Nordijski model
| Zorana Šuvaković, Politika
Kad govorimo o Norveškoj, mi u Srbiji često kažemo da je sve to što su postigli podmazano naftom i da bez nje ne bi bilo ni norveškog modela. Oni su bogati, mi smo siromašni i to je to, nema načina da se norveško društvo uzme kao primer za ugled.
Zaboravlja se pri tom da je u drugim zemljama bogatim bušotinama nafta izbušila i društvo i ekonomiju, da nije došlo do razvoja, da su se pare slile u džepove šeika, oligarha ili čelnike multinacionalnih korporacija.
Otkad su prvi bareli pre četrdeset godina počeli da se izvlače iz morskih dubina u Severnom moru, Norvežani strahuju od toga da ih ne zadesi ta naftonosna kletva. Kako bi sprečili njeno ostvarenje, buduće generacije Norvežana „ugrađene” su u profit koji izlazi iz dna ledenog mora.
Ujedno su uključeni svi društveni i ekonomski osigurači kako se naftom ne bi preterano podmazivali džepovi debelo nafatiranih pojedinaca. Opet, Norvežani se žale kako poslednjih godina imaju sve više „nepristojno” bogatih zemljaka.
Nema ni najmanje mistifikacije u vezi s norveškim penzionim fondom. Taksimetar otkucava, a ritam rasta najvećeg svetskog investicionog fonda može da prati u svakom trenutku svaki od pet miliona Norvežana kojima taj novac i pripada.
U novembru je on narastao na 660 milijardi dolara i stručni tim u Ministarstvu finansija nastavlja s pametnim ulaganjem širom sveta. Trenutno Norvežani preko fonda imaju akcije u 8.000 najvećih kompanija na svetu.
I pored ogromnog novca u norveškoj kasici-prasici, Nordijci su pre drugih Evropljana podigli dob za penzionisanje na 67, a uskoro će se u punu penziju odlaziti i sa sedamdeset godina. Ovu odluku podržava većina i obrazlaže je starenjem društva i potrebom da se i za budućnost zadrži potpuna socijalna odgovornost.
Nema ni švajcarske čokolade, ni francuskog sira, niti se izlozi s italijanskim cipelama mogu lako naći. Norveška je već decenijama rešena da sprovodi rigoroznu uvoznu politiku.
Norvežani su potpuno svesni onoga što se u Evropi dešava i kad ih pitaš oni kažu da je politička elita vodi u pogrešnom pravcu. Svet koji je obećavao socijalno blagostanje je pukao. Ozbiljni problemi u najugroženijim delovima društva neće moći da se reše ekonomskim spekulacijama koje diktiraju berzijanci.
Ugroženi su stariji ljudi bez sredstava da prežive krizu, mladi bez perspektive, nezaposleni, imigranti… Ambis između političke elite i građana je sve veći i dublji, agresivno i očigledno je procvetala nepravda. Bogati postaju sve bogatiji, siromašni sve manje mogu da računaju da će biti zaštićeni.
Osamdeset odsto Norvežana ne želi da uđe u punopravno članstvo u EU, pa je norveški komitet za Nobelovu nagradu po njihovom mišljenju pogrešio što je ove godine za laureata izabrao baš EU.
Kapitalizam je, kaže mi jedan od kompetentnih sagovornika, dobar sistem za ekonomiju, ali je vrlo loš za obezbeđivanje socijalnih mehanizama. "Zato mi kombinujemo oba sistema i prilagođavamo ih našim ljudskim potrebama.”
U ovakvom pohlepnom svetu koji juri strmoglavce za što većim zemaljskim zadovoljstvima, norveški model smatra se nelogičnim i naziva se „paradoksom”. U Oslu je taj paradoks vidljiv na svakom koraku: Bogata zemlja s velikim izvoznim suficitom siromašna je uvoznom robom.
Nema ni švajcarske čokolade, ni francuskog sira, niti se izlozi s italijanskim cipelama mogu lako naći. Norveška je već decenijama rešena da sprovodi rigoroznu uvoznu politiku.
Za ovakvu tvrdoglavost postoje jaki razlozi. Slobodniji uvoz poljoprivrednih proizvoda doneo bi na trpezu plodove koji bi u takmičenju s domaćim odneli sigurnu pobedu. I po boji, i po ukusu, i po ceni, i po mirisu. To bi značilo propast poljoprivrednika i poljoprivrede u Norveškoj. A tako nešto je nezamislivo i niko ne zagovara.
Odanost svom tlu i prirodi Norvežani ne bi prodali ni za kakvu naftu ni novac. Pravda je zadovoljena, smatra se, ako seljak ima veće prihode od radnika i mnogo veće od službenika. Sunce ne može da dovrši njegov posao kao što mašina može da pripomogne radniku.
Poljoprivredni fakulteti kojih ima u svim većim mestima su puni. To je još jedan dokaz da bogata Norveška neće odustati od svoje siromašne poljoprivrede.
Razbacivanje parama, prikazivanje bogatstva, raskoš u bilo kojoj sferi se smatra nepristojnim, a privilegije nedopustivim. Ulice i trgovi u Oslu ne liče ni na Dubai, ni na Singapur. Nema pariskih svetlosti, ni rimskih restorana, nema čak ni spektakularnih zdanja, još je manja želja da se s konstrukcijama ode nebu pod oblake.
Dok se prezaduženi u Briselu mesecima preganjaju kako sebi ne bi ukinuli privilegiju da lete biznis klasom, norveški premijer leti u Pariz ekonomskom, a kralj sa zembiljom čeka u redu pred kasom u samoposluzi. Urođena nacionalna averzija prema privilegijama čini da ih se i retki izrodi klone.
Tako je bilo pre sto godina kada je Isidora Sekulić svojim putopisima upoznavala Srbe s Norvežanima i kada je to bila siromašna nacija. Tako je i danas kada su oni bogati, a mi potonuli u najdublje siromaštvo. Jedina privilegija koje se ne odriču je ta što znaju da niko nema prava da bude privilegovan.
Ako slučajno neki funkcioner ili tajkun pokuša da sebi isposluje nešto vanredno, dospeće u novine i doživeće opštu osudu i sramotu. U našoj će se zemlji obično pravdati da mu neka pratnja, klasa ili fond za reprezentaciju po funkciji sleduju.
Ako slučajno neki funkcioner ili tajkun pokuša da sebi isposluje nešto vanredno, dospeće u novine i doživeće opštu osudu i sramotu. U našoj će se zemlji obično pravdati da mu neka pratnja, klasa ili fond za reprezentaciju po funkciji sleduju.
Ni posle Brejvikovog masakra, koji je u jednom danu izbrisao 77 života, Norvežani nisu odustali od svog modela. Glavnom pešačkom Ulicom Karla Johansa prolaze svakog dana po dva ili tri policajca, na konjima. Nedavno se opet rasplamsala polemika oko toga da li policija treba da nosi oružje ili da ostane bez njega.
U zgradi vlade izvinjavaju se što su pooštrili mere bezbednosti posle Brejvikovog terora. Ali nisam morala ni da skidam cipele niti sam prolazila kroz skener, što je inače uobičajena procedura na svakom svetskom aerodromu.
Hoće li tako biti i kad se u Oslu, na ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir, sjati nekolicina čelnika najbogatijih zemalja Evrope? Glavni policajac Osla je već rekao da će služba učiniti sve što je u njenoj moći, ali da ne može ništa izvan toga.
Norvežani žele da ostanu otvoreno društvo i ne možemo da ga menjamo, dodao je. Kao da je hteo da poruči da je bolje da se novac, umesto na pompu i vatromet, i visoke goste, upotrebi za nešto svrsishodnije. Na primer, da svi pojedinci u EU, kolektivni Nobelovi laureati, dobiju bar penziju u 2013. A što se Norvežana tiče, ona im je zagarantovana i za hiljadu godina.
Kad bi bilo volje, mogli bismo da prekopiramo bar nešto od norveškog modela, a da ne potrošimo ni cvonjka. Naprotiv, da napravimo veliku uštedu. I što je još važnije, da se upristojimo i vratimo nešto od istrošenog poverenja.
Za početak, baš me zanima kojom klasom je premijer leteo u Meksiko na inauguraciju tamošnjeg predsednika. Sigurna sam da to neću pročitati ni u jednim novinama.
U Norveškoj je već pisalo da će jedna od dobitnica Nobelove nagrade za mir, Angela Merkel, odsesti u hotelu „Grand”. Možda ne najluksuznijem, ali najstarijem i najcenjenijem. Ostali će se nekako snaći, ako dođu.
.
