865 replies to this topic

[Unbeliever]

The streetsweepers of Prishtina

Who could know the town better
With the sandalled feet of children
On tank tracks

With the mouths of little boys
Drinking water
From teargas cartridges
Who could know the town better
Than those who wash it at night
And cannot cleanse its wounds

No one
More than the clotted veins
Which turn pale in the morning
In the eternally busy vaults
Of Europe’s morgue

Eqrem Basha.

[Ivan Conkin]

GORA SAM

Gora sam nego sto ti o meni zboriš
No postoji mucna tajna
ti plamenom plavim goriš
kad mene opaziš slucajno

Ti u ognju plavom, preplavom,
žive vrele zaljubljenosti
mrmljaš s gorcine dosta
rieci o meni loše

No, ja gora sam nego što ti o meni zboriš
No postoji mucna tajna
ti plamenom plavim goriš
kad mene opaziš slucajno

A tu lomacu plavu
upravo sam ti ja užegla
da ti se ne smrkne nad nebom
kada te budem nadrasla

Da, gora sam nego što ti o meni zboriš
No postoji mucna tajna
Ti plamenom plavim goriš
kad mene opaziš slucajno.

Edited by Ivan Conkin, 05 February 2008 - 00:09.

[dare...]

Mika Antić. Za sve koji traže "Serenada", a "Senka", za sve koji su našli... (ili bar tako misle...)


SERENADA

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.




SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.



Mika Allmighty

Edited by dare..., 11 February 2008 - 08:56.

[brdooo]

DALEKO OSAMLJENO DRVO

Daleko osamljeno drvo
Daleko osamljeno drvo
Ko zna preko koliko voda
I brda
Ti si moja prava pesma.
Do tebe je stigla moja tišina
Sva osamljena
I pusta.
I pogled moj upirem u tvoje grane, večno,
Sav plav
Od razdaljine.
Hoću li preko vode moga plača
Hoću li preko brda moga bola
Jednom
Samo jednom
Sviti svoju granu
Daleko osamljeno drvo
Daleko osamljeno drvo.

Raičković

[Sigmund]

ВРАТИЋЕ СЕ ТАМНЕ ЛАСТЕ


Вратиће се тамне ласте на твој балкон,
да свију гнездо у пролећни дан,
и опет ће крилом по прозору живо
дозивати на нас;

али оне које посматраху твоју
лепоту и среће моје чар,
оне што нам знаху име... те се неће
вратити никад!

Вратиће нам се опет пузавице густе
по зиду твог врта да рашире хлад,
и предвече цвет им још лепше ће оне
расцветати плав;

ал оне што беху окићене росом,
с којих гледасмо како свака кап
трепери и пада као суза дана,
та неће никад!

Вратиће се љубав... у слуху ти опет
зачуће се плачних речи глас,
и срце ће твоје пробудити можда
из дубока сна;

ал ја нем, занесен и на коленима,
као да за Богом обузе ме страст,
вољах те и нико волети те неће
тако као ја!

Густаво Адолфо Бекер

[Schrodinger]

Magline hvalite Gospoda (Psalam 149)


Hvalite Gospoda
magline slične pahuljicama na fotografskim pločama
Hvalite Gospoda
Sirijus i njegova družbenica
i Arktur i Aldebaran i Antares

Hvalite Gospoda meteoriti
i eliptične putanje kometa
i veštački sateliti
Hvalite Gospoda
atmosfera i stratosfera
iks zraci i Hercovi talasi
Hvalite Gospoda
atomi i molekuli
protoni i elektroni
protozoe i radiolari

Hvalite Gospoda
kitovi i sićušni podvodni organizmi
Hvalite Gospoda
ptice i avioni
Hvalite Gospoda šestougaoni kristali snega
i smaragdne prizme boje bakarnog sulfata
- u elektronskom mikroskopu –
fluorescentne biljke na morskom dnu
alge slične dijamantskim ogrlicama
Diadema Antillarum
Anurida maritima i Ligia exotica

Hvalite Gospoda
Rakova obratnica i polarni krug Arktika
oluje Severnog Atlantika i Humboldtova struja
senovite prašume Amazona
ostrva Južnih mora
vulkani lagune
i karipski mesec iza palmine siluete
Hvalite Gospoda
demokratske republike
i Ujedinjene nacije
Hvalite Gospoda
policajci i studenti i lepe devojke
Njegova slava prevazilazi zemlju i nebo
teleskope i mikroskope
Aliluja


-- Ernesto Kardenal

Edited by Schrodinger, 16 February 2008 - 02:55.

[Sigmund]

ЖЕЛИШ ЛИ ГОРЧИНОМ ДА ТЕ НЕ ОЖУЧИ

Желиш ли горчином да те не ожучи
тај нектар пријатни?
Онда, удиши га, приближи уснама
и остави затим.

И желиш ли да на љубав ову
сачувамо осмех мио?
Онда, волимо се сад силно а сутра
занавек се растанимо!

Густаво Адолфо Бекер

[villiem]

Awake

Shake dreams from your hair
My pretty child, my sweet one
Choose the day and choose the sign of your day
The day's divinity
First thing you see

A vast radian beach in a cool jeweled moon
Couples naked race down by it's quiet side
And we laugh like soft, mad children
Smug in the wooly cotton brains of infancy
The music and voices are all around us

Choose they croon the Ancient Ones
The time has come again
Choose now, they croon
Beneath the moon, beside an ancient lake
Enter again the sweet forest, enter the hot dream
Come with us

Everything is broken up and dances

Jim

[M.M.]

Ja sam vise ljubitelj proze, ali imam neke favorite koje cu samo pomenuti, ne i navoditi. Docoravila bih se, jer sam ionako opteretila oci citajuci neke od navedenih. Mozda mi je najbolja pesma naseg pesnistva Santa Maria Laze Kostica - savrsenstvo zvuka i znacenja. Volim Disa skoro ceo zivot. A.B.Simic mi je odlican. I Rakiceve Simonida (dobro da mi se ukus tu poklopio sa nekim ko je stavio to isto) i Na Gazimestanu, zbog kojih sam, da budem iskrena, plakala, sto me je prilicno iznenadilo od pesama, opisivanih kao patriotske.

[Sigmund]

БАРБАРА

Сећаш ли се Барбара
Падала је киша непрестана
Над Брестом тога дана
А ти си ишла насмејана
Покисла озарена очарана
Под крупним капима кише
Сети се Барбара –
Сретох те у улици Сијама
Смејала си се
И ја сам се смејао
Сећаш ли се Барбара
Нисам те познавао
А ниси ни ти мене
Сећаш ли се
Сети се тога дана
И не заборави га
Један човек испод неке капије
Заклоњен
Викнуо је твоје име
Барбара
А ти си потрчала ка њему по киши
Покисла озарена очарана
И бацила си му се у загрљај
Сећаш ли се Барбара
Не љути се што ти кажем ти
Јер ти кажем сваком кога волим
Па чак и ако га не познајем
Сећаш ли се Барбара
И не заборави никад
Ту кишу тако благу и тако срећну
На твоме лицу срећну
Над тим градом срећним
Ту кишу над морем
Над арсеналом
Над бродом из Цесана
О, Барабара
Велика је свињарија тај рат
И шта је са тобом сада
Под кишом од гвожђа
Ватре, челика, крви...
А онај који те је стезао у загрљају
Заљубљено
Да ли је умро, нестао или је још жив
О, Барбара
Још увек пада киша над Брестом
Као што је падала некад
Али није исто, јер све је порушено
То су само посмртне капи кише
Ужасне и очајне
А није ни онај потоп више
Гвожђа, челика, крви...
Већ просто киша из облака
Који нестају као пси
Као пси које односи
Водена струја из Бреста
Да иструле негде далекко
Врло далеко од Бреста
Од кога није остало ништа.

Жак Превер

[therrarrius]

Kaži, šta mori tvoje zore?

"Čudan san. Napolju stoji
nešto divno
crno
a blješti
znam da je zlo
ali je divno".

Tvoje staze tjeraju dim u pluća
tvoji nemiri moj su katran
ovisnik o nikotinu
zato prićaj dalje.

"Ja prilazim
polako dodirujem
materiju koju ne definišem
vuka koji ne reži
i koji stoji na dvije noge".

Nastavi gledati u sutra
prestani gledati u zidove
tvoji dani tek počinju
ko je misterija?

"Okreče se
grimasa poput smijeha otkriva
lice koje znam
lice sa kojim se budim svake zore".

Sada se treseš
tvoja okna otvaraju mrak
tvoje oči gledaju u dubine
nisu vrata zatvorena
tvoje su slutnje otvorene.

"To sam biće ja
za stoljeće ili više
ne znam ali snovi su moj neprijatelj
nesanicu prizivam da me grli".

Ja

Svakako da volim poeziju, divna tema.

[Unbeliever]

iz "Twenty Poems of Love"

I can write the saddest lines tonight.

Write for example: ‘The night is fractured
and they shiver, blue, those stars, in the distance’

The night wind turns in the sky and sings.
I can write the saddest lines tonight.
I loved her, sometimes she loved me too.

On nights like these I held her in my arms.
I kissed her greatly under the infinite sky.

She loved me, sometimes I loved her too.
How could I not have loved her huge, still eyes.

I can write the saddest lines tonight.
To think I don’t have her, to feel I have lost her.

Hear the vast night, vaster without her.
Lines fall on the soul like dew on the grass.

What does it matter that I couldn’t keep her.
The night is fractured and she is not with me.

That is all. Someone sings far off. Far off,
my soul is not content to have lost her.

As though to reach her, my sight looks for her.
My heart looks for her: she is not with me


The same night whitens, in the same branches.
We, from that time, we are not the same.

I don’t love her, that’s certain, but how I loved her.
My voice tried to find the breeze to reach her.

Another’s kisses on her, like my kisses.
Her voice, her bright body, infinite eyes.

I don’t love her, that’s certain, but perhaps I love her.
Love is brief: forgetting lasts so long.

Since, on these nights, I held her in my arms,
my soul is not content to have lost her.

Though this is the last pain she will make me suffer,
and these are the last lines I will write for her.

- Pablo Neruda

[avramova]

Zaista je jedna od najlepshih na svetu
Evo je i u prevodu


Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.

Napisati na primjer: "Noc je osuta zvijezdama i drhte,plava, nebeska tijela u daljini."

Ponocni vjetar kruzi nebom i pjeva.

Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Volio sam je, a katkada - i ona je mene voljela.

U nocima k'o sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.

Ona me voljela, i ja nju sam katkada volio,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oci.

Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Misliti da je nemam. Osjetiti da sam je izgubio.

Cuti beskrajnu noc, jos beskrajniju bez nje.
A stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.

Sto znaci da je moja ljubav nije mogla sacuvati.
Noc je osuta zvijezdama i ona nije uz mene.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja se dusa ne moze pomiriti da sam je izgubio.

Moj pogled je trazi, kao da je zeli pribliziti.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.

Ista noc bjelinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad, vise nismo isti.

Vise je ne volim, zbilja, a koliko sam je volio.
Moj glas je trazio vjetar da dodje do njena sluha.

Drugome. Pripast ce drugome. K'o nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno cisto tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zbilja, a mozda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.

Jer sam je u nocima k'o sto je ova drzao u svom narucju,
moja se dusa ne moze pomiriti s tim da sam je izgubio.

Makar ovo bila posljednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

(Pablo Neruda, 1924.)

[Pareidolia]

Epilog - Mika Antic


XLIX


Vodopad ima bradu kao L. N. Tolstoj.

To se,
u stvari,
jutro po sobi peni
i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj zeni
da je zivot nesto prosto u meni.
A nije bas tako prosto.

Ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir.
A nasli su me u krugu.

Nasli su me, posle lutanja,
Srozanog od vriska do saputanja.

Prosao je oktobar.

Medju nogama drveca
polako zaudara na vlagu
i krv.

Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut poste
za moje preminulo najrumenije doba.

Sedite malo kraj mene.
Vidite: opet sam dobar.

Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,
kao streljanom vojnom beguncu.



L


Proletele su ogromne zlatne kocije
kroz nase utrnule oci,
a mi ih sacuvali nismo.

Nesto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
gorko od smeha
i preslatko od placa.

Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospodjici
napisem jedno pismo,

onako malo nostalgicno,

onako kako to pisu
senilni penzionisani admirali
svojoj preziveloj posadi
sa potopljenog razaraca.


LI


Gospodjice,
kazacu,
gospodjice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Ovde opet cvece pokojno
prodaju razliveno u parfemske flase.

Sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
isamarao drvored
i oko odzaka se pleo.

Gospodjice,
kazacu,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasosem,
to sto sam odjednom sed
ne znaci da sam beo.


LII


Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
Po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

Da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?



LIII


Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa
i sna.

Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji buduci sinovi
naslede boju mog glasa
i kceri da nose moju tugu
u prslucicima od svile.

Voleo bih da ipak negde sacuvas
sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da proneses moje prezrele oci
kroz tisinu svih tudjih ociju
i tudjih stanova.

I moj oktobar kroz sve tudje aprile.


LIV


Ovde kod mene
dani imaju opor ukus piva
i dosade.

Ponekad kaplju kise,
cudno,
spokojno.

Nemam volje ni da zivim ni da se ubijem.

Sasvim sam nalik na ladju
koja luta bez posade
i ne zeli da zbrise
sa svoga okna nesto pokojno,
nesto zauvek izbrisano,
nesto golubije.

Mozda je dobro jos i ovo da znas:
zene nemaju pravo
posle tebe nista da uobrazavaju.

Nekad prvi zutokljunac republike,
danas:
mogu da dignem zarozane carape
licno i samoj bogorodici,
u dostojanstvo presvucen oberucke.

Sve moje neznosti i gluposti
jos uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava stenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospodje kucke.

Sasvim sam zakopcan:
od sluzokoze – do duse.

Ova 32 zuba jos uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuse.


LV


Ti ces me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!

Uplaseno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad neko naidje
da me nespetno pazi,
neko, kome ja, zaista, naivno,
zaista bez zlih namera,
vec posle druge case otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do moga usijanog temena.

Nkome nemoj reci,
ali dok lezim ovde kao ispraznjen sarkofag
i nesto mudrujem o sreci,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.

I dok umire drvece
i susnezice po liscu gazi,
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena.


LVI


Mozda mi neces verovati:
i sa hotelima sam raskrstio,
sasvim neopazeno.

Svi mi hoteli nekako lice na istu bajku
i postelje u sobama
smeskaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti nacin brinu,
onako malo rodjacki,
kad im laku noc kazemo.

Svi mi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao nista vise da ti javim.

Pijana od hladnoce, subotnja noc se valja.
Satovi su davno povecerje odsvirali.

Dalje,
zaista,
ne bih imao nista vise da ti javim.

Jedino,
mozda to:
da si ostala najlepsa medalja
iz najlepseg rata
u kojem su mi srce amputirali.


LVII


Gospodjice,
ja nisam za tobom bio onako obicno
gimnazijski zanesen.

U meni je sve do predaka minirano.

Inace,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.

Dozvoli da se, zato,
zbog necega u sebi
nasmesim, u ovu jesen,
pomalo krisom,
kroz suze,
pomalo demodirano,

ja,
tvoj najnezniji pastuv medju pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik medju pastuvima.

[Snovidjenje]

Ako ti misli ikada,
slučajno ili namerno,
ka meni u susret krenu,
voleo bih da ispraćene budu
osmehom sa tvojih usana...
Dopustiti neću,
da olako padnem
u ruke zaborava...
Pamtićes me bar
po jednom stihu
iz ovih, tvojih pesama...
A Sunce će i dalje
igrati sa Zemljom
svoj večiti, mistični tango,
i niko nam ne može reći,
šta nas na sledećem
koraku čeka...
Ali, neka se sada,
baš zbog nas,
nad greškama svojim,
bar malo zamisli sudbina...
Jer, bilo šta da se desi,
ti ćes uvek meni biti
ono što sad meni jesi...
Ljubav moja, jedina...

Edited by Snovidjenje, 14 March 2008 - 18:36.