63 replies to this topic

[MaranAta]

Све док ти је Господ Бог - Сведржитељ неба и земље идол, нема бригаш...

[MaranAta]

Тачно, Исус Христос, наш Спаситељ је наш највећи идол, и у Њега почажемо све наде да ће да нас спасе и уведе у вечни живот. А управо у томе и јесте најбитнија разлика између Њега - живога Бога и осталих мртвих тотема... Ево како је писао Варух:

(Варух 1)
7. Језик су им истругали мајстори, и сами их опточили златом и сребром; али су они лажни и не могу говорити.
8. И као што би и за девицу, која воли украсе, узму они злато, и справљају венце за главе богова својих.
9. Дешава се такође, да свештеници узму са богова својих злато и сребро и употребе га за себе саме;
дајући од тога и блудницама под њиховим кровом; украшавају богове златном и сребрном и дрвеном одећом, као људе.
10. Али, то не спасава од хрђе и трулежи, када се обуку у пурпурну одећу.
11. Отирају лица од прашине из храма, које има тамо веома много.
12. Имају и скиптар, као човек – судија, али они не могу уништити виновника са њиме.
13. Имају мач у десној руци и секиру, а себе сами од ратова и разбојника не штите: одатле знај, да они нису богови; и зато ох се не бојте.
14. Јер, као што је разбијена посуда бескорисна за човека, тако су и ти богови.


Добро је прочитати целу књигу... није дугачка и говори о бескорисности тотема.

[Zmitjkoe]

Najzad da se i ti slozis samnom. U pitanju je najobicnija idolatrija. Jesus Christ Superstar.

Ň... u njega polazemo sve nade da ce da ns spase i uvede u vecni zivot.Ó

Evo opet vapaj za vecnim zivotom. Sada vise ne pominjes veru nego nadu. Seti se sta sam pisao o strahu od smrti. Zasto vi hriscani odbijate da umrete? I zasto ste braindead pre fizicke smrti?

ŇA u pravo u tome jeste najbitnija razlika izmedju njega - zivog boga i ostalih mrtvih totemaÓ

Sta da ti kazem prijatelju, taj tvoj bog je ziv isto toliko koliko i totemcic koji nosis oko vrata.

Who the fuck is Varuh?

[MaranAta]

Ја сам то рекао и у претпоследњем тексту, али.... изгледа да ни цртање не помаже. Иначе, у тиме и јесте разлика између верника и безнабожаца, јер су први препознали живога Бога, а други и дље мисле да су мртви тотеми и идоли једино што постоји.

[Zmitjkoe]

Izvini sto nisam obrato paznju na tvoj crtez. Nego lebati, kako se to prepoznaje (zivi!!!) bog? Reci nam da se i mi ovajdimo.

[MaranAta]

Како се препознаје ? Видиш... у оно време када Исус Христос ходише земљом, чињаше многа чудеса попут претварања воде у вино, ходање по површини воде, васкрсавање мртвих, излечење болесних или богаља од рођења, итд... Сам је за све то говорио да Он сам за себе не може сведочити, него дела која Он чини (та чудеса) сведоче о томе ко је Он. Многи који та чудеса видеше, због окамењених срца не повероваше да је Он Син Бога живога, а Он сам рече: "благо онима који не видеше а повероваше". Запис и сведочанство о тим чудесима се налази у Библији, и људи наших дана, који немају прилику да виде лично та чудеса, него могу само чути о њима из Библије, и других записа Светог Предања, су управо ти који "не видеше а повероваше". И дан данас се појединцима јављају чудеса која чини тај живи Бог. Ево ја сам ту недавно поставио слику са крштења у српском манастиру Хиландар... на пример... Има тих знакова још пуно, али како онда, тако и данас има оних који верују , и оних који не верују .

Уздравље.

[vladan]

"Исус Христос ходише земљом, чињаше многа чудеса попут претварања воде у вино,..."
MaranAta

A jel' taj gospodin radi za "Navip" ili za "Zupski rubin"?

[Zmitjkoe]

[Pobunjenik]

Како се препознаје ? Видиш... у оно време када Исус Христос ходише земљом, чињаше многа чудеса попут претварања воде у вино, ходање по површини воде, васкрсавање мртвих, излечење болесних или богаља од рођења, итд...

To je isto radio i Jelisije, Ilija, i Amos.

[MaranAta]

Јел ? Дај примере... почни од Мојсија.

[Diskutant]

To je knjiga (Internet izdanje) radjena u obliku "beseda" - pouka jedne majke devojcici tokom nekog perioda odrastanja od 5. godine na pocetku, do 15. godina na kraju knjige.

Kinik, baci link...

[I Am Hell]

Zaglupljivanje devojčica

Mladi srpski desničari koji se deklarišu kao pravoslavci rešili su da se pozabave - ženskim pitanjem. Rezultat je istovetan ranijim “otkrićima” da su televizor, kompjuter i mnoge knjige opasni po zdravlje ženske mladeži...

Ispijeni mladić, užagrenih crnih očiju koje su sevale od gneva na licu oivičenom gustom bradom, govorio je vidno ljutit: “Nije tačno da su žene - mironosice prve saznale za Hristovo vaskrsenje i to ispričale njegovim učenicima. Uostalom poslednje vreme je došlo, kad nam žene drže govore.” Ne sačekavši odgovor izjurio je iz sale broj 11 na Filološkom fakultetu gde se u organizaciji časopisa “Dveri srpske” održavala tribina pod nazivom: “Pravoslavni pogled na žensko pitanje”.
Govorili su: protojerej Dejan Dejanović, profesor Andrej Tarasjev, đakon Milorad Lazić, misionarka i književnica Janja Todorović i Zorica Kuburović, lekar i pisac. Interesovanje studenata bilo je veliko. Mnogi su stajali više od dva sata, jer nije bilo mesta za sedenje. Posle ispada nezadovoljnog studenta na trenutak je zavladala neprijatna tišina. Onda je Janja Todorović rekla: “Nisam želela da razočaram ili uvredim nikog od vas, braćo. Ja misionarim po blagoslovu crkve. To nije bogoprotivno i ne treba da izaziva sablazan. Pogotovo što žena treba da zna gde joj je mesto u svemu tome.” U znak odobravanja prolomio se žestok aplauz.



Sloboda

Na početku su govorili muškarci, tek posle njih žene. Prvi su se trudili da budu umereni, one su se takmičile u osuđivanju ponašanja moderne, emancipovane žene. Na početku svojih izlaganja krenule su od opštih stvari. Da je Bog namerno od Adamovog rebra stvorio Evu da bi celoga svoga veka bili upućeni jedno na drugo, da bi bili jedno. Kroz Evu je došao pad, a kroz Bogorodicu spasenje.
Citiran je apostol Pavle - da će se žena spasiti rađanjem dece, ako ostane verna i u poslušnosti mužu. “Gospod je tako uredio da je njeno spasenje kroz muža.” Iz predodređenog puta za ženu postoji samo jedan izlaz, a to je monaški put koji ženu čini Hristovom nevestom. Ukoliko je iz nepoznatih razloga žena tome protivna, i ne daj bože traži da bude slobodna (profesionalno, ekonomski i seksualno) e, onda to znači da je “protiv Boga i protiv muža”. Iz toga dalje sledi da takvo žensko čeljade može da se trudi koliko god hoće “ali nikada neće postići istinsku slobodu”, zato “što je sloboda u poslušnosti Bogu, u ljubavi prema onome od čijeg je rebra voljom Božjom sazdana”. Nezahvalnice bi trebalo da znaju da “poslušnost i predanost mužu i Bogu iz ljubavi nije ropstvo žene”, strastveno je objašnjavala Janja Todorović.
Protojerej Dejan Dejanović je, citirajući vladiku Nikolaja, poručio da je najpreči zadatak Srba: da se obože, slože i umnože. Iz priloženog je jasno da srpska žena ima presudnu ulogu u tome. Protojerej je upozorio studente da “Crkva smatra da je svaki odnos između muškarca i žene izvan braka blud”. Tokom tribine (osim na početku teksta opisanog incidenta) nije se čuo nijedan disonantni ton, nijedno kritičko pitanje. Studentska masa je kao sunđer upijala reči predavača i povremeno im aplaudirala.



Licemerje

Zaključak je glasio da žene u pravoslavlju zauzimaju počasno i visoko mesto. Svi su navodili primer Bogorodice koju hrišćani smatraju najuzvišenijim ljudskim bićem. Profesor Tarasjev je istakao da broj svetiteljki u pravoslavlju premašuje 300. Od tog broja šest svetih žena je ravno apostolima a najviše je među sveticama mučenica “što sa velikim poštovanjem moramo pamtiti”. Zanimljivo je bilo posle završetka tribine čuti razgovor jedne grupe studenata. Oni su živo prepričavali knjigu u izdanju “Svetigore” pod nazivom: “Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica”.
Ova knjiga, prevedena sa ruskog jezika, uživa popularnost među ovdašnjom omladinom pravoslavne orijentacije. Objavljena je sa blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija koji je i recenzent. U predgovoru se kaže da je “namenjena čitanju u krugu porodice.” Sastavljena je u formi poučnih razgovora majke i ćerke. Na početku knjige glavna junakinja Milica ima pet godina a na kraju 15. Sva imena su srpska, valjda radi lakše identifikacije: Milicin brat se zove Sava a drugarice Kaća, Radmila i Mirjana.
Šta dakle, treba da zna svaka pravoslavna devojčica? Osim onoga što se moglo čuti na Filološkom fakultetu i što je osnova knjige, ima i drugih neočekivanih zapleta i obrazloženja.
Recimo, televizor “razorno i pogubno deluje po zdravlje”, te ga ne treba imati u kući. Kompjuterske igrice “izazivaju zavisnost i ostrašćenost” što znači da je igrač “postao rob mračne sile”. Majka upozorava Milicu da je negde pročitala da oko 80 odsto devojaka koje rade za kompjuterom ostaje sterilno. Dalje, Milica postaje žrtva cenzure, kad je majka uhvati da čita “Kraljicu Margo”, Aleksandra Dime. Takve knjige “ostavljaju na duši ružan trag”, “uče laži, licemerju i razuzdanosti.” Najbolja literatura za devojčice su “Žitija svetih”. Kasnije na pitanje odakle nam duša, mama koja inače, vidimo, ne oskudeva u savetima, odgovara “ona je od Boga, ali o tome bolje pitaj tatu”. O higijenskim pitanjima očeve ne treba opterećivati, jer je period menstruacije “period telesne nečistote”.



Bolest

Milica nije znala šta je lenjost, kaže se u knjizi. Pored školskih obaveza, od sedme godine ona sprema sobu, pere posuđe, kupuje hleb, učestvuje u pripremanju jela, brine o mlađem bratu i sestricama. U znak zahvalnosti mama joj u jednom trenutku kaže: “Savi bi trebalo kupiti novi bicikl, ti pričekaj sa kaputom.” Kad je Milica poodrasla, mama joj je objasnila da devojčice koje se šminkaju “služe đavolu” (šminka je laž, a otac laži je đavo), u prošlosti su se šminkale samo bludnice. Na pitanje šta je blud, majka odgovara da su to svi koji stupaju u bračne odnose sa osobom sa kojom nisu u braku. “Bludnici obolevaju od neizlečivih bolesti od kojih im se ponekad telo živo raspada, krv se kvari, otpada im nos”...
Prepreka za odlazak u raj, ima međutim, na svakom koraku. Brižna majka je i ovakvu priču ispričala Milici. Jedna mlada nevina monahinja umire. U snu se javlja svojoj koleginici koja je šokirana što ova gori u paklu. Kako je tu dospela? “Zbog toga što čuvajući telesnu neporočnost nisam sačuvala i čistotu duše. Bila sam potajno zaljubljena u jednog mladića i gledala sam ga u crkvi, i maštala sam strasno o njemu”... Kada se Milica jednog dana vratila vidno potresena kući zbog susreta s mladićem koji je na frontu izgubio noge i ruke, mamica je teši: “Kao što znaš, telesne bolesti su najčešće posledice greha. Greh i bolest su međusobno povezani.”
Na kraju, pred završetak knjige, kad Milica treba da odluči u koju srednju školu da se upiše - ona kao da gubi živce. “Znaš, mama, ponekad mi je krivo što sam se rodila kao žena i, što nisam muškarac. Žena je osuđena na jedan jedini put i nema izbora. To je domaćinstvo.” I kakva bi to majčica bila kad ne bi znala da uteši svoju devojčicu. Ima izbora. Ukoliko ne želi porodicu, Milica uvek može da se zamonaši, kaže mama i dodaje: “Nemaš razloga da zavidiš muškarcima, koji su, zaista, više od žena sposobni za umni, stvaralački rad. Može biti da gospod na taj način čuva ženu od mnogih iskušenja i sablazni. Čuva je zbog toga što je njen glavni zadatak na zemlji odveć dragocen, a to je rađanje i vaspitanje dece.”



Komentar

“Realizacija slike ovakvih saveta na temu kako bi devojčice trebalo da se ponašaju, bila bi toliko strašna da verujem da niko normalan ili umereno religiozan ne bi poželeo svome detetu, svojoj ženi, pa ni samom sebi da živi u takvom svetu. Iznenađuje me što se ovakve pojave u našoj javnosti skoro ne komentarišu, čini se da ih naša kultura neguje i štiti od negativnih komentara”, kaže za NIN Dragan Popadić, docent na Filozofskom fakultetu na katedri za socijalnu psihologiju. Po njegovom mišljenju to su simptomi bolesti razorenog i natrulog društva. “U stvari, ja se zaista bojim da propagatori koji propisuju pravila ponašanja ženama možda više neće dopuštati da to bude samo pitanje njenog moralnog izbora, bojim se da će oni svoje recepte početi da nameću možda čak i putem verske nastave.”
Naš sagovornik ističe da mu je neverovatno da naše društvo ne traži odgovore: “Oni koji drže versku nastavu treba da se izjasne da li su to one ideje koje iznose u razgovoru sa decom. Svaki roditelj bi morao da zna da li će njegovo dete biti izloženo ovakvim pričama.” Do realizacije ovog otužnog scenarija možda bi i moglo da dođe jer je veronauka jedini predmet u našim školama, koji kako sada stvari stoje, neće biti predmet evaluacije. Dakle, “ovakvi sadržaji bi se nekontrolisano mogli pustiti u škole”, potencira Popadić.
U našem društvu uopšte, ali kod učenika posebno, već godinama je primetan trend vraćanja izvornim korenima tradicije. Institut za psihologiju na Beogradskom univerzitetu prati promene vrednosnih orijentacija kod učenika. I najnovija istraživanja među učenicima osmog razreda osnovne škole širom Srbije potvrđuju veliki porast prihvatanja religioznosti. To se smatra jednim od odgovora na društvenu krizu i krizu vrednosti. “Oslanjanjem na vlastitu kulturu i tradiciju, kao jedino izvorno i dobro što nas neće izneveriti, dovelo je do toga da se položaj žene malo-pomalo jasno degradira”, kaže Popadić. Takva situacija se prvi put kod nas, tek sada, jasno odražava na odnose među polovima. Ravnopravnost polova je još 1988. bila visoko zastupljena dok sada, očigledno, pozitivan stav prema njoj opada.
U međuvremenu, zvanično obrazovanje kao da podgreva stvar u korist ovako promenjenog odnosa, što ne nailazi na osudu nastavnika i roditelja. U stvari, prolazi neprimećeno.
Evo samo jednog, od mnoštva primera. Ministarstvo prosvete objavilo je “Zbirku zadataka iz srpskog jezika” za kvalifikacioni ispit za upis u srednju školu. Pitanja se postavljaju iz udžbenika koja deca svakodnevno koriste. Tako se narodna bajka “Nemušti jezik” nalazi u čitanci za osmi razred. Da podsetimo zaboravne. To je priča o čobaninu koji je, pošto je spasao zmiju, na poklon dobio sposobnost da razume životinje. Tako od kobile saznaje da mu je žena trudna, pa se zbog toga osmehne. Ženu, međutim, zanima zašto se on raduje ali čobanin ne sme da otkrije tajnu svog dara. Pošto žena uporno nastavlja sa ispitivanjem, čobanin, posavetovan od pevca, uzima batinu i prebije je. Dovde je sve u redu. Bajka je bajka i u stavove narodnih pripovedača ne treba se mešati.



Nemušto

Ali u Zbirci zadataka (koju je Ministarstvo odobrilo) pitanja i tačni odgovori glase: čobaninova žena u narodnoj bajci zaslužila je da bude kažnjena: zbog svoje neprimerene radoznalosti i bezobzirnosti (to je tačan odgovor). Sledeće pitanje: čitalac bi poželeo da ima moć glavnog junaka kako bi mogao da: u svakoj prilici pravilno postupi i tako uvek bude u službi pravde i dobra (tačan odgovor). I još: čobanin ispoljava sledeće osobine - radoznalost, odanost i vernost, upornost, poštenje i dobrodušnost (agresivnost se uopšte ne pominje).
Popadić primećuje da deci ne preostaje ništa drugo nego da zaključe “da je žene dozvoljeno tući pa i onda kada su trudne. Nasilje nad ženama se označava kao pravedno i dobro postupanje. Ženama nije dozvoljena radoznalost, dok je kod muškaraca to dobra osobina. Muškarci su odani, verni i dobrodušni šta god da rade”. Zato apeluje da se svi trgnemo. “Prisustvujemo truljenju emancipovanih - ravnopravnih društvenih odnosa i tolerancije polova koja je ovde postojala. Po mom mišljenju je ovaj proces jednako opasan kao i razvoj radikalno desnih ideja, pogotovo što i jedni i drugi najčešće idu zajedno”, kategoričan je Popadić.

MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ

[tanjajedaska]

Nasao se ko ce da govori o idolopoklonstvu. Pa sta je onda ljubljenje krsta ili ikone, mostiju? Po cemu se raspece (od drveta, gipsa itd.) razlikuje od Zlatnog teleta ili kipa Hanumana, Ganesa, Sive, Visnua itd.? Isus je najveci idol u istoriji organizovanih religija.

Da se poslužim rečima Vojina Dimitrijevića koji jednom kao klinja objavio strip u nekim omladinskim novinama pod naslovom
STRIP ALI KAKAV... Samo onaj ispravni...
E pa i Maran Ata kaže IDOLOPOKONSTVO, ALI KAKVO...
Pravoga idola treba obožavati!

Edited by tanjajedaska, 16 November 2003 - 15:38.

[maxivida]

Kao što znaš, telesne bolesti su najcešce posledice greha.

Nemaš razloga da zavidiš muškarcima, koji su, zaista, više od žena sposobni za umni, stvaralacki rad.

Mislim da ću početi da slavim dan kad sam pobegla iz Srbije. Možda tom prilikom i prinesem neku žrtvu đavolu, red je.

[MaranAta]

Жалосно.