378 replies to this topic

[Trofej]

"Sumorna nedelja".
Klikni:
http://www.youtube.c...feature=related
Kao sto znate, madjarska je to pesma...

[maski]

ne treba zanemariti, nego ne treba raspravljati na ovom pdf-u o medicinskim aspektima suicida - dva razloga, prvi je u recenici 'kada bi razumeli da je problem beyond njihove kontrole', sto nije tacno i sto nas dovodi do drugog razloga- a to je da ne mozemo svi u tom slucaju kvalifikovano da raspravljamo, sto nije fer prema vecini koja nema potrebno medicinsko znanje... ali svako moze da raspravlja o drustvenim aspektima suicida, jer smo u toj ravni svi jednaki

reshavanje problema NIJE beyond njihove kontrole ali uzrok jeste. i to ljudi treba da razumeju. da tu postoji jedan jako bitan momenat. da uzrok tome shto zzelim da se ubijem nije u stvari shto me zzena prevarila nego shto sam vec x godina bolestan a da to ni ne znam.

ako zzelite da otvorite posebnu temu za medicinske uzroke samoubistva, ja vas podrzzavam, ali mislim da ne smeta da se o tome pishe i ovde.

Edited by maski, 17 April 2008 - 00:08.

[sta dalje]

... ali svako moze da raspravlja o drustvenim aspektima suicida, jer smo u toj ravni svi jednaki

mene zanima sta su to drustveni aspekti suicida upravo zato sto su toliko raznoliki i ne vidim nikakav spoj medju njima. neko je vec pomenuo da se ubijaju na ledenom severu gde je standard visok, ali ima manjka cega bese, svetlosti i statijaznam, ali kako to da povezem sa onima koji se ubijaju na toplom jugu gde zivot prsti od ljuduske topline i zivotnosti . evo ovde gde trenutno zivim i gde postoji steroptip o dolce vita italiana, skacu pod metro svaki 3 dan (upoznata sam iz prve ruke jer je tada linija koja mi treba blokirana par sati..).

to me navodi da ( i dalje) mislim da drustveni, socijalni i bilo koji aspekti tu ne igraju (ili igraju slabo) bilo koju ulogu. uzrok je u osobi koja ne zeli da zivi i ne vidim kako tu drustvo moze da mu pomogne, posebno ako nije upoznato sa medicnskim uzrocima i ako kod osobe nije dijagnostikovana sklonost ka suicidu.

[seca]

mene zanima sta su to drustveni aspekti suicida upravo zato sto su toliko raznoliki i ne vidim nikakav spoj medju njima. neko je vec pomenuo da se ubijaju na ledenom severu gde je standard visok, ali ima manjka cega bese, svetlosti i statijaznam, ali kako to da povezem sa onima koji se ubijaju na toplom jugu gde zivot prsti od ljuduske topline i zivotnosti . evo ovde gde trenutno zivim i gde postoji steroptip o dolce vita italiana, skacu pod metro svaki 3 dan (upoznata sam iz prve ruke jer je tada linija koja mi treba blokirana par sati..).

to me navodi da ( i dalje) mislim da drustveni, socijalni i bilo koji aspekti tu ne igraju (ili igraju slabo) bilo koju ulogu. uzrok je u osobi koja ne zeli da zivi i ne vidim kako tu drustvo moze da mu pomogne, posebno ako nije upoznato sa medicnskim uzrocima i ako kod osobe nije dijagnostikovana sklonost ka suicidu.

Mislim da gresis,da drustvo moze da pomogne ali koji ce se suicid "prijaviti" ....? Potrebna je samo prava rec u odredjeno vreme . Videces na kraju texta ........
Sa sinom se vozim preko Pancevackog mosta i u daljini vidim neku ženu, ima oko cetrdesetak godina. Cita neki papir. Malo-malo, baci pogled u reku, pa opet gleda list. Prolazim pored nje, zastajkujem, kocim, gledam je u retrovizoru. Hvatam joj pogled. Kažem sinu: „Ova ce da skoci!“ Samo što smo došli u restoran, kad žena vrišti - skocio neko sa mosta. Po rutini - nije mi prvi put - pravo na camac. Prepoznao sam je odmah. Ona sa mosta, imala je rak dojke!

Ovakve i slicne price su cesta stvarnost Renata Grbica, ugostitelja i alasa. Sasvim obican covek, živi i radi na imanju nasledenom od oca, na levoj obali Dunava, pod Pancevackim mostom. Vlasnik restorana koji je sam sazidao pre desetak godina i njegov život ne bi bio tako neobican da ne živi, cini se, na pogrešnom mestu. Most je, kako kaže, magnet za ludake i samoubice.
- Secam se ko juce da je bilo, a bilo je pre petnaestak godina. Septembar. Bilo ‘ladno, svi su bili u jaknama. Krenem na mreže i snimim da nešto pliva kod drugog stuba. Tad je Dunav nosio automobilske gume. Rek’o, daj da je pokupim, njih nikad dosta. A onda vidim nije guma, nego covek. Živ, jakna mu se natopila vodom, ne može da potone. Pridem: „Daj ruku, covece, nije vredno.“ I tu mu hvatam pogled. Jeziv - seca se Renato.
Netremice se gledaju. Obojica cute. Najednom, davljenik pokušava da zaroni. Ribar se spušta iz kolena, hvata mu jaknu nabubrelu od vode, diže ga i ubacuje u cun. Obojica u tišini odlaze na obalu. Tek tamo spaseni sredovecni covek pocinje da prica. I ne govori, kako se Renato seca, bogzna šta, samo gomilu nepovezanih reci. Pokazuje mu gomilu nekih mokrih papira - lekarskih nalaza.
- Nisam znao šta cu, niti koga da zovem. Odlazim do stare oceve kuce, iznosim neku svoju garderobu, da se covek presvuce. Žena mu kuva caj. On ni reci da kaže. Nisam mogao da ga gledam u oci. Uh, samo te oci, taj izgubljeni, jezivi pogled. Sve samoubice ga imaju. Tada sam ga, zauvek, zapamtio. Prepoznajem ga i dalje. Ne mogu da ga zaboravim - kaže Renato.
Odmice se od stola. Nije mu prijatno. Secanje ga je unervozilo i trebalo mu je vremena da se pribere i nastavi pricu.
- Ništa mi nije kao taj prvi put... Skoro ništa. Leševe sam ja nalazio, druže moj. Njih obicno ne diram, zovem patrolu, šta ima ja tu da tražim.
Kaže da su samoubice cudni ljudi i da ne bi mogao da ih nazove kukavicama. Treba imati herca i skociti sa te visine, „Pancevac“ je visok dvadesetak metara. Prica i da su, mahom, bolesni - bilo psihicki, bilo fizicki. Uglavnom skacu u jesen i vecinom su muškarci. Skacu, vecinom preko dana, kako kaže, valjda da budu videni. Ako prežive, vrište i traže pomoc. Kad je dobiju ni reci da kažu, samo cute. Prica i kako ne cene život i kako dosta njih pokuša ponovo. Zna i par slucajeva kad su se „spasenici“, ipak, ubili.
Vecinu nikad više ne vidi, jedino je s jednom devojkom koju je spasao ostao u kontaktu. Svake godine, u prolece, na dan kad je spasena, ona dolazi sa porodicom kod njega u restoran. Zajedno proslavljaju njen drugi rodendan.
- Ima nešto posebno u tome kada nekome spasiš život. Osecaš se lepo, procišceno. Znaš da si uradio pravu stvar. E sad, drugo je što oni sami ne znaju da cene svoj život.

iz Blica

[sta dalje]

Mislim da gresis,da drustvo moze da pomogne ali koji ce se suicid "prijaviti" ....?

pa tu je kvaka...dijagnostikovanje psihoze se jos uvek smatra nekim tabuom.

Skacu, vecinom preko dana, kako kaže, valjda da budu videni. Ako prežive, vrište i traže pomoc.

to je posebna kategorija "laznih samoubica". oni zele da budu spaseni a uglavnom su psihicki savim zdravi.
ja znam za primer zene koja je u srbiji tokom '90tih ostala bez posla, pritom kvalifokovana itd itd. njen zivot je i pored toga bio potpuno ok za date uslove. zivela (tj. i dalje zivi ) u sasvim prostranom stanu koji je nasledjen, muz je divan i dobrica i nikad joj jednom recju nije zamerio sto ne doprinosi kucnom budzetu, niti trazio od nje da sad odjemnom izigrava domacicu kad vec ne radi. ukratko, normalan covek, shvatio da nije njena krivica sto je izgubila posao. ali ona sam se osecala beskorisno, kako je posle pricala, i pocela da ulazi sama u taj trip besmislenosti svog zivota. onda se jednog dana nagutala tableta i kao slucajno ususkala se u krevet pored muza koji se odmarao posle posla. naravno, primetio je da joj nije dobro, skocio odmah, primetio u kuhinji (verovatno namerno) ostavljene prazne kutije tableta, odmah pozvao hitnu pomoc i spasena je.

pravi samoubica ne ostavlja tragove i gleda da bas naprotiv bude neprimecen.

[seca]

Pa onda se moze doci do zakljucka da nema pravila i da je sve relativno.

[ohbabyw]

da, ako podvedemo samoubistvo pod psihijatrijski problem. zašto se onda sve nelečene psihoze ne završe samoubistvom?
ako ga posmatramo kao sociopatski problem, onda se opet postavlja pitanje zašto svi nezadovoljni ne dignu ruku na sebe posle nekog vremena?
mislim da je odluka o samoubistvu jedna intimna stvar i sklop eksternih i internih problema i tegoba.
nisam ni psihijatrijski ni sociopatski slučaj, ali tačno znam neke situacije kada bi svesno mogla to da uradim. mada sam puna samoljublja. i mislim da je baš do toga.
što više držiš do sebe, lakše odustaneš pred preprekom jer poraz jače utiče na psihu koja je navikla da sve ide po planu.
uzmimo Zagorov primer: ubiće se, ako ga žena prevari...
zašto? neće se ubiti zbog nje, nego zbog sebe. sažaljevaće sebe i svoj poraz.
a šta ako ga žena vara a on ne zna? i nastavi da živi sa tim? mislim, što ne znaš to te ne boli...
da li su zdraviji oni koji bi u toj situaciji ubili ženu? ili ljubavnika?

postoji li ljudsko biće danas da mu ne bi pronašli nekakvu dijagnozicu?

[shadowplay]

Negde sam procitala da su anketirali osobe koje su prezivele pokusaje samoubistva i da su nakon nekoliko godina svi do jednog rekli da im je drago sto u tom pokusaju nisu uspeli.

[Dunadan]

pre par godina drugarica uchestvovala u pravljenju neke studije o suicidu i rekla mi da je tokom bombardovanja '99. znachajno smanjen broj samoubistava, ali da je nakon zavrshetka bombardovanja broj ponovo porastao na onaj od pre. kaze da ljudi u takvim i slichnim uslovima privremeno zaboravljaju na probleme koji su ih okupirali i fokusiraju se na general problems, a kad se isti reshe ili prestane njihov uzrok, ponovo se okrecu lichnim problemima.

pre neki dan mi keva kaze da se sestric njene prijateljice ubio i to je prvo odbacio kevu na neku vecheru, onda svratio do prijatelja, rekao im da su porodica i prijatelji najbitnija stvar u zivotu, izljubio ih i otishao kuci. onda je sachekao da sestra legne, otishao u shupu i obesio se. pritom je imao cerku, kucu, nova kola, bio jedini sin u crnogorskoj porodici (mosh misliti kako je bio tetoshen), ali eto, propao mu brak, neke opcije za posao su mu se izjalovile i chovek reshio da se ubije. neverovatno zbog chega se ljudi ubijaju.

mogu da razumem da se neko ubije zbog bolesti, znam par njih koji su se ubili jer su mentalno oboleli, pretpostavljam da njihove porodice nikad nece znati da li su se ubili u krizi svesti ili u tom jednom lucidnom momentu koji je uspeo da se probije kroz talase shizofrenije, kada shvate da nishta vishe nece biti kao pre i nishta nece biti bolje.

[sta dalje]

da, ako podvedemo samoubistvo pod psihijatrijski problem. zašto se onda sve nelečene psihoze ne završe samoubistvom?

pa zato sto postoji sirok dijapazon psihoza. nemaju sve u sebi tendenciju ka suicidu.

postoji li ljudsko biće danas da mu ne bi pronašli nekakvu dijagnozicu?

zavisi sta se podrazumeva pod dijagnozicom. licno mislim da jako mnogo ljudi pati od (opet razlicitih oblika) neuroza, ali to nisu oboljenja i dodje ti danas vec ko dobar dan. psihoze su vec nesto sasvim drugo.
jel sam u pravu mr.smith?

[Dunadan]

da, ako podvedemo samoubistvo pod psihijatrijski problem. zašto se onda sve nelečene psihoze ne završe samoubistvom?
ako ga posmatramo kao sociopatski problem, onda se opet postavlja pitanje zašto svi nezadovoljni ne dignu ruku na sebe posle nekog vremena?

zato shto agresiju ne morash obavezno da usmerish prema sebi.

zavisi sta se podrazumeva pod dijagnozicom. licno mislim da jako mnogo ljudi pati od (opet razlicitih oblika) neuroza, ali to nisu oboljenja i dodje ti danas vec ko dobar dan.

da. lepota psihologije je shto nakon testiranja svako izadje sa nekom dijagnozom.

Edited by Dunadan, 17 April 2008 - 13:24.

[ohbabyw]

pa na neki način svaka agresija je usmerena prema sebi.
neko se agresivnim ponašanjem prazni, gde je zanemarljiv činilac posledica na drugome. neko svoju agresiju neguje duboko u sebi, što opet uzrokuje nekom psihozom.

psihijatrija je samo pomerila prag tolerancije prema psihozama i ono što je nekad bilo psihoza sada se u masi detektuje kao stres. neprestano se ta reč ponavlja u kozmetici, medicini, seksu, tako da je nama postalo normalno da smo pod stresom i da smo svesni šta ta reč znači, ali zapravo svi smo pod stresom, a onda kao i da nismo.

[sta dalje]

pre par godina drugarica uchestvovala u pravljenju neke studije o suicidu i rekla mi da je tokom bombardovanja '99. znachajno smanjen broj samoubistava, ali da je nakon zavrshetka bombardovanja broj ponovo porastao na onaj od pre. kaze da ljudi u takvim i slichnim uslovima privremeno zaboravljaju na probleme koji su ih okupirali i fokusiraju se na general problems, a kad se isti reshe ili prestane njihov uzrok, ponovo se okrecu lichnim problemima.

e sad si me asocirala, a nemam vremena da pisem. stekla sam utisak da mnogi smatraju da imanje egzistencijalnih problema ih bezmalo spasava od suicida/ psihoza uopste. po fazonu "jes da mi zivimo u g******, al' vidi one tamo, imaju visoki standard a samo se samobijaju. mi smo bar zdravi".
po meni je to glupost cista, jer svi imamo licne probleme i kad tad ce isplivati ma koliko ih ovi egzistencijalni potiskivali.

[Cro-boy]

mene zanima sta su to drustveni aspekti suicida

mozda sve ono sto moze narusiti nas odnos s drustvom i pojedincima koji to drustvo cine? npr. odnose unutar obitelji, odnose sa supruznikom, prijateljima, poslodavcem...
npr. razvod, smrt bliske osobe, gubitak posla, gubitak statusa i postovanja u drustvu, pritisak koji drustvo radi na nas (brze, vise, jace), nezadovoljstvo zivotnim okolnostima...

ja se sjecam da sam negdje procitao da vecina samoubojica zapravo salje krik "upomoc". Zato mislim da se uglavnom radi o usamljenim ljudima kojima nema ko pomoci u tom trenutku, ili barem oni misle da im nema ko pomoci. I da se rijetko ko ponovo pokusa ubiti, iako objektivne okolnosti ostaju manje-vise iste.

istina je da zivimo u svijetu individualizma, koji sa sobom nosi i odredjene mane. Ljudi se osjecaju izolirani jedni od drugih, neosjetljivi na tudje nevolje i nepravde spram bliznjeg svog. Najgore je ako covjek izgubi smisao, ako nema cilj u zivotu, ako izgubi vjeru u ljude.

[Cro-boy]

pre par godina drugarica uchestvovala u pravljenju neke studije o suicidu i rekla mi da je tokom bombardovanja '99. znachajno smanjen broj samoubistava, ali da je nakon zavrshetka bombardovanja broj ponovo porastao na onaj od pre.

ljudi se obicno u takvim kriznim situacijama osjecaju jedinstveno. Ratovi, elementarne nepogode, velike nesrece koje pogadjaju drustvo u cjelini, uzrokuju da oni osjete medjusobnu povezanost, jer dijele istu sudbinu. Tada, iz te nove perspektive, nam nasi osobni problemi padaju u drugi plan.