Poslednjih nekoliko godina počela sam da osećam da se nešto čudno dešava sa mnom, nervoza, jeza, hladan znoj, itd. Lekar opšte prakse me je slao kod svih mogućis specijalista, internista, neurolog, endokrinolog, itd., da bi svi rezultati bili u redu. Jedino čega se nije setila
jeste da traži da mi se uradi analiza krvne slike.
Inače radim posao koji je naporan, radim sa strankama i posle koga je i zdrav čovek umoran. U februaru mesecu 2007. godine počela sam da osećam hronični umor ( ujutru sam se budila i odlazila na posao umorna ), oči su mi stalno suzile, osećala sam unutrašnju toplotu, prosto osećala sam se kao da imam grip. Odlazila sam kod lekara, da bi doktorka došla do epohalnog otkrića da je nemoguće da neko dva meseca ima grip, urađena je analiza krvi što je pokazalo da su mi transaminaze uvećane. Urađen je test na virus HCV - a koji je pokazao da sam pozitivna. I od tada počinje moja agonija
.Prvo sa čim sam se susrela jeste diskriminacija i to na prvom mestu od strane zdravstvenih radnika, najpre doktora infektologa, koji je očekivao da kažem da sam intravenozni narkoman, što ja nisam. Tako im je lakše, svima prikačiti etiketu narkomana, što znači da si sam kriv što si dobio virus. Nisam narkoman, imam momka sa kojim sam u vezi 11 godina i koji je negativan na virus HCV, nisam primala krv, imala operacije, ali sam imala 2002. godine zanimljiv susret sa stomatologom, nesterilnim instrumentima i davanjem pola jedne anestezije meni ( normalno istim špricem i istom iglom ) i drugoj pacijentkinji
. Sa lekarom nisam mogla u startu da ostvarim nikakvu komunikaciju, čovek nije hteo da mi kaže ništa bliže o toj bolesti, jer ga prosto to nije interesovalo. Otišla sam na Institut za infektivne i tropske bolesti i konsultovala se sa drugim lekarom.
Kako sam ja osoba koja želi da zna sa čim ima posla, skidala sam sa interneta sve što sam mogla da nađem o ovoj bolesti.
Kontaktirala sam i udruženja čijim odgovorima nisam bila zadovoljna.
Urađena mi je biopsija jetre i posle dva meseca odobrena mi je terapija ( Pegasys i Copegus ).
Za tih pet meseci doživela sam raznorazna poniženja, na prvom mestu kao što sam i rekla od zdravstvenog osoblja,
počev od medicinskih sestara ( raznoraznih provokacija, podsmevanja, komentara da mi se osip po koži pojavio ne zato što primam terapiju, nego zato ruke ne perem, pa do komentara " ne zanima me kako joj je, neka crkne " ) ,
preko svog doktora infektologa koji nije hteo ni jednom da primi ni mene ni druge pacijente na kontrolu.
Na početku terapije mi je bilo mnogo teško, nesanica, nervoza, mogla sam da ujedam, nisam mogla da spavam od pritiska sa leve strane ( u predelu srca ), crvenila, otoka kapaka i nepodnošljivog svraba. Kad god bih htela da se konsultujem sa doktorom, čovek je samnom pričao u hodniku ili pred drugim pacijentima i sestrama u prolazu samo da me otkači.
Početkom novembra, posle tri meseca radila sam PCR test. Kada sam otišla da dam krv kao i svake nedelje, rečeno mi je da ne primam terapiju dok ne stigne rezultat , da bi mi lekar, opet u prolazu rekao da je stigao rezultat, da sam negativna, da je rezultat odličan ali mi se terapija prekida jer nisam ispunila uslov propisan Pravilnikom o radu Republičke komisije, da se ranije test radio na 6 meseci, od skoro na 3 meseca i da je po njemu potrebno nastaviti terapiju, što je i tražio u dopisu Komisiji.
Kako mi je sve to bilo sumljivo potražila sam po internetu i videla da me je doktor slagao, pre početka terapije rezultat testa je genotip 1, 2.947.526 k/ml, posle 12 nedelja terapije rezultat testa je 83.970 k/ml.
Čovek me je držao u neizvesnosti nedelju dana od čega sam izludela, da bi mi sledeće nedelje uručio odgovor komisije koji je već znao da mi se terapija ukida ( Takođe to mi je saopštio na hodniku! ) . Država nema para da finansira lečenje, pa se test sada radi na tri meseca umesto na šest. Ako bih htela sama da finansiram lečenje morala bih da kupujem terapiju u apotekama u kojim ima lekova i da se lečim u privatnoj režiji, ili da sama nađem lekare i med. sestre ili da platim usluge klinike, što bi me sa terapijom najmanje koštalo skoro 20.000 eura.
U suštini prepušten si samom sebi, moraš da radiš i živiš sa saznanjem da si bolestan, da si stalno umoran. Moraš da kriješ ( naročito na poslu ) od čega si bolestan, jer ako si izložen diskriminaciji od strane zdravstvenih radnika, šta očekivati od drugih.
Besna sam na državu kad ima takav stav prema ljudima koji su bolesni od teške bolesti, bez obzira kako su je dobili, a naročito onih koji su bolest dobili nesavesnim radom zdravstvenih radnika.
Besna sam na takav odnos lekara prema pacijentu. Da li je normalno da lekar prima pacijenta na hodniku i da ga laže!
Lekar mi je rekao da postoje naznake da će se posle Nove godine terapija ponovo odobravati ljudima koji nisu odgovorili ili nisu povoljno odgovorili na terapiju. A možda je to još jedna laž.
DA LI NEKO ZNA NEŠTO O TAKVIM SLUČAJEVIMA ?
