104 replies to this topic

[Willow]

Pa ipak, ako neka ženska čudnom igrom kosmičkih koincidencija ipak uđe u moj život, to će verovatno biti neka crna bedevija koja će me do smrti izgoniti u polja pamuka i šibati me vrbinim prutićem ne bi li me nekako dovela u red...

a bi l' se ti vezivao, mislim zenio

Pike, srce moje... baš šteta što sam toliko retko danas u prilici da stupam u poznanstva sa ljupkim personama kao što si ti... naravno: za takve sofisticirane dame ja bih se vrlo rado vezo u svako doba dana i noći... pa da posle u duetu guramo napred kroz ovu tminu i patnju... i zajednički delimo jabuke i vino (i reš prepečen tost) itd... dok nas madam smrt ne rastavi... amin...

[Willow]

Drama u ul. Brigadira Ristića...


Još jedna užasno dugačka zgoda... duža čak i od veštičjih noktiju... Jebiga... Oprostite... No svako ko izdrži do kraja ima od mene... šaku medenih bombona...

Nego, ima tu još nešto: prilično se sekiram da mi nijedno oko na ovom forumu neće poverovati da se ovo, što sada nameravam da ispričam, zaista dogodilo... Svi će pomisliti da ih opet nešto baronišem kroz ekran monitora... Svi će reći da izbezumljen bez žene koja će me voleti i razumeti, eto, opet tu nešto trućam i izmišljam i lažem... Ipak, uveravam sve nevidljive drugare sa foruma RTV B92 da je ova priča savršeno istinita i stvarna ma koliko ona u pojedinim momentima vašem oku nemoguće izgledala... Dobro, da pređemo na stvar pre nego što padne mrak...

Za početak, moram nešto da kažem: radije bih pristao da ribam klozete u paklu nego da raznosim pisma i ostale poštanske sadržaje po gradu Zrenjaninu. Pogledaj zašto. Uđeš u jednu ulicu i vidiš tablu: ulica Iks. Okej, pomisliš, ušao sam u ulicu Iks i sada ću malo da se promuvam kroz nju. I tako, cunjaš ulicom Iks i nema nikakvih skretanja, nikakvih presecanja, nikakvih uzbrdica ili strmina, sve naokolo tebe ravno kao Banat, i onda podigneš pogled i ugledaš novu oznaku: ulica Ipsilon. Prvo što pomisliš je - kako sam, majku mu, stigao u ulicu Ipsilon kada sam celo vreme samo špartao ulicom Iks? - Ja to ne znam kako. To upitaj gradske oce ovog mesta. I kao šlag na tortu, pređeš ulicu, pogledaš tablu, a tamo stoji: ulica Cet. Tri komada u jednoj. Ceo Zrenjanin je bogato prožet ovakvim zbunjujućim uličnim trojstvima... Totalni raspad svake urbanističke logike... A evo šta mi se tu nedavno zbilo. Tu, u srcu ravnice...

Bilo je to u jednoj od proteklih noći, sedeo sam među zidovima u ul. Uroša Predića, cepao jeftinu brlju, obilazio neistražene sfere duha i čekao da Antihrist i zvanično uspostavi svoje Carstvo na Zemlji. Naravno, pored mene opet nije bilo nikog, nikog da me ljubi i grli i mazi, i tepa mi "ludice moja..." i gricka mi ušne školjke i umeće mi papirnate salvete u kosu... Sve cure Banata zaobilazile su me u isto toliko širokom luku u kojem su me zaobilazile i sve cure iz srca Šumadije, a i sve ostale. Nikada nisam imao previše uspeha sa curama, to se ništa nije izmenilo ni ovde u Banatu, njihov stav prema meni ostao je i dalje krajnje rigidan i krut, moja pojava nije predstavljala dovoljan magnet za njih ma gde se nalazio. Dugo sam lupao glavom o zid pokušavajući da odgonetnem otkud takva nezainteresovanost cura za moj lik i delo. A onda sam provalio u čemu je stvar: jednostavno, bio sam samo još jedna bleda slana kap u nepreglednom okeanu muškaraca, a pored svih tih raspoloživih pitona unaokolo, cure su odlučile da im moj alat za sada nije neophodan. Takvo stanovište cura je sasvim okej. Ali cure, upozoravam vas: može se i to vrlo brzo desiti, da svi ostali muškarci zapale za Honolulu a ja da preostanem jedini živi u zemlji Srbiji. A tada, kad vas zasvrbi među nogama, neće biti tako lakih poentiranja za razliku od danas. Dovešću ja vas, cure, u red, o da! Tiskaćete se vi cupkajući ispred vrata moga stana, to vam ja garantujem! A pred svako upuštanje u intimu moraćete, blago meni, prethodno da popunite brdo formulara...

I tako, čekajući da osvane i taj divan dan, sedeo sam, rekoh, na gajbi i cirkao rakiju i obilazio neistražene sfere duha. Dosta sam bio zapostavio te predele, nisam ih već duže vremena obilazio, i bilo je krajnje vreme da im posvetim malo pažnje. Međutim, celo vreme nikako nisam uspevao da se otrgnem utisku da me neko posmatra. Čak možda i sam bog. Da bih otklonio svaku sumnju, podigao sam pogled i pošto nisam zapazio nikakva dva ogromna preteća telesna oka utisnuta u plafon sobe dok blenu u mene vrebajući svaki greh, odbacio sam pomisao da je to u pitanju. Posmatralo me nešto drugo, ali ne umem precizno da ga definišem. Ipak, osetio sam da me To žešće kibi. Osetio sam ga. To Nešto. Osetio sam ga, osetio sam kako me proždire, kako mi rije teme i prodire u svest, kako mi kida živce, kako me satire, kako me...

...a onda su iznova krenuli ti glasovi u glavi. Ponekad čujem te glasove, ali ti glasovi nikada nisu poticali od mene, bili su to uvek glasovi sa nekog drugog sveta... Rečenice koje su izgovarali bile su nepovezane a njihovo značenje krajnje apsurdno. Nešto kao: "brrr mor fark", ili: "andug erder strii", ili: "sgertue! sgertue!". Ništa ih nisam kapirao, šta koji moj pričaju ti glasovi, šta žele da mi poruče. Kao da su bili finski ili norveški ili nešto u tom stilu. Jebiga, šteta što ne poznajem nordijske jezike, jer bih sada možda bio malo više u stanju da provalim njihov smisao... To sa stranim glasovima učinilo mi se kao mogući indikator duševnog rastrojstva kao i neke vrste bezumlja, tako da sam odlučio da malo iskuliram, izađem van zidova i promuvam se ulicama, čisto da razbistrim vijuge i eliminišem to prokleto nordijsko zunzaranje iza čela. I tako, navukao sam pantalone i cipele, urinirao, pa izašao u oktobarsku noć, vedru i tamnu i prijatnu i bajnu...

Muvao sam se ulicama izvesno vreme, a zatim se umorio i skrenuo u neki bife, "Sokrat", tako se zvao. Lep naziv za kafanu. Inspirativan, nema šta. Našao slobodan sto i seo. Naručio litar tamnog piva, Porter. Prilično gotivim tamni Porter: dok ga piješ imaš utisak kao da piješ uvojke kose kraljice Kleopatre. Ili: kao da te jedno dosta magnifikovano umiljato oko nekog nedužnog zeke posmatra kroz kriglu...

I tako sam sedeo za svojim stolom u "Sokratu" i pio tamnog Portera i smišljao neviđeno inventivne metafore o njemu. Naokolo su stolovi svi sada već bili zauzeti, i ljudi su sedeli u grupama, smejali se i pričali banatskim ili ugarsko-finskim naglaskom i pili svoja pića. Ono što me posebno začudilo je - taj zvonki smeh. Ti danas veoma retko možeš da čuješ takvu vrstu smeha na ulicama ovog grada. Svi su celo vreme veoma potišteni, piče stisnuti pored tebe, kao da nad celim mestom visi neka izrazita pretnja, neka davno predodređena kazna. Ljudi su gotovo svi krajnje rezervisani i pretežno upereni na sebe, apatični do bola i, većinom, notorni alkoholičari i potencijalne samoubice što drže svoje trotinete i svoje biciklove kraj uzglavlja, strahujući da im ih neko ne otme tokom sna. Pojma nemam u čemu je problem i zašto je to tako... Možda je u pitanju samo stvar mentaliteta. Možda je ravnica od njih stvorila neka čudna stvorenja, često previše sklona introspekcijama i melanholiji. Možda ne. Možda je nešto drugo u pitanju. Možda im je svima već preko glave nizak kvalitet pijaće vode (koji je po kvalitetu negde na nivou žabokrečine), pa sada kroz tihi bes izražavaju svoje negodovanje pred bogovima vodovoda. Možda im smeta ovaj krivudavi Begej ispod naših nogu, prljav kao svinja. Ne znam šta je u pitanju. A možda su građani Bečkereka provalili da sam dođoš, pa me tako i tretiraju: hladno i rezervisano i sa neophodne distance. Okej, kapiram da sam dođoš i to se ne da izmeniti. Gro starosedelaca Vojvodine danas na sav glas galame kako su im se dođoši više popeli na stojka oduzimajući im previše životnog prostora. To je u redu, sve je to sastavni deo borbe za vazduh koji udišemo, a koji sve više polako ponestaje u zemljinom omotaču. Zato se ja, kao dođoš, uvek trudim da sada, dok sam ovde, okupiram što manje životnog prostora bilo kome od banatskih lala, tako da često šetam niz ulice dupeta uredno pričvrljenog uz zidove kuća, a kubikažu vazduha koji unosim u pluća sveo sam na minimum, praktično trošim lalinski kiseonik tek pomalo i tek ponekad, i to tek kad se baš mora. Udahnem, pa onda minut trpim, pa onda opet udahnem, pa onda opet trpim dok mi po čelu izbijaju graške znoja a srce mi polako ponire u pete. Eto, nisam uopšte loš dođoš. Lepo se ponašam, o da. Još da me privežu za plot i ostave me usred nekog dvorišta da snužden lajem u kišnoj noći, bio bih savršen primer. Sa druge strane, kad ih osmatraš sa svoje tuđinske distance, te banatske lale, odma vidiš: svi se kao poznaju, svi su drugari, tapšu se po ramenima u prolazu, razmenjuju prijazne reči, maze guze jedni drugima, svi su prividno kao deo neke velike familije. To je okej, Zrenjanin je ipak nešto manje naseljenije mesto u odnosu na onaj najbesmisleniji gnojavi čmar na Balkanu, Beograd. Pa ipak, jako je malo devojačkog kikota ovde, i premalo rumenih cura naokolo plešu čardaš. Nešto nije u redu. Ima neke neopisive presije u zraku. Kao neka drevna kletva da se obrušila na mesto. Kao da je Princ Tame glavom i bradom na neki način upleo ovde svoje prste. Možda su i ovde u prošlosti spaljivali na lomačama neke žene pod optužbama da su vodile ljubav sa Luciferom... Ili je, jednostavno, sve to samo plod svakodnevne nemilosrdne i iscrpljujuće borbe za goli život koju svi mi vrlo dobro poznajemo, a koji nam nameće surova zbilja. Ne znam... I tako, da rezimiram: čitavo ovo mesto ponekad me podseti na jednu veliku ožalošćenu porodicu... I eto mene u tom istom zaguljenom gradu Bečkereku, sa dvesta kinti u džepu, dok tri puta dnevno tamanim presni kupus kao neki srndać i dozivam morsku sirenu života mog pućkajući serenadice kroz frulu smrti.

Dakle, u "Sokratu" je te noći bilo lepo i veselo a "Sokrat" ispunjen dupke. Nije bilo nijedne slobodne stolice, izuzev jedne koja je postojala preko puta mene, za mojim stolom. Ta stolica bila je jedina nezauzeta, nijedno zrenjaninsko dupe nije se vrpoljilo u njoj, bila je ta stolica prazna i nezauzeta i jedina, i to kao da joj je dalo neko specifično značenje. To, naravno, nije bila stolica izrađena u stilu nekog francuskog kralja, ali sada, kada je ostala jedina nezauzeta, naglo joj je skočila vrednost i ona je zlata vredela. Nekoliko puta ljudi su prilazili mom stolu i pitali me da li je ova stolica slobodna, a ja im uvek odgovarao da nije pošto čekam nekog. Naravno, nisam čekao nikog. Ustvari, lažem. Jesam čekao. Mušicu da prdne...

I tako su kružili oko mog stola i tražili da im dopustim da odnesu jedinu oslobođenu stolicu u "Sokratu", a ja im govorio da ta stolica nije momentalno dostupna pošto, jebiga, čekam nekog. Ti ljudi uopšte nisu uviđali stvarnu vrednost stolice, samo su hteli da je odnesu i da uvale svoje besmisleno dupe u nju. Uopšte nisu provalili koliko je ta stolica u tom trenutku posedovala složeno značenje i bila zlata vredna, sada kada je ostala jedina nezauzeta. Ali, ne krivim te ljude: ti ljudi, jednostavno, u glavi nemaju dovoljno razvijen aparat apstraktnog načina razmišljanja, to je sve...

I onda se pojavila Ona. I kao što na početku rekoh, mislim da mi nijedno oko na ovom forumu neće poverovati šta se zatim dogodilo... A evo šta.

- Jel slobodna ova stolica? Smem da sednem?

- Pa, čekam nekog, ali da, smeš, sedi. Evo, izvoli, ja ću da ti pomognem. Da ti pridržim nešto? Ček da ti privučem stolicu. Oh, pazi tašnica da ti ne ispadne! Samo ti sedi! Doduše, čekam nekog, ali samo ti sedi! Sedi i ne ustaj! Jel si lepo sela? Šta bi da popiješ? Da ti okačim tašnicu o čiviluk? Šta bi da popiješ? Otkud ti u ovom čudnom gradu na obalama krivudavog Begeja? Oh, pazi, pašće ti tašnica! Jao, pazi tašnica da ti ne ispadne! A da ti ipak okačim jebenu tašnicu o čiviluk, a? šta misliš?...

- Ej, šefe, iskuliraj. Udahni malo vazduha. Samo sam tražila slobodnu stolicu da u nju sednem. Kada mi bude neophodna tvoja dodatna pažnja, zahtevaću i nju. Ali, o tom potom. Za sada mi treba samo ova stolica.

- Dobro - rekoh. Nisam znao šta drugo da kažem. To je jedna od posledica moje totalne društvene izolacije: odavno sam zaboravio kako se komunicira sa curama. Došlo mi da propadnem u zemlju od blama. Nisam znao šta drugo da kažem. Odavno sam zaboravio kako se komunicira. Obrazi mi se zacrveneli kao barjak Kine na vrhu Bele kuće. Nisam znao šta drugo da kažem. Odavno sam zaboravio itd.

- Što si se tako skupio?... Opusti se, neću te pojesti.

- Eh...

- Ti si, miki, neki povučen čova, jel? Individualist, jel? Kao neki lovac na udaljene duge, jel?...

- Pa, da. Znaš, ja sam... eto... siromašni pisac...

- O? A šta pišeš?

- Svašta. Pretežno sonet, ali tu je i pripovetka. Tu je čak i roman, ali njega kucam tek kad se posebno nadujem i napalim, kao žaba kad se sprema da preskoči atlantik...

- I, kako ti ide?

- Solidno. Doduše, u ovom trenutku još uvek nisam dovoljno priznat na tržištu, ali, ne brinem se previše. Stići će i vreme moje dominacije u izlozima svetskih metropola... jednom. A ti?

- Ja nisam pisac.

- Nisi? A zašto?...

- Imaš li da postaviš još neko lucidno pitanje sličnih dometa kao i prethodno, ili je to sve?

- To je, mislim, sve...

- Ti mene zajebavaš? Zar me ne prepoznaješ?

- Ne.

- Ne pratiš televiziju? Ne čitaš dnevnu štampu? Zar nisi gledo izbor za miss?

- Ne.

- Hoćeš da kažeš da ti moja faca zaista nije poznata?

- Rekoh ti već... ne pratim ti ja te kerefeke. Jebeš televiziju, jebeš dnevnu štampu, jebeš izbore za miss! Sve su to laži. Ipak, uočavam nešto...

- Da? A šta?

- Pa to. Da si lepa cura. Dosta lepa. Nešto kao prizor sunca dok se uzdiže nad vulkanom...

- Oh... Pa dobro, gde smo ono stali? Šta ovde imaju da se popije?

- Imaju svašta. "Sokrat" je nadaleko čuven po širokoj paleti. Poznavajući istančane vrednosti "Sokrata", i papa Hemingvej je, kažu istoričari, često navraćao ovde da se okrepi nakon iscrpljujućih bojeva u vukojebinama Andaluzije...

- Jebeš Hemingveja, jebeš Kamija, jebeš Kafku! Nego, služe li ovde dobro olađeni dvostruki džin?

- Dvostruki džin? O, da, verujem da da...

Mahnuo sam konobaru. I tako se nedugo zatim ustanovilo da moja predviđanja u pogledu služenja dvostrukog džina nisu bila nimalo nerealna...

Onda smo neko vreme samo cirkali i pričali, a vrednost stolice (opet ja o stolici - čoveče, pukao si totalno) preko puta mene, sve do nedavno zlatna, sada se uspela do nebesa, čak do platine. Dobro je što sam sačuvao tu stolicu. Apstraktno razmišljanje ponekad urodi plodom. Jer, šta bi se dogodilo da je nisam sačuvao? Da sam je tako olako prepustio? Popio bih svoj Porter a onda otišao da uriniram, operem zube pa da spavam. Sjebao bih svoju noć. Eto koliko se isplati kad čovek slobodnu stolicu koja mu pripada odma ne ustupi nekom drugom. To ponekad čoveku produži noć. Moraš kao tigar braniti te oslobođene stolice oko svog stola i ne dopuštati lako da ih se hijene domognu. Ponekad moraš biti stamen, podići glas i biti grub dok ih braniš, ali se stvar itekako isplati. Evo ti ga moj primer. I ta uporna odbrana stolice, to često predstavlja onu jedinu tananu nit koja razdvaja - Diznilend od Luvra. Možda.

- Ajdemo kod mene na gajbu - reče ona nakon desetak minuta vremena. - Ima dosta vina i piva u frižideru, a i svega...

- Eh, pa ne znam baš...

I tako, zgrabio sam šakama neki radijator i dugo je morala da me ubeđuje da pođem. Cimala me za nogavice i nastojala da me odvoji od radijatora i insistirala da pođem kad nje na gajbu a ja urlao i drao se: - ostavi me, ostavi me! ne želim da idem! ne želim da idem! - I tek nakon 100 i više minuta bespoštedne borbe, uspela je nekako da me odvoji od radijatora i privoli me za svoje planove. Normalno.

Stigli smo. Živela je u ul. Brigadira Ristića. Valjda?... I, kao i svaka druga ulica u Zrenjaninu, i Brigadira Ristića započinje u snu a završava se u košmaru. I još nešto: kad zaviriš u mapu grada Zrenjanina, Brigadira Ristića retko ćeš tamo naći. Na tom mestu obično stoji duguljasta reklama za Smoki. Majstori su sve smislili. I dok čovek šparta kroz sve te zajebane ulice nikad nije siguran gde će dočekati zoru. Table sa različitim nazivima samo piče oko tvoje glave, ali tokom vremena ti oguglaš i nekako se privikneš. I kad uđeš u Žarka Zrenjanina a izađeš iz plićaka Begeja, samo se smeješ mokar dok istresaš blato i mulj iz nogavica. Smeješ se delom iz srca, a delom iz potpunog beznađa.

Gajba joj bila ogromna i maestralno uređena. Sobe i ogledala na sve strane. Pozlaćene kvake na vratima i sve što ide uz to. Umetničke slike stare nekoliko vekova. Gvozdeni oklopi iz vremena krstaških ratova postrojeni naokolo da čuvaju nemu stražu oko stola za bilijar. Otac joj je bio konzul, tamo dole, u Africi. Majka uspešna poslovna žena, neki visoki bankarski zvaničnik. Oboje mlatili lovu. Žešće paralije. Njihove zlatne VISA kartice obogatile su svaki kutak gajbe nekim malim blagostanjem, svako je od njih, unoseći od ovog do onog slučaja neku neprocenjivu vrednost, davao svoj doprinos da ovaj stan poprimi što luksuznije karakteristike. Jednostavno, ljudi koji su ovde živeli bili su neizmerno bogati. Ipak, u celoj toj raskoši osećao se određeni vonj dosade. Kao da nisu znali čime dodatno ispuniti besadržajna rastojanja do smrti. I tako su kitili gajbu, to im se učinilo kao najadekvatnije rešenje. To je onaj problem, kad imaš gomilu love a dosadile ti orgije na dvoru i lovovi na lisice. Šta, jebiga, onda? Ništa: jedino ti preostaje da ulažeš pare u nekretnine, čekajući neki novi impuls. Neku novu popalu.

Upijajući utiske, provalio sam neke ilustrovane revije na stolu. Tamo je pisalo da je dama aktuelna miss. Velikim lila slovima pisalo je to - MISS, sa dva S. Dakle, nešto ovako: MISS...Plus nekoliko dražesnih fotkica u bikiniju. Dama me, dakle, nije povlačila za nos; zaista je bila neka aktuelna miss. To je u redu. Nemam ništa protiv aktuelnih missica. Doduše, stručnjaci tvrde da se svim missicama koeficijent inteligencije obično vrti oko nule, ali ni moj koeficijent nije znatno bolji, tako da smo u toj ravni bili gotovo u potpunosti kompatibilni. Ipak, iznenadilo me sve to. Mislim, nisam očekivao toliku nežnost i brigu bogova prema meni. Oduvek su me stavljali u neke sumorne sobice pune miševa iz kojih mi samo nos i sitne svinjske oči virile dok sam pratio bogata događanja na sceni. A sada me munuše direktno u vatru, govoreći mi - ajde, miki, idi sada tamo, iskoristi šansu koju ti ukazujemo i prikaži se u najblistavijem svetlu... - I šteta što više ne pratim te stvari, te izbore za miss. A možda i nije šteta. Mislim, da ih redovno pratim, sada bih ostao uskraćen za faktor. Iznenađenja, naravno.

I tako mi dalje pokazivala stan. Naokolo maske i koplja i totemi kao pokloni poglavica afričkih plemena. Samo su još nedostajale trke nojeva pa da utisak o Africi u ul. Brigadira Ristića bude potpun.

- I? Kako ti se čini? - reče.

- Ja sam fasciniran i zbunjen... Ne znam šta drugo da kažem. Ovo je bez sumnje dovoljno visoka satisfakcija za sve one noći užasa i strave koje bih najradije hteo da potisnem u podsvest... Ipak, sekiram se da mi nijedno oko na forumu RTV B92 neće poverovati gde sam noćas boravio. Svi će oni pomisliti da ih opet nešto baronišem. Svi će oni reći da opet trućam i izmišljam i lažem...

- Ma, ne sekiraj se, poverovaće ti; poverovali su oni i nekim puno većim lažovčinama od tebe...

- Kako to misliš?

- Pa eto tako. Ne znam koliko se ti družiš sa savremenim srpskim piscima, ali, ja sam, eto, kroz karijeru bila u prilici da upoznam masu. I evo do kog zaključka sam došla. Slike koje oni stvaraju o sebi dok pišu obično su skroz falične i lažne. Oni čije pesme najviše odišu Vrlinom, većinom u privatnom životu predstavljaju najniži soj na lestvici ljudskih kvaliteta; a pisci nad čijim stihovima najviše uzdišemo, većinom su u realnom životu hrpa jajara i smradova. Sve u svemu, ne postoji teren na kojem je Istina više izvitoperena i izložena represiji nego što je to u savremenoj srpskoj književnosti slučaj...

- Iz tebe, bejbi, čini se kao da zbori neki pritajeni pisac... Što ne pokušaš da napišeš nešto? Neki sonet? Neku pripovetku? Neki roman?...

- Jebeš sonet, jebeš pripovetku, jebeš roman! Kome danas treba literatura, izuzev jednom jako uskom krugu malodušnih eskapista... Nego ajde, raskomoti se. Popij neko piće. Opusti se. Razgaći se malo.

- Eh, pa ne znam baš...

I tako, zgrabio sam šakama neki radijator i dugo je morala da me ubeđuje da se raskomotim i popijem neko piće i razgaćim se malo. Cimala me za nogavice i nastojala da me odvoji od radijatora i insistirala da se razgaćim i popijem piće a ja urlao i drao se: - ostavi me, ostavi me! ne želim da se razgaćim! ne želim da popijem piće! - I tek nakon 100 i više minuta bespoštedne borbe, uspela je nekako da me odvoji od radijatora i privoli me za svoje planove. Normalno.

I onda je ona otišla do toaleta, a ja ostao razgaćen. Otrčao sam kao Karl Luis do šanka i nasuo visoku čašu votke. Votka je bila neka prvoklasna, bez metil-alkohola i smrada špiritusa, bez propratnih efekata, bez borbe oko cene da bi se privukli siromasi i jadnici i ruski potrošači plitkog džepa. U centru pažnje ove votke stajao je izričito kvalitet, dakle bila je to votka koju zabole patka za cenu, piće bogova, piće naše i vaše mladosti, ledena kao poljubac Margaret Tačer, stamena i gusta i apsolutno bez ikakve spoljašnje arome, ukratko - savršena. Kao tekila, samo bez mrtvačkih lobanja i sličnih gusarskih simbola nepotrebnog kurčenja koje svaka etiketa boce tekile nosi na sebi. Retko si, sine, rekoh sebi, u prilici da danas sebi priuštiš takvu vrstu čarolije. Dakle, iskapi tu čaroliju pre nego što čarolija zauvek ne iščili...

I tako sam sipao još jednu. Nategao. Kliznula je kao zlatni slap. Džejn Fonda i ostale gospođe sklone zdravoj ishrani ponekad nisu ni svesne kakve sve moćne obroke propuštaju...

Tumarao sam još malo naokolo u gaćama, izviđajući predmete, gurajući nos svuda, trkeljišući kao jazavac po daminoj intimi. Našao na stočiću kutiju sa kubanskim tompusima, izvadio jedan, odmotao ga iz celofana, omirisao. Vonjao je na otpor Fidela Kastra, na komunizam i na crne rupe u sećanju. Dopao mi se. Gotivim otpor Fidela Kastra, imam masu crnih rupa u sećanju, a što se tiče komunizma, rodio sam se dovoljno kasno da me taj dril ne potkači, eskivirao sam komunizam samim svojim datumom rođenja, tako da nisam previše ogorčen na njega i ne okrivljujem ga za sve. Pa pripalio tompus i izbacio pravilan kolut dima, okružen veselom cikom imaginarnih anđelčića. Otišao do muzičkog stereo stuba i ždraknuo u daminu muzičku kolekciju. Bilo je tu finih stvari, dama je imala razrađen i meni dosta dopadljiv ukus: nešto severno-američkog džeza, plus masa hevi izdanja. Sačmo Armstrong, Bili Holidej, Djuk Elington; onda, prva tri albuma Slayera ("Ne pokazuj milost", "Pakao čeka", kao i "Vladavina u krvi"), zatim Destruction, In Flames, Running Wild, Overkill... Odlučio sam se ipak za nešto što mi u ovakvim trenucima nirvane i psihičkog opuštanja najbolje prija: prvi album kanadskog benda Voivod, "Rat i Patnja" (War and Pain). Mnogo jaka ploča. Ne znam koliko ste slušali "Rat i Patnju", ali vam iz sveg srca preporučujem da je ponekad preslušate; ta ploča, iako snimljena pre gotovo pune dve decenije (1984), i dalje snažno stoji i čak ni danas nimalo ne zastareva. Kamen temeljac koji je u borbi protiv ustaljenih normi i ukorenjenih shvatanja postavila Metallica kroz svoj prvenac "Likvidiraj ih sve" (Kill ‘em All), na najlepši način dogradio je zatim Voivod kroz svoj "Rat...". Ubacio sam kompakt-disk, pustio ga da se vrti, zatim se uvalio u fotelju. Pućkao tompus, pio votku i slušao starog Snejka dok (u mom dosta slobodnom prevodu na srpski) urla na imperatore: "jebite se, imperatori! sjebali ste sećanje na svoje pretke! sve ste živo sjebali! vi, imperatori! prodali ste dušu Nečastivom za svežanj pišljivih novčanica!" itd. I baš mi bilo fino dok sam slušao starog Snejka. Isto se tako fino osećam i kad slušam Overkill, ili Destruction, ili Running Wild, pa čak i nešto umereniju varijantu, kao što je recimo Helloween ili Gamma-Ray. Jednostavno, lepo je ponekad kad čovek sve to sluša, i onda uvidi da ipak nije usamljen u patnji i nedoumicama koje ga okružuju.

A onda sam provalio te maske na zidu. Drvene, glomazne, ružne tvorevine. Prazne jame umesto očiju kao produkt neke bolesne mašte. Neke od njih imale su i otvor za nos, ali taj otvor nije im davao nimalo prihvatljiviji izraz. Posebno su me zaintrigirale one maske koje ga nisu imale, mislim, otvor kroz koji proturiš nos. Bilo ih je nekoliko takvih na zidu. Ustao sam i skinuo jednu. Želeo sam da proverim nešto: da li se čoveku spljeska nos kad tutne takvu masku na facu. Prateći na teveu u okviru školskog programa neke obrazovne emisije koje se bave obredima afričkih plemena, zapazio sam te čudne maske bez otvora za nos. To me zbunjivalo. Kako, jebiga, neko ko ima nos uspeva da stavi na lice masku bez otvora za njega, a da mu se nos pritom ne spljošti?... Mislim, svi ti pripadnici afričkih plemena imali su neku vrstu nosa, zar ne, a opet, pristajali su da nose sve te nehumane maske, bez otvora. I tako sam turnuo na facu jednu od tih maski. I naravno, nos mi se istog trenutka spljoštio. Odbacio sam to sranje od sebe i okačio ga natrag na zid. Pa se iznova uvalio u fotelju, i izbacio novi kolut iz tompusa duboko ubeđen da sam ovde dokazao nešto kapitalno i da sam sada dosegao sam plafon filozofske misli...

A onda su počeli da pristižu svi ti nadprirodni urlici iz toaleta. Kao agonija petunije, neopisiva za reči dostupne srpskom jeziku...

- Ej, jel ti dobro? - povikah prema toaletu.

Ništa ljudsko nije stiglo sa druge strane. Samo inč tišine, a zatim vrisak. I zatim još jedan. I svaki naredni vrisak bio je dosta užasniji od svog prethodnika. Bilo je krajnje vreme da situaciju uzmem krajnje ozbiljno. Da se pozabavim izvesnim faktima. Eksirao sam votku, ustao i otišao do mini-bara i sipao novu. Pa zatim eksirao i nju. Naglo mi se povratio kao neki davno izgubljeni životni polet. Sunuo sam novu. Eksirao. Javila mi se vedra pomisao o braku. Sunuo, eksirao. Crni svet je odjednom postao izrazito ružičast. Mogao sam, eto, da stojim tu pred flašom votke i suočavam se sa izvesnim faktima do u nedogled...

Ali ni nakon zadnje votke urlanje iz toaleta nije jenjavalo, dama je propisno urlala iznutra, nešto neshvatljivo, gotovo iznad granice svakog poimanja. Zvučalo je užasno. Kao kad čopor vukova napastvuje rastuženu ženkicu...

Skupio sam nešto muda i približio se ivici vrata toaleta. Pažljivo sam se savio u struku, instiktivno zaklanjajući desnom šakom područje oko šupka, vodeći računa da me Mrtvi ne iznenade možda nekom naglom kontra-ofanzivom otpozadi. Tim Mrtvima se ništa ne može verovati, ma koliko oni mrtvi bili... Gvirnuo sam zatim kroz ključaonicu. I imao šta da vidim: jedan mali krvavi performans u teatru strave.

Miss je počela da se transformiše. Da menja obličje. Da postaje nešto drugo. Nisam, miki, sve to bio očekivao od jedne aktuelne miss...

Koža prvobitno blede puti sada se cepala i ispod nje je izbijao novi sloj, dlakav i sluzav i užasan i rošav. Grudi su usahnule i ustupile mesto oštrim čekinjama. To prelepo negovano lice sada se unakazilo i izopačilo a nos i sekutiće nasledila je blatnjava njuška i zubekanje britke kao zimski vetrovi Kavkaza. Tamo gde su ranije bile njene uši, sada su samo virile dve postiđene minđuše u gomili brutalno nedefinisanog mesa. Dve šake, do tog trenutka sićušne i pune nežnosti i pažnje, sada su zamenile ogromne pandže koje su te jednim zahvatom mogle raskomadati i bile u stanju da te tranžiraju i od tebe naprave froncle na licu mesta. Oči plave kao nebo ustupile su mesto eskadronima smrti smeštenim u krvavim šupljinama i usresređenim isključivo na misao o odmazdi. Leđa su se deformisala, i noge i karlica i laktovi, sve je to nestalo u drhtavoj degeneraciji tela, dok se iza njih rađala jedna nova grozna rutava pretnja, užasna prikaza, neopisiva i prokleta, demon iznedren iz kolevke krvi u brdima pakla, demon ružniji od svega postojećeg, jednom rečju - demon demon demon, stvorenje dlakavo i imbecilno u svojoj jednostavnosti, balavo i beslovesno, pa ipak razulareno i ubistveno, kao neki mali otpadak vere, kao neka nerazumljiva nit koja nas ipak povezuje sa onostranim, kao bljuvotina u očima crkve.

Vukodlak, pomislih, dama se transformisala u jebenog vukodlaka!

Bio sam sjeban u prestonici Banata! Eto zašto me je, majke joj ga spalim, tu dovela - da bi me pohasala za večeru! da bi me propustila kroz šape! - Gledao sam mnoge holivudske filmove o vukodlacima, ali nikad nisam uvatio neku scenu gde se telo žene transformiše u zver. Uvek su muška tela bila ta koja se deformišu, a nikad ženska, kao da su svi holivudski režiseri bili okorele feministkinje. Ili psi. Ili i jedno i drugo... Ovo je dakle bio prvi put da prolazim kroz takvu vrstu dramatičnog iskustva, tako da pojma nisam imao kako da se postavim. Nedostajale mi adekvatne smernice. Šta čovek da radi kada se aktuelna miss kraj njega transformiše u vukodlaka? Koliko se sećam, papa Hemingvej nije previše pisao o tome. A ni obrazovne emisije u okviru školskog programa koje redovno pratim ne bave se dovoljno egzaktno ovakvom tematikom. Bio sam prepušten sam sebi. Možda da je obradujem jednim srebrnim hicem iz moje duge cevi? Ili da se podvučem pod krevet? Ili da se pretvorim u vrapca i odletim odavde koliko me moćna krilca nose? Ili možda da rupim u toalet, protresem je od glave do pete, nalupam joj nekoliko vaspitnih šamara i zapovedim: - slušaj, miss, dosta je bilo zajebavanja! vraćaj telo u normalu! vraćaj se u prvobitno stanje! - Ali u tom trenutku nisam se osećao dovoljno sposobnim za takve odvažne poduhvate, za takve progresivne načine razmišljanja... Ne ja. Samo sam kao u transu gledao kako da što pre strugnem iz tog stana u jednom komadu. Ali možda uskoro u njen život ukorači neko sposobniji. Možda joj se neki ukrotitelj vukova uskoro ukaže na horizontu. Ili Robert de Niro, priznati lovac na jelene.

Izleteo sam iz gajbe isprepadan i poplašen, preskačući stepenike i grabeći napred stopama od sedam milja, i istrčao na ulicu. Mesec je bio pun i velik i žut, i blistao je odozgore, sa neba. Mahnuo sam jednom fijakeru, jedinom fijakeru u Zrenjaninu. Zrenjanin poseduje i tu manu: prilično kuburi sa fijakerima. Ima samo jedan. A i taj fura dosta retko. Tek kad šofer popije sve flaše...

Stao je. Ušao sam, a kočijaš, stari Mađar, me neko vreme sumnjičavo vizuelno ispitivao. Naravno. Bio sam odeven samo u gaće i čarape. Plus taj kubanski tompus što mi mokar visio niz njušku. Rekoh mu - šefe, zajebi vizuelno ispitivanje, nego prebaci menjač u najveću brzinu i vrtoglavom brzinom odmagli odavde! - A on upitao - a u kom pravcu da odmaglim? - A ja mu onda rekao - teraj ate u Uroša Predića strit!

Šef je onda prebacio menjač u petu. Gume su zaškripale. Dim se podigao na asfaltu. Ati zaurlaše. Sve je bilo spremno da odmaglimo.

I tako odmaglismo...

[ZiGgY-pIgGy]

Ok, na stranu to da sam zaradio jos i saku medenih bombona.....Nisam ocekivao izlet u SF vode, moram priznati....Mislio sam pre da ce biti neka teska real-socijala, ali sam se prevario.....!!! No, nije lose, kao i uvek....Hajde, cekamo sledeci...Poz......

[Willow]

dobro, dosta je bilo proze... sad ide nekoliko pesama iz mog života uzbudljivog i burnog kao život krtice... ili fosiliziranog insekta...

[Willow]

USAMLJENOST



dobro znam da je
na stotine usamljenih dama
opet ostalo budno duboko do
u noć, listajući
među zidovima petparačke ljubavne romane,
prateći srcecepajuće teve serije, opijajući se jeftinim
belim vinima, tiho kašljucajući,
igrajući igrice na
kompjuteru, pišući poeziju, čitajući Žaka Prevera -
čekajući
me da
konačno pokucam na njihova vrata i
poklonim im buket
jarkocrvenih ruža uz pregršt nezaboravnih puter-
mekih
poljubaca.

dobro znam da je
na stotine dama tužnih
iznova ostalo budno sve do
zore, spravljajući špagete-bolonjeze,
paleći ukrasne sveće,
grebući mast i štroku sa tanjira,
češljajući kose, pevušeći arije iz "Karmen",
menjajući posteljinu i brišući
prašinu sa muzičkih stereo-uređaja -
čekajući me da se konačno pojavim i
strgnem veo
usamljenosti
sa njihovih života
u stilu Rudolfa Valentina i Romea i svih
ostalih najvećih svetskih
majstora
ljubavi i avanture.

međutim, drage moje
usamljene tužne dame, nadam se
da ćete mi
oprostiti što se noćas nisam pojavio, bio sam
sprečen, naime,
pokosio me neki
grip pa sam
na žalost vezan za postelju,
a doca mi izričito zabranio da se pokrećem;
i tako, cepam aspirine i gruzijski zeleni čaj
i vadim bulju iz kreveta
samo kad osetim nezadrživu potrebu za
toaletom ili za hodanjem po plafonu ili
za kucanjem
superiornih stihova.

dakle,
moraćemo
bojim se
da pričekamo
dok se živa u
termomertu ne spusti
ispod
37. podeoka.

[Pikoleta]

o tempora, o istovremenosti..

[Willow]

o tempora, o istovremenosti..

Pike, ti si sunce koje obasjava Evropu i Aziju ali istovremeno i sve ostale kontinente...

edit: jebiga, osetio sam u međuvremenu ogromnu potrebu da sa nekoliko novih ljupkih reči dodatno ulepšam ovaj nežni post...

Edited by Willow, 28 February 2004 - 00:27.

[Willow]

ZLATNI LJUDI

(za Jasnu Canzek)

postoje ljudi koji često proizvode
neartikulisane krike u
snu.

postoje ljudi koji lebde kroz prostor, a
i ljudi koji se kotrljaju niz
breg.

postoje ljudi kao što su papa Hemingvej,
Margaret Tačer, Ronald Regan, Norman
Majler, Niče,
I. Hrist, Sofija Loren,
sv. Toma Akvinski,
Kant.

postoje ljudi koji spavaju gore
visoko u gnezdima tibetanskih lastavica sa
blistavom tajnom u svom srcu.

postoje ljudi
koji hrabro guraju napred kroz tminu i patnju i
ljudi
koji potišteni škripuću i stružu papučama po
parketu.

postoje ljudi što na račun društva
jednom godišnje štampaju besmislene tiražne zbirke
koje niko živi izuzev njihovih majki
neće da čita.

postoje ljudi koji će sve do pred kraj ostati
prosečni
a zatim će na samrtničkoj postelji
iznenada krenuti da izjavljuju masu toga
neobičnog i novog.

postoje ljudi koji tripuju da Svemir ne
postoji, da je Zemlja pločastog oblika,
da je Mesec puka optička varka, kao i
da su Zvezde samo naše iluzije.

postoje ljudi koje
mi nikada nećemo uspeti da razumemo, a ni
oni
neće
nas.

postoje ljudi
ovakvi i onakvi...

ali
niko od tih ljudi nije
sasvim zlatan; sasvim zlatne
nećeš tako lako naći. to je ovde, u
urbanoj sredini,
nemoguće: istrebljeni
su u potpunosti.

pa ipak,
kažu da se neki sasvim
zlatni ljudi
još uvek mogu videti u
dalekim egzotičnim predelima poluostrva
Garlaufmau

dok sa draguljima u kosi
stoje
pod suncem

visoki, vitki, plemeniti, lepi.

[Moca]

Jeli miki i sam si rek'o da se najbolje pesme i knjige pisu u ochaju posto sam sada stigo do te stanice evo moje kratke pesme pa ti kazi a i ostali sta mislite.

Tragovi

Dodir tvoj na usnama
Dodir tvoj na obrazu
Dodir tvoj na prstima
Dodir tvoj u prolazu

Miris tvoj u grudima
Miris tvoj u vazduhu
Miris tvoj u mislima
Miris tvoj na jastuku

Pogled tvoj u ocima
Pogled tvoj u zanosu
Pogled tvoj u nocima
Pogled tvoj na rastanku

Osmeh tvoj u snovima
Osmeh tvoj u secanju
Osmeh tvoj u zvezdama
Osmeh tvoj na andjelu

Ovo su tragovi ruke tvoje
Na zidovima duse moje

[Hawk]

Willow nisi normalan! Poskidah svu pornografiju koju sam imao na GetRight-u a tek sam na pocetku sa citanjem...

[Willow]

GORILA



Papa Hemingvej je te noći priređivao neki žešće elitni maskenbal, ali nisu ti bile odrešene ruke u pogledu palete izbora kostima, već si mogao da prisustvuješ zabavi isključivo ako se pojaviš prerušen u gorilu; u pitanju je, naravno, bio samo još jedan Ernijev ironični osvrt na temu nepobedive sile kretenizma što isparava iz svake pore ljudskog soja. Dakle, iako je čitava stvar bila usko tematski vezana, ipak, sama boja tvog kostima nije bila od presudnog značaja, tako da ako si hteo da nastupiš kao inovator ili ostaviš poseban utisak kod neke pičke, mogao si da odstupiš od prirodnih nijansi goriline dlake, pa da svoj kostim prefarbaš u neku drugu boju, recimo, u plavu ili zelenu ili ciklama ili roze. Nije me doduše toliko zanimalo da pred očima sveta srozavam renome motajući se prerušen u gorilu po tuđim gajbama, i verovatno nikad ne bih ni otišao na taj parti; međutim, baš tih dana prikupljao sam građu za kraću travestiju o nekom neshvaćenom alkoholisanom skribomanu kojeg su, dok je on prerušen u gorilu tumarao Beogradom i snen presedao iz trole u trolu, kidnapovali stranci iz svemira srebrnih očiju i u zaštitnim srebrnim odelima, tako da mi je poziv da prisustvujem Ernijevoj zabavi upao u džep kao zrela breskva s neba. Računao sam takođe da će mi se na toj zabavi pružiti jedinstvena prilika da opipam puls savremene srpske žene, pošto mi čitaoci stavljaju zamerku da sam, u nekim pisanim materijalima, umeo prema savremenoj srpskoj ženi dosta često da budem prilično gorak i nadrkan i nefleksibilan, a neretko sklon čak i upotrebi fizičke sile...

I tako, izvadio sam iz ormana svoj gorila-kostim tamnosmeđe boje, otresao ga od prašine i moljaca, pa uskočio u njega. Bio je to odličan gorila-kostim, kvalitetno izrađen, dlaka se dobro očuvala i ostala oštra i sjajna kroz vekove, ali bio mi nešto tesan pošto ga nisam oblačio još od male mature, a naročito me stezao u predelu trbuha i dupeta, tako da sam morao da vodim računa i ne pravim nagle pokrete ni trbuhom ni onim drugim jer bi se u tom slučaju kostim verovatno istog trenutka raspao kao zamak od peska. Ipak, da bih opasnost od eventualnog cepanja sveo na minimalnu meru, svukao sam celokupnu odeću sa sebe, pa iznova uskočio u kostim. Sada sam se u njemu osećao kud i kamo komotnije, bilo je više lufta i manevarskog prostora za moje malo muško carstvo među nogama, pa me stoga preplavio prijatan val blaženstva. I tako, kulirao sam nekolio trenutaka blažen pod imaginarnim krošnjama. A zatim sam preko gorila-kostima nabacio patike i teksas jaknu, i, noseći gorilinu glavu pod miškom, izašao iz kuće i otišao na trolejbusku stanicu, da sačekam trolu.

Trola je ubrzo naišla, te sam ušao, platio kondukteru kartu, pa seo. Međutim, pošto čitave prethodne noći oka nisam sklopio, dremež me ubrzo ophrvao. Dremao sam možda pola sata, ali vozilo je u jednom trenutku naglo poskočilo, i to me razbudilo. Trgao sam se iz sna, protrljao oči i ukapirao da sam debelo promašio stanicu na kojoj je trebalo da siđem. Trebalo je da siđem još kod Beograđanke, a sada sam se nalazio na sasvim suprotnom kraju grada, negde u rektumu Zvezdare. Izašao sam na prvoj narednoj stanici i noseći gorilinu glavu pod miškom prešao ulicu i stao iznova da čekam trolu iz suprotnog pravca, da me vrati do mog finalnog odredišta.

Trola je ubrzo naišla, te sam ušao, platio kondukteru kartu, pa seo. Međutim, pošto čitave prethodne noći oka nisam sklopio, dremež me ubrzo ophrvao. Dremao sam možda pola sata, ali vozilo je u jednom trenutku naglo poskočilo, i to me razbudilo. Trgao sam se iz sna, protrljao oči i ukapirao da sam debelo promašio stanicu na kojoj je trebalo da siđem. Trebalo je da siđem još kod Beograđanke, a sada sam se nalazio na sasvim suprotnom kraju grada, kod tržnog centra na Banjici. Izašao sam na prvoj narednoj stanici i noseći gorilinu glavu pod miškom prešao ulicu i stao iznova da čekam trolu iz suprotnog pravca, da me vrati do mog finalnog odredišta.

Trola je ubrzo naišla, te sam ušao, platio kondukteru kartu, ali ovaj put odlučio sam da ne sednem, da ne bih slučajno zakuntao. Međutim, pošto čitave prethodne noći oka nisam sklopio, san me ubrzo ophrvao čak i u stojećem stavu. Kuntao sam, držeći se levom rukom za šipku a u desnoj pod miškom noseći gorilinu vugla možda petnaestak minuta, ali vozilo je u jednom trenutku naglo poskočilo, i to me razbudilo. Trgao sam se iz sna, protrljao oči i ukapirao da bi na sledećoj stanici trebalo da siđem. Probio sam se kroz masu do srednje platforme i sačekao trolu da stane.

I tako, trola je stala. A ja se iskobeljao iz nje.

Na stanici je stajao neki penzos i pola tuceta srednjovečnih žena; plus nekoliko stranaca iz svemira, svi srebrnih očiju, svi u srebrnim zaštitnim odelima. Jedan od njih mi prišao. Glavni. Posebno jarko srebrnih očiju, blistavih i sugestivnih i divnih. I tako, upustismo se u dijalog.

- Dobro veče, gospodine. Da li ste vi D. Krstić? - upitao me, paralelno upoređujući crte moje face sa nekom fotkom koju je držao u ruci.

- Aha, gospodine, taj sam vam. D. Krstić. D. Krstić, neshvaćeni genije...

- Čudno ste, miki, odeveni... Šta traži gorilina glava pod vašom miškom?

- Pa eto, primio sam poziv za neki elitni maskenbal koji, na žalost, postavlja pred tebe uslov da na njemu smeš isključivo da se pojaviš prerušen u gorilu...

- Kapiram. Pravila igre uvek određuje neko drugi.

- Tačno. Mudar ste vi čovek. Čitate li Selina?

- A, jok. Ja sam biće sa druge planete. Stranac iz svemira.

- I ja se ponekad identično osećam, mada vučem korene sa Zemlje. Zaista ne čitate Selina? A ostale velikane? Hamsuna? Hemingveja? Kinaskog?

- Ne. Kod nas, vidite, važe sasvim drugačije vrednosne nomenklature.

- Recimo koje?

- Ne smem vam otkriti sve momente i pojedinosti. Mogli biste čitavu stvar rastrubiti kroz neku od svojih kratkih priča.

- To ništa ne znači. Ko danas čita moje kratke priče? Tri čoveka ih čita! Svi moji čitaoci mogu stati u jedan orman!

- Grešite. Okej, na Zemlji vas bije glas da ste kardinalno loši, prozaični, neinventivni, da dovoljno ne odišete šarmom. Međutim, čim nogom malo više stupite u svemir, slika o vama se iz osnova menja. Postižete trilionske tiraže. Vaše knjige kruže po kosmosu kao alva, od ruke do ruke, od pipka do pipka... Sijaset planeta i galaksija nose ime po nekom od vaših pisanih junaka. Navešću samo neke primere. Trifunova galaksija, Sazvežđe Braca Glišić, Anđelinin mlečni put, itd. Čak i zvezdu koju vi, zemljani, vodite u knjigama pod imenom Sunce, čitav ostali svemir naziva drugim imenom: Bora. Bora je, naravno, junak iz jedne vaše ingeniozne novele. Od zemaljskog naziva - Sunce - čitav ostali svemir pere ruke. Borin lik unosi živost u vašu opskurnu sferu postojanja, a ne - jebeno zlatno Sunce, ako mi dopuštate da se kolokvijalno izrazim...

- Zar Bora? Ćutljivi čovek čije su sandale plastične i bledožute boje?

- Aha, baš taj Bora.

- Mislim da Bori ne bi trebalo pridavati toliki značaj.

- A što?

- Bora nije neki eminentni lik, samo još jedan iz niza somnabulnih simulakruma kojima naša planeta obiluje u istom procentu kao i skakavcima. Kapirate šta hoću da kažem?

- Ne kapiram, ali već sam vam rekao da naše i vaše vrednosne nomenklature stoje u očigledno potpunoj suprotnosti. Ali ne smem vam otkriti sve momente i pojedinosti. Mogli biste čitavu stvar rastrubiti kroz neku od svojih kratkih priča.

- To ništa ne znači. Ko danas čita moje kratke priče? Tri čoveka ih čita! Svi moji čitaoci mogu stati u jedan orman!

- Nije istina. Pođite sa nama i odmah ćete steći dijametralno različitu sliku.

- E, jebiga... Moram li da pođem?

- Morate. Zato smo i poslati. Mi se, naime, upravo nalazimo u tajnoj misiji.

- A u kakvoj se to tajnoj misiji nalazite? I ko vas poslao?

- Kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget nas poslala. Ali ne smem vam otkriti sve momente i pojedinosti. Mogli biste čitavu stvar rastrubiti kroz neku od svojih kratkih priča.

- To ništa ne znači. Ko danas čita moje kratke priče? Tri čoveka ih čita! Svi moji čitaoci mogu stati u jedan orman! I ko je, jebiga, kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget?

- Kraljica univerzuma. I vas najverniji čitalac. Odlepila je za vama. Čita vaše tekstove po čitavu noć, iznova i iznova, prislanja ih na grudi, uzdiše "oh, oh", rumeni i kikoće se nad njima i gori od želje da vas upozna.

- Prvi put ovo čujem. Moji čitaoci skaču u žbunje svaki put kad me uoče da im sa drugog kraja ulice prilazim u susret. Izbegavaju me. Oni, prema onome što pišem, svi ispravno zaključuju da sam ludak i ubica i najgroznija satana. Otkud, dakle, dotičnoj dami tolika želja za upoznavanjem? Mislim da vi i ta vaša kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget malo preuveličavate moju spisateljsku rolu.

- Preuveličavamo?

- Pa, da. Ne pišem da bih sticao dodatna poznanstva po svemiru. Zabole me patka za to. U potpunosti svestan svih svojih limita bio bih sasvim zadovoljan ukoliko bi plodovi mojih stvaranja ostali u nekim razumnim sferama...

- Serete, sine, ko foka. Ipak, moraćete poći sa nama. Kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget želi da vas po svaku cenu upozna. Jebaće nam, miki, sve po spisku ukoliko se vratimo praznih šaka.

- Ali, ja to ne želim!

- Molim vas, nemojte nas prisiljavati da sa benignog verbalnog pređemo na jedan puno manje delikatan način ubeđivanja. Morate poći sa nama. Kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget gori od želje da vas upozna. Po svaku cenu. Pukli smo, sine, ko zvečka ukoliko se vratimo praznih šaka.

- Ali ja to ne želim!

- Ipak, moraćete poći sa nama...

- Ali ja to ne želim!

- Ipak, moraćete poći sa nama...

- Ali ja to ne želim!

- Ipak, moraćete poći sa nama...

U tom trenutku, prišli mi preostali stranci iz svemira i šaketajući me kroz svoja zaštitna srebrna odela, na silu me odguraše do svog letećeg tanjira, koji beše parkiran dvadesetak metara više nas, nasred raskrsnice ulica Maršala Tita i Kneza Miloša. Oko letećeg tanjira muvao se neki saobraćajac, verovatno pokušavajući da provali gde su ovom neobičnom prevoznom sredstvu, jebiga, smeštene registarske tablice. Kad je primetio da nailazimo, uspravio se, pa odsečno pozdravio.

- Dobro veče, gospodine - reče. - Da li je ovo vas leteći tanjir? Znate, prilično nepropisno je parkiran.

- A, jok. Njihov je - rekoh, pa pokazah glavom ka strancima iz svemira. Ali saobraćajac se iznova obratio meni.

- Čudno ste odeveni... Šta traži gorilina glava pod
vašom miškom?

- Pa eto, primio sam poziv za neki elitni maskenbal koji, na žalost, postavlja pred tebe uslov da na njemu smeš isključivo da se pojaviš prerušen u gorilu...

- Kapiram. Pravila igre uvek određuje neko drugi.

- Tačno. Mudar ste vi čova. Čitate li Selina?

- A? Selina?

- Ah, zaboravite... - rekoh. Onda mi se saobraćajac uneo u facu. Pa se brzo odmakao, kao ne verujući rođenim očima.

- Ne mogu da poverujem rođenim očima! Da li je moguće?... Da li ste to zaista vi? D. Krstić?

- Aha, gospodine, taj sam vam. D. Krstić. D. Krstić, neshvaćeni genije...

- Jedva sam vas prepoznao, ali, ne zamerite mi. Čudno ste odeveni, držite gorilinu vugla pod miškom i tako to...

- A kako bi me tek teško prepoznali da sam gorilinu vugla držao, recimo, na glavi.

- U pravu ste, u tom slučaju vas možda nikad ne bih prepoznao. Međutim, sa ovim naočarima - reče, pa turnu neke tamne đozuke na nos - u svakoj situaciji bih vas vrlo lako identifikovao. Ove naočari su poslednja reč nauke. Rendgenske su. Razvijene u nekom tajnom institutu a za potrebe ministarstva unutrašnjih poslova. Ali ne smem vam otkriti sve momente i pojedinosti. Mogli biste čitavu stvar rastrubiti kroz neku od svojih kratkih priča.

- To ništa ne znači. Ko danas čita moje kratke priče? Tri čoveka ih čita! Svi moji čitaoci mogu stati u jedan orman!

- Da, tu ste u pravu. - Onda me iznova ošacovao. - Ej, pa vi ispod svog gorila-kostima nemate ništa od odeće?!...

- Beše mi tesan, ne mogah ni da se pokrećem, pa bejah prinuđen da svučem svu odeću sa sebe. Sada se u njemu osećam kud i kamo komotnije, imam puno više lufta i manevarskog prostora za moje malo muško carstvo među nogama itd.

- Dakle, ovaj leteći tanjir nije vaš? Znate, prilično nepropisno je parkiran. Remeti protok vozila. Ometa saobraćajni opticaj.

- A, jok. Rekao sam vam već da je njihov - rekoh, pa pokazah glavom ka strancima srebrnih očiju.

- Gospodo, - obratio se pandur srebrnim odelima - ovo je, dakle, vaš leteći tanjir? Znate, nepropisno je parkiran. Remeti. Ometa. Prilično.

- Tačno, gospodine, naš je - reče glavni.

- Moraću da pišem prijavu. Ne preostaje mi ništa drugo nego da je pišem. Pošto je, znate, nepropisno parkiran. Vaš leteći tanjir. Prilično. Ometa. Remeti.

- Molim vas, gospodine, nemojte je pisati. A zašto biste je pisali? Postoje li razlozi?

- Postoje razlozi. Vas leteći tanjir. Remeti i ometa ostale učesnike u saobraćaju.

- Brzo ćemo ga ukloniti. Uzlećemo čim kidnapujemo D. Krstića.

- A zašto da ga kidnapujete? Postoje li razlozi?

- Postoje razlozi. Naime, kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget gori od želje da ga upozna. Odlepila je za njim. Ali ne smem vam otkriti sve momente i pojedinosti. Vidite i sami da je D. Krstić načuljio uši ko nemački ovčar. Pažljivo guta sve šta se ovde kaže. Posle će najverovatnije čitavu stvar da rastrubi kroz neku od svojih kratkih priča.

- To ništa ne znači. Ko danas čita njegove kratke priče? Tri čoveka ih čita! Svi njegovi čitaoci mogu stati u jedan orman! I ko je, jebiga, kraljica Norhlmnfaioema Brlinhfahnaurtget?

- Kraljica univerzuma.

- Jel? Lepo zvuči, ali ipak ću morati da pišem prijavu - reče saobraćajac, pa zatim izvadi svoj plavi blokčić. - Molim vas, dajte mi vaše lične isprave.

- Šta? - reče glavni stranac. - Lične isprave? Was ist das?

- Lične isprave ne znate šta su?

- A, jok. Ja sam biće sa druge planete. Stranac iz svemira.

- I ja se ponekad identično osećam, mada više vučem korene iz Petrovca na Mlavi.... Ali, da ne skrećemo suviše u digresiju... Dakle, zaista ne znate šta su to: lične isprave?

- No way, Pedro. As I told you before, I’m a silver creature from another planet. A silver stranger from the universe... - reče stranac, pa neodređeno pređe rukom preko horizonta.

- U redu, imate tako divne srebne oči i ja ću vam ovaj put ipak progledati kroz prste i neću pisati prijavu. Tek ste pristigli na Zemlju, pa možda niste toliko upoznati sa svim pravilima ponašanja koja ovde važe. Ali, sledeći put moraću da je pišem. Majke mi, sledeći put moraću da je pišem bez obzira na vaše prelepe oči...

- Oh, hvala vam. Dobar ste vi čovek. Vaša supruga može biti ponosna na svoj izbor... A što se tiče letećeg tanjira, brzo ćemo ga ukloniti. Uzlećemo čim kidnapujemo D. Krstića.

- Okej - reče saobraćajac. - Pa, gospodo, želim vam laku noć i prijatan put. Hasta la vista! Bon voyage! - A zatim odsečno pozdravio, pa se udaljio, mozgajući o lančanoj reakciji i nuklearnoj transmutaciji atoma...

Stranci me na bombaka ubaciše u svoj leteći tanjir i ja seo. Situacija se ne činiše nimalo ružičasta, ali šta ćeš - c’est la fuckin’ vie... Međutim, pošto čitave prethodne noći nisam oka sklopio, san me ubrzo ophrvao. Dremao sam možda pola sata, ali vozilo je u jednom trenutku naglo poskočilo, i to me razbudilo. Trgao sam se, protrljao oči i ukapirao da sam debelo promašio stanicu na kojoj je trebalo da siđem. Trebalo je da siđem još kod Beograđanke, ali Beograđanka je sada stajala negde oko trista svetlosnih godina daleko iza mene. Osvrnuo sam se oko sebe. Ležao sam na kauču, u nekoj tapaciranoj prostoriji. Ždraknuo kroz prozorsko staklo. Oko mene su proletala razna nebeska tela i nepoznati svetovi. Tu sam pošto kraljica univerzuma gori od želje da me upozna. Okej. Nemam ništa protiv: Poetarum gloria magna est. Odložio sam gorilinu glavu u stranu, pa pripalio cigaretu. Izbacio veličanstven kolut dima. U jednom uglu prostorije čekao me mini-bar. Prišao sam mu, pa se poslužio. Srebrna Votka. Piće najbolje od svih, slatko kao krv osamnaestogodišnje device. U drugom uglu stajao je robot-sluga i poslušno čekao da mu izdam neko naređenje. Vratio sam se do kauča, seo, pijuckao piće, razmatrao situaciju. Mozgao o bludnim stvarima, o Norhlmnfaioemi Brlinhfahnaurtget, o papi Hemingveju prerušenom u gorilu. Dok je nas leteći tanjir lagano klizio kroz svemir.

Edited by Willow, 20 March 2004 - 01:25.

[Willow]

NEMA MOLITVE ZA UMIRUĆE


I tako, evo ga 28. novembar 2003. i pomocija knjige "JEBEŠ NASLOV" u prostorijama SKC-a, sa početkom u 19:00.

Stigao sam dosta rano u SKC, već oko 18:00, noseći svoju plavu torbu punu primeraka prve i druge pesničke zbirke. Moju dobru staru plavu torbu koja me svuda kroz život prati kao pokorna žena, i u kojoj sam još pre 15 godina nosio osnovne potrepštine odlazeći u susret zaguljenoj nepoznanici zvanoj JNA...

Čitaoci će na ovom mestu možda poželeti da saznaju razloge zbog kojih sam se opredelio da knjigu naslovim upravo: "JEBEŠ NASLOV". Iskren da budem, pojma nemam. Sinulo mi tek tako, jednog trulog poslepodneva, dok sam zacementiran među zidovima sobe bezidejno zurio u ulazna vrata. I onda, kada niko to ne bi očekivao, naslov je sam iskočio ispred mene, jarkocrvenim plamtećim slovima utisnuo se duboko u ta vrata, kao rogovi đavola iz pakla... Ali dobro, da ne skrećemo previše u digresiju... Jasnog objašnjenja za naslov koji sam dodelio zbirci dakle nema... Ustvari, kontam da svako od nas duboko u sebi poseduje izvesnu količinu usnulog ludila, koje se onda u određenim kritičnim situacijama budi i iskače na površinu, čineći ovaj sivi svet drugačijim, maštovitijim, divljim, toplijim, boljim... I eto, to bi bilo objašnjenje.

I tako sam 40-ak minuta čučao u holu SKC-a i vrteo se ukrug i pušio cigaretu za cigaretom. Bio sam maksimalno isprepadan i poplašen. Dobro bi mi u tim trenucima došla podrška majke ili neke slične milostive žene, ali majka je bila mrtva, a ostale žene prolazile su kroz mene kao kroz vazduh, nezainteresovane i lepe... Jebiga, nisam neki lik a la Riki Martin. Okej, nemam ništa protiv Rikija, on je čovek pop-star i, na pravi način iskoristivši devojačke lakomislenosti, mnoge ih je odveo u krevet. Sve je to u redu. Svako je kovač sopstvene sreće. Ipak, ima poneka noć kad kiša neprestano pada, i tada me duboko potresa činjenica da će svet uskoro biti preplavljen mnoštvom vrištećih malih Rikija...

Oko 18:40 naišao je moj drugar iz starih dana i jedan od dva-tri najtalentovanija glasa modernog srpskog pesništva, Dragan Ilić-Ila. Malo smo evocirali uspomene, kenjali o budućim pesničkim naumima, a onda odlučili da siđemo do Maksija i kupimo piće.

Tamo dole, u Maksiju, kupili smo piva i belog vina i votke za nas, plus nekoliko đuseva i oranžada za klonule i dame... Izašlo me 1000 dinara. Taj ceh me prilično kosnuo: 1000 din. još uvek za mene predstavlja enorman finansijski izdatak, naročito kad se prisetim one legendarne zrenjaninske zime, kada sam kroz čitav februar 2002. izgurao sa 700 din. u džepu, hraneći se promrzlim glavicama crnog luka i presnim kupusom i ustajalim vazduhom banatske ravnice pomešanim sa reskim vonjom kravljih zadnjica. I tako sam puko 1000 dinara za piće. To je, priznajem, prilično povredilo moje stvaralačko Ja. Pitam se, da li i Velmar-Janković isto tako izdvaja iz svog džepa pare za piće i dovlači ga u plavoj torbi na svoje promocije?... Verujem da ne.

Vratili smo se gore u SKC, a tamo me sačekalo prijatno iznenađenje. Neki meni dragi ljudi stigli su i sada su se rukovali sa mnom i mi bismo onda zapodevali ovaj ili onaj veseli razgovor. Baš me pogodilo u srce prisustvo svih tih ljudi, i odma sam zaboravio na sve novčane izdatke, spustio gard i prestao da se ponašam kao ugrožen i stipsa. Stojeći tu okružen svima njima osećao sam se spremnim ne samo da im poklonim mizernih 1000 dinara, nego čak i bubreg, pa i ostale organe i delove...

I onda su autor i njegovi drugari svi ušli u malu salu. Sala je bila prostrana i akustična i fina i kao stvorena za bekstvo od sumorne realnosti... Na razglasu je krenuo da se vrti novi album Mejdna, "Ples Smrti", a reflektor nas je odnekud bombardovao svetlošću pržeći nam čela. Trema me iznova satrla. Muvao sam se naokolo kao usran golub, đonovi mojih cipela strugali su podove male sale SKC-a i utabali na hiljade u cik-cak ukrštenih stazica... Ujedno, pokušavao sam da provalim ko su te dve zgodne mlade dame što su zauzele mesto 1 i 2 u poslednjem redu. Kasnije se ustanovilo da su to bile jedine osobe koje su na promociju došle na moj otvoreni poziv koji sam bio uputio preko Interneta. Ali, nemojte sada plakati za mnom: to mi je umnogome otvorilo oči i pomoglo mi da steknem jasan uvid u obim čitalačkog tela kojim raspolažem na Webu...

Minut pre početka, osetio sam nezadrživu potrebu za toaletom. Sjurio sam se u njega, urinirao, oprao ruke, a zatim se neko vreme zadržao nad ogledalom. Nisam imao bogzna šta da vidim. Plava kratka proređena kosica. Brada od 17 dana. Nos. Ušne školjke. Usne su pokazivale izvesnu čulnost, ali šta uraditi sa tim sitnim uplašenim očima umiruće amebe? Ništa. Samo ih prekriti krpom. Da.

I tako sam se vratio u malu salu i jebada je mogla da započne.

Najavio me Goran Pavlović, veoma energičan čovek i još jedan talentovani pisac za kojim naša iznurena poetska scena žešće vapi. Reko je da sam ja, u suštini, okej lik i da mi jedino ne valja to što izvesne dame tvrde da puno bolje pišem nego što vodim ljubav... Dobro, nije baš to reko... Reko je nešto, ne sećam se tačno šta. Ništa u tom trenutku nisam čuo, svaki zvuk prestao je da postoji, sedeo sam tu kao zakucan na krst, dupeta grčevito stisnutog u stolici. Ispred mene stajala je puna čaša piva, no nisam smeo da je podižem, toliko su mi drhtale ruke, kao da sam jeo visoki napon. Bio sam dibidus sjeban. I bez majke da bdi nada mnom. Došlo mi da lagano skliznem niz stolicu i potražim zaklon iza nekog žbuna borovnice. Došlo mi da stavim palac u usta i sišem ga... Sve ono što sam dugo potiskivao - strah od impotencije, crni oblaci, avioni, latentna homoseksualnost, nesrećne ljubavi, pacovi prošlosti - sve se to sada podizalo iz podsvesti i vraćalo mi se u sferu svesnog kao bumerang. Grozno! - Onda je nastupio Zoki Ilić i reko neke stvari koje se graniče sa nevericom. Malo sam se opustio i moje uši su se topile od miline a ranije povređeni ego sada je narastao do tavanice. Onda su Silvana i Mirjana pročitale nekoliko stvari. Dobro, progutale su nekoliko reči, a nekoliko njih pogrešno izgovorile. Dva ili tri puta su previše dugim dramskim pauzama između izvesnih strofa propustile da ih stope u jednu celinu i poentiraju u ovoj novembarskoj noći. U nekoliko navrata učinilo mi se da one ne čitaju baš onako kako sam ja razmišljao kad sam ih pisao zguren nad tastaturom, inokosan i donekle pijan, dok gitare In Flejmsa cepaju moje crne Mission M32 zvučnike. Eto, zamolio sam Silvanu da pročita pesmu "TAMO GDE SE ZAVRŠAVA MOJE DUPE", i ona je to uradila, ali nekako previše umetnički, sa puno prisutnog nečeg knjiškog u interpretaciji. I dok je Silvana izgovarala: "tamo gde se završava moje dupe/već započinju/besmisao i/ništavilo" činilo ti se kao da Mira Alečković upravo recitira Desanku... Ipak, hvala i Silvani i Mirjani na njihovim svesrdnim pokušajima da mi pomognu. A ako je nekom danas neophodna svaka pomoć - onda sam to ja... Tako da će i S. i M. zauvek u mom srcu ostati beli anđeli sa malenim zlatnim aureolama iznad glave. I tako, dok se ne rešim intimnih fobija i kompleksa i frustracija i najzad ne skupim dovoljno muda da sam uzmem knjigu u ruke i stanem iza mikrofona SKC-a, moraćemo da naučimo da živimo sa ovime što imamo...

Tokom promocije drogirani tonac za pultom dva puta je, čini mi se, pustio vetar. Prdnuo. No nisam baš siguran. Moj um u to vreme bio je prilično u nokautu, tako da je možda beležio i zvuke koji nisu uistinu postojali u etru. Ne znam... Možda je to bila samo jedna iskrena reakcija na moje pesničko stvaralaštvo... Uostalom, nevažno...

I tu negde se promocija završila i zatim je svako pojurio ka svom piću. Ja sam prvi stigao do njega. Brzinski šampion. Naravno. Okej, ne ponosim se činjenicom da sam previše sklon čaši. Ipak, čaša mi je pomogla da stvari sagledam iz donekle čitljivijeg ugla od, recimo, Oskara Daviča... Osim toga, ona je oduvek bila tu da me uteši i razneži i unese izvesnu svetost u sve ove uzaludne i besmislene sate egzistiranja na planeti...

I tako, svi smo se malo opustili. Iznova je krenula kanonada Mejdna. Rainmaker. No more lies. Montsegur. Čaše su nam bile pune. Oko nas je bila tama ali znali smo da će se sunce sutradan iznova granuti. Mesec je bio blistav i plav. Ljubav se prosula po ulicama okićena zvoncima. Pluća noći udisala su vazduh snažno, ritmično, zastrašujuće, duboko. Svako čitanje poezije se završilo. Sasvim dovoljno da čovek bude neizmerno hepi...

I onda, svi su počele da mi prilaze, bio sam u centru pažnje, okružen damama belih vratova što mirišu na ruže i nevene i kadifice. Bilo bi baš lepo kad bi svako novembarsko veče bilo odeveno u slično ruho. To neće biti toliko teško. Samo ću morati da napišem još 10.000 veličanstvenih knjiga i svake noći ih promovišem u salama SKC-u... I tako, prilazile su i prilazile, kao da sam najveći zavodnik, kao da sam Knut Hamsun. Smešno. Dobro, u mladosti neke devojke su se uistinu lepile za mene, omađijane tetovažama, gitarom, dugom kosom, mojim tadašnjim optimističkim životnim stavom itd... To nestaje oko 1999. Od tog momenta među nama nema ništa. Samo nepremostiv ponor.

Doduše, svi ti prilasci bili su uglavnom bezazlene prirode, i pretežno su proistekli iz namere da im se potpišem na korice izdanja. Ipak, jednom kad upadneš u kolotečinu, onda ti svaki kontakt sa nežnijim polom itekako znači. To te opet učini tako plišanim i mekim i vrati te nazad u neko srećnije vreme. Nije puno, no ipak sasvim dovoljno da planove o samoubistvu pomeriš za još nekoliko dana u svom kalendaru...

I tako, negde oko 20:30 društvo je počelo polako da se rasipa, odlazeći u susret nečem drugom. U maloj sali ostalo je samo još nekolicina nas najupornijih, najtrvrdokornijih, ogrezlih u alkoholu i bludu. Mrmoljili smo nešto nad čašama i naše usne su se micale i razvlačile i povremeno pucale u osmeh, ali bilo je sasvim jasno da je predstavi stigao kraj.

U 20:45 došlo je fizičko obezbeđenje SKC-a i ljubazno nas zamolilo da oslobodimo malu salu. Okej. Natrpao sam u plavu torbu sve od nepopijenog pića. Napustili smo prostoriju, prekidač u zidu je kvrcnuo, svetlost se ugasila za nama.
Na ulazu u SKC stajala je gomila mladih ljudi, ukrašena drečavim narandžastim frizurama i nitnama u ušima i nosu. Nasilje i tuga u očima. Tipična svakodnevna slika naše sjebane mladosti bez budućnosti, iks puta opisana u filmovima i knjigama. Stajali su odvojeni, u malim izolovnim grupicama, pili svoje pivo i čekali koncert pulskog benda "KUD IDIJOTI" ili neki drugi surogat za izneverene snove.

Izvukli smo se iz te tužne manifestacije otuđenja i izašli u noć. Sipila je neka blaga kišica. Blaga ali zajebana. Bio sam još uvek prilično pod utiskom prethodnih događanja, tako da sam zamolio dvojicu najbližih drugara da odemo kod mene na gajbu na po još jedno piće pre spavanja. Pristali su. I tako smo se ubacili u crveni jugić i zabrundali put mog stana...

Na ulaznom pragu kuće dočekala me dva kompakt-diska, od ukupno 5 koje sam bio naručio preko Interneta. Našao sam neki sajt sa veoma povoljnim cenama. Isporuka je besplatna svaki put kad naručiš diskova u vrednosti od 25 dolara i preko. Volšeban sajt. I eto, ležali su tu ispred mene sada novi album Kalta, "Iznad Dobra i Zla", plus "Pejnkiler" Džudas Prista. Lep način da zaokružiš svoje veče. Divna lirska noć, pomislih, ukrašena sa puno prekrasne muzike... Pokupio sam diskove i uneo ih u kuću zajedno sa plavom torbom punom netaknutog pića.

Ušli smo unutra i raskomotili se i svukli svoje kapute i onda seli za sto a naše glave okupljene pod lusterom trpezarije još malo su zajedno pile i mozgale o ženama, životu, smrti, seksu, kao i o svemu ostalom nedokučivom što nas okružuje.

I to je trajalo neko vreme.

A onda su tvoji najbolji drugari otišli i sve oči su nestale i ostao si samo ti i plavi zidovi i muzika i zeleno lišće filadendrona i adama i fikusa u noći. Plus ta torba ispružena preko puta tebe.

I tako, započeo si polako da prazniš njen sadržaj.

I radio si na tome nekoliko sati, sve dok se san nije spustio na tebe kao toplo ćebe, negde oko 02:00.

[Dunadan]

Eto, zamolio sam Silvanu da pročita pesmu "TAMO GDE SE ZAVRŠAVA MOJE DUPE", i ona je to uradila, ali nekako previše umetnički, sa puno prisutnog nečeg knjiškog u interpretaciji. I dok je Silvana izgovarala: "tamo gde se završava moje dupe/već započinju/besmisao i/ništavilo" činilo ti se kao da Mira Alečković upravo recitira Desanku...

o boze

Muvao sam se naokolo kao usran golub

choveche, ne znam da l sam chitala bolje metafore

[pingvin44]

Uilou = Cane?

[ernad]

nm

Edited by ernad, 19 February 2005 - 01:37.