moze zaista da bude opasno objaviti nesto? ono, neko vam na ulici pljune u lice jer (misli da) ste ga ocrnili u romanu, posvadjate se sa rodjacima, osvetoljubivi profesor te obori na ispitu?

[reg]

da li moze zaista da bude opasno objaviti nesto? ono, neko vam na ulici pljune u lice jer (misli da) ste ga ocrnili u romanu, posvadjate se sa rodjacima, osvetoljubivi profesor te obori na ispitu?

Pretpostavljam da se takve stvari desavaju, ja licno volim da mislim da ne bih tako reagovao na lik koji je zasnovan na meni.