Cela ova priča deluje široko ukoliko se ne pomenu konkretni slučajevi, bilo da su u pitanju zaposleni, bilo posetioci. Slažem se sa onime što iznose Yoyogi i Indy, ali i Div. Evo kako mali Perica (tj. mali DJ_Vasa) zamišlja situaciju da i vuk bude sit, a i koze na broju:
- Državna institucija (sud, opština, policija ili bilo koja ustanova sa šalterima): službenici elegantno, građani kako hoće. Pošto je u pitanju ono što građani plaćaju iz svog džepa, ne zato što vole da se petljaju sa državnim institucijama, već zato što moraju, ne treba im ograničiti pravo na izbor odeće. Registrovanje auta, overe, vađenje kojekakvih potvrda i sl. predstavljaju samo nužnost u životu, često gubljenje vremena, a finansiraju se parama onih koji dolaze. Ukratko, zna se ko koga plaća i ko je tu zbog koga.
- Restorani, kafići, ugostiteljski objekti i slično mogu imati
dress code, pošto su ionako privatno vlasništvo i biraju klijentelu.
- Posao: zavisi od poslodavca, vrste posla i klijenata. Glanva reč je na poslodavcu, u skladu sa utiscima klijenata.
- Crkve i ostali verski objekti: objekti su njihovi, pa neka propisuju šta smatraju da treba.
- Uslužne delatnosti: kako god hoće, u zavisnosti od toga čiji novac hoće. Više puta sam ovog leta viđao muškarce u bermudama ili žene u oskudnim haljinama u turističkim agencijama, bankama, prodavnicama i slično. Ne verujem da bi banka koja hoće npr. 10.000 evra nečijih para imala želje da izbaci nekoga u bermudama. Taj bi otišao iza ćoška u drugu banku i završio posao. Bilo da su u pitanju
fancy tržni centri ili obične trafike, niko se ne gadi na odevanje klijenta.
Ono što nazivamo elegantnim ili pristojnim oblačenjem ne mora da pokazuje ozbiljnost, što se lako može videti u praksi. U banci često zapadnem za šalter nekog uštogljenog i ljigavog balavca koji nosi kravatu, ispeglanu košulju, izigrava nekog japija, a zapravo je duduk koji za svaku sitnicu mora da pita šefa. Kao papagaj stalno nudi nekakve kartice ili kredite koje nemam nameru da uzmem i što mu stalno ponavljam, dok ostali službenici to ne rade. Kretena ću sledeći put da pitam da li mu trebaju vazduh u konzervama, delovi za stare bojlere ili polovne gume, pa će valjda shvatiti da me za njegove "usluge" zabole uvo.
U Americi sam primetio da se i studenti i profesori dosta ležerno oblače. Nije neobično videti ljude u trenerkama, papučama, japankama ili bermudama. I student u japankama i profesor u bermudama (ili oni obučeni nešto zvaničnije) ni u jednom trenutku ne odaju nepoštovanje prema ovom drugom. Naprotiv. Profesor u bermudama ima isti autoritet koji je imao i kada je nosio sako, a međusobni odnosi su znatno opušteniji. Sa profesorom se bez problema može otići na piće, ali se zna da se za ispite uči. A ja k'o budala stavio i nekoliko kravata u kofer, premda sam imao samo jednu ili dve prilike da ih nosim.
Ne mislim da treba da bude propisano kako se u kojoj situaciji sme ili ne sme obući, ali ja ne bih ušao ni u jednu instituciju, niti bih opišao kod nekoga u stan u kratkim pantalonama, papučama, majici bez rukava. To je jednostavno moj izbor, moj osećaj pristojnosti, u protivnom, osećao bih se nelagodno. Osećaj mere je lična stvar.
Ovo bih potpisao. Da se razumemo, ako bih npr. išao u rektorat, ne bih sigurno nosio bermude i patike, već normalne pantalone. U posetu bliskim osobama (roditelji, bliski rođaci, školski drugari i sl.) bih otišao u bermudama. Poseta kolegama bi zahtevala kulturniju varijantu. S druge strane, kako već piše, osećaj mere je lična stvar. Da radim u banci ili sudu, ne bi mi smetalo da mi klijent dođe u bermudama dok ja moram da nosim kravatu. Ostalo je stvar ličnog izbora, afiniteta i osećaja.
Edited by DJ_Vasa, 24 August 2010 - 20:59.
