212 replies to this topic

[dekss]

To je pristup roditelja koji gaji dete da bi bio zadovoljan svojim rezultatom. Tako su govorili i pre sto, dvesta godina. Ja ga vaspitavam da bude onakav kakav ja hoću, ja sam ga rodio imam pravo da ga tučem, a bez batina... itd


Pre će biti da ti malo dramiš, no nema veze.

Vi ćete ovo svakako raspraviti, ali ja se moram umešati.

Šta li si ovde napisao??

A koji je pristup rodtelja ispravan, kad ti se već ovaj "zastareli" čini neispravnim? Mogao bi jasno da objasniš...
Jel bi trebao rodtelj da dete vaspitava sa ciljem da ne bude zadovoljan rezultatom (banalno je, naravno, ali manje banalno od tvoje rečenice)

"tako su govorili pre sto dvesta godina"?? i to je po defaultu pogrešno? a sad kako treba?
"ja ga vaspitavam da bude onakav kakav ja neću"??
"ja ću da ga vaspitavam onako kako ne znam" (ovo si zabpravio?)

"tuča i batine" - zadjih par 'iljada godina roditelji radjaju svoju decu iskljućivo zato da bi imali koga da - tuku. jer nisu imali pravo da tuku druge. imali jel tako? sve do danas rodtelji su tukli svoju decu zabave radi, i zbog lečenja svojih frustracija.......... napiši na tačkice još šta god 'očeš...?
pa odgovori jel tako?
sad, valjda, tome treba da dodje kraj? jel tako?

Razgovor sa detetom od godinu ipo je itekako moguć i potreban, a moć percepcije deteta na tom uzrastu je neverovatna. Ono što dete nauči za šest meseci u tom periodu, količinu informacija koju primi ti ili ja u ovim godinama ne bismo bili sposobni.

Ja to više puta ponavljam, odnosno trubim, kako ti lepše kažeš, samo ne smatram da se autoritet postiže i pokazuje povišenim glasom.

Razgovor sa detetom od godinu dana???
Nadam se da nisi mislio razgovor rečima? Kojim jezikom? Kojim pismom. Kineskim hijeroglifima?


Kako li si samo izmerio te informacije koje dete od šest meseci prima? Koja je jedinica te količine informacija?
Prihvatam da nisi bio precizan izražavanju... pa zato budi...

Možda si mislio relativna količina informacija koju dete primi u odnosu na onu koju je već prihvatilo u svom životu do tad?
Apsolutna? Zar ima smisla raspravljati.

"Autoritet se ne postiže povišenim glasom"
Ima istine u tome. Ali povišeni glas, u nekim slučajevima, pomogne da se poveća percepcija tj pažnja na reči koja onda trebaju da povećaju onaj autoritet s početka rečenice

Edited by dekss, 26 November 2010 - 10:26.

[Vesna]

To je pristup roditelja koji gaji dete da bi bio zadovoljan svojim rezultatom.

car si! no comment.

[Div]

Vi ćete ovo svakako raspraviti, ali ja se moram umešati.

Šta li si ovde napisao??

A koji je pristup rodtelja ispravan, kad ti se već ovaj "zastareli" čini neispravnim? Mogao bi jasno da objasniš...
Jel bi trebao rodtelj da dete vaspitava sa ciljem da ne bude zadovoljan rezultatom (banalno je, naravno, ali manje banalno od tvoje rečenice)

"tako su govorili pre sto dvesta godina"?? i to je po defaultu pogrešno? a sad kako treba?
"ja ga vaspitavam da bude onakav kakav ja neću"??
"ja ću da ga vaspitavam onako kako ne znam" (ovo si zabpravio?)

"tuča i batine" - zadjih par 'iljada godina roditelji radjaju svoju decu iskljućivo zato da bi imali koga da - tuku. jer nisu imali pravo da tuku druge. imali jel tako? sve do danas rodtelji su tukli svoju decu zabave radi, i zbog lečenja svojih frustracija.......... napiši na tačkice još šta god 'očeš...?
pa odgovori jel tako?
sad, valjda, tome treba da dodje kraj? jel tako?



Razgovor sa detetom od godinu dana???
Nadam se da nisi mislio razgovor rečima? Kojim jezikom? Kojim pismom. Kineskim hijeroglifima?


Kako li si samo izmerio te informacije koje dete od šest meseci prima? Koja je jedinica te količine informacija?
Prihvatam da nisi bio precizan izražavanju... pa zato budi...

Možda si mislio relativna količina informacija koju dete primi u odnosu na onu koju je već prihvatilo u svom životu do tad?
Apsolutna? Zar ima smisla raspravljati.

"Autoritet se ne postiže povišenim glasom"
Ima istine u tome. Ali povišeni glas, u nekim slučajevima, pomogne da se poveća percepcija tj pažnja na reči koja onda trebaju da povećaju onaj autoritet s početka rečenice

Vrlo jedostavno, decu ne odgajamo i vaspitavamo da bi mi bili zadovoljni, nije cilj naše zadovoljstvo, već odgoj zrele ličnosti, spremne i sposobne da se obrazuju, zdravo razmišljaju, uklapaju se u svet, imaju ispunjen život. Naše zadovoljstvo ništa ne dokazuje. Inače sam vrlo retko sreo roditelja da kaže da je nezadovoljan svojim "produktom", a mnogi realno nemaju razloga za zadovočjstvo.
Ako dete koje je dobijalo batine izraste u zdravu, stabilnu, uspešnu osobu to nije dokaz da su batine korisne, može se samo postaviti pitanje koliko bi bilo uspešnije da nije dobijalo tu vrstu vaspitavanja.

Nisam rekao godinu nego godinu ipo, a i sam si zaključio da razgovor nije samo razmena misli dve osobe sa istim znanjem i obrazovanjem. Razdovor je i kada se detetu priča, a ono prati pogledom naše usne, sluša glas. Kako dete progovori u nekom momentu ako pretoga ne razume reči, a razume ih tako što ih čuje, uglavnom od roditelja.

Dete koje dođe na svet bez ikakvih znanja, posle godinu dve primi neverovatnu količinu informacija, obrađuje ih na svoj način, mnoge ostaju trajno urezane. Vidi svoju ololinu, ljude, životinje, razaznaje boje, različite zvuke, saznaje informacije o predmetima, neki su tvrdi, neki hladni, neki teški. Zamisli da ta iskustva nemaš, šta bi mogao da naučiš u životu. Osnove su stvorene u prvih par godina, kasnije se informacije razmeštaju, kombinuju, stvaraju se novi zaključci, dakle koriste se osnovne informacije.

O kineskim hijeroglifima možeš na drugom mestu.

[Bobilica]

Vrlo lepo napisano, a po mom iskustvu i tačno. Otkako mi se dete rodilo, pričam mu, pevam, pokazujem okolinu, objašnjavam. Prohodao je sa trinaest meseci i odmah smo zaboravili na kolica, prvo smo se šetali samo po našoj ulici, sa sve igranjem u prašini i blatu. Pa smo onda istraživali sledeću ulicu, i baš sam to tako i zvala: Idemo u ekspediciju, idemo u istraživanje! I pričala sam mu o svemu, koje je to cveće koje vidimo, koja vrsta psa, zastajali smo pored automehaničatrskih radnji pa je moj sin pokazivao prstićem a majstor objašnjavao šta je šta, tako kod frizera, tako u pekari... Nekim komšijama je to sve bilo vrlo simpatično, a neki su se smejali što pričam koješta detetu koje ništa ne razume. Najsmešnije je verovatno bilo to što moj sin do pune dve godine nije progovarao, osim nekoliko osnovnih reči i slogova, pa im je to dodatno potvrđivalo da se zaluđujem ćaskanjem sa detetom jer nemam pametnija posla. Ipak, kada je progovorio, on je sve što sam mu pričala znao da ponovi, i ne samo da ponovi već i da doda nešto svoje, da pokaže način na koji je sve shvatio i klasifikovao u glavici, a njegov fond reči je već sa dve i po godine uveliko nadmašivao ono što se može čuti u razgovoru s prosečnom odraslom osobom. I sad je, naravno, prava pametnica, koja ne oduševljava ljude toliko znanjem - svakom se neko znanje može uliti u glavu ako ste dovoljno uporni - već načinom razmišljanja, koji je, verujem, razvio upravo time što mu je radoznalost uvek bila zadovoljena i što je sve učio u putešestvijima i avanturama, a ne preko televizije. Postoje i studije koje dokazuju da se inteligencija deteta u najranijim godinama može znatno povećati ukoliko mu se posveti dovoljno pažnje, tako da ne može škoditi ako se priča detetu od godinu dana, zapravo mu to sigurno škodi mnogo manje nego ako odrasli pričaju pred njim ne obraćajući pažnju na njega, pa se posle silni začude gde li je nešto loše pokupio ili naučio. Pa od nas, od koga bi drugog? I batine su uvek izraz naše nemoći, ne autoriteta. Ošamarila sam dete nekoliko puta i nikome nije bilo bolje zbog toga, niti sam porasla u njegovim očima, niti je to doprinelo da ono promeni svoje ponašanje, već su ga ispravljali smireni razgovori i razumne kazne, a šamari su bili samo izraz moje trenutne potpune roditeljske slabosti, nemoći, premora i slabih živaca. I uvek bi se kasnije ispostavilo, kad se smirim i razmislim, da ih nije izazvalo samo dete, premda trogodišnjaci ponekad hoće i namerno da zezaju roditelje da vide koliko ih mogu izludeti, nego čitav skup problema koje je bilo najlalše istresti na detetu. Dakle, ja ne osuđujem tamo neke zle roditelje koji tuku decu, već sebe što sam takav način kažnjavanja uopšte koristila, verovatno zato što su mene upravo tako vaspitavali. Opet, to nije opravdanje, i zaista se trudim da se to ne dešava. I da li je slučajnost što se posle takvog šamara on danima ponaša agresivno? I time ih učimo kako da se suočavaju s problemima. Zato vaspitavanje dece obično znači i prevaspitavanje sebe, a to je nešto što je najteže, bar meni, iako se svakoga dana iskreno trudim, a koliko sam uspela neće ni biti moje da sudim.

[Amelija]

Pre neki dan u čekaonici, klinac od 3 godine crta, i u jednom trenutku se okreće i hoće da crta po nekim slikama koje vise na zidu.
Mama kaže "ne", ništa dranje, tek pogotovo ne nekakve batine ili slično, ali ozbiljna faca i odlučno "ne".
Mali opet proba, ona opet, mali opet, ona opet, i tako jedno pet puta, i na kraju se mali vratio i nastavio da crta za stolom po papirima.

Nikakvo divljanje, nikakvo kreveljenje, bacakanje, ama baš ništa nenormalno*.



*što nije normalno ni za koji uzrast, a sad što neki klinci to pokušavaju /a neki i redovno sprovode/ ne znači niti da je obavezno niti da je normalno

[Div]

Pre neki dan u čekaonici, klinac od 3 godine crta, i u jednom trenutku se okreće i hoće da crta po nekim slikama koje vise na zidu.
Mama kaže "ne", ništa dranje, tek pogotovo ne nekakve batine ili slično, ali ozbiljna faca i odlučno "ne".
Mali opet proba, ona opet, mali opet, ona opet, i tako jedno pet puta, i na kraju se mali vratio i nastavio da crta za stolom po papirima.

Nikakvo divljanje, nikakvo kreveljenje, bacakanje, ama baš ništa nenormalno*.



*što nije normalno ni za koji uzrast, a sad što neki klinci to pokušavaju /a neki i redovno sprovode/ ne znači niti da je obavezno niti da je normalno

To je karakteristično ponašanje skoro svakog deteta, otprilike na tom uzrastu, provera dokle se može ići, da li je mama, tata baš odlučan u svom stavu. Neko dete će proveriti jedanput, dvaput, neko će proveravati stotinu puta, zato sam pominjao doslednost, ako ne sme da se crta po slikama, ne sme, bez obzira koliko puta dete to pokušalo, plakalo ili ne, vrištalo ili ne. Doslednost je važnija od same zabrane, neko će dozvoliti detetu da crta po zidovima, neko neće, ali detetu mora da bude jasno šta roditelj želi, ne sme se zbunjivati, jedanput može, drugi put ne može. Ako se i pravi izuzetak, opet detetu treba objasniti da se čini izuzetak i zbog čega se čini.
A, oko normalnog i nenormalnog se baš ne slažem, rečeno je već dosta o tome, da ne ponavljam. Nisu sva deca jednaka, ne ponašaju se jednako što ne znači da su neka nenormalna zato što su agresivnija, emotivnija, povučenija. Bacakanje, vrištanje i slična afektivna ponašanja su samo upadljivija od nekih drugih ništa nenormalnija od recimo potištenosti, straha, povučenosti. O ovim drugim se mnogo ređe govori, pogotovu to ređe primećujemo uzgred, kod "tuđe" dece, u čekaonicama, prevozu, parkiću, ne smeta nam i ne konstatujemo.
Normalno ponašanje ne znači i poželjno, može se pokušati sa uticajem na promenu ponašanja, ali iz rizik da se izazovu teže posledice od prolaznog afektiranaja. U većini slučajeva ta "nenormalna" ponašanja su samo prolazna faza u razvoju deteta. Skoro svako dete prolazi i kroz fazu laganja, izmišljanja događaja, kroz fazu tuče, provera snage sopstvenih ruku i reakcije drugih, roditelja, druge dece, nepoznatih. Nije retko ni faza krađe, rasturanja, uništavanja igračaka ili drugih predmeta. Mnogo toga nam se ne sviđa, nećemo dozvoliti da se razvije u standardno ponašanje, ali su sve to normalna ponašanja u nekom momentu, nekom uzrastu ili nekim okolnostima.

[honey]

*što nije normalno ni za koji uzrast, a sad što neki klinci to pokušavaju /a neki i redovno sprovode/ ne znači niti da je obavezno niti da je normalno

Ama svet je bre prepun nenormalne dece
Probaj da koliko mozes izbegavas mesta na kojima ima dece.
Sa svojom ces vec lako, odsecno, ljutito i na silu (ko sa oblacenjem pantalona)sa povisenim tonom po potrebi i to je to.

[Amelija]

odsecno, ljutito i na silu (ko sa oblacenjem pantalona)sa povisenim tonom po potrebi i to je to.

Ma grozna sam nacistkinja, priznala sam ja to odmah.

Umesto da sat vremena *objašnjavam* prijateljskim umilnim glasom trogodišnjem podivljalom detetu da sada mora da obuče pantalone jer moramo napolje na autobus dok ono sve više i više zavija i kriči

[mrd]

Ma grozna sam nacistkinja, priznala sam ja to odmah.

Umesto da sat vremena *objašnjavam* prijateljskim umilnim glasom trogodišnjem podivljalom detetu da sada mora da obuče pantalone jer moramo napolje na autobus dok ono sve više i više zavija i kriči

Mozda moze da pomogne, ako pocnes ranije da spremas dete, kod mene je to uvek palilo. Manje se sekiras, a nisi u zurbi, normalno moras i to vreme da isplaniras, kako dete ne bi imalo vremena da skine patike, pa onda moras ponovo da ga juris i obuvas.

[John Finn's Wife]

Razgovor sa detetom od godinu dana???
Nadam se da nisi mislio razgovor rečima? Kojim jezikom? Kojim pismom. Kineskim hijeroglifima?

Ne može pismom, ne zna još da čita. Ali može usmeno. Jezik maternji, koji koristiš uobičajeno, svakodnevno, a može i neverbalno, tu tek možeš da biraš. Hijeroglifi nisu preporučljivi jer ih jedan deo dece ne usvaja do druge godine. A kinesko pismo, verovatno si pomešao, može čim pređe na čvrstu hranu.

Troll off: ja sam bivše a i sadašnje razmaženo dete. Nema ničeg lošeg u tome, moja majka naprosto uživa da mi ugađa. (past/present)

(Btw našla sam baš juče neku knjigu na temu, mada je još nisam celu pročitala. Kad popijem pamet iz knjige, eto me s argumentima (citatima) da se pofajtam)

Edited by John Finn's Wife, 02 December 2010 - 01:15.

[vilhelmina]

Sve to s vaspitanjem dece je jedna velika zivotna nepravda. Primoran si da ih vaspitavas i za to snosis odgovornost u dobu kad i sam nemas pojma kako se to radi. Taman kad savladas sve tehnike, od nenasilnog navlacenja pantalona, do obuzdavanja pobesnelih drekavaca, ispostavi se da sve nauceno mozes da okacis o klin jer je objekat porastao i vise nemas koga da vaspitavas, niti neko hoce da slusa tvoje mudre savete.
Nije isto s npr. kuvanjem ili voznjom automobila. To jednom naucis i teras dok si ziv.
Zato je jedino sigurno, i s tim sigurno neces pogresiti, ako im u tom kratkom periodu dok su mali, preneses i usadis ljubav i toplinu. Ta investicija uvek vredi; sve ostale su prilicno nesigurne.

[Amelija]

Znači ukoliko se pokaže detetu da je kreveljanje i histerisanje nepoželjno ponašanje (na bilo koji mogući način, čak i slaganjem ozbiljne/ljutite face, a promena tona glasa iz umilno prijateljskog u barem ozbiljan a kamoli blago povišen/ljut je ravna nacizmu) - to je ustvari uskraćivanje ljubavi i topline.

Btw sad me živo zanima i kako to ljudi zamišljaju jezivo firerovsko oblačenje pantalona koje sam onomad spomenula kao alternativu dopuštanju deteta da se kreveljiše sat vremena oko toga, pošto vidim da se još uvek priča o tome iz posta u post

>> Pošto ja sam htela reći da bih ja rekla jedno 2-3 puta da obuče pantalone; a ako uporno neće samo, a mora (a moralo je u navedenom primeru) - ja bih ga uzela i obukla mu ih.
To je ono što sam ja htela reći, a šta je pročitano već ne bih znala kasti...

Edited by Amelija, 02 December 2010 - 11:35.

[vilhelmina]

Znači ukoliko se pokaže detetu da je kreveljanje i histerisanje nepoželjno ponašanje (na bilo koji mogući način, čak i slaganjem ozbiljne/ljutite face, a promena tona glasa iz umilno prijateljskog u barem ozbiljan a kamoli blago povišen/ljut je ravna nacizmu) - to je ustvari uskraćivanje ljubavi i topline.

Taman posla . Vise je ovo bilo upuceno meni samoj i svima nama matorcima koji sve znamo, ali niko vise nece da ga vaspitavamo. Ni besna deca, ni neiskusni, a polupobesneli mladi roditelji. Poenta je u ovom cudnom tajmingu i da sve znamo onda kad nam to vise ne treba.

Sve me to podseca na situaciju kad je moja cerka napunila nekih godinu dana, a jos nije imala nijedan zub. Ode zabrinuta mama kod lekara, a on se zaceni od smeha i pita me da li sam nekad videla nekog da mu nisu izrasli zubi. I naravno, moja beba sad ima 20 godina i osmeh Julie Roberts, a da mi neko dodje sa slicnim problemom, smejala bih mu se kao meni onaj lekar. Hocu da kazem, sve se to nekako desi i s nama i bez nas.

S oblacenjem pantalona je nesto drugacije jer na to donekle mozemo uticati, dok na rast zuba nikako ne mozemo. Ipak, i tu ima nekih finesa. Nije svejedno da li na tome insistiramo jer smo besni sto ih konacno ne navuce, da mozemo i mi da se spremimo i krenemo tamo gde smo posli (dakle radi vlastitog komfora) ili zato sto hocemo da shvati da su kompromis i saradnja neophodni, da bismo svi dobili ono sto nam treba. Deca tu finu razliku osete, a to je razlika izmedju vaspitanja i dresure.

Zato, kad vidis majku kako naizgled nezainteresovano sedi u nekoj cekaonici dok dete juri okolo i rusi sve pred sobom, nemoj odmah da je osudjujes. Mozda upravo u sebi mantra "smiri se, smiri se" i skuplja snagu za novi pokusaj vaspitavanja malog divljaka. Mozda je na najboljem putu, ali se rezultat jos ne vidi.

Nesto sasvim drugo su ljudi koje poznajes i stalno sreces i vidis kako im se deca pretvaraju u razmazene monstrume iako su vec odavno izasli iz perioda kad se to moglo tolerisati. Znaci tek negde nakon navrsene 6-te godine, otprilike kad polaze u skolu. Kod tro- i cetvorogodisnjaka su incidenti ne samo normalni, nego i pozeljni, jer pokazuju zdravlje i normalan mentalni razvoj deteta.

Vise bih se zabrinula nad nekim ko ima tako malo godina, a pokazuje zrelost primerenu desetogodisnjaku ili starijem. U njima cesto lezi prigusena destrukcija, koja se lako pretvori u samodestrukciju, depresiju ili nesto jos gore, ali dok su tako mali, vidimo samo poslusno dete kojem se lako ugadja. Racun, kao i uvek, dodje tek kasnije na naplatu. Svi smo vidjali finu i lepo vaspitanu decu, koja su u tinejdzerskom dobu ili kasnije porusila sve roditeljske snove. Pravilo je da pravila nema.


Edit: mala dopuna

Edited by vilhelmina, 02 December 2010 - 12:57.

[John Finn's Wife]

Nisam pratila pažljivo o kojim to primerima pričate, pa sam sad pročitala par poslednjih strana.

ona na to vičući "videćeš kad dođemo kući!"
a otac i dalje kao nešto objašnjava...

A misliš da je ovo njena rečenica izvorno? Ja mislim da je ona to čula od nekoga.

Imam utisak da se kao i obično pričaju paralelne priče, a nastupa se kao da se priča o istom (te otuda i nerazumevanje). Više je vrsta ponašanja kod dece koja odstupaju od onog poželjnog, adaptiranog - da se tako izrazim.

Jedno je kad dete histeriše oko nečega što je apsolutno neadekvatno u situaciji ili oko nečega što nije nužno (npr. u prodavnici zahteva da mu se kupi igračka a već ih ima svakakvih, ova posebna mu nije obećavana itd.), i onda krene da se baca, valja, čak i udara. Ovo je ono što većina tipično smatra histerisanjem: ponašanje jako upadljivo a povod minoran. Ne treba biti natprosečno pronicljiv da bi se prepoznalo ovakvo ponašanje. I u slučaju istog trebalo bi primeniti za to najadekvatniji metod - ignorisanje (ni za ovo ne treba naročito mudrosti. sećam se da sam svojevremeno kao starija sestra, a još uvek klinka, savetovala roditeljima da "samo ne obraćaju pažnju"). Međutim, idealan recept je idealan ali niti smo uvek spremni da se vodimo idealnim receptom, a ponekad se i okolnosti umešaju, pa tako dođe do te varijabilnosti u reakcijama i toga da se ne odreaguje uvek onako kako bi bilo najbolje. Ja ne bih bila tako stroga prema tome da ljudi naprosto ne ispoštuju uvek (možda već sebi zadani) obrazac reagovanja. (to naravno ne znači da je ok da izvilene toliko da izudaraju decu, ali bih progledala kroz prste ako podviknu ili ako se iznerviraju sami sa sobom. naravno, trebalo bi raditi na tome da se to ne ponavlja.) Ne bi bilo u redu zapustiti se sasvim i voditi se sopstvenim nestrpljenjem ili neurotičnošću u interakciji s decom, ali je u redu ako roditelj vrši nekakav samo-monitoring u većini situacija, donosi zaključke, trudi se da promeni ono što se nije pokazalo kao funkcionalno, i to naravno sve u najboljem interesu detetovog razvoja.

S druge strane, osim tzv histerisanja, postoji i niz drugih ponašanja koja ne spadaju nužno u taj domen. Udaranje roditelja je nešto prema čemu se treba postaviti kao i prema bilo kojoj drugoj radnji koja zahteva odsečno Ne, bilo da se penje na sto, gura prstić ili čupa nešto oko struje, i sl. Ako dete pokuša da ustali takvo ponašanje, treba mu pronaći uzrok, odnosno ispitati zašto dete tako reaguje. (to u slučaju da mu se brani ali se ono ipak vraća i opet radi isto.)

Dalje, postoje situacije kad će dete prema roditeljevoj percepciji plakati bez razloga, ili će oni razlog opažati kao dovoljno bezazlen da bi izazvao intenzivnu reakciju deteta, pa ipak, dete je uznemireno. Mnogo ljudi recimo plašljivost kod deteta naziva razmaženošću. Po meni, ovakav stav je em neopravdan em nadobudan (neka se odrasli seti kako je opažao svet oko sebe kad je bio mali). Stoji da pojedina roditeljska ponašanja doprinose ustaljivanju strahova, ali je tačno i to da dete zato što je dete mora proći kroz određene razvojne faze, pa se na jednom detetu one mogu manifestovati na način koji ne mora biti istovetan kao kd drugog. I što je dete starije, varijeteti su sve veći.

Evo recimo jedne situacije, nedavno sam je propratila: dete od nekih 5-6 godina kod lekara. Treba samo da mu se pogleda grlo i poslušaju pluća (u tom momentu. može se međutim desiti da će slediti injekcije, ako lekar utvrdi da je bolesno, a verovatno ih ima u iskustvu). Ono plače i vrišti iz sveg glasa, vidi se da se boji, pokušava čak da se popne preko majke (da bi pobeglo od doktorke). I penje se, grabi rukama i nogama a majka pokušava da ga umiri - nije nestrpljiva, ne zvuči ni bespomoćno ni naročito zabrinuto, već pomalo umorno. Šta mislite o ovoj situaciji, kako je došlo do toga i šta bi trebalo učiniti?

...
E da. Nije iz knjige ^^

[XXL]

Znači ukoliko se pokaže detetu da je kreveljanje i histerisanje nepoželjno ponašanje (na bilo koji mogući način, čak i slaganjem ozbiljne/ljutite face, a promena tona glasa iz umilno prijateljskog u barem ozbiljan a kamoli blago povišen/ljut je ravna nacizmu) - to je ustvari uskraćivanje ljubavi i topline.

Btw sad me živo zanima i kako to ljudi zamišljaju jezivo firerovsko oblačenje pantalona koje sam onomad spomenula kao alternativu dopuštanju deteta da se kreveljiše sat vremena oko toga, pošto vidim da se još uvek priča o tome iz posta u post

>> Pošto ja sam htela reći da bih ja rekla jedno 2-3 puta da obuče pantalone; a ako uporno neće samo, a mora (a moralo je u navedenom primeru) - ja bih ga uzela i obukla mu ih.
To je ono što sam ja htela reći, a šta je pročitano već ne bih znala kasti...

Pa da, treba biti strpljiv i ''razumno'' mu i strpljivo objasniti da stvarno treba da bude u pantalonama, pa makar to trajalo i 2 sata. Bez podizanja tona, a kamoli neke ljutite face. Da se mali kumir ne bi ne daj boze istraumirao za cijeli zivot. Prije par mjeseci odem na kafu kod jednog naseg zemljaka, pobornika vaspitanja iz knjige ''vashe dete i vi''. Situacija: on i njegov sin zajedno oblace malo sinovljevo bozanstvo. Stvarno zabava za ne propustiti. Taman oni navuku jednu nogavicu, a bozanstvo uspije skinuti drugu. I svaki put to proprati umilnim smijanjem. A dok ne skine bori se ko lav. Trajalo je jedno par minuta to ''oblacenje'', dok nisu razradili taktiku. Haj ga ti drzi dok mu ja obucem hlace, pa cu mu ja drzati noge dok mu ti navuces majicu. Ja da crknem od smijeha. Hocete reko da vam pomognem? Kontam trojica smo jaci. Otprilike bozanstvo staro jedno 3 ljeta. Jbt koja energija i snaga, dvojica ga oblace 10 minuta. Pitam ja njih, je li vi svaki put 'vako? Pa, uglavnom. Zna i duze trajati, ali danas malo zurimo, vodi ga sin na kontrolu. A sta bi ti, pitaju oni mene? Pa nista, obukao bih ga za 3 minute, eto sta bih. I ne bih se oznojio ko vas dvojica, ko da ste netom s fitnessa dosli. Dodushe, ja nisam citao knjigu ''vashe dete i vi''. Niti sam kad udario dijete prilikom te ''operacije oblacenje''. Jednostavno mu dam do znanja da mene ne moze zajebavati.