104 replies to this topic

[Willow]

Imao sam tada osam ili devet ili možda čak i punih deset godina (nisam više u potpunosti siguran), u svakom slučaju bio sam još uvek veoma mlad čovek.

Gepio sam očevu vazdušnu pušku (iako mi je otac izričito zabranio svaki kontakt s njom), plus punu šaku dijabola i izašao u dvorište da se malo zajebavam likvidirajući vrapce i tako to. Ali bio sam katastrofalno neefikasan strelac tako da su moja tanad uglavnom odlazila u nepovrat. Tu i tamo, a ponajviše zahvaljujući đavolskoj sreći, uspeo bih da skucam poneki metak u stablo hrasta, ili u zid susedove kuće, ili u dupe nekog psa lutalice - i to je bilo praktično sve.

Isprašio sam dosta municije a živom vrapcu nisam uspeo ni da priđem. Oni očito nisu imali dovoljno razumevanja za potrebe mladog lovca jer su redovno odbijali da uđu u središte nišana: ili su leteli previsoko pritom često naglo menjajući smer, ili su skakutali u cik-cak brzinom svetlosti, ili su, jednostavno, mirno čučali u brezovim krošnjama i bavili se sobom skriveni od svake zemaljske neprijatnosti.

Zaliha dijabola svela mi se na minimum i već sam polako pomišljao da odustanem od lova pre nego što me otac ukeba u društvu vazdušare (otac je bio korektan i odmeren čovek, mada me je, od ovog do onog slučaja, propisno jadio svojim velikim i snažnim rukama). Moglo se i ovaj put lako desiti da ukoliko me otac provali popijem preko pičke, tako da nisam želeo dalje da eksperimentišem i izlažem se bespotrebnom riziku; pošao sam da vratim vazdušaru tamo gde sam je i našao.

Međutim jedan mi se od njih u tom trenutku dosta zgodno nađozio: primetio sam ga - skočio je na neki stari frižider i seo da kulira za svoj groš. Pevušio je nešto i fantazirao. Siroti đavo - sigurno je bio zaljubljen...

Dočekao sam svojih pet minuta, spustio se na kolena, i šunjajući se maksimalno tiho, osvajao teren. Dovoljno sam mu prišao, a onda se primirio. Znao sam da sam neuočljiv za vrapca, i jedine tri stvari koje si pre odlučujućeg momenta mogao da vidiš na frontu ispred starog frižidera bile su - zelena trava, zatim nečije natrćeno dupence u plavim somotskim pantalonicama, plus vrh cevi.

Pažljivo sam nanišanio i povukao oroz. BANG!

I tako, vrabac je prestao da pevuši...

Ura! - rekoh.

Ustao sam, zabacio vazdušaru preko ramena, i u stilu Dejvi Kroketa sa dabrovom šubarom na glavi prišao i podigao ulov sa zemlje. No ono što sam držao na dlanu nije vredelo ne znam koliko: bio je to samo još jedan pišljivi vrabac...

Uzbrzo zatim, osetio sam se na neki način odgovornim (čudan osećaj za dečaka) i ne znajući šta ću - briznuo, jebiga, u žešći plač... Kada sam se do izvesnog mesta doveo u red, kuhinjskom kašikom iskopao sam malenu humku i položio u nju telo mrtvog vrapca a zatim ga prekrio zemljom i kamenčićima.

Naravno, stiglo je i kajanje: stajao sam pokajnički nad tom hrpicom pokušavajući tihom molitvom da ga eventualno dopremim natrag u život. Moja dobra volja međutim nije urodila plodom, i pošto ni nakon duže od trideset minuta on nije oživeo, položio sam grančicu nečega preko vrapčevog groba, vratio vazdušaru u garažu (otac nikad nije provalio), pa otišao da sa ortacima iz kraja pikam lopte.

[Willow]

Nedavno sam, sređujući moj haotični pisaći sto, slučajno u fioci otkrio i nekoliko Alisinih pisama (Alisa i ja furali smo u periodu mart-jun 1996.). U sam sadržaj tih pisama ne bih previše da ulazim; dovoljno je reći da bi pri kraju svakog od njih uvek usledila bar po jedna sitna nesuglasica, često prožeta Alisinim lucidnim zapažanjima, tipa: "ono što jasno primećujem kod tebe, to je ta tvoja velika opreznost i nefleksibilnost i tvoj strah od uvođenja neophodnih korekcija u naš odnos..."

A te neophodne korekcije obuhvatile bi širok skup izmena, kao, recimo: obustaviti unošenje alkohola, položiti vozački, upoznati Alisine roditelje, češće davati izjave ljubavne vrste. Zatim: izlasci po kafićima i diskotekama, držanje za ruke, karmini, parfemi, lak za nokte i slične sitne pažnje...

Očito je želela da od mene načini čoveka za primer.

Ali od peska, bejbi, ti ne možeš izvajati cvet...

Način na koji smo se kasnije razišli ne zaslužuje prelaznu ocenu i ostavlja čoveku gorak ukus u ustima.

Uspeo sam da iz fioke istrkeljišem možda pet ili šest ovakvih pisama. Još jednom sam ih prelistao a zatim ih bacio umesto da ih zadržim kao uspomenu.

[Dunadan]

Nedavno sam, sređujući moj haotični pisaći sto, slučajno u fioci otkrio i nekoliko Alisinih pisama (Alisa i ja furali smo u periodu mart-jun 1996.). U sam sadržaj tih pisama ne bih previše da ulazim; dovoljno je reći da bi pri kraju svakog od njih uvek usledila bar po jedna sitna nesuglasica, često prožeta Alisinim lucidnim zapažanjima, tipa: "ono što jasno primećujem kod tebe, to je ta tvoja velika opreznost i nefleksibilnost i tvoj strah od uvođenja neophodnih korekcija u naš odnos..."

HAHAHAHHAAAAAAAAAAAAAAA

NEOPHODNE KOREKCIJE!

to bre! pikanterije iz ljubavnog zivota!

[maxivida]

A te neophodne korekcije obuhvatile bi širok skup izmena, kao, recimo: obustaviti unošenje alkohola, položiti vozački, upoznati Alisine roditelje, češće davati izjave ljubavne vrste. Zatim: izlasci po kafićima i diskotekama, držanje za ruke, karmini, parfemi, lak za nokte i slične sitne pažnje...

Da, stvarno, nerazumno stvorenje: smatrala je da veza podrazumeva zajedničke izlaske na javna mesta, ljubavne izjave, upoznavanje s roditeljima i povremeni poklončić. Šta ste vas dvoje uopšte radili? Viđali se u nekoj zemunici?

I onda se žali forumu što nemaš sreće sa ženama...

[hooyadahoo]

smesno, imam skoro identicno iskustvo. ja sredio mog raklicom (malom prackom - ko ne zna). vrabac jos imao zuti kljun
niko nije mogao da ga ozivi, mada sam preklianjo sve po kuci. gurao sam mu 'leb u usta, i sve tako, zesce pateticna scena, skoro spilbergovska, zavrsila se tim sto sam rasturio raklicu i nestao sa mape na nekoliko dana.
zesca trauma, taj moj vrabac.

[Willow]

Bila je to žurka na Konjarniku, u stanu na devetom ili desetom spratu, i zaista pojma nemam kako sam se tu našao, odjednom okružen tropskom vrelinom, svetina je plesala, reflektori su se palili i gasili, žuti i crveni i plavi, gasili se i palili, a pivo je teklo u nabujalim rekama.

Poslednju raspoloživu curu u zelenoj tesno pripijenoj suknji osvojio je neki tip kojeg su svi zvali Boris. I onda mi jedino preostalo da se naroljam u tišini... Maznuo sam sa stola bocu crnog i sklonio se u stranu...

Međutim, nešto iza dva časa po ponoći banuli su organi reda, tražili svima lične podatke, pa nas razjurili kućama pod optužbom da je muzika isuviše glasna, i da celoj zgradi remetimo noćni mir.

Pokušao sam da na brzinu ubacim u sebe još nekoliko pića, no zahtevali su da iz istih stopa napustiš gajbu, tako da sam samo razočarano uzdahnuo i pokupio svoj kišobran i izašao van. Na stepeništu je ležao isti onaj Boris, pijan ko letva - a nad njim se nadvila takođe ista ona cura u zelenoj tesno pripijenoj suknji i nežno mu gladila obraze...

Prilično potresna scena...

Ipak, prekoračio sam Borisa i izašao u februarsku noć. Ali pošto živim na sasvim suprotnom kraju grada, a na javni prevoz komotno možeš da zaboraviš u ovim sitnim satima, doneo sam odluku da dok ne svane malo procunjam po onoj šumi prekoputa, onoj pored sportskog centra "Šumice". Međutim nisam toliko dugo cunjao, i već posle samo nekoliko minuta izdale me noge.

I tako sam bacio sidro, seo na neku klupu, zakopčao jaknu, prislonio glavu uz jedno bagremovo drvo i ubrzo zaspao.

[kamichak]

zec, beo, bez imena
pao sa 6 sprata
moj brat mu pomogao
brat 4, a ja 8 godina (imali, nismo osudjeni)

[Willow]

Bila je to prva noć življenja u novom gradu. Sedeo sam ispred dragstora "Rodića" u glavnoj ulici i cirkao pivo na okolnim klupicama, a onda me startovala policijska patrola.

"Dobro veče, gospodine", rekoše.

"Dobro veče", rekoh (srdačan doček, nema šta.)

"Šta radite tu?"

"Eto, sedim i pijem svoje pivo u ovoj vedroj noći..."

"A zašto ne pijete svoje pivo u nekom od kafića?"

"Jednostavno, više mi prija ta kombinacija: kad pijem pivo u vedroj noći umesto u nekom od kafića, to je sve..."

"Ipak, konzumacije alkohola izvan za to predviđenih objekata ne spadaju u legitimne prakse. Molim vas, pokažite nam vaše isprave."

Izvadio sam ličnu i pokazao im je.

Uzeše je i otvoriše i počeše da čitaju: matični broj, ime mrtvog oca, zatim tačan datum mog rođenja itd. (eto, to je jedini način da policijske patrole iole steknu stvarnu sliku o tebi...). Onda su (rutinski deo posla) preko toki-vokija kontaktirali centralu i zatražili povratne podatke oko toga da li sam možda osumnjičen. Međutim pošto im glas iz toki-vokija vratio odgovor da se moje dupe za sada ne nalazi na listi onih koje su pregazile zakon, vratili mi ausvajs...

"Izvolite vaše papire."

"Hvala", rekoh. (pomislio sam da je agoniji kraj. ali ne - nisam bio u pravu)

"Molim vas, sada ispraznite sve vaše džepove."

"Okej..."

Ispraznio sam sve svoje džepove. Bilo je tu nekoliko papirnatih maramica, zatim ključevi od stana, cigarete, šibice, još neke bezazlene sitnice, plus - prezervativ... Pojma nemam otkud se on stvori. Mora da mi je vekovima visio po džepovima teksas-jakne izgubljen u tmini...

"Naša omladina uvek mora voditi računa o svojoj erotskoj higijeni", rekoše pubovi kad ga videše. Nasmejaše se pod plavim kapama. Briljantni neki umovi...

"Šta tražite u Zrenjaninu?", upitaše me.

"Pa, napustio sam Beograd i došao ovde sa namerom da povežem isprekidane niti svesti i eventualno se trajno nastanim..."

"Ludo zvuči... Prvi put čujemo da neko napušta Beograd da bi se ovde trajno nastanjivo."

"Niste vi prvi koji mi na to skreću pažnju..." (kao da je Zrenjanin neko leglo gmazova i ološa).

"U redu, sada možete vratiti vaše stvari u džepove... i laku noć, želimo vam prijatan boravak ovde..."

"Laku noć... I ukoliko u međuvremenu postanem sumnjiv, naći ćete me u Uroša Predića..."

Zatim oni odoše. Vraćao sam stvar po stvar u džepove i mozgao: eto, ti panduri samo banu ispred tebe, istresu te bezrazložno iz gaća, a onda odu da zlostavljaju druge, ostavljajući te sa dubokim utiskom krivice... Ne, nema spasa od plavih patrola u ovoj dolini suza...

I tako sam vraćao stvar po stvar u džepove. Naleteo sam i na onaj kurton. Bilo mi je potpuno nejasno otkud on tu (odavno sam ih sve pobacao ili razdelio prijateljima...) Proučio ga pažljivije. Bio je umotan u neku jeftinu plastičnu ambalažu prljavo plave boje. Zemlja proizvodnje: republika Češka. Provalio sam mu i datum prestanka važenja: 1. januar 1999.
Jebeš ga, tom sirotom đavolu rok važenja istekao je pre skoro tri godine... Eto, to je bejbi ustvari danas tvoja stvarna slika; eto gde si stigao sa svojom pameću i sa svojim umećem u ovom životu... Možda je pubovima umesto svake druge legitimacije trebalo staviti njega na uvid, pomislih dok sam ga (zlu ne trebalo) trpao natrag u džep.

Zatim sam seo i zapalio cigaretu i iznova se posvetio pivu. Ostatak noći protekao je u redu i bez dodatnih ometanja: mnoge rosne panonske nimfice i nimfe uglavnom su se stidljivo vrzmale oko mojih nogu, nebo je bilo vedro i lirsko i tamno a moje pivo hladno i penušavo i zlatno.

[pixy]

freaky...

[pal]

ja sam mnoge raskide uvelicao tradicionalnom-simbolicnom deobom preostalih prezervativa s bivshom devojkom. time bismo nedvosmisleno, precutno izgovorili jedno drugom: evo ti sad:heart: , yebi se.

nekad su i raskidi bili bolji...


edit: mozda bi to pomoglo i rejni grl

Edited by pal, 05 February 2004 - 15:19.

[Hella]

ubio bolesno pile, izgazili ga ostali pilići
bacio sa vrha zgrade poluparalizovano i slepo mače da ga deca više ne maltretiraju

plako sam ko kiša oba puta.


u ovom dobu bih lakše ubio čoveka negoli živinče...

[chandra]

u ovom dobu bih lakše ubio čoveka negoli živinče...

Hella, lafcino! Potpuno te razumem...

[Bata.Ilich]

u ovom dobu bih lakše ubio čoveka negoli živinče...

Je l' to nesto na racun carinika ili...?

[zzzzz]

Mesec dana nosio bolesno mace na veterinarski. Najlepse koje sam ikad imao - sijamac ciji roditelji i nijedan rodjak nije sijamac. Akutni peritonitis. Mesec dana pacenja oko jebene macke.

Lipsao juna 2003. Nisam plakao.

Desetak dana kasnije mi je umro deda.
Ni tada nisam mogao da placem.

Onda sam, po dolasku kuci iz sela, listao antologiju decije poezije Duska Radovica. Slucajno sam okrenuo jednu pesmu:

Franci Blaskovic

Neko ima dedu
Neko nema dedu
Neko ima medu
Neko nema medu

Neko ima i dedu i medu
A ja nemam ni dedu ni medu.

I zaplakao sam zaista, zaista ocajnicki, osecajuci po prvi put da je iz mene nestalo detinjstvo i da nastupa zivot.

[Vitacha]

Docek Nove '97.
Nakon tri totalna promasaja, poprilicno pripita zavrsavam na zurci na Vracaru. Muzika sjajna, ekipa osrednja, ali je vec kasno i svi su u fazonu kuliranja.
Meni se vise ni ne djuska a i sve vise mi otezava alkohol u nogama, i sedam da se prikljucim "kulirajucoj" grupi.

Nakon 10 minuta pored mene seda tip, pocinje neobavezna caska, pretvara se u klasicno muvanje, nakon sat vremena vec smo razmenili telefone i objavili veridbu, ja se spremam da krenem kuci (shoferka postaje nervozna), tip ustaje da me dzentlmenski isprati do vrata, i u tom trenutku shvatam da sam za glavu visa od njega.