212 replies to this topic

[John Finn's Wife]

Taman posla . Vise je ovo bilo upuceno meni samoj i svima nama matorcima koji sve znamo, ali niko vise nece da ga vaspitavamo. Ni besna deca, ni neiskusni, a polupobesneli mladi roditelji. Poenta je u ovom cudnom tajmingu i da sve znamo onda kad nam to vise ne treba.

Sve me to podseca na situaciju kad je moja cerka napunila nekih godinu dana, a jos nije imala nijedan zub. Ode zabrinuta mama kod lekara, a on se zaceni od smeha i pita me da li sam nekad videla nekog da mu nisu izrasli zubi. I naravno, moja beba sad ima 20 godina i osmeh Julie Roberts, a da mi neko dodje sa slicnim problemom, smejala bih mu se kao meni onaj lekar. Hocu da kazem, sve se to nekako desi i s nama i bez nas.

Edit: mala dopuna

Ali kad prvi put prolaziš kroz to, ne postavljaš se nonašalantno. Naravno, vremenom sve deluje mnogo lakše nego što si doživljavao u momentu dešavanja. Vremenom se i nauči mnogo toga ali se najčešće više ne može primeniti (može prema unucima, ali to je već drugačije.) I to "nauči" znači da se znanja i veštne roditeljstva stiču, a greške su kao i pri svakom učenju nužne. Mudro je učiti na greškama, ali se ne bih složila s imperativom bezgrešnosti (koja ne postoji nigde pa ni u ulozi roditelja).

Vise bih se zabrinula nad nekim ko ima tako malo godina, a pokazuje zrelost primerenu desetogodisnjaku ili starijem. U njima cesto lezi prigusena destrukcija, koja se lako pretvori u samodestrukciju, depresiju ili nesto jos gore, ali dok su tako mali, vidimo samo poslusno dete kojem se lako ugadja. Racun, kao i uvek, dodje tek kasnije na naplatu. Svi smo vidjali finu i lepo vaspitanu decu, koja su u tinejdzerskom dobu ili kasnije porusila sve roditeljske snove. Pravilo je da pravila nema.


Edit: mala dopuna

Tačno je to da se ponekad adaptiranost kasnije pretvori u buntovnost, depresiju ili nešto treće. Ali kao što si rekla - to nije pravilo. Može biti da je adaptiranost bila samo prividna.
Tačno je međutim i to da je i uzburkanost (koju može karakterisati i depresivnost, a buntovnost još mnogo češće) u adolescenciji prateća pojava i nije nešto što treba označavati kao "nenormalno", ali treba naći put da se što bezbolnije iznese.

Edited by John Finn's Wife, 02 December 2010 - 13:26.

[XXL]

Ali kad prvi put prolaziš kroz to, ne postavljaš se nonašalantno. Naravno, vremenom sve deluje mnogo lakše nego što si doživljavao u momentu dešavanja. Vremenom se i nauči mnogo toga ali se najčešće više ne može primeniti (može prema unucima, ali to je već drugačije.)

Meni je najvishe pomogao moj rahmetli otac, kad smo imali prvo bebce, cerku. Imala tad par mjeseci, njezna bebica, mi u nekom cudnom shoku, jos nafilofani pricama dijete treba dobro utopliti. Bebica umotana tako da ne znas gdje mu je glava, a gdje su noge. Onolisna bebica, a izgleda jbt ko da si umotao dijete od brat-bratu 2 godine starosti. Ko da smotan jorgan nosish. Dom zdravlja bukvalno 7-8 minuta hoda od kuce. Nekih 300-tinjak metara, predjes most i mozda jos jedno 150 metara i eto te u DZ. Ali avaj, zima. Nismo imali auto tad i ja nazovem oca da nas trzne do DZ. On jadnik mislio to negdje dalje, nije znao da je vodimo u taj DZ. I dodje on, pozuruje nas, jedva izletio s posla, hajde brzo da to zavrsimo, zurim stvarno. I pita gdje? Ja mu kazem. Pogledao me je takvim sarkasticnim pogledom i prezrivim smijeskom, da su mi carape spale. Pa sine, jes' to ti, pita on mene? Pa zar si zaboravio da je vas majka nosila kroz pola metra snijega u djeciji dispanzer po 5-6 km od kuce, u januaru mjesecu? Ja tuc-muc, ovo-ono. Dobacio nas i uz strasnu skripu guma otfurao nazad na posao. Ja sta cu, odmah na hanumu: jbt, u pravu je, koje smo mi dvije budale. Sta koji djavo ikoga slushamo? I od tog momenta se ja stvarno malo dozovem pameti i skontam jbm ti vala vishe te savjete paranoicnih roditelja koji kontaju da ce se njihovo bozanstvo prehladiti cim ga na polje izneses bez ''amabasador'' deke od 2 m2.

[vilhelmina]

Ali kad prvi put prolaziš kroz to, ne postavljaš se nonašalantno. Naravno, vremenom sve deluje mnogo lakše nego što si doživljavao u momentu dešavanja. Vremenom se i nauči mnogo toga ali se najčešće više ne može primeniti (može prema unucima, ali to je već drugačije.) I to "nauči" znači da se znanja i veštne roditeljstva stiču, a greške su kao i pri svakom učenju nužne. Mudro je učiti na greškama, ali se ne bih složila s imperativom bezgrešnosti (koja ne postoji nigde pa ni u ulozi roditelja).


Tačno je to da se ponekad adaptiranost kasnije pretvori u buntovnost, depresiju ili nešto treće. Ali kao što si rekla - to nije pravilo. Može biti da je adaptiranost bila samo prividna.
Tačno je međutim i to da je i uzburkanost (koju može karakterisati i depresivnost, a buntovnost još mnogo češće) u adolescenciji prateća pojava i nije nešto što treba označavati kao "nenormalno", ali treba naći put da se što bezbolnije iznese.

Naravno da su greske neminovne, kad smo prinudjeni da radimo tako odgovoran posao kao sto je vaspitavanje deteta istovremeno dok se i sami ucimo roditeljstvu. Zato sam i rekla da nije fer kako je to priroda uredila . I da je samo to, nego je to i vreme kad smo mladi, zelimo i sami da se zabavljamo, da lepo izgledamo, da radimo (bilo samo zbog novca, karijere ili jednostavno drustva), da se druzimo, putujemo, bavimo se sportom... Gresi se i nesvesno, ali i svesno (uh, gde sad da te vaspitavam, kad zurim na autobus ) i ja imam razumevanja za obe situacije. Naravno, ako se ne preteruje.

Ipak taj period ranog detinjstva brzo prodje i sve eventualne greske se jos mogu popraviti. Meni se cini vaznije da se to vreme dobro iskoristi kao priprema za ono sto je mnogo teze, i gde se greske skuplje placaju, a to je naravno pubertet. Ona narodna mala deca - mala briga, velika deca -velika briga nije s marsa pala.

Edited by vilhelmina, 02 December 2010 - 21:57.

[kanader]

"Da li sam se dovoljno igrao?"
U konceptu zabrane igrica i crtanih, u smeru igranja sa igrackama.

[Analiza]

Najvise sam se zgrazavala kad vidim kako se deca lepe za izloge radnji ili prave scene po prodavnicama dok roditelj bespomocno stoji. E onda rodih ja jedno, pa se uverih da nije sve bas tako jednostavno. Pitanje je: DA LI SE DECA RADJAJU RAZMAZENA,TO JEST NEKA, NE SVA?? Tacnije, svi znamo da od istih roditelja nastanu potpuno dva razlicita deteta, a isti odnos i isto vaspitanje. Jedno povuceno, drugo ne. Kako ste vi zadovoljni svojim vaspitanjem, da li su vasa razmazena, kako reagujete na tudju decu i da li mislite da sve pravilno radite?? Da li trazite i slusate savete?

"Duševni razvoj deteta odvija se postupno kroz pojedina razdoblja. U svakom novom, uznapredovanom i uslovno rečeno zrelijem razdoblju zaostaju i učvršćuju se (fiksiraju), u manjem ili većem obimu zaostaci, uporišne tačke, prethodnog razdoblja. Koliko će se razvoj zadržavati i učvrstiti na jednoj ravni zavisi od bioloških obeležja ali i iskustva deteta u odnosima sa okolinom. Pod pritiskom loših iskustava i jakih osujećenja, dete doživi snažan strah i strepnju i "okleva" da se izlaže novim, bolnim i osujećujućim iskustvima. Ono se oseća mnogo sigurnije u već zauzetom položaju, "busiji". Kao da mu se "ne ide dalje", "ne raste" i "ne razvija", jer bi ova nova iskustva u odnosima mogla biti neizdrživo bolna. Tu počinju prava vezivanja i učvršćenja nagonske ener-gije u pojedinim fazama razvoja.´ (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 69)

Učvršćivanje (fiksacija) je utoliko jače ukoliko je dete više osujećivano u svojim težnjama i potrebama, ali i u slučaju njegovog preteranog zadovoljavanja. Naime, razmaženo dete ima tako jake hirove da ih je nemoguće zadovoljiti, pa ono prolazi osujećeno u njima isto kao ono dete koje nema elementarno potrebnu pažnju i ljubav:

"Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja." (Isto, str. 70)

Ako dete ne nauči da razvije volju da vlada sobom, kroz razvijanje poslušnosti roditelju, ono kasnije kada odraste neće imati snage volje da sluša svoj sopstveni razum, kada mu hirovi budu govorili nasuprot sopstenom razumu. No, razvijanje volje deteta u pobedi nad sobom ne sme biti obavljeno duhu dresiranja deteta, već njegovog vaspitanja. Dresiranje je ako roditelj udovoljava hirovima deteta onda kada je dete njemu poslušno, a osujećuje ih onda kada je dete neposlušno. Tako dresirano dete svoje hirove ne pobeđuje, već ih zadržava u sebi kao pokretačke motive, jer roditelj preko njihovog zadovokhavanja - osujećenja, manipuliše detetom. Pravo vaspitanje podrazumeva rzvoj ličnosti deteta, gde dete odbacuje hirove i njegovi postupci (ono pto inače čini) nisu odgovor na potrebe njegovog Ega, već na potrebe života. Kako potrebe života u toj fazi nije sposobno razumno da shvati, ono svoju ličnost razvoja kroz poslušnost autoritetu roditelja, koji će biti nadomešćeni autoritetom sopstvenog razuma tek kasnije kada se razum razvije (tokom školskog doba) i kada se razvije moć samostalnog odlučivanja (tokom puberteta). Ukoliko dete razvije veliki Ego (povlađujući svojim hirovima) ili odbrambene mehanizme Ega - krivicu i strah (kada roditelj osujećuje njegove hirove), tada dete gubi priliku da na vreme razvije svou ličnost, jer ako ima razvijen veliki Ego, onda nema razvijenu slobodnu ličnost.

[acinic]

Деца се васпитавају примером! А то сам чуо од једног пензионера Који сваког јутра одлази на неко језеро да храни патке! Уствари то сам гледао на јутарњем програму. Нажалост данас имамо више антипримера Тако да нам будућност не ће бити баш светла Значи пре или касније свака размаженост плати цену. Живот никога не милује Ако родитељ не припреми дете за живот. Сам живот ће га довести у ред Ахх да, сетих се! Леп пример размажености! Дете локалног ситног тајкуна (велики, средњи и мали тајкуни) . Слупало ауто у вредности 10.000 марака. Ситна пара за тату. Док зарађује. Међутим сваки извор пре или касније пресуши

Edited by acinic, 14 December 2010 - 16:56.

[rory]

Youtube Video ->Original Video

Edited by rory, 28 December 2010 - 16:30.

[bojanbelgrade]

Ne treba tući decu.

Edited by bojanbelgrade, 31 December 2010 - 02:02.

[Blondivoje]

Dvoumio sam se treba li da otvorim novu temu ili da postujem na ovoj.

 

 

Moj problem je što sina od 4 i po godine, nikako ne mogu da uguram u disciplinu.

Stvari donekle dobro funkcionišu do 7 sati uveče.

U vrtiću se ne ponaša loše, kad izađemo napolje ili se zaigramo bude dobro.

Međutim dobro je samo dok se rade stvari koje se njemu dopadaju.

 

Oko 8 sati počinje večera, a on često ne želi ni da počne.

(Doručak i ručak ima u obdaništu i tamo je bolji).

Gađa se hranom i pored mnogih opomena.

 

Zube mu ne pada na pamet da pere.

Deset diverzija će smisliti da ih ne opere (gađanje papučama, grebanje roditelja,

kobajagi mu se kaki ili piški i slično).

 

U našem stanu sve je podređeno njemu.

U nekim porodicama otac ili majka su ti koji gledaju svoje program na TV, a dete tiho sedi i sluša.

Kod nas je obrnuto. Na TV-u su uvek dečiji programi.

Kada bi bilo drugačije on bi se pobunio.

 

Kada počne da me udara ili grebe, ja mu vratim,

ali onda se posvađam sa ženom koja me je blokirala stavom

da dete ne sme da se udara nikad.

Tako dolazimo do situacije da me sinčić bije, a ja ne smem da vratim.

 

Različito se ponaša prema mami i meni.

Nju često voli da grli i mazi, pa je tako apsorbuje i posle bezobrazluka i njene ljutnje.

Mene nema potrebu da mazi i grlo.

Uvek me doživljava kao rivala.

Poljubi me isključivo kada ga prepuštam vaspitačici u vrtiću.

Između mene i vaspitačice bira da se pripije uz mene,

međutim između mene i majke uvek bira majku.

 

Ne znam šta da radim sa tolikom količinom neposlušnosti.

Zbog obaveza prema detetu odavno ne izlazim nigde.

Tek kada ga uspavamo, što je oko 9.30 eventualno mogu da izađem u grad i vidim se s društvom.

Međutim s obzirom da sam umoran od celodnevne borbe, i da sam daleko od grada,

odustajem od izlazaka. (Imam 35 godina).

Jednom u 20 dana negde izađem, a često i prođe mesec bez ijednog izlaska.

 

Ne mogu dete da ostavim ženi dok još nije zaspao jer je njegova hiperaktivnost preveliki

zalogaj za nju.

Šta da radim da porodični odnosi budu skladniji, da uživam u roditeljstvu,

ali tako da ne budem rob detete kao sad.

[sreta-steta]

Par stvari mi je palo na pamet dok  sam citao sta si napisao. Vidjao sam slicne stvari, nevezano da li se radi o decacima ili devojcicama, cak mislim da je moja cerka u jednom periodu imala takvu fazu. Elem, dve stvari: sa zenom uvek (bukvalno uvek) moras da budes sinhronizovan. Ako ti ili ona radite nesto sto ovo drugo bas i ne misli da je ispravno nikad pred detetom ne smete da osporavate metod ovog drugog. Deca ce odmah da namirisu krv i onda imas situacije da se jednom roditelju priblizavaju a od drugog odaljavaju.

Druga stvar: deca traze kalup. Ona se bez odredjenih pravila osecaju izgubljenim. Moj primer: prilicno dugo mi nismo insistirali na skupljanju igracaka, sklanjanju za sobom, pranju zuba, limitiranju gledanja crtaca. Onda u jednom trenutku ti primetis kako ti se ceo zivot pretvara u haos: stalno gazis nesto po podu, dodjes s posla pa skupljas cistis i nemas vremena ni za vas dvoje ni za drustvo. A na detetu se vidi da mu je sve gore i gore. I onda polako, jedna po jedna stvar i doveli smo to u red. Mislim, nije to disciplina, nema tu puno toga na cemu insistiramo. Ali recimo crtaci se gledaju 2 puta dnevno i ti vidis da je dete ispunilo svoj dan mnogo kvalitetnije nego sto je to bilo do tada.

[XXL]

Dvoumio sam se treba li da otvorim novu temu ili da postujem na ovoj.

 

 

Moj problem je što sina od 4 i po godine, nikako ne mogu da uguram u disciplinu.

Stvari donekle dobro funkcionišu do 7 sati uveče.

U vrtiću se ne ponaša loše, kad izađemo napolje ili se zaigramo bude dobro.

Međutim dobro je samo dok se rade stvari koje se njemu dopadaju.

 

Oko 8 sati počinje večera, a on često ne želi ni da počne.

(Doručak i ručak ima u obdaništu i tamo je bolji).

Gađa se hranom i pored mnogih opomena.

 

Zube mu ne pada na pamet da pere.

Deset diverzija će smisliti da ih ne opere (gađanje papučama, grebanje roditelja,

kobajagi mu se kaki ili piški i slično).

 

U našem stanu sve je podređeno njemu.

U nekim porodicama otac ili majka su ti koji gledaju svoje program na TV, a dete tiho sedi i sluša.

Kod nas je obrnuto. Na TV-u su uvek dečiji programi.

Kada bi bilo drugačije on bi se pobunio.

 

Kada počne da me udara ili grebe, ja mu vratim,

ali onda se posvađam sa ženom koja me je blokirala stavom

da dete ne sme da se udara nikad.

Tako dolazimo do situacije da me sinčić bije, a ja ne smem da vratim.

 

Različito se ponaša prema mami i meni.

Nju često voli da grli i mazi, pa je tako apsorbuje i posle bezobrazluka i njene ljutnje.

Mene nema potrebu da mazi i grlo.

Uvek me doživljava kao rivala.

Poljubi me isključivo kada ga prepuštam vaspitačici u vrtiću.

Između mene i vaspitačice bira da se pripije uz mene,

međutim između mene i majke uvek bira majku.

 

Ne znam šta da radim sa tolikom količinom neposlušnosti.

Zbog obaveza prema detetu odavno ne izlazim nigde.

Tek kada ga uspavamo, što je oko 9.30 eventualno mogu da izađem u grad i vidim se s društvom.

Međutim s obzirom da sam umoran od celodnevne borbe, i da sam daleko od grada,

odustajem od izlazaka. (Imam 35 godina).

Jednom u 20 dana negde izađem, a često i prođe mesec bez ijednog izlaska.

 

Ne mogu dete da ostavim ženi dok još nije zaspao jer je njegova hiperaktivnost preveliki

zalogaj za nju.

Šta da radim da porodični odnosi budu skladniji, da uživam u roditeljstvu,

ali tako da ne budem rob detete kao sad.

iz iskustva neke moje raje, ja nisam imao taj problem, mogu ti reci na prvu, da je najveca greska roditelja ''dobar i losh'' policajac metoda. djeca su pametna, pametnija nego mi to vidimo i itekako skontaju gdje i kad mogu udariti. slican slucaj tvom slucaju, ali bas drastican je primjer nekih mojih drugova. djecaku majka bukvalno dozvoljava sta hoce, otac ne. ali majka onda pred djetetom grdi oca. rezultat: napravili od njega dijete koje bas niko ne gotivi. ima tu potrebu za nametanjem, jer jednostavno nema taj klik da nesto ne smije i da je nesto loshe uradio. mislim da se za pocetak trebas dogovoriti sa zenom da on nije nikakvo bozanstvo i da samo zajedno mozete da mu ''nametnete'' neku disciplinu. naravno da ga ne treba tuchi, niti mu vracati kad udara i grebe, ali mu uvediTE neku kaznu koju ce morati isposhtovati. zna on i sam sta nije ok da uradi, samo bira lakshi nacin, slabiju kariku. vidish primjer sa njegovateljicom i grljenjem i grljenem kuci, izbor izmedju tebe i zene. i ne dajite mu nikako ili sto manje secera. secer je kod zivahne djece stvarno poguban. cesto vidim primjere djece kojima se ne daju slatkishi i momente kad nekako dodju do njih. odjednom dijete ko navijeno, ko da motor dobije. ne dajem ti nikakav konkretan savjet, naravno, samo ti eto opisujem neke primjere.

[sreta-steta]

E ovo za secer mogu da potvrdim skroz! I to mi je rekao jedan Holandjanin sa kojim sam radio kao klincima ne daje secer posle 4-5 popodne, kaze prvo podivljaju, drugo nece u krevet pre ponoci. I onda sutradan imas neispavano dete, kenjkavo, umorno... Ja probao i funkcionise: slatkisi umereno i ne posle 5.

[Goran70]

Ajde i ja da napisem par zapazanja kao otac jednog petogodisnjaka.

Citajuci Blondivojev post prvo sto sam uocio je ta neuskladjenos oca i majke. Kao sto kaze rott mislim da trebaju nastupiti kao tandem, ako ikako moze. Druga stvar sto mi je pala na um je da te pitam u kakvim si odnosima sa zenom? Mislim u pogledu tih izlazaka? To mi je malo cudno. Zalis sto ne izlazis cesce!? I sam kazes da je do 7 uvece skoro sve u redu, a onda krecu problemi. Nekako bas onda kad bi ti da obavis to sto moras, das mu veceru, uspavas ga i onda mozes da izadjes. A zena? Pa ne ide to bas tako. I sam kazes njegova hiperaktivnost je prevelik zalogaj za nju. Iz toga zakljucujem da je to njen stav sa kojim si se ti slozio. A ja ne mislim da je on prevelik zalogaj za nju, vec joj smetaju ti tvoji izlasci, bude nervozna pa se ta njena ljutnja prenosi na malog i on pocinje da te gleda njenim ocima.

Popricaj sa zenom otvoreno, sta tebi smeta, sta njoj ... pa vidi.

[mrd]

@boldivoje
Priznali mi, ili ne nas se svet promeni za 180 stepeni kad maleni uterivaci mladosti stignu.
Kao prvo, preporucio bih ti da te izlaske sa svojim drustvom, proredis i svedes ih na zlaske sa svojom zenom, gde bi ste maleckog ostavili, nekome da ga pripazi, a vas dvoje izasli zajedno.
Drugo, slazem se da ga ne treba udariti, ali mu treba jasno staviti do znanja kakvo je ponasanje prihvatljivo, a kakvo nije. Sto se tice nicim izazvanih sankcija, tu ti i zena morate da odlucite i zajedno primenjujete iste metode, inace ode mast u propast.
Trece, nemoj damu dopustate toliko televizije, manje TV-a vise parka.

[Blondivoje]

O hvala na savetima.

 

Nekada smo žena i ja izlazili zajedno, ali sada je to nemoguće jer ne bi imao ko da čuva dete.

Osim toga žena još nije dala svoje ispite, pa svaki trenutak kad ja izvedem malog iskoristi da uči.

Ili izađe ona sama ili ja, a onaj drugi čuva dete.

 

Tašta ga ponekad pričuva, ali pošto ima imam svastiku sa posebnim potrebama (u pokretnim kolicima, bez moći govora)

tašta ipak mora da čuva svoju ćerku, pa ne može maksimalno da gleda unuče.

Moja mama bi mogla, ali pošto živi predaleko (oko 12-13 km) viđamo je na svakih 10 dana.

Odvedem malog kod svojih roditelja na svakih 7-8 dana na nekoliko sati.

Da ga vodim češće bio bi to preveliki trošak jer je taksi oko 1000 dinara samo u jednom pravcu.

(Žena mi je zabranila da uvodim malog u gradski prevoz jer su gužve (opasnost od gnječenja i pada u autobusu),

a i dete može da se zarazi u grupi mnogo ljudi.

 

Usklađivanje oko kriterijuma šta je dobro za dete je najveći problem.