svakako niko ko je dobrovoljno i rado prihvatio religiju nije isao s tim da prihvata ropstvo niti da time bezi od odgovornosti, neki ljudi je prihvataju jer im cini dobro, bar koliko ja znam, a ma koliko to tebi bilo tesko da prihvatis.
Svi koji prihvataju religiju, to cine jer su uvereni da im to donosi dobro. Medjutim, samo retki je prihvataju u zdravoj funkciji, dok se vecina oslobadja od odgovornosti kroz religiju, iako naravno nije svesna da to radi radi oslobadjanja od odgovornosti.
Postoji puno mehanizama kojima se kroz religiju covek oslobadja od odgovornosti.
To je sustina teme ovog topika.
Samo jedan od tih mehanizama je autoritarnost koju mnogi nalaze u religoznom iskustvu, a to znaci zadovoljenje potrebe da prebace na nekog drugog da ovaj misli umesto njega samog. To zadovoljenje im donosi srecu i mir o kojoj govori Jovan Lestvicnik:
“Poslušnost je vršenje dužnosti bez ispitivanja. To je dobrovoljna smrt, život bez radoznalosti, bez brige za opasnosti, nepripremljena odbrana pred Bogom, odsustvo straha od smrti, bezopasna plovidba, hodanje u snu. Poslušnost je grob volje a uskrsnuće smirenja. Kao da je mrtav, poslušnik ne odgovara niti razmišlja, bilo da se radi o dobrim stvarima ili o nečemu što izgleda zlo, jer će za sve odgovarati onaj koji je pobožno umrtvio njegovu dušu. Poslušnost je odustajanje od rasuđivanja pri bogatstvu rasuđivanja. ... Od pomisli koja ti predlaže da ispitaš ili da osudiš svog duhovnog oca, odskoči kao od bluda. Toj zmiji uopšte ne daj ni najmanje slobode, ni mesta, ni pristupa, ni početka. ... Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i naredili nešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju.” (Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica 114)
Izlazak iz tame srednjeg veka je bio rezultat suprotnog procesa, procesa prosvecenosti:
"
Prosvećenost je čovekovo napuštanje vlastite nezrelosti koju je sam sebi nametnuo. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. ... Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki deo ljudi, premda ih je priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja, ipak dragovoljno do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam ... dušebrižnika koji umesto mene ima savest ... onda, zacelo nije potrebno da se sam trudim. Nema potrebe da mislim kada mogu samo da platim; neko drugi će već za mene preduzeti mrski posao. ... Pošto su najpre zaglupeli svoju domaću stoku, brižljivo sprečavajući da se ta mirna stvorenja ne odvaže ni na jedan korak iz dupka u koji su ih zatvorili, ti tutori posle ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami. ... Svakom pojedincu je, dakle, teško da se izvuče iz nezrelosti koja je skoro postala njegova priroda. On ju je čak zavoleo, i nije za sada stvarno sposoban da se služi svojim sopstvenim razumom, jer mu nikada nije bilo dopušteno da taj pokušaj učini. Pravila i formule, ta mehanička oruđa umne upotrebe, ili, štaviše, zloupotreba njegove prirodne obdarenosti, jesu okovi neprestane nezrelosti. Onaj ko bi ih i odbacio, ipak bi napravio samo nesiguran skok preko užasnog šanca, budući da nije naviknut na tako slobodan pokret. Otuda ima samo malo onih kojima je pošlo za rukom da se vlastitim negovanjem svoga duha izbave iz stanja nezrelosti i da svoj hod ipak učine sigurnim." (Emanuel Kant, Um i sloboda, 43-44)
