sad sam potpuno sigurna da se vrtimo u krug: ako je cilj iskustvo (inace se slazem da to treba da bude cilj) u cemu je onda problem sa oskudno verbalizovanim iskustvima (tzv. sto-je-lepim)?
sto se mene tice problemi su sledeci:
- prvo, ne smatram primecivanje lepote odredjenog objekta [ne mora nuzno biti umetnicki] preterano znacajnim
iskustvom. ako se neko zadrzi na tome da je nesto lepo, smatram da nije iskusio objekat, vec je samo ocaran vidjenim [cak je i
ocaran pogresna rec, to je donekle iskustvo, zakljuciti da je nesto
lepo je daleko povrsnije], i potpuno mi je jednak sa onim koji lepotu objekta nije ni primetio [pa nije imao sta da kaze];
- a drugo, bilo kakav razgovor [a kamoli ozbiljan] na temu
umetnost [i na bilo koju drugu temu, nauka na primer] postaje besmislen ako kazemo
ovo je bas lepo i na tome zavrsimo [zapravo, nije problem sto neko primecuje lepotu umetnickog objekta, koliko je problem sto nema sta vise da kaze, ili sto nista vise od toga ne vidi].
da ne ispadne da se vrtimo u krug – verujem da je cilj umetnosti da proizvede posebno iskustvo kod gledaoca, ali ne samo na nivou dopadanja, vec i u cerebralnom, jer ukoliko umetnicko delo biva
lepo a ne izaziva bilo kakve asocijacije, i ne navodi na bilo kakvo razmisljanje – postaje dekorativno, i u takvom sistemu vrednosti neki lepo izdizajnirani bros ispada vrhunac umetnosti [zamisli samo, lepo, pa jos i prakticno].
btw, necu da te plasim, ali citala sam da su pronasli poprilicnu uskladjenost izmedju stavova ljudi na raznim delovima planete kakve su im slike lepe. idealna slika, misli vecina, treba na sebi da ima valjda ljude (mozda decu?), prirodu i (pazi ovo), po koju istorijsku licnost.
ako vecina nesto smatra lepim – ne znaci da je to zaista lepo [ili, ako vecina misli da su amerikanci glupi, ne znaci da oni to jesu]. tako bi mi se na primer moglo dogoditi da slika na kojoj se nalazi napoleon [istorijska licnost] sa malom bebom u rukama [ljudi] kako sedi na obali reke dok zalazi sunce [priroda] izaziva u meni mucninu i zelju za povracanjem, a da vecina to smatra remek-delom [koje ispunjava sve njihove osnovne uslove pri definisanju
lepe umetnosti].
e, tu me zanima - sta je to sto vecina vidi na hipoteticnoj slici sto im se cini da je lepo, a sto ja nikako ne mogu da vidim [mozda se opirem? iz inata?], pa ako je odgovor banalan tipa –
zar ne vidis kako je lepa, onda mi je jasno da sa takvim ljudima nema o cemu da se razgovara, jer su njihovi kriterijumi previse licne prirode [pa jos nemaju bilo kakvo objasnjenje], i ono sto im se dopada moguce da objektivno nema nikakvu vrednost [pa ni onu najmanju, koja bi se svela na zanatsko]. ako postoji jasan i utemeljen stav zasto su ljudi, priroda i istorijske licnosti koncept lepote vecinskom stanovnistvu planete, onda me mucnina prodje, prihvatim da se moj ukus razilazi sa vecinskim, ali da oni barem imaju neke argumente kojim brane lepotu, i da se nas sukob ne svodi samo na lepo/ruzno.
nije da mislim kako je ono sto vecina voli najcesce kic [priznacu ima i toga, ali sam do tog zakljucka dosao iz iskustva], medjutim smatram da je glupo pitati vecinu sta smatra lepim u umetnosti, a da vecina pritom ne zna nista o umetnosti [narocito savremenoj]. siguran sam da je i tebi smesno sto vecina misli sve najlepse o frojdu, a znas da nemaju pojma o cemu pricaju.
inace, preveo bih tri kljucna zahteva vecine [vise za sebe, nego za druge] ovako:
covek = ja [ogledalo]; covecanstvo
priroda = zivot; bog [natprirodno, nedokucivo, iznad coveka]
istorijska licnost = drustvena angazovanost, politizovani znak
tj. vecina na slici zeli da vidi – sebe, zivot, i drustvenu angazovanost
uf. toliko [zasad] o
lepom.
ja mislim da treba da se batali podredjivanje tome sta eventualno moze da se ucita i da se vrati na klasicne nacine stvaranja. zasto je uopste bitno sta ce da se ucita?
klasicno slikarstvo i vajarstvo postoje i dan danas [tako da nema sta da se vraca na klasicne nacine stvaranja], i u umetnickim skolima se izucava i poducava bez omalovazavanja [u smislu - prevazidjeno je, nije perspektivno i slicno].
stvar je u tome sto smo u poziciji masovne produkcije svega redom, pa tako i umetnosti. selekcija onoga sto vredi i onoga sto ne vredi je u rukama kupaca, muzeja, galerija i kritike, a ne vecine [znaci elita, rekla bi ti, ali tako je oduvek i bilo, vecina se nije nikada ni pitala, i nije tako samo sa umetnosti], a pri toj selekciji ocigledno je da prednost imaju novije umetnicke forme, vitalnije jer su jos uvek sveze [nagrade koje se dodeljuju svake godine takodje su neka vrsta selekcije sta zasluzuje da bude upamceno od svega stvorenog te godine].
ako u taj [kupoprodajni] sistem na bitno mesto postavis teoriju umetnosti koja je trenutno u svom zenitu, i koja insistira da se umetnost analizira [a opet podstaknuta konceptualnom umetnoscu koja zahteva da umetnost bude bazirana na ideji, ne na estetici], dolazis do toga da je text neodvojiv od savremene umetnosti.
eto, to ti je trenutno stanje u sistemu [dajdzest verzija]. ali znala si i sama, zar ne.
jamie: a savremena umetnost je u mukotrpnom pokusaju da se oslobodi ogranicenog prostora...
sioran: zasto???
jamie: zato sto u jednom trenutku taj prostor nije bio dovoljan ni umetniku, ni gledaocu, ni drustvenim okolnostima. jednostavno - istorija i razvoj umetnosti [umetnosti kao iskustvu, ne umetnosti kao dekorativnom].
sioran: ali ovo samo objasnjava zasto se nesto desilo, ne zasto bi bilo pozeljno da se to desi.
ovaj deo naseg dijaloga mi je ostao nejasan.
ja verujem da sam odgovorio na pitanje, ali ti izgleda nisi zadovoljna odgovorom.
ne postoji pozeljno i nepozeljno u umetnosti, postoji samo pozeljno i nepozeljno u tebi - tj. u gledaocu.
nego ja cekam da se ti izjasnis o kill bill-u. na moje zgrazanje filmski ukusi (ne mislim samo na domaci film mada i to) nam se izgleda dobrim delom podudaraju (hocu reci jos nisam videla da si hvalio neki film koji ja mrzim a takvih ima ohoho).
jos uvek nisam gledao
kill bill, i jedva cekam da izdvojim malo vremena pa da mu se posvetim.
koliko sam cuo u pitanju je film koji je tarantino snimio skroooz
za svoju dusu pa podelio u dva dela, da nesto i zaradi – ili prevodu
prodaja duse djavolu. s obzirom da je u pitanju hommage film sa pregrst raznoraznih i raznorodnih citata [postmodernizam u holivudu, napokon] nadam se najboljem, ali ne ocekujem ikakvu ozbiljnost kada je tema u pitanju. posto me tarantino ni do sada nijednom nije ostavio odusevljenim, ne ocekujem ni ovoga puta film koji ce mi stajati na listi najboljih. medjutim, imam taj problem sto film uglavnom gledam sa profesionalne strane, tako da mi se dogodi da hvalim i filmove koji meni licno nisu omiljeni znajuci da su objektivno dobri, ili predstavljaju napredak [za holivud, u ovom slucaju]. a kao sto vidis, to mi se desava kada je bilo koja umetnost u pitanju.
ipak... videcemo...
postoji jedan film koji izrazito volim, a koji se tebi [vise] ne dojmi, moguce da je jedini oko kog se ne slazemo:
rosemary’s baby!
renee magrite: empire of light (1954) + romare bearden: the block (1972)
hej -
lep konceptualizovani izbor. nisam siguran da bi se svideo vecini!
volim ova dva magritte-a [i jos neke koje me mrzi da trazim]:
...
ta slika ima svoju idiosinkraticnu istoriju asocijacija u mom zivotu o cemu bih, u nekim povoljnijim okolnostima, mogla da napisem prigodan tekst
povoljnije okolnosti podrazumevaju manje obaveza ili ?
