80 replies to this topic

[SaleKostolac]

Rastko, zaboravljas jednu vaznu stvar. Da bi se suzbile zloupotrebe, mora da postoji volja da se to uradi. Svi DOS -ovci koje si nabrojao su koristili te monopole za uhlebljenje svojih, u glavnom nesposobnih, kadrova. A logicno je da vlasti mogu da suzbiju zloupotrebe u svim strukturama koje drze. Samo ako hoce. Kako bi suzbili zloupotrebe u monopolu koji bi, hipoteticki, imao neki privatni vlasnik zeleznice???
Tu je Katic potpuno u pravu.

Teoretski,to je OK...ali,veliko ali,kojim mehanizmom u Srbiji naterati vlast da se ponasa tako,dakle,odgovorno i domacinski? Mislim da taj recept 'ne pije vodu' ni u drzavama mnogo razvijenijim od Srbije...zato to i jeste samo teorija...

[Morton]

Teoretski,to je OK...ali,veliko ali,kojim mehanizmom u Srbiji naterati vlast da se ponasa tako,dakle,odgovorno i domacinski? Mislim da taj recept 'ne pije vodu' ni u drzavama mnogo razvijenijim od Srbije...zato to i jeste samo teorija...

Kojim mehanizmom naterati privatnog monopolistu da radi u korist drustva????

[SaleKostolac]

Ni to nije nemoguce.Za pocetak promeniti ovo 'Svi DOS -ovci koje si nabrojao su koristili te monopole za uhlebljenje svojih, u glavnom nesposobnih, kadrova. A logicno je da vlasti mogu da suzbiju zloupotrebe u svim strukturama koje drze'...Dakle,evolucija vlasti.Nisam ekonomista,stvari pokusavam da posmatram pragmaticki.

[Morton]

Ni to nije nemoguce.Za pocetak promeniti ovo 'Svi DOS -ovci koje si nabrojao su koristili te monopole za uhlebljenje svojih, u glavnom nesposobnih, kadrova. A logicno je da vlasti mogu da suzbiju zloupotrebe u svim strukturama koje drze'...Dakle,evolucija vlasti.Nisam ekonomista,stvari pokusavam da posmatram pragmaticki.

Ako vlast uspe da evoluira, kako ti kazes, onda moze da zadrzi monopole, i da njima upravlja na opste dobro. Ako ne moze to da radi, ne moze ni da kontrolise privatnog monopolistu. Miskovic ti je ziv primer.

Ovaj teren je veoma osetljiv. Strani monopolista bi mogao da zloupotrebi svoj polozaj da bi vrsio politicki uticaj u zemlji. Mnogo efikasnije nego kada je monopol u rukama drzave.
Seti se kako je iskljucena struja vladi Makedonije, pre par godina.

[Rastko]

Ne želim da ulazim u žustru polemiku, ali po mom mišljenju, potrebno je da svi udahnemo vazduh i oslobodimo se nekih predrasuda i neutemeljenih zaključaka.

Prvo, privatnik (bio on monopolista ili ne) postoji zato da bi svojim akcionarima doneo profit. To je celokupna njegova svrha, jedini ratio poslovanja, jedini cilj.

Pretvoriću to u sportski žargon. Đoković na O.I. želi da pobedi, da osvoji medalju (možda da zaradi). Na njegovom putu, raduju se ljudi koji navijaju za njega, raduju se oni koji vole tenis. Raduje se organizator jer može da dovede puno publike i sponzora. Publika se raduje lepom tenisu a sponzori uspešnom marketingu. Adidas i Wilson će prodati dres/reket više, JP Morgan će dobiti novog klijenta. Dakle, imamo CILJ (želja za pobedom pojedinca) i EKSTERNE EFEKTE (sve ove lepe stvari koje sam nabrojao).

Isto tako i u ekonomiji. Kompanija ima CILJ (profit za akcionare) i EKSTERNE EFEKTE: bolji proizvodi, inovacije, veća dostupnost proizvoda koji povećavaju zdravlje i sreću pojedinaca, rešavaju ovaj i onaj problem; potom, ako želi da pridobije klijente, kompanija sve više mora da razmišlja o društvenoj odgovornosti (CSR) itd. Ako je neka kompanija dominantna na svom tržištu, i dalje postoje EKSTERNI EFEKTI - ona mora da nastavi da bude kvalitetna (da ne bi došao konkurent), da ima povoljne cene (da ne uzima preveliku maržu jer će i ta marža privući konkurente) itd. Ipak, prirodni monopolista (i ovo je jedino tačno iz prethodnih postova) nema toliki podsticaj da bude kvalitetan niti da bude povoljan jer su prepreke ulasku na to tržište dovoljno velike da on može tome da se odupre.


Drugo, država postoji zato da bi obezbedila pravni poredak, štitila prava građana i kompanija na sudovima, itd. Čak i ako uzmemo da država ima obavezu da 'obezbedi ekonomsku klimu' - odnosno uredi sistem u koji će kompanije biti podstaknute da ulažu, država opet nema ulogu u menadžmentu (ili ne bi trebalo da je ima).

Država koja upravlja prirodnim monopolistom nema podsticaj (baš kao ni monopolista) da posluje konkurentno, jer joj je profitabilnost u većoj meri obezbeđena 'prirodnim' preprekama ulasku na to tržište (Ko će sad da gradi nove pruge da bi konkurisao železnici?). Ostaje tako samo jedna ideja - da će država BOLJE da upravlja nekom kompanijom, jer postoji pretpostavka da 'država radi za dobrobit društva'.

Zašto je ova pretpostavka pogrešna? - Iz prostog razloga što 'država' nema volju. Država postavlja upravni odbor, direktora i slično, koji je čovek sa dva izbora - ili će upravljati kompanijom profitabilno, ili će kompanijom upravljati neprofitabilno.

(SCENARIO A)
Ukoliko upravlja profitabilno, profit će ubirati država, ili će taj profit ići u reinvestiranje, ili u kupovinu socijalne sigurnosti / sticanje političkih poena. Dakle, ili ćemo imati bolju železnicu (A.1), ili će drug menadžer zaposliti više ljudi (A.2), ili će prihod ubirati država (A.3), ili će drug menadžer nameštati tendere i postati gospodin menadžer (A.4) ili ćemo imati tzv. specijalni scenario (A.5).

A.1 - Ovo je cilj koji može biti postignut ako država intenzivno troši svoje resurse u pravcu unapređenja tehnologija, kvaliteta usluga i slično.
A.2 - Ti ljudi će obično imati plate iznad proseka, često će biti birani po političkoj ili poznaničkoj pripadnosti (=korupcija).
A.3 - Ako prihod ubira država, menadžer neće imati nikakav podsticaj da nastavi sa profitabilnim poslovanjem već će pre biti podstaknut na ostale scenarije.
A.4 - Drug menadžer ako je sklon korupciji, uspevaće da pronađe zaobilaznicu iz postupaka javnih nabavki i trpati višak profita i svoj džep.

A.5 - Specijalni scenario podrazumeva da će menadžer naći idealan balans između kvaliteta usluga, profitabilnosti i stvaranja novih radnih mesta, da će eliminisati korupciju i poslovati profitabilno. Smatram da je ova mogućnost verovatna jednako koliko i da privatna kompanija sve to postigne.

(SCENARIO B)
Ovde postoji samo jedan varijetet - ako je kompanija neprofitabilna, troškove njenog poslovanja snosiće poreski obveznici, neproporcionalno korišćenju usluge. Tako smo svi plaćali pravljenje Yuga (bilo da smo se vozili u njima ili ne), a jedini dobitnici su bili kupci tog automobila (koliko god to uvrnuto zvučalo).


Ako privatna kompanija upravlja monopolistom, izvesno će biti sklona zloupotrebama dominantnog položaja koji obezbeđuju visok profit, ali će država biti u mogućnosti i na 'arm's length' da tog monopolistu (1) kazni, (2) natera da ustupi svoje resurse konkurentima, (3) spreči da dalje jača dominantan položaj.

[Method Man]

Растко,

Скоро сам читао о чешкој електропривреди.

Наиме, Чешка је могла да бира пре пар година: приватизација ЧЕЗ-а [за цену од око 3 милијарде евра] или да ЧЕЗ и даље остане државни монопол.

И шта су Чеси урадили? Захваљујући довођењу способног менаџмента тржишна вредност компаније је порасла на преко 20 милијарди долара. Дакле да су Чеси приватизовали ЧЕЗ - бацили би најмање 15 милијарди евра у ветар.

http://www.politika..../t21864.lt.html
"Čez" hoće "Kolubaru B"
Češki koncern gradi novu termoelektranu, otvara rudnik i modernizuje proizvodnju električne energije u Republici Srpskoj, za šta će utrošiti oko 1,5 milijardi evra
Prema tržišnim i poslovnim parametrima, "Čez grupa" je jedna od najmoćnijih energetskih kompanija u Evropi, čija vrednost, prema berzanskim podacima, iznosi oko 22 milijarde evra. "Čez grupe" poseduje dve nuklearne elektrane, 18 termoelektrana, 34 hidroelektrane, elektranu koja koristi solarni pogon i dve koje koriste snagu vetra. U ovoj multinacionalnoj kompaniji, koja je drugi izvoznik struje na Starom kontinentu, dosad su u zaštitu životne sredine investirali više od sedam milijardi evra.
http://www.politika..../t53660.sr.html
Шефу ЧЕЗ-а 26 милиона евра
Мартин Роман и група водећих менаџера добили високе награде зато што је њиховом заслугом вредност акција ове компаније вишеструко повећана
С обзиром на огроман раст вредности акција ЧЕЗ-а, који је у међувремену забележен и који је чак око осам пута виши него пре четири године, јасно је зашто су те награде менаџерима тако високе.

[Rastko]

Ja sam čitao ne 'jednom', nego veliki, veliki, veliki broj puta o državama čije su kompanije propadale, bivale subvencionisane kako bi opstale i slično. Poenta je - nije sporno da se može desiti da državni menadžment bude odličan - sporno je očekivanje da će uvek tako da bude. To očekivanje kocka se novcem poreskih obveznika. A takvo kockanje nema smisla.

Ako pogledamo naša društvena preduzeća dok su bila u državnim rukama (cementare, duvanska industrija, Sartid) i utvrdimo koliko njih je nastavilo da posluje profitabilno, ispostavlja se da je državna svojina običan rulet. E sad, isto kao što ne bih dao Cvetkoviću da ode u Vegas (jer sam 'čitao kako je 88-me dobio na pokeru s društvom'), tako mu ne bih dao ni da upravlja preduzećima u državno ime.

Uvek mi pada na pamet Telekom. Telekom ima poziciju na tržištu koja odzvanja profitom. I šta Telekom radi? Kupuje preduzeće uz regiona, Telekom Srpske tako što da ponudu sa 40% većom cenom - 180 miliona evra više - od narednog ponuđača. Kome će ta razlika biti naplaćena? Pa nama, ili nižim kvalitetom (mogao je taj novac da ode u investicije) ili većim cenama. Ono što je daleko spornije, to je što je cena u ponudi mogla da bude i 300 miliona veća - upravni odbor suštinski ne odgovara bilo kome.

[slow]

Ako privatna kompanija upravlja monopolistom, izvesno će biti sklona zloupotrebama dominantnog položaja koji obezbeđuju visok profit, ali će država biti u mogućnosti i na 'arm's length' da tog monopolistu (1) kazni, (2) natera da ustupi svoje resurse konkurentima, (3) spreči da dalje jača dominantan položaj.

Kao što si rekao, država nema volju, tako da je borba bezvoljnog sa voljnim unapred osudjena na propast (barem kod nas). Ko iz državnog aparata može da dirne Deltu, EFT, uvoznički lobi, banke? Niko...


inače, slažem se sa tobom da je državna imovina alajbegova slama i da je uspešno poslovanje državne firme u rukama boginje fortune

Edited by slowmotion, 23 August 2008 - 21:53.

[laufer]

Mislim da glorifikovanje privatne imovine ima smisla do nekog nizeg nivoa organizovanosti tipa restorana, prodavnice ili slicno. Na malo slozenijim strukturama nema garancije da ce privatna svojina sama po sebi biti efikasnija. Zapravo mislim da u tim vecim raznerama ni nema privatne svojine, da se ta krupna kolektivna vlasnistva koja dominiraju u savremenom svetu mogu smatrati drustvenim. Samim tim sto su razdvojene funkcije vlasnistva i upravljanja i sto to ne umanjuje efikasnost, dolazi do podrustvljavanja.

[Rastko]

Kojim mehanizmom naterati privatnog monopolistu da radi u korist drustva????

Propisima o sprečavanju zloupotrebe dominantnog položaja (član 82 Rimskog sporazuma)

Any abuse by one or more undertakings of a dominant position within the common market or in a substantial part of it shall be prohibited as incompatible with the common market insofar as it may affect trade between Member States.

Such abuse may, in particular, consist in:

(a) directly or indirectly imposing unfair purchase or selling prices or other unfair trading conditions;

(b) limiting production, markets or technical development to the prejudice of consumers;

© applying dissimilar conditions to equivalent transactions with other trading parties, thereby placing them at a competitive disadvantage;

(d) making the conclusion of contracts subject to acceptance by the other parties of supplementary obligations which, by their nature or according to commercial usage, have no connection with the subject of such contracts.

Sukladno tom članu izrečena je najveća pojedinačna kazna u istoriji prava konkurencije - 899 miliona evra.

[Method Man]

Небојша Катић

БЕОГРАДСКА ЛАКИРОВКА

Кредити које је Србија узела нису рационално коришћени како то теорија сугерише. Да јесу, све би пуцало од привредне активности, запосленост би бујала, а не би опадала из године у годину. Тешко је објаснити куда су отишле десетине милијарди долара узетих кредита као и приходи од продаје државне имовине

У Србији се, корак по корак, уобличава оригинални теоријски концепт везан за универзални проблем дужничких криза. Допринос домаћих економиста светској економској мисли би се могао назвати „београдска интерпретација” проблема задужености. По овом тумачењу, проблем спољног дуга није у његовој висини, већ пре свега у дужничкој структури.

Дужници се тако деле у две групе – у првој групи су привреда, банке и грађани, дакле приватни сектор, чије задуживање неће створити дужнички проблем. Приватни сектор зна шта ради, рационално се задужујe и мудро троши новац на своју корист и ползу домаће економије. Дужнички проблем настаје када се задужује нерационални дужник – држава.

У овом контексту, грађанин који је узео кеш кредит да би купио деци патике и мобилни телефон, а затим их послао на летовање у Турску, зна шта ради. С друге стране, држава која би узела кредит па направила пут или поправила пругу, вероватно не зна. Како је две трећине спољног дуга Србије везано за приватни сектор и мудре дужнике, нема места страху, без обзира на укупну висину дуга.

За последњих годину дана, дефицит биланса текућег рачуна којим су обухваћени сви некредитни девизни токови, повећан је за 70 одсто. Девизни одливи су тако премашили девизне приливе по свим основама (укључујући и дознаке емиграната) за готово пет милијарди долара. У истом периоду, дефицит трговинског биланса, најважније компоненте биланса текућег рачуна, повећан је за 44 процента. Свакога месеца Србија увезе око милијарду долара робе и услуга више него што извезе.

Ови негативни токови се рефлектују на спољни дуг Србије који је у последњих годину дана повећан за око 42 одсто, и сада је око 30 милијарди долара. „Класична” економија би у овим кретањима нашла много разлога за песимизам, па и панику. У складу са „београдском интерпретацијом”, разлога за бригу углавном нема.

„Београдска интерпретација” почива на неуништивом оптимизму њених промотора и несаломивој вери у рационалност приватног сектора и тржишта. Овакав приступ грубо и тврдоглаво игнорише искуства великих криза последњих деценија.

Велике економске кризе које су протутњале протеклих година настајале су најчешће у приватном сектору. Aко се изузму искуства Аргентине и Русије, остале кризе имају мало везе са задуживањем државе. Актуелна криза на тржишту хипотекарних кредита у САД је резултат неодговорности приватног сектора – банака и грађана дужника.

За Србију, али и транзиционе земље уопште, свакако је најпоучније и најважније искуство велике економске кризе која је тешко погодила југоисточну Азију 1997. и 1998. године. И ова криза је везана за задуживање приватног сектора.

Прецењени курс локалних азијских валута довео је до огромног дефицита биланса текућих плаћања. Уз то, привреда и грађани су се задуживали у страној валути на локалном тржишту. Високе домаће камате су стимулисале прилив свих облика капитала, поготово шпекулативног. Дефицит се неко време могао финансирати ино задуживањем, тим пре што су економије у региону биле у експанзији. Оног тренутка када су повериоци проценили да је финансијски ризик коме су изложени превелик, прилив кредита је престао, а капитал је нагло почео да напушта земљу. Огроман одлив девиза довео је до великог пада вредности локалних валута. Трошкови сервисирања иностраних кредита исказани у локалним валутама страховито су нарасли, неликвидност је постала свеопшта, и отпочео је процес ланчаних банкрота.

Сви кључни елементи велике азијске кризе данас су присутни у Србији и не смеју се игнорисати. Србија спада у мању групу транзиционих земаља које нису научиле важну азијску лекцију.

Економске кризе у државама у развоју по правилу настају као последица континуираног дефицита платног биланса и раста спољне задуженост. У таквом амбијенту, судбина државе је у рукама иностраних кредитора и виси о концу њихове спремности да (стимулисани високим каматама) обезбеђују прилив кредита на који се економија навикла. Када се из било ког разлога, економског или политичког, прилив кредита успори или заустави, избија криза која се у првом кораку манифестује као платнобилансна и валутна. Смањен кредитни прилив и нагло повећан одлив капитала доводе до прекомерног и неконтролисаног пада вредности домаће валуте који се више не може зауставити интервенцијом централне банке. Одмах потом, валутна криза прераста у дужничку. Страдају сви, па и они дужници који су кредите користили рационално. У кризама ове врсте, савршено је свеједно каква је дужничка структура и да ли више дугује приватни сектор или држава.

„Београдска интерпретација” даје подстицај неодговорном игнорисању дефицита платног биланса и задужености. Кредити које је Србија узела нису рационално коришћени како то теорија сугерише. Да јесу, све би пуцало од привредне активности, запосленост би бујала, а не би опадала из године у годину. Тешко је објаснити куда су отишле десетине милијарди долара узетих кредита као и приходи од продаје државне имовине. Србија је земља пропале инфраструктуре, трагично ниске запослености, прекомерне потрошње, растуће задужености грађана и страховите емиграције. Олака лакировка коју нуди део српске економске мисли је лоша услуга друштву и компромитација струке.

финансијски консултант

Небојша Катић
[објављено: 26/08/2008.]

[laufer]

Je l to na pomolu jedna polemika.
http://www.politika....o-da-ne.sr.html

[Method Man]

Izgleda da jeste
http://www.politika....olemika.sr.html

Небојша Катић

Промашена полемика

Оно што оспоравам јесте теза по којој су приватни дужници по дефиницији мудри и економски рационални. Тренутна финансијска криза у САД далеко снажније него ја „оспорава” ту исту тезу

Осврћући се на мој текст „Београдска лакировка” (26. 8. ’08), професорка Даница Поповић је написала одговор под насловом „Београдска лакировка, како да не” (3. 9. ’08). Бојим се да је мој чланак прочитан више љутито него пажљиво и да су зато прекршена основна правила коректне полемике.

У свом тексту, професорка Поповић грубо игнорише основну тезу мог чланка. Његова суштина је везана за механизам настајања дужничких криза и сажето цитирана, гласи: Економске кризе у државама у развоју по правилу настају као последица континуираног дефицита платног биланса и раста спољне задужености... У кризама ове врсте, савршено је свеједно каква је дужничка структура и да ли више дугује приватни сектор или држава.

Професорка Поповић погрешно цитира мој текст: Тамо је, наиме, писало да „део српске економске мисли” погрешно сматра да српски проблем задужености више није горући проблем. Тамо, наиме, то није писало.

Мој текст је полемисао са следећим ставом – како се у Србији интензивно задужују привреда, банке и грађани (а не држава), нема опасности од дужничке кризе, јер ови дужници знају шта раде. Ово нису економски аргументи и немају упориште у искуству. Да, такву аргументацију сматрам идеолошком компромитацијом струке. Нетачност таквог приступа илустровао сам примером велике финансијске кризе у југоисточној Азији 1997. године.

Са мојом кључном тезом професорка Поповић не полемише. Она полемише са тезом које у чланку нема: На шта ћу ја да потрошим свој доходак, је ли рационално куповати патике и ићи на летовање, најбољи одговор дао је наш дивни Ташко Начић у једној реклами, рекавши „Шта вас се само тиче“!

Мој текст не доводи у питање право дужника да своју плату или узети кредит троши како жели. Оно што оспоравам јесте теза по којој су приватни дужници, по дефиницији, мудри и економски рационални. Тренутна финансијска криза у САД далеко снажније него ја „оспорава” ту исту тезу.

Госпођа Поповић даље каже: У тексту г. Катића пише да је српски спољни дуг у последњој години повећан за око 42 одсто, и сада износи око 30 милијарди долара. У првом тренутку, као да ме је ударио гром: управо сам била завршила извештај о српској задужености, а ти бројеви ми уопште нису остали у сећању.

Цифре које сам поменуо нису у сећању професорке Поповић, али су у статистичким извештајима Народне банке Србије. Укупан спољни дуг је 30. јуна 2008. износио 29,5 милијарди долара, док је годину дана раније био 20,7 милијарди долара. Ово је раст од око 42 одсто.

Пошто је ефекат грома минуо, професорка закључује да ја правим незналачку грешку будући да динамику раста дуга Србије везујем за долар: Као што нико озбиљан из струке не би приказивао доларску динамику било чега, а некмоли затим још да окриви друге како те алармантне резултате не схватају озбиљно!”

Економска струка узима долар веома озбиљно. Реч је о најважнијој светској валути и статистика користи долар у свим међународним прегледима. ММФ, на пример, прави исту „незналачку” грешку, па спољни дуг, као и све остале макроекономске показатеље Србије, исказује у доларима. Долар се већ деценијама користи у међународној статистици, што омогућава континуитет и хомогеност података и олакшава макроекономску анализу и поређења. Вредност долара варира у времену, али тренутни пад долара не дискредитује његову статистичку вредност, као што је неће дискредитовати ни његов раст. Исказивање домаћег дуга у еврима неће битно поправити дужничку позицију Србије.

Професорка затим држи час: Е сад, само да вам покажем колико таква анализа даје апсурдне резултате. Српски бруто домаћи производ по становнику порастао је са 4.300 долара у 2006. на око 5.500 долара током 2007. године, што ће рећи да је годишњи доларски per capita раст износио 28 одсто, што нико нормалан (из струке) никада не би изјавио!

Ово је лош пример за илустрацију тезе о „лошости” долара за анализу. Овде је реч о проблему апсурдно прецењеног динара у амбијенту високе српске инфлације. Ова анализа не дискредитује долар, већ динар. Проблем на који професорка указује јасно је видљив и када се домаћи БДП мери евром.

Када је реч о градњи путева у Србији, професорка Поповић се залаже да то ради приватни сектор. Нажалост, прича о приватном сектору који гради путеве по Србији је управо добила тужни епилог пропадањем концесије. Инфраструктура Србије је у очајном стању, а испред Министарства за инфраструктуру нема редова. Нико се не утркује како би уложио капитал у српске путеве или пруге. Држава ће морати да их гради, не зато што то воли или је идеолошки боље, већ зато што нико други неће. То је искуство и највећег броја европских земаља.

Коначно, професорка износи тезу да г. Катић већ неколико пута износи катаклизмична предсказања, да би се онда оградио како су то само хипотезе (Мистерија привредног раста, 30. октобра 2007. године).

Надам се да читаоци „Политике” који прате моје чланке немају никакву дилему у вези са ставовима које исказујем. Они могу бити погрешни, али су, верујем, кристално јасни и конзистентни у песимизму без ограде, а још више у критици неолибералне идеологије. А о томе је овде реч, зар не?

Финансијски консултант

Небојша Катић
[објављено: 05/09/2008]

[Rastko]

Овде је реч о проблему апсурдно прецењеног динара

Nekako ne dobijam odgovor, hoćemo da se menjamo - dam 1000 Eura za 120.000 dinara!

[Method Man]

Специјално за Растка:

"Nikad nisam dobro razumeo zašto neka država svoju ekonomsku politiku zasniva na stabilnosti kursa i cena. Kada sam u Hrvatskoj pitao zašto toliko brinu o stabilnosti kune, umesto o zaštiti proizvodnje, odgovaorili su mi da se jaka i stabilna valuta tretira kao stvar prestiža države i tadašnjeg predsednika Hrvatske." / Jože Mencinger

”Pa, šta?!” – reagovao je uz osmeh prof. dr . Jože Mencinger, ”otac” slovenačke tranzicije, na podsećanje da se Slovenija po ekonomskim slobodama sada nalazi tek na 58. mestu u svetu i 27. u Evropi.

- Ma, to je ekonomska sloboda za strance, a ne za domaće stanovništvo. Ona je jednako ideološka tvorevina kao što je to nekada bilo samoupravljanje, objašnjava ugledni ekonomista i direktor ljubljanskog Ekonomskog instituta (između ostalog, bio podpredsednik prve slovenačke vlade, ostavku dao uoči osamostaljenja), i navodi primer:

- Estonija je na tim lestvicama ekonomskih sloboda uvek bila u vrhu, Slovenija jako pozadi, a mi njih šišamo u socijalnim prilikama. Pre mesec dana sam bio u Estoniji i iznenadio sam se koliko je Talin uređen i čist. Ali, čim kročiš iz njega, golim okom vidiš da stvar nije toliko dobra. Socijalne razlike su ogromne, to potvrđuje i statistika. A Slovenija po socijalnoj koheziji i ekonomskoj uspešnosti ulazi u kvadrat skandinavskih zemalja.

Slovenački model tranzicije se smatra najuspešnijim među istočnoevropskim zemljama, a upravo su Slovenci bili najneposlušniji prema uputima i savetima iz inostranstva...

- Odbacili smo sve nauke koje smo dobijali od međunarodnih institucija, MMF…Slovenija se uhvatila u koštac sa problemima drukčije nego su joj savetovali raznorazni eksperti iz sveta.

Najurili ste i slavnog eksperta Džefri Saksa…

- Oko privatizacije Saks je bio na jednoj, ja na drugoj strani. On je bio za naglu privatizaciju, a ja za postepenu. Uostalom postepenost je bila ključna stvar u svim našim tranzicijskim poslovima.

To je taj sada već čuveni slovenački ”gradualizam”?

- Da. Opredelili smo se za gradualizam i u promeni sistema i u ekonomskoj politici. Dakle, sve postepeno, bez naglih rezova i uz prvenstveno oslanjanje na vlastite snage.

Praktično, poštovali ste Marksovu maksimu da ”novo nastaje u krilu starog”?

- Srećna okolnost je bila da smo imali najbolju poziciju na startu. Slovenija je već imala mnoge elemente tržišne privrede koji su nastali reformama u Jugoslaviji, a istovremeno je bila i najrazvijenija republika, otvorena prema svetu, naročito prema Zapadnoj Evropi. Imala je industriju raspršenu po celoj državi, s radnicima koji su napola ostali seljaci, što je stvaralo uslove za socijalno stabilno društvo. Dobro smo iskoristili ono što smo imali u Jugoslaviji, dakle, društvenu svojinu i samoupravljanje. To godinama nismo odbacivali.

Posle osamostaljenja Slovenija je preko noći izgubila 57 odsto tržišta…

- To se na neki način nadoknadilo, jer je u Evropskoj uniji tada situacija bila dobra. Mi smo praktično dobili sve jugoslovenske kvote, pošto smo jedini mogli da ih iskoristitimo.

Slovenački model privatizacije bio je protiv prodaje strancima…

- Osnov svake privatizacije je da se nađe odgovoran vlasnik, a to se ne može preko noći. Otud smo se odlučili za rešenje koje je bilo protiv prodaje strancima, a koje omogućavalo da većina preduzeća ostane u pretežnom vlasništvu zaposlenih i menadžera. To je bilo dobro za najveći broj firmi. Privatizacija u Sloveniji je prošla sa manje štete nego u bilo kojoj drugoj istočnoevropskoj državi.

Šta je nacionalni interes u tranziciji?

- Moje stanovnište je jako jednostavno: prodaj ono što moraš prodati, ne prodaj ništa što ne trebaš prodati. Kod nas je bila situacija da ne treba prodati puno stvari, jer su preduzeća sama mogla preživeti. Slovenija je karakteristična po tome što je uglavnom zadržala imovinu, pogotovo u bankarskom sistemu.
Domaće banke su strateški nacionalni interes?

- Naravno. U zapadnim zemljama, iznimka je samo Luksemburg i delimično Engleska, samo je 23 posto banaka u stranom vlasništvu. Dakle, banke u zapadnim zemljama su većinom u domaćem vlasništvu, dok je u istočnoj Evropi bankarski sistem u stranim rukama, izuzev u Sloveniji. Ti koji su kupili banke po istočnoj Evropi, i sami priznaju da je profit u nezapadnim zemljama bar dva puta veći od onog u zapadnim.

Zašto su onda banke tako masovno prodate strancima?

- Banka nije neki sistem ili grana koju mi ne bi mogli sami da pravimo. Tu nema neke velike tehnologije koju bi mi trebali prihvatiuti sa Zapada. Nema razloga zbog kojih se domaći bankarski sistemi prodaju. Tu su se napravile najveće greške, zbog toga se iz tih zemalja odliva veliki deo društvenog proizvoda. Uostalom, upravo je veliki deficit u platnom bilansu ona osnovna karakteristika novoprimljenih istočnih članica EU. I ako pogledate otkud su ti deficiti, vidjećete da oni proizlaze iz transferiranja profita.

Uvođenje fleksibilnog ili tečnog kursa tolara, smatrate najznačajnijom ekonomsko-političkom odlukom…

- Evo, posle 13 godina se pokazalo da je ta odluka zaista bila prava. Nikad nisam dobro razumeo zašto neka država svoju ekonomsku politiku zasniva na stabilnosti kursa i cena. Kada sam u Hrvatskoj pitao zašto toliko brinu o stabilnosti kune, umesto o zaštiti proizvodnje, odgovaorili su mi da se jaka i stabilna valuta tretira kao stvar prestiža države i tadašnjeg predsednika Hrvatske.

Fiksni kurs, ipak, doprinosi stabilizaciji…

- Samo na kratko. Takav kurs je bio svojevremeno i Anti Markoviću osnov za stabilizovanje. I stvarno, od decembra 1989. kada je inflacija bila čak 50 odsto na mesečnom nivou, do aprila iduće godina ona je smanjena na nulu. Odjednom smo postali bogati. Ali, to je kratko trajalo. U vreme Markovića preduzeća su propadala zbog kursa. Fiksni kurs ništa ne rešava, a ostavlja strašne posledice.

GREŠNA ISTORIJA
- Naša sreća je da nismo imali slavnu istoriju. Jer, to što nemamo takvu istoriju napravilo nas je manje više pragmatičnim.

Ali ne i bezgrešnim?

- Na našu sreću, ni jedna slovenačka vlada u poslednjih 15 godina nije napravila neku sudbinski ozbiljnu grešku. Po meni, dve su greške najveće. Prva je u vezi Ljubljanske banke. Ukazivao sam od početka da će nas neispunjavanje obaveza mnogo više koštati, nego što se dobilo ili uštedelo, ali me nisu poslušali. Sada se polako uviđa da da se skupi ceh toj grešci mora, pre ili kasnije, platiti. Druga velika greška su ”izbrisani”. Zaista ne razumem zašto se ta nepravda još nije ispravila.

SKANDINAVCI
- Kad sam putovao po Švedskoj, Danskoj, Norveškoj i Finskoj, najviše me začudio njihov standard. Naime, njihove kuće su mnogo manje i skromnije od naših, voze manje luksuzne automobile od nas. Čudio sam se: pa, kada su tako skromni, gde onda ostavljaju ili na šta troše pare? Očito, takav skromniji standard ih sasvim zadovoljava. Poučno.
Jako mi se svidela još jedna stvar. Recimo, svaki taksista koji me vozio smatrao se meni potpuno ravnopravnim. Jer, bilo kakav posao da rade, Skandinavci se osećaju sasvim ravnopravnim sa drugima, kako sa sunarodnicima tako i sa strancima. Baš poučno.