Posted 25 May 2007 - 23:54
...
Todor Kuljic / NOVA KULTURA SECANJA
Sa preradom proslosti menja se i vizija buducnosti. Buducnost se moze shvatiti kao ponovno uspostavljanje proslog, kao napredak ili kao revolucija. To su tri glavne vizije. Danas je buducnost apsolutno neizvesna, i upravo ova nepoznatost namece sadasnjosti duznost da se seca. Ne znamo sta ce nasi potomci morati o nama da znaju da bi sebe shvatili. Zbog nase nesposobnosti da predvidimo buducnost moramo da skupljamo sve vidljive materijalne tragove koji ce jednoga dana svedociti o nama.
...
Da bismo je (proslost) ponovo nasli rekonstruisemo je na osnovu razlicitih izvora i spomenika, a tome sluzi pamcenje, tj. konstruisano secanje. Ono je danas sinonim istorije. U tom sveobuhvatnom i opasnom izvrtanju smisla ispoljava se duh epohe. Rec "pamcenje" primila je opste sveobuhvatno znacenje, pa je cak potisnula rec "istorija" i preti da istoriju stavi u sluzbu secanja. Pocinje intenzivna upotreba proslosti (politicka, turisticka, komercijalna), raste broj praznika, a istoricaru je oduzet monopol na tumacenje proslosti. U bipolarnom svetu, dok su prevladavala dva osnovna obrasca slike istorije s obe strane gvozdene zavese, jos se i mogla razlikovati istorija od mnostva pojedinacnih pamcenja, a istoriografija je jos imala ekskluzivnu, iako ne i monopolsku, kontrolu nad prosloscu. Danas mnogi stvaraju propsost: ljubitelji istorije, novinari, mediji, politicari, a skoro sakralizovano pamcenje postalo je oruzje.
...
Opsti odnos globalizacije prema proslosti u biti je protivrecan. Naime, globalizacija stvara postupno novu politicku kulturu sa globalnim civilnim drustvom kao zajednicom secanja. Danas se suverenitet nacije meri njenim polozajem u globalnoj ekonomskoj konkurenciji, a ne vise u kontroli oruzane sile. Zivimo u posleherojskom kapitalistickom dobu u kom licna sudbina zavisi od privatne umesnosti i biznisa. Probija se potreba za secanjem ne samo na zrtve vlastitog naroda, vec i na patnje koje su sunarodnici izazvali. Izvinjenja politicara su korak ka stvaranju novog uravnotezenog secanja secanja.
...
U isto vreme globalizacija rada fragmentizaciju i povratak korenima. "Nova proslost" otkrivena u procesu obnove kapitalizma ne pokazuje samo raznovrsnost lokalnih konjunktura u traganju za identitetom, vec nametnute lokalne istorije i mitovi snaze ili koce raznovrsne puteve ka "demokratskom kapitalizmu". Haos revidiranih secanja u svim segmentima ne ide naruku globalizaciji, ali se tolerise, a iz njega mediji izdvajaju i namecu sadrzaje koji pravdaju interese novih multinacionalnih i nacionalnih elita.
...
Svako pamcenje je upucenost sadasnjice na odredenu proslost kao uporiste buducnosti. Idealizovanje odredene tacke u proslosti vazan je sastojak svake drustvenointegrativne misli (ideologije ili religije). Secanje je stavise eshatoloska velicina, jer zahvaljujuci svojoj tajanstvenoj vezi sa vecnoscu, ono moze da prevazilazi granice datog. U svakoj eshatologiji (ucenju o konacnom stanju) pamcenje predstavlja onaj princip koji u ime vecnosti vodi borbu protiv vremena. Vreme i zaborav, secanje i vecnost idu u paru.
...
Secanje znaci vernost, poslusnost i zivot, a zaborav znaci otpadanje, ... smrt. Kod Kosovskog mita takode postoji opomena na nezaborav stradanja kao na izvor oslobodilackih pregnuca, osvete i nacionalnog identiteta. U svakom mitu strukturisanom po biblijskom obrascu secanje je imperativ, zajednicko secanje obavezuje na lojalnost kolektivu (zajednicka vera, zrtve, borba). Sto su u secanju prisutniji osecajniji sadrzaji (smrt, krv, zrtva) to njegova upotreba ima naglaseniji harizmatski ton, a nepridrzavanje imperativa secanja nosi odium izdaje.
...
Elektronski posredovano i rekonstruisano od strane TV i filma jeste i nase poimanje kolektivnog pamcenja i istorije. Tako je npr. javno secanje na rat u 20. veku manje stvoreno pod uticajem zapamcene proslosti, a vise pod uticajem razlicito preradene proslosti u filmovima i dokumentarnim i dramskim TV programima. Sveprozimajuca TV je izvor javnog, kolektivnog, globalnog "autenticnog" pamcenja.
...
Ovako posredovana slika proslosti se potom nanovo prelama kroz imperative grupe, ali i licno iskustvo pojedinca.
...
Obnova i ucvrscenje kapitalizma u Evropi krajem 20. veka uvela je nove obrasce prerade proslosti. Proslost vise zavisi od sadasnjosti, nego sadasnjost od proslosti. Koji su okviri dominantni? Kraj 20. veka je Srednjoj i Istocnoj Evropi doneo restauraciju, a ne revoluciju.
...
Obnovljeni su konfesionalni i nacionalni iskljucivi prekomunisticki identiteti. Skepticniji analiticari se pitaju da li je pobeda u hladnom ratu bila Pirova pobeda Zapada, zbog provale nacionalizma i secesionizma koja je nakon toga usledila. Jedva da je i potrebno dokazivati da ozivljavanje nacionalizma nije nikakva revolucija. Velike revolucije 1789. i 1917. nosile su nove ideje, a 1989. godina vratila se starim idejama. Slozen je splet uzroka ove restauracije: zasicenost autoritarnim socijalizmom, pritisak globalizacije, vrednosti novih generacija, medijska nadmoc Zapada itd.
...
Kod prerade proslosti veliku ulogu ima inteligencija (stvaralacka, reproduktivna). Ona preraduje proslost, najcesce tako sto stvara selektivnu ostrascenu viziju minulih zbivanja koja u tom obliku integrisu i homogenizuju odredene grupe, najcesce nacionalne. Bira se proslost, izmislja i doteruje tradicija, da bi se ucvrstila grupa. U hladnom ratu slika istorije je bila stabilnija. U vakuumu nastalom krajem 20. veka iz mnostva novostvorenih kolektivnih pamcenja stvara se nova epohalna svest, koja je u osnovi protivrecna. Naime, s jedne strane upadljiva je selektivnost secanja, ostrascena prerada proslosti i idejna konverzija. S druge strane stoji hladna i trezvena racunica multinacionalnog kapitala, kao glavnog nosioca globalizacije i nove epohalne svesti, koja sa razlicitim uspehom nadzire i usmerava instrumentalizovanje proslosti. Nema prerade proslosti bez isticanja zrtava, osecajnog jezgra svakog pamcenja. Globalizacija jos uvek nije usaglasila zrtveno jezgro vlastitog pamcenja. Dosledniji liberalizam pociva na isticanju zrtava svih totalitarnih rezima, dok konzervativci, neutralizujuci fasizam, vise insistiraju na zrtvama socijalizma.
...
Mir je potreban multinacionalnom kapitalu, a ne objektivna istina o proslosti. Treba mu dozirana idejna saglasnost, koja ne bi remetila sirenje EU. Otuda novo balansiranje proslosti izvana koje ide naruku rehabilitovanju nekadasnjih kvislinga. Interesi globalizacije u osnovi glajhsaltuju balkansku proslost i diktiraju reviziju istorije, a vreme ce pokazati uspeh ovog napora.
...
Kakav je odnos novog kolektivnog pamcenja koje se odozgo namece i demokratizacije? Kod nas su posledice negativne. Rec je o "tesko opterecenom secanju". Ozivljavaju se uspomene na medunacionalna klanja, a demonizira poluvekovni relativno beskonfliktni period mira u socijalizmu. Stvaraju se nove perspektive, intronizuju nova "bolna mesta sjecanja", precutkuje se medunacionalna saradnja, a sve to u novoj "oslobodilackoj kulturi secanja". Ovo na hazardan i osvetnicki nacin secanje na proslost povezuje sa konkretnim i trajnim predrasudama kod osude minulog nezeljenog stanja: najcesce beskompromisna kultura secanja projektuje uvek krivicu na druge, proglasava vlastitu naciju za zrtvu da bi legitimisala pravo na naknadu ili je oslobodila odgovornosti za zlocine u minulom gradanskom ratu. Nema samokriticnosti tipa "svi smo krivci" (Havel), ili "treba poci od zlodela koja je moj narod pocinio" i sl. Jos nije sazrela svest da je bolja istina koja skodi nego mit koji godi. Bez otvorenog suocavanja sa prosloscu nema obnove poverenja niti saradnje. Lako je pojmljivo da se kod "tesko opterecenog secanja" racionalna istorija tesko probija, jer osecanja vezana za minula zbivanja ne slabe. Srbi su opsednuti Jasenovcem, Hrvati Blajburgom, a Bosnjaci Srebrenicom. Vecno prisutna daleka proslost (kosovski poraz, gubitak hrvatske drzavnosti u srednjem veku), a zatim i bliza (ustaski zlocini, cetnicka etnicka ciscenja) ne blede, zato sto ozivljavanje ovih neuralgicnih mesta secanja jeste skopcano sa pravdanjem raznovrsnih aktuelnih interesa.
...
Istorijsko pamcenje oblikuju tri glavna, u razlicitoj meri institucionalizovana idejna cinioca: kultura secanja, istorijska nauka i primarno iskustvo. Istorijska nauka nema uvek monopol na posredovanje proslog. Sto je proslost bliza, to je uticaj aktuelnih interesa u njenom posredovanju snazniji. Primarno iskustvo je licno prozivljena proslost. Javne kulture secanja preinacuju viziju proslosti u skladu sa vrednostima koje odreduju tekucu politicku kulturu. Kolektivno pamcenje povezuje nosioce secanja u zive zajednice secanja sa narocitim osloncima (porodicu povezuje porodicni foto album, clanove partije istorijat partijske borbe, naciju zajednicka proslost, jezik i manje ili vise fiktivno poreklo). Kolektivno pamcenje smesteno je u poredak secanja i povezano sa interesom grupe (nacije, partije, porodice), pa se stvaraju ostro suprotstavljeni rivalski sklopovi secanja: jedan sklop cine novi pokusaji da se kvislinzi preoblikuju u patriote, a drugi sklop secanja neguju zrtve fasizma sa sopstvenim tumacenjem i vrednovanjem proslog. Javna kultura secanja oblikuje se u skladu sa idejama i vrednostima koje su u sredistu tekuce politicke kulture i u kojima se prozima vise perspektiva: licna, tradicionalna, sluzbena. Selektivna licna secanja brane integritet licnosti, javna stite grupni interes.
...
Pojedinacnu uspomenu je teze oziveti nego kolektivnu. Pojedinac se bolje seca ukoliko se poistoveti sa stanovistem grupe. Drustveno misljenje je uspomena iz kolektivnog secanja. Secanje je uvek rezultat medusobno isprepletenih kolektivnih nacina misljenja. Trajni clanovi grupe bolje se secaju proslog nego prolazni clanovi. Trajnost secanja je vezana za postojanje grupe. Uspomena se stvara rekonstrukcijom, u njoj nije prisutna proslost kao takva. Ona se stalno reorganizuje u zavisnosti od sklopa drustvenog. Novo uvek nastupa u formi rekonstruisane proslosti. U stvarnosti se medusobno prozimaju autobiografsko i istorijsko pamcenje i to je savremena istorija.
...
Uloga pamcenja zavisi i od znacaja koji se pridaje proslosti. Francuski pesnik P. Valeri je rekao da je istorija jedan od najopasnijih otrova koje je stvorila hemija ljudskog intelekta. Ipak, proslost nije svuda podjednako znacajna, niti rec istorija ima svuda isto znacenje. Kada se npr. u SAD za nesto kaze to je istorija, to znaci da je to mrtva proslost. Polazi se od shvatanja moderne o potrebi aktivnog razaranja proslog. Novo ima prednost. Tome nasuprot, danas na Balkanu kada se kaze istorija misli se na trajno pra vo na teritoriju. Istorija je kriterijum legitimnosti i sinonim istorijskog prava. Dakle, odgovor na pitanje zasto nam je potrebna istorija zavisi najpre od toga sta smatramo istorijom, a zatim i od toga sta podrazumevamo pod "mi". Pre svega treba reci da se istorija razlikuje katkad i sustinski od pamcenja.
...
Pamcenje je uvek aktuelno, vraca nas vecnoj sadasnjici. Istorija je predstavnik proslosti, pamcenje je osecajno i magijsko, prilagodljivo cinjenicama na koje se odnosi. Istorija je svetovna i intelektualna delatnost, trazi analizu i kritiku. Pamcenje situira secanje unutar svetog, a istorija je uvek prozaicna, i ponovo izdvaja pamcenje iz svetog. Pamcenje je slepo za sve osim za grupu, ima pamcenja koliko i grupa, i po prirodi je pluralno. Istorija pripada svima i nikome, pretenduje na univerzalni autoritet. Pamcenje je ukorenjeno u konkretnom, prostoru i viziji, istorija se vezuje za vremenske kontinuitete, za razvoj i odnose izmedu stvari. Dok je pamcenje apsolutno, istorija uocava samo relativno. U jezgru istorije je kriticka rasprava oprecna spontanom pamcenju. Istorija je stalna sumnja u pamcenje, ona nastoji da ga razbije. Razvoj istorije je njena permanentna sekularizacija. Kriticka istorija ne slavi, vec detronizuje, nju ne zanima ucinak u negovanju slavnih identiteta, vec racionalna rekonstrukcija proslog.
...
Pomenute razlike mogu se prepoznati u tekucem haoticnom preplitanju i sukobljavanju slika domace proslosti. Naime, vidljivo je da slika proslosti ne zavisi samo od potreba danasnjice, nego i od poimanja istorije. Jos je Nice uocio da postoje tri nacina tumacenja istorije: monumentalno, antikvarno i kriticko. Kada je u pitanju npr. Tito, antikvarno je branila sluzbena komunisticka istoriografija za vreme Tita, monumentalnom poimanju nacionalnog, u kojem je Tito uljez, vraca se istoriografija nakon sloma socijalizma, a trece kriticko je ponajmanje moguce instrumentalizovati. Mozda je suvisno podsecati da kriticko poimanje socijalisticke proslosti nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgicna secanja na socijalisticku proslost, vec nastoji da proceni racionalnost socijalizma u vlastitom dobu i aktivnu ulogu razlicitih secanja na socijalizam nakon smene epoha.
...
Tito nije bio upropastitelj, nego vest drzavnik koji je i gresio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon sloma socijalizma demonizacija Tita bila je vazan segment nove drustveno integrativne misli. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogu njegove slike u savremenosti.
...
Od poimanja istorije zavisi i tumacenje sloma SFRJ. Odnos prema SFRJ i uzrocima njenog raspada tesno je vezan za ocenu Tita. Nacionalisti rado tvrde da je slom SFRJ bio neizbezan, i da ce ova drzava u istoriji ostati tabula rasa, tj. period posle kojeg nije nista ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito se javlja kao autoritarni ili totalitarni vladar koji je isao istoriji "uz nos". Tome nasuprot, u manjini su misljenja da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog, nepredvidljivog i slucajnog.
...
Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon tog dogadaja skoro svi slom shvatili kao neizbezni sled. U domacoj misli o drustvu prevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono sto se moralo desiti. Oslobadanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogucnost sloma i ucvrscivanje novih premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noci. Ova konverzija je gotovo podjednako prisutna u nauci i politickoj kulturi. Niko nije priznavao iznenadenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti "dosledni" pristanak uz novo. Svaka sumnja u trosnost starog je u poslejugoslovenskom poretku secanja lako etiketirana kao nostalgicna iluzija. Novim antikomunistima "bilo je sve jasno" jos poodavno i ova naknadna svest je jos jedan dokaz nove pravovernosti.
...
Ex post facto svest o nuznom slomu socijalizma i Jugoslavije ucvrscuje se pod pritiskom drustveno prihvatljivog novog kolektivnog pamcenja. Imperativi novog pamcenja, posredovani grupnim i licnim interesima, glacaju svest o proslom u drustveno prihvatljivu verziju koja neretko ide do iskljucive dogme: "Jos za vreme Tita Jugoslavija je bila mrtva". Premda malo ko ima dokaza da je ranije sumnjao u postojanost socijali zma i Jugoslavije, novi "dokazi" se u aktuelnom poretku secanja lako konstruisu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalno konstruisan jednako kao sto je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunisticku buducnost.
...
Antikomunisticki pogled na proslost nije manje iskljuciv od ranije ortodoksne komunisticke vizije buducnosti. Eshatolosko misljenje ne trpi diskontinuitete, niti razlicite faze ili kontangentnost. Dominira lagodni teleoloski obrazac naknadne pameti. Socijalizam se brise iz istorije nacije, vise to nije organski deo proslosti. To je totalitarni rezim uvezen spolja. Komunisticke vode su stranci koji su se na vlasti odrzavali uz pomoc terora, partije i SSSR-a. Godina 1945. je toboze radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili od tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao sto je ranije propast kapitalizma proglasavana sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglasena za neizbeznu i nuznu. Kod novog poretka secanja prepoznaju se preruseni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija.
...
Sa odmicanjem vremena menja se i mehanizam pamcenja. Danas je na zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sa komunikativnog (dozivljenog) na kulturno (posredovano) pamcenje Tita. Stasavaju generacije koje Tita ne pamte, Tito je za njih samo simbol proslosti. Misljenje o njemu formiraju posredno. Promena generacija nuzno vodi istorizaciji socijalizma. Vise se ne radi o tome sta se odista zbilo, vec o tome kako se proslost predstavlja i osavremenjava. Rec je sve vise o upotrebi proslosti, a posrednici proslosti postaju znacajniji od same proslosti. U tom pogledu je upadljiva razlika izmedu sluzbene politike secanja u bivsim jugoslovenskim republikama, koja Tita demonizira i ignorise, i javnog mnjenja koje Tita svuda pozitivno vrednuje. Istoriografija je bliza sluzbenoj politici nego javnom mnjenju. Ovaj raskol svedoci s jedne strane o sirokoj politickoj upotrebi negativne slike Tita kod domacih nacionalistickih elita koja odudara od pozitivne slike Tita u spontanom kolektivnom pamcenju.
...
Ovde treba pomenuti jos jedan vazan raskol kod pamcenja Tita. Van prostora bivse Jugoslavije slika Tita u pamcenju je manje kontroverzna i pozitivnija je nego na Balkanu: levica ga pamti kao demokratskog komunistu, a desnica kao korisni virus koji je prvi naceo lager.
...
U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suocila sa dve radikalne prerade proslosti: autoritarno-internacionalisticko prevladavanje proslosti 1945. i restaurativno, pluralisticko-nacionalistacko od 1990. Tesko je reci koja je prerada proslosti bila iskljucivija, a buduci istoricari celovitije ce oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednji gradanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naucne tokove. Zgusnuo je i pojednostavio strasti i slozenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzije i tamnice, od uzarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od samoupravljanja kao istinske demokratije do totalitarnog socijalizma. Mesto Tita i socijalizma u novom poretku secanja radikalno je izmenjeno. Licna i organizovana secanja na Tita, kao kljucnog simbola jugoslovenskog socijalizma, sarolika su i stalno se menjaju u zavisnosti od potreba sadasnjice.
...
Za zajednicu pamcenja kljucno je pitanje "sta se ne sme zaboraviti". U svakom kolektivnom secanju vaznije je pitanje "ko se seca" nego "cega se seca". Proslost uvek vise govori o sadasnjosti nego o proslosti. Kada je rec o Titu, do sada se kolektivno javno mnjenje kolebalo izmedu njegove glorifikacije i demonizacije. Izgleda da smo odskora usli u trecu fazu odnosa prema Josipu Brozu a to je ignorisanje, neka vrsta organizovanog zaborava. Slika Tita ce se u buducnosti svakako menjati. J. Asman tvrdi da se svakih 40 godina odvija smena epoha u kolektivnom secanju, tj. onih situacija kada se "profil secanja jednog drustva vidljivo pomera". Pamcenje novih generacija potresa kontinuitet, zbog cega biva ugrozeno zivo secanje, a oblici kulturnog secanja, koji stupaju na mesto komunikativnog pamcenja, osporavaju se. Ovo otuda, jer nestaju zivi svedoci, ali i zato sto generacije razlicito ocenjuju proslost.
...
Gledanja na socijalizam i Tita menjala su se jos brze od uobicajene spontane smene generacijskog pamcenja. Nosila ih je najpre antistaljinska generacija koja se formirala u sukobu KPJ i IB, zatim generacija formirana 1968, koja je ovaj rezim posmatrala kao birokratsku deformaciju izvorne komunisticke ideje, potom antikomunisticka i nacionalisticka generacija formirana tokom raspada SFRJ, koja je u Titu i socijalizmu videla upropastitelja nacionalnog interesa, i napokon tzv. e-mail generacija koja se formira pocetkom 21. veka, ili generacija poznih patriota, koja socijalizam ne nosi u iskustvu vec ga posredno prima kao autoritarnu i stabilnu proslost.
...
Antikomunizam je multifunkcionalni okvir srpske kulture secanja s kraja 20. veka. Kao oznaka zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opste mesto govora opozicije jos od kraja osamdesetih. Stigme kao sto su "komunjare", "banda crvena", "komunisticki teror", "pedeset godina mraka", "jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija", "boljsevicki totalitarizam", "Tito krvnik i zlikovac", "nocna mora" i "brozomora", "carstvo lazi" jesu formule koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo strasno, a sve sto je strasno sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je zapravo bio prvi "govor mrznje" kod nas, tek posle se preslo na druge nacije. Kako je uocila D. Gojkovic antikomunizam je mrzilacki grc inteligencije, proizvodac alibija i grandiozni generator socijalne neodgovornosti, koji je na zapadnom Balkanu zamagljivao uocavanje slozenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma.
...
Razlicito akcentovane slike Tita bile su aktivni idejni cinioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savez komunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjajuci se Titovim autoritetom, pokusao da izmeni odnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPS-a Tito ignorisan, iako u sluzbenim slikama proslosti nije jednoznacno demonizovan. SPS nije ni stitila Tita jer joj je odgovaralo zahuktalo svaljivanje glavne odgovornosti za rat i krizu na jednopartijski rezim. U sklopu prevaljivanja krivice na titoizam, SPS je ispadala neduzna za haos i rasulo devedesetih. U ovom periodu Tita je najvise demonizovala srpska opozicija, nekriticki poistovecujuci Tita i Milosevica.
...
Premda se opozicija borila protiv Milosevica, ukljucivanjem Tita kao autenticnog dzelata srpstva i opozicija je delimicno amnestirala svog aktuelnog protivnika. Opozicija je dugo svog javnog neprijatelja istovremeno sabijala u jednog jedinstvenog (to su komunisti), ali i decentralizovala jer je uz bok Milosevicu stavljala Tita, cime je protivnik u personalnom pogledu decentralizovan. Da kritika Milosevica nije tekla uglavnom preko antititoizma, vec da je ovaj rezim u kampanji razdvajan od Tita, mozda bi opozicija ozbiljnije ugrozila SPS na izborima devedesetih godina XX veka. Socioloska istrazivanja titoisticke nostalgije kao da to potvrduju. Poistovecivanje Tita i Milosevica prevazilazilo je krug politickih partija i zahvatalo publicistiku i nauku. Uzgred receno, svako nastojanje da se pokaze da su nasi razliciti politicki neprijatelji, u stvari medu sobom prijatelji, jeste svedocanstvo slepe politizacije. Izjednacavanje Tita i Milosevica jeste primer poistovecivanja ove vrste. Osim sto je pravdao nacionalizam, pomenuti rastegljivi antikomunizam srpske opozicije, a narocito inteligencije, zamagljivao je i egzaktnu analizu Milosevicevog rezima i skretao je na pogresan teren. Danas se, naime, sve vise probija shvatanje da je rec o politicaru bez ideologije, vestom pragmaticaru (kom je dobrodoslo bilo sve sto je upotrebljivo), a koji nije bio cak ni veliki nacionalista, a jos manje komunista. Milosevic je operacionalizovao nacionalizam tako reci savrseno (D. Gojkovic), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Markovic, Piter Galbrajt). Nakon pada Milosevica nacionalizam nije napusten, izmedu ostalog, i stoga jer je njegov kontinuitet uspesno zamaglila ideologija novog nultog casa. Naime, novi trijumfalni antikomunizam 2000. obznanio je "definitivni slom epohe komunizma" od 1945. do 2000, normalizujuci novi "demokratski nacionalizam".
...
Nakon 2000. premda emotivno hladnije, sluzbeno odbacivanje Tita je izricitije narocito kod osporavanja komunistickog antifasizma. Ipak za nacionalni poraz retko mogu biti odgovorna dva ravnopravna krivca, demonizacija trazi jednog, a to je Milosevic. Donekle potisnut, Tito je danas kao upropastitelj u senci Milosevica, ali je njegov preteca, u vertikali restaurativnog srpskog antikomunizma.
...
Unutar "rastegljivog" antikomunizma ruseni su i neki konkretniji okviri Titovog autoriteta, harizme i kulta. Titova harizmatizacija bila je dugo uokvirena antifasizmom i antistaljinizmom. Izmena odnosa prema Titu iziskivala je rusenje ovih okvira, pre svega antifasistickog. U atmosferi normalizovanog nacionalizma uvek je antifasizam nepozeljan, a u klimi antikomunizma fasizam postaje cak salonski. Jer pozivati se na fasiste, znaci pozivati se na najdoslednije antikomuniste. Ove okolnosti bi se mogle mozda i ignorisati da je rec samo o ponasanju salonske ingeligencije, koja od politike pravi modu. Pre ce biti da je rec o dubljoj konzervativnoj sklonosti danasnjih vladajucih elita i "drzavnog vrha da se neutralizuje fasizam i rastereti nacionalna proslost.
...
Analizom srednjoskolskih udzbenika istorije moze se uociti da je erozija antifasizma u Hrvatskoj krenula jos pocetkom devedesetih godina XX veka (intronizacijom domobranskog antifasizma i rasterecenjem ustastva od fasizma), a u Srbiji desetak godina kasnije proglasenjem cetnickog pokreta antifasistickim. U srpskim srednjoskolskim udzbenicima istorije iz 2002. Titu je uz bok stavljen Draza Mihailovic kao podjednako znacajan borac protiv fasizma. U oslobodilackoj kulturi secanja uspesniji nacin da se potkopa Titova harizma tesko da bi se mogao naci. U Milosevicevom rezimu antifasizam jeste bio modifikovan, ali ne i revidiran, jer je SUBNOR bio vazno krilo SPSa. Neravnomerno slabljenje antifasizma praceno je neujednacenim slabljenjem Titovog kulta u sluzbenom poretku secanja: nisu svuda rusene Titove biste, niti menjane ulice sa njegovim imenom. Detitoizacija je zavisila od procene vladajucih snaga koliko Titovo ime moze koristiti u pravdanju nove politike, ali i od otpora lokalnih vlasti.
...
Nacionalne homogenizacije u obnovljenom kapitalizmu trazile su novu idejnu organizaciju politicke mrznje. Tito se sada javlja kao negativni komunista i mrzitelj nacionalnog. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Antifasizam je osporen, ignorisan ili preakcentovan. Zrtve fasizma su potisnute, a zrtve komunizma prenaglasavaju svoju ulogu u istoriji.
...
Kod drzava Zapadnog Balkana to je jos vidljivije. Nova revizionisticka istoriografija i publicistika revnosno se trude da bivse kvislinge, Hitlerove saveznike na Balkanu predstave kao zrtve, a njihove zrtve (komuniste) da demonizuju kao dzelate. U Srbiji je skoro normalizovano novo obrtanje perspektive. Milan Nedic je ukljucen u 100 najznamenitijih Srba, a ca Ljotica se skida hipoteka fasizma. Na slican nacin u Hrvatskoj je Blajburg, kao "mesto neduznog stradanja nacije", zamenio Jasenovac, a u Sloveniji je novo mesto secanja Kocevski Rog. Novi nacionalni patriotizam konstruise se opet kao zajednica zrtava i rehabilituje (martirologija Nedica, kvislinga i cetnika kao komunistickih zrtava). Napor da se realnost kvislinstva progna iz secanja i obznani istorijska normalnost Ljotica i Nedica, podudara se sa nastojanjem da se zrtve fasizma optuze za novo uznemiravanje.
...
Antifasizam se svrstava u stetan i iracionalni bunt, a kvislinstvo u razumnu nacionalnu politiku. Tito se od heroja preobrazava u upropastitelja. Kod nacionalistickih konzervativaca Tito je neprijatelj nacije, a kod liberala je totalitarni protivnik pravne drzave. Prva struja njegov antifasizam smatra stetnim, a druga iznudjenim. Antititoizam tece u znaku antipatriotske i antitotalitarne retorike.
...
Stradanje pod Titovim rezimom jos uvek je najpouzdanija garantija postojanosti kadrova savremenih politickih partija. Ona samoproklamovane stradalnike snabdeva harizmom starog borca. Premda je rec ponajvise o iskonstruisanim zrtvama, ipak se deo kadrova i regrutovao, ali vise iz redova politicki nepodobnih nego realno progonjenih pojedinaca u jednopartijskom rezimu. Glavne zrtve Titovog rezima bili su informbirovci, ali oni nisu mogli da stradanje pretvore u politicki kapital. Deklarisani ili etiketirani informbirovci su slovili za levicare staljinistickog tipa, za njih je Tito bio desnicar. Zbog ideoloske usmerenosti informbirovci nisu mogli vlastito stradanje da instrumentalizuju u atmosferi antikomunistickog politickog pluralizma. Po svemu sudeci, izuzev Hrvatske nakon raspada Jugoslavije na delu je bio proces preobrazaja umisljenih zrtava u dzelate. Naime, Tito je, masovnom cistkom "hrvatskog proljeca" 1971, od hrvatskih nacionalista stvorio nacionalne zrtve. Stvarati zrtve, narocito kod nacionalne inteligencije, jeste vrlo rizican posao. Iz kadrova "hrvatskog proljeca" nastao je HDZ.
...
Tito je tu odgovoran jer se nije pridrzavao onog recepta, koji su neki srpski politicari davali regentu Aleksandru 1917. godine u Solunu, kada je ovaj odlucio da smakne Apisa. Tada su mu neki srpski politicari govorili da ne ide u krv, jer ce sutra docekati da sa balkona svoga dvora pozdravlja Apisove kosti. Na Balkanu zrtve lako vaskrsavaju. U tom pogledu "hrvatsko proljece" vise je rezultat Titovih zrtvi, nego sto je to bio rezultat u Srbiji. U Srbiji je proces revalorizacije zrtvi bio bezlicniji. Tito se trudio da od Rankovica ne stvori zrtvu, jer je znao da Rankovic moze biti stozer srpske nacionalne politike, pa ga je zato i abolirao. Negde je bio odmeren, ali negde ne.
...
U Hrvatskoj nije bio dovoljno oprezan, jer na vreme nije presekao uspon nacionalizma, dozvolio je njegovo omasovljavanje, a posledica je bila najpre siroka cistka, a zatim veca eksplozivnost hrvatskog nacionalizma, secesionizma i regrutovanje njegovih kadrova iz redova Titovih zrtava. Istini za volju, eliminisanje protivnika, a da se od njega ne nacini zrtva, odnosno potencijalni dzelat, na eksplozivnom Balkanu skoro da je nemoguce. I to je jedan od razloga rehabilitovanja fasizma u gradjanskom ratu devedesetih godina XX veka.
...
Posebna verzija anti-antifasizma je relativizovanje antifasizma, tj. ukljucivanje u subjekte antifasizma raznih nacionalistickih grupacija. U novim srednjoskolskim udzbenicima istorije u Srbiji govori se o dva ravnopravna srpska antifasisticka pokreta (partizanskom i cetnickom), a u Hrvatskoj i Sloveniji domobrani su ukljuceni u antifasiste jos pre desetak godina. Posto se Evropa jos uvek ne odrice antifasizma kao kljucne moralno-politicke i civilizacijske vertikale, to su balkanski nacionalisti prinudjeni da se prilagodjavaju ovom kursu ukljucivanjem u antifasizam najcesce pasivnih, a katkad i kvislinskih nacionalistickih snaga iz Drugog svetskog rata.
...
Srpska istoriografija pratila je hegemonu sluzbenu kulturu secanja, zrtvujuci saznajna nacela. U najnovijim srednjoskolskim udzbenicima istorije iz 2003. novi "patriotski" heroji potisnuli su komunisticke ustanike. U Srbiji je komunisticki antifasizam postao suvisan tek u drugoj fazi konverzije posle pada Milosevica, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu "demokratskog nacionalizma". Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Inauguracijom dva antifasisticka pokreta (cetnickog i partizanskog) relativisana je Titova ratna harizma. Antifasizam je osporen, ignorisan ili preakcentovan. Oko kastracije druge vazne strane Titove harizme, antistaljinizma, nije se ni trebalo muciti, jer se antistaljinizam nije uklapao u tekuci hegemoni antitotalitarizam. S obzirom na okolnost da kultura secanja globalizacije stoji u znaku antifasizma i holokausta kao glavnog zrtvenog znamena, to je danas sa prakticno politickog stanovista vaznije levicu razdvojiti od antifasizma nego od antistaljinizma.
...
Fransoa Fire je cak tvrdio da se komunisti ne bi odrzali na vlasti bez antifasizma. Kada je borba protiv totalitarizma postala prioritetna, a antifasizam relativizovan, preakcentovan i potisnut, pocelo je i slabljenje levice. Od stabilnosti SSSR-a zavisila je i snaga antifasizma.
...
Tako je godine 1945, premda optocen surovom staljinskom vlascu, SSSR stajao na vrhuncu medjunarodnog ugleda. Zahvaljujuci tome sto je Zukov uzeo Berlin, u V. Britaniji je jula 1946. Cercil porazen, a pobedili su laburisti. Na pobedi Crvene armije (najvaznije kopnene antifasisticke sile) profitirali su komunisti u svim delovima sveta, bez obzira na vlastiti realni antifasisticki ucinak. Mnogi komunisti su osvojili vlast izlazeci iz prtljaznika vagona Crvene armije. Tito je bio verovatno jedini koji je dospeo do vlasti zahvaljujuci vlastitom antifasistickom ucinku. Zato se i osmelio da se usprotivi Staljinu.
...
U revidiranom domacem poretku secanja Titov antifasizam sve cesce se dovodi u sumnju. Domaca, pretezno nacionalisticka istoriografija i dalje se trudi da "uravnotezi" sliku o Titu, tj. da na jednostranosti komunisticke istoriografije odgovori novim jednostranostima, da glorifikaciju Tita zameni njegovom demonizacijom. To najbolje pokazuje poslednja revizija Tita i antifasizma u srednjoskolskim udzbenicima istorije u Srbiji 2003. Tu su u antifasizam ukljuceni cetnici, cime je ovaj pojam relativizovan, a i slika Tita time je izmenjena.
...
Nasuprot novom poretku secanja, moglo bi se tvrditi da je Tito bio srpski vladar. Danas se nastoji da se stvori slika nacionalnog antifasizma, sa cetnicima kao borbenim jezgrom, i time razbije toboznji privid da je dosledni antifasizam na ovim prostorima bio antinacionalisticke prirode. Po prirodi stvari, Tito, kao vodja narodnooslobodilackog pokreta, iskljucuje se iz novokonstruisanog nacionalnooslobodilackog pokreta koji je zacet 1804. godine. Orasac 1804. i Bela Crkva 1941. vise ne pripadaju istoj vertikali. Oslobodilacki poredak secanja je suzen i prociscen nacionalizovan.
...
Titovo hrvatsko-slovenacko poreklo je novom secanju dovoljno da ga iskljuci iz tradicionalnog patriotskog sklopa. Medjutim, nasuprot novooktroisanom poretku secanja moglo bi se tvrditi da je Tito srpski vladar. Bar iz dva razloga. Od svih srpskih vladara u poslednja dva stoleca Tito je najduze drzao gotovo sve Srbe u jednoj drzavi. Drugi razlog je podjednako vazan. Tito pripada jednom tipu politicke kulture koju su na Balkanu u najrazvijenijem obliku negovali Srbi. To je oslobodilacka politicka kultura: slavljenje i obozavanje vodje i spasioca koji je heroj i koji oslobadja, ali koji, nakon oslobodjenja, na osnovu osvedocenog ratnog ucinka, trazi apsolutnu poslusnost.
...
Ove tradicije u 19. i 20. veku nije bilo toliko u drugim delovima balkanskih zemalja koje su pripale Jugoslaviji. Srbi ovu politicku kulturu neguju jos od Kosova. Tito se u potpunosti priklonio i utopio u ovu tradiciju i zbog toga jeste srpski vladar. Na ovom prostoru Srbi su imali najrazvijeniju oslobodilacku politicku kulturu, a to znaci velicanje junaka i ratnika kao oslobodioca, ali i spremnost da se podvrgnu vlasti oslobodioca koji samorazumljivo polaze pravo na neogranicenu poslusnost. Zbog osvedocenog ratnog ucinka heroj smatra da ima pravo na dozivotnu vlast, i to je kod ove politicke kulture normalizovano.
...
Gotovo da to niko nije dovodio u pitanje. Recit dokaz je krilatica SUBNOR-a jos iz osamdesetih da ono sto je krvlju steceno samo se krvlju moze i predati. Ovaj sindrom se u srpskoj politickoj kulturi nazivao solunasenje, a kasnije i partizanstina. Tito je u potpunosti bio zatocnik solunaske politicke kulture. Cak se moze reci da Tito vise pripada srpskoj politickoj tradiciji nego bilo kojoj drugoj, jer je srpska tradicija raspolagala kosovskim zrtvenim mitom sa snaznim osecajnim osvetnickim oslobodilackim potencijalom, na koji su se lako kasnije nadovezivale razne poslekosovske oslobodilacke epizode.
...
U osnovni sklop rasirenog mita nije tesko vezivati u kontinuitet razne oslobodioce. Ipak, politizovana teza o sustinskoj srodnosti Tita i Milosevica ne pociva na jednacini ove vrste. Njihova stereotipna sustinska spona nije pozitivne nego negativne vrednosne prirode. Neretko se istice da je Milosevic samo drugi Tito, ali ne kao oslobodilac nego kao upropastitelj. O kakvom kontinuitetu se zapravo radi? Odmah treba reci da nije rec o radikalnom diskontinuitetu, ali ni o sadrzinskom kontinuitetu. Odredjeni elementi ideoloskog kontinuiteta postoje, a SPS, iako nije stitio Tita, nije ga nikada ni demonizovao kao sto je to cinila opozicija.
...
Kada se markiraju kljucne tacke kontinuiteta izmedju politickih snaga, onda se biraju one saglasnosti i podudarnosti koje su u odredjenom trenutku bile politicki najdelotvornije. Rat i rasulo nisu nastali zbog komunisticke prirode SPS rezima niti njegovog protivljenja nastupajucem kapitalizmu vec zbog hazardne nacionalne politike koju je ovaj rezim uz saglasnost takodje nacionalisticke opozicije vodio. Dakle, treba pazljivo uociti onaj segment politike koji je najodgovorniji za ratni haos proteklih godina. To je fatalna nacionalna, a ne socijalna politika. U nacionalnom pogledu SPS rezim je srodniji opoziciji, a u socijalnom blizi politici SKJ. Isticuci, pak, toboznju sustinsku srodnost Tita i Milosevica, opozicija pokusava da prikrije realnu sustinsku srodnost vlastite nacionalne politike sa Milosevicevom. Nacionalna politika vladajuceg rezima i glavnih opozicionih partija bila je izmedju 1990. i 2000. sustinski srodna, uprkos tome sto je drustveno-ekonomska vizija pozeljnog drustva bila razlicita. Ako bi se islo na jos diferenciranije nijansiranje moglo bi se reci da su se u duzem razdoblju krize, skoro 10 godina, podudarali i u javnosti pojacavali s jedne strane Milosevicev "imperijalizam" (u cijem je sredistu bila i istrumentalizacija nacionalizma) i s druge, znatno dosledniji i dublji etnicki i konfesionalni nacionalizam srpske opozicije.
...
Uz ogradu da se etnicki nacionalizam i imperijalna politika nisu mogli do kraja razdvojiti, jer su se preplitali i pojacavali kod razlicito ideoloski usmerenih snaga, ipak se moze reci da je nacionalizam SPS-a bio slabiji nego nacionalizam opozicije. Premda slabiji, ipak je bio politicki katastrofalniji jer je iskazivao imperijalne pretenzije partije koja je citavu deceniju kontrolisala vlast i uticala na zbivanja u okruzenju. Druga je stvar sto svaka partija nakon osvajanja vlasti nastoji da rasiri uverenje o totalnom raskidu sa prosloscu.
...
U pozadini podvlacenja kontinuiteta izmedju Tita i Milosevica je fiksiranje novog nultog casa 2000. godine, ali ovu trivijalnu politicku logiku treba primati sa rezervom. Radilo se o naporu da se jasno istakne pocetak "autenticne" istorije u skladu sa interesima nove vlasti. U domacim udzbenicima i u nauci 1945. godina je dugo bila nulti cas. Devedesetih godina neka vrsta nultog casa bila je Osma sednica CK SKS, ili skup na Gazimestanu 1989. koji je monumentalno obelezio ukidanje pokrajina. Dakle, od tada pocinje autenticna i casna nacionalna istorija. Sve pre toga mozda i jeste bila istorija, ali ne autenticna. Sluzbeni nulti cas je, medjutim, brzo izmenjen. Odmah nakon pada Milosevica, oktroisan je oktobar 2000. godine, kao kalendarski rez i revolucija, od koje toboze pocinje istinska istorija, a sveukupni prethodni period od 1945. do 2000. proglasen je za homogeno doba despotije ili totalitarizma. Vreme ce pokazati koliko ce i ovaj datum potrajati u politickoj retorici i sluzbenom pamcenju.
...
Nova slika istorijskog pocetka snazno je ideologizovana, iako je tesko sporiti da je prekretnicke 2000. godine u Srbiji obnovljen kapitalizam. U tom pogledu ova godina jeste prekretnica. Ali, to ne znaci da su Miloseviceva i Titova vlast sustinski istovetne. Premda je Milosevic bio levicar, kljucni stavovi njegove nacionalne politike bili su dijametralno suprotni od Titovih. Tokom devedesetih bili su blizi nacionalnoj viziji opozicije, a suprotni titoizmu. Tito je do kraja zivota bio boljsevik. U boljsevizmu jos od Lenjina vazi nacelo: "Komunisti se bore protiv svog, a soveni protiv tudjeg nacionalizma".
...
I strucnjaci su prinudjeni da uskladjuju sopstveno shvatanje sa izmenjenom vizijom drustva. Pravilo da srpski komunista treba da se bori protiv srpskog, a hrvatski protiv hrvatskog, uopste nije bilo formalno, vec kljucno za integraciju multietnickog prostora i za obezbedjenje socijalnog mira izmedju razlicitih grupacija stanovnistva koje su bile opterecene teskim istorijskim secanjem. Bez dekretiranog secanja i pomenute direktive da svako treba da se bori protiv svog nacionalizma, verovatno bismo jos pre devedesetih godina XX veka doziveli gradjanski rat.
...
Dakle 1990. godina jeste bila u nacionalnom pogledu krupna prekretnica, tacka diskontinuiteta i nulti cas oruzanog nacionalnog osvescivanja. Godina 2000. bila je prekretnica u drustveno-ekonomskom pogledu, ali je kontinuitet nacionalne politike bio neprekinut. Minula proslost je u idejno-politickom pogledu bila slozena i haoticna, a njenom objasnjenju ne mogu pomoci jednostrane izricite kvalifikacije, vec viseslojne teorijske i pojmovne odredbe. Fiksiranje ostrog reza i definitivnog nultog casa je retorika politickog zargona, a ne i nauke koja istice zamrsenost i protivrecnost procesa.
...
Po prirodi stvari, kolektivno pamcenje lakse prihvata odsecni politicki zargon nego slozeni jezik nauke. Govor o komunistickim zlocinima postaje medijski prohodan jer pravda mnoge nove zaokrete. Stvara se nova ortodoksija selektivnog secanja, pa ono sto se u nju uklapa vazi kao autenticno, a sto se ne uklapa odbacuje se. Socijalizam se preobrazava u totalitarizam, komunisti u dzelate, a Tito u kljucnog upropastitelja. Sluzbeno pamcenje preko noci je glavnog usrecitelja pretvorilo u kljucnog krivca za nacionalnu katastrofu.
...
Politizacija proslosti prisutna je u svim zemljama bivseg socijalizma. Secanja razradjuju politicke partije: neke koriste poslekomunisticku nostalgiju za sticanje podrske, a druge i dalje demonizuju socijalizam i hvale se antikomunistickim otporom,
...
U kriznim periodima slabi i gubi se razlika izmedju vrsta i posrednika znanja o proslosti, izmedju kolektivnog pamcenja i istorije, izmedju istoricara i ljubitelja istorije. Ljubitelji istorije krajnje selektivno uproscavaju sliku proslosti, ali i sami istoricari koriste autoritet struke u politickoj javnosti. Profesionalni istoricari nemaju ekspertski monopol. Ljubitelji istorije su tvorci istorijske kulture, pre svega u medijima. Osim toga viseslojni kompleks istorijske kulture oblikuje i "oralna istorija", tj. porodicni razgovori za stolom i medju prijateljima. Neretko i mediji odredjuju sta je istorijski prihvatljivo. Potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijske price jos je akutna.
...
Proslost u obliku mita vise doprinosi homogenizovanju nacije nego kriticka istorija. M. Albvas je razlikovao kolektivno pamcenje grupe i racionalno istorijsko pamcenje. Pjer Nora je jos ostrije razdvojio istoriju od pamcenja. Pamcenje vraca secanje u sakralno, istorija ga otuda proteruje, pamcenje izrasta iz grupe i pripada grupi, istorija pripada svima i nikome. Dok je pamcenje apsolutno, istorija poznaje samo relativno znanje. Pamcenje je slepo za sve, osim za grupu koju povezuje. Istorija je permanentna sumnja u pamcenje i njena uloga je da ga potisne i razori.
...
Ne samo za politicare, nego i za mnoge istoricare proslost nije kljuc za razumevanje sadasnjosti, vec su potrebe sadasnjice kljuc za preradu proslosti. Na Balkanu su se misao o drustvu i s njom povezana slika proslosti tesko izdizali iznad protivrecnosti prostora, i otimali od imperativa ideologije i kolektivnog pamcenja. Postojanost naucnika cesto je bila labilna, kolebajuci se u sirokim amplitudama izmedju apologije tekuceg i demonizacije minulog rezima i njegove ideologije. Zestina u kritici socijalizma moze se tumaciti i pokusajem iskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Ocena Tita je u poslesocijalistickoj istoriografiji temeljito izmenjena. Tito je s razlogom skinut sa pijedestala nedodirljivosti, ali je novi pristup stvorio niz iskljucivosti. Proucavanje istorije u misli o drustvu jeste odgonetanje slozenosti, koja ne gleda sadasnjost samo kao rezultat proslosti, nego pokusava da raspozna uticaj proslosti i na buducnost.
...
U tom sklopu treba biti kritican i prema istoricarima. I istoricari lako poistovecuju vlastite zelje i vizije sa konstruisanim konacnim stupnjem razvoja, pa njihova savremena obrada socijalizma tece unutar poredaka secanja nove liberalne i konzervativne teologije. Manje ili vise latentno i kod njih je prisutno uverenje o kraju istorije koje je ugradjeno u opredeljenje. Ovo uverenje gradi tvrdi poredak secanja, kao okvir prerade komunisticke proslosti. Osim toga, i istoricari su prinudjeni da u dobu burnih preloma uskladjuju vlastiti biografski kontinuitet sa istorijskim diskontinuitetom, vlastito samopoimanje sa izmenjenom sluzbenom vizijom drustva.
...
Antititoizam je novi kljucni simbol javnog poretka secanja i nove licne jednacine istoricara konvertita. Srpska istoriografija je od glorifikacije "najveceg sina nasih naroda" preko noci presla na demonizaciju "kumrovackog dzelata". Dugo je Tito u dekretiranom komunistickom pamcenju bio olicenje antifasizma, antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove licnosti rusen i okvir njegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u politickoj preradi istorije postao neaktuelan cim je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifasizmom bilo slozenije. U Evropi je antifasizam jos uvek kljucna moralna idejno-politicka vertikala, pa je na ovom planu demonizacija Tita bila slozenija.
...
Poslekomunisticka istoriografija konstruisala je nove antifasisticke subjekte (cetnike i domobrane) i "trezvene patriote" (kvislinge). Socijalisticka proslost jos uvek je ziva, ali sada ne kao uzor, vec kao negativna slika koja ne treba da iscezne, vec da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva. Personifikacija te negativne slike je Tito, vise kod srpskih nego kod hrvatskih istoricara. Kod savremene srpske inteligencije moze se uociti nekoliko talasa manje ili vise iskonstruisanih zrtava kao osecajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove zrtve su cetnici, kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatim informbirovci, rankovicevci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloseviceve zrtve iz devedesetih godina XX veka. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustase, zatim zrtve Blajburga iz 1945. i zrtve "hrvatskog proljeca 1971".
...
Ozivljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novom zrtvenom svescu, neretko zavrsava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost zrtava komunistickih rezima svuda je metapoliticko jezgro novog prevladavanja proslosti. Otuda i inflacija disidenata i fiktivnih zrtava komunizma. Disidentski diskurs se u visepartijskom rezimu "reinstitucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" "ili u antikomunizmu bez komunizma" (R. Mocnik). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivog obima (od boljsevika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla razlicito akcentovati.
...
Izgleda da je u tom maglovitom govoru mrznje Tito bio jedan od retkih postojanih sadrzaja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili zrtvom Titovog rezima pa je "stradanje" stvaralo beskonkurentski politicki kapital "starog borca". Ipak su od Titovih zrtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najveci stradalnici) vec sa slomom lagera postali bezopasne i neaktuelne zrtve koje se nisu mogle preobraziti u dzelate, zato sto u opstoj antikomunistickoj klimi kao levicari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.
...
Komunisticka dihotomna sema o revoluciji i kontrarevoluciji ukinuta je i potisnuta novim iskljucivim semama: patriote-izdajnici, mondijalisti-demokratski nacionalisti, totalitarizam-demokratija, komunisti protiv svih drugih. Istorijski kontinuiteti i dugi procesi danas se ne shvataju u socijalnom nego u nacionalnom duhu i povezani su sa raznovrenim teorijama zavere. KPJ je prevedena iz oslobodilacke u totalitarnu snagu, slika proslosti, dugo centrirana oko Titovog kulta, demonizovana je, a zrtve komunizma (nacionalisti i kolaboracionisti) rehabilitovane su i proglasene istinskim patriotima.
...
Ovo izvrtanje ima dubljeg smisla. Ranije secanje na borbu partizana je posredovalo zeljene vrednosti kao sto su internacionalizam, bratstvo-jedinstvo i multikulturalizam, pa je komunisticka kadrovska uprava na autoritaran nacin pomagala kosmopolitizaciju Balkana. U izvesnom smislu socijalizam je bio u 20. veku snaga globalizacije na eksplozivnom Balkanu. Danas su aktuelni pokusaji da se Titov socijalizam denuncira, tj. poricanjem komunistickog antifasizma, jer je toboze bio iznuden, zlocinacki i totalitaran. Malo je istoricara koji su aktivno reagovali na stereotipe o Titu, cak i kada se sa njima nisu slagali. Diskreditovanje komunistickog izbalansiranog jugoslovenstva i antifasizma je u sredistu revizionisticke istorijske politike.
...
Srpska istoriografija stoji pod snaznim pritiskom novog antikomunistickog poretka javnog secanja, gotovo u istoj meri u kojoj je komunisticka istoriografija ranije osmisljavala dekretirani antifasizam. Istrazivacki prioriteti se pomeraju od Titovih zasluga ka Titovim promasajima. Lako je pojmljivo sto vise nisu aktuelni Titovi uspesi (u privredi, diplomatiji i obezbedenju nacionalnog mira), vec zrtve Titove politike. Ali je neverovatno sa kojom brzinom je srpska istoriografija nacinila zaokret od glorifikacije Tita ka njegovoj demonizaciji. Antititoizam je kod inteligencije postao salonski deo identiteta. Gotovo da nije potrebno isticati da kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja pogoduje stereotipnom misljenju.
...
U Hrvatskoj je kljucna alternativa Evropa - Balkan, unutar koje je antikomunizam posrednik, a jugonostalgija najveci greh. Danas u Srbiji slicnu ulogu ima napetost izmedu demokratskog nacionalizma i komunistickog totalitarizma, a greh je mondijalizam. U hrvatskoj jugoparanoji antibalkanska retorika sazima antikomunizam i antitotalitarizam u oceni SFRJ kao balkanske tiranije sa srpskom dominacijom. Tito jeste bio Hrvat, ali ne u dovoljnoj meri. Analogni stereotip hrvatskom videnju Balkana je za srpski nacionalizam bivsi komunisticki internacionalizam sa pogubnim nacelom ravnoteze, tj. tezom da su svi nacionalizmi podjednako opasni.
...
Tito jeste bio za celovitu Jugoslaviju, ali je razdrobio i podvlastio Srbe. Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim drzavama zapadnog Balkana danas tumace kao doba nacionalne i ideoloske porobljenosti. Kriterijumi istorijske normalnosti iz temelja su izmenjeni. U prvi plan izbila je iskonstruisana napetost izmedu jugoslovenstva i nacionalne drzave. Za nosioce prvog proglaseni su stranci (katolici u srpskom ili komunisti u hrvatskom revizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje nametnute spolja spontano se normalizuju razne nacionalisticke struje, sve do kvislinskih i fasistickih. Ovo je katkad otvorena, a katkad latentna namera prerade istorije.
...
Markiranjem novih kljucnih sudbonosnih "unitarnih" katastrofalnih tacaka (1918. i 1945) automatski su rehabilitovani i proglaseni patriotskim do juce stigmatizovani sovinisticki zaokreti. Istorija Jugoslavije odvaja se od istorija njenih nacija, a ovi tokovi prikazuju se kao asimetricni i nesrecno izmesani paralelni, ali razdvojeni istorijski procesi. U poredenju sa toboze nesrecno propustenim sansama stvaranja nacionalnih drzava jos krajem Prvog svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazadujuca tvorevina. To je bila paternalisticka drzava lazne nacionalne jednakosti.
...
Normalizovani nacionalizam je u novom poretku secanja izmenio i vrednovanje visenacionalne Jugoslavije. To vise nije drzavna zajednica srodnih naroda, vec nasilna i vestacka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi vladar A. Karadjordjevic shvacen je kao zrtva protivnika neprirodne drzave, a drugi vladar, Tito, kao dzelat njenog najbrojnijeg naroda. Preradjena martirologija je moralna osnova novog revizionizma.
...
Uvrezeno verovanje da se intelektualci, za razliku od obicnih ljudi, tesko oslobadaju jednom prihvacenih gledista, a da pogotovo stvaralacka inteligencija postojano brani ono sto je jednom napisala, kraj 20. veka je ubedljivo razotkrio kao predrasudu. Opstu konverziju sleva nadesno osmisljavali su upravo intelektualci brutalno demonstrirajuci rez u vlastitoj biografiji. Komunisti su postajali nacionalisti i zagovornici kapitalizma. Zaokret je pravdan tezom da su uvek bili disidenti, ali latentni. Najpre klasu, a potom naciju snabdeli su upravo intelektualci zrtvenom svescu. Tito je za zivota uzivao solidnu podrsku inteligencije, sto je vrlo vazno kod objasnjenja stabilnosti njegove vlasti. Tek nakon njegove smrti javljaju se dublje sumnje i razilazenja. Mozda bi se tri osnovna obrasca videnja Tita kod jugoslovenske inteligencije najubedljivije mogla pokazati na primerima M. Krleze, M. Djilasa i D. Cosica. Pogledi na Tita kod pomenute trojice znamenitih jugoslovenskih intelektualaca odrazavaju poglede sirih struja i drustvenih grupa.
...
Stav prema Brozu je barometar sposobnosti intelektualaca za distanciranje od "vruceg" pamcenja Krleza je glorifikovao Tita kao vladara u jednom etnickom osinjaku, koji je uneo red i koji je pacifikovao prostor. Krlezine ocene Tita, uprkos tonu himne, jesu zanimljive. Krleza je uocio neke vazne stvari, ali je upadljiv ton nekriticke glorifikacije Tita koji je bio rizican, jer se pridruzivao onome poznatom sloganu da je Tito najveci sin nasih naroda i narodnosti i da ne treba narusavati njegov kult. Krlezino videnje Tita pripada struji koja ga je glorifikovala i smatrala da je njegova vlast najveci domasaj politicke kulture ovih prostora.
...
Potpuno oprecnu negativnu sliku Tita razvio je pocetkom devedesetih D. Cosic. Po njemu, Tito je bio kameni despot koji je upropastio ovu zemlju i suzbijao svaku kreativnost. Tito je demonizovan kao opsti upropastitelj, ali narocito srpstva. Mozda bi se pomenute iskljucivosti mogle tumaciti upravo velikim nadama koje je Cosic gajio u Tita u jednoj fazi svoga razvoja. To ovaj pisac i priznaje. Psiholoski su prilicno razumljiva kolebanja i zaokreti iz odusevljenja u demonizaciju.
...
U poredenju sa Krlezom i Cosicem, videnje Tita kod M. Djilasa je diferenciranije. Knjiga o Titu, koju je Djilas poceo da pise neposredno po Titovoj smrti, u odnosu na ova dva prethodna pisca diferenciranija je i viseslojnija. Djilas uocava i pozitivne, ali i snazne konzervativne crte kod Titove licnosti. Djilas je zanimljiv po tome sto je sazrevao u osami i sto je dosta promisljao svoja stanovista. Mozda bi se moglo reci da je odnos prema Titu barometar odmerenosti inteleklualaca i njihove sposobnosti za distanciranje od vruceg pamcenja.
...
Uz nacionalne i ideoloske motive, kod konverzije intelektualaca bile su aktivne i licne pobude. Ponajmanje je zagonetan rast kriticnosti prema rezimu uslovljen padom sa vlasti. Verovatno se neke iskljucivosti Djilasovog liberalnog antiboljsevizma mogu tumaciti vec pomenutom okolnoscu, kao i Cosiceva osporavanja komunistickog internacionalizma od kraja sezdesetih godina. Licna boja uocljiva je i u Krlezinoj aristokratskoj kritici domace politicke kulture koja se nije doticala Tita. Osim toga treba imati na umu i "retrospektivni rad na individualnom pamcenju". To je secanje praceno svesnim, ali i nesvesnim precutkivanjem, relativisanjem i drugacijim tumacenjem.
...
Kod ocene Tita preplicu se tri medusobno povezane strategije posredovanja izmedu iskustva i pamcenja: nastojanje za prilagodavanjem autobiografije tekucem poretku secanja, davanje smisla savremenom svetu i trud da se zbivanja prikazu istinito. Svaka sadasnjica diktira poredak secanja, koji opet regulise napeti i cesto protivrecni odnos izmedu autobiografskog tumacenja odnosa izmedu ja i okoline s jedne, i raznih napora za njihovim autenticnim prikazivanjem kao verodostojne price s druge strane. Intelektualci nisu mnogo bolji svedoci vremena od ostalih, samo su kadri da bolje prikriju vlastitu strategiju rasterecivanja. Naknadno ocenjujuci Tita njegovi saradnici neretko su radili na glacanju vlastite biografije i homogenizovanju licnog pamcenja.
...
Pored recenog, neki segmenti kritike partije i vode mogu se objasnjavati i stupnjem vezanosti intelektualca za partiju i karakterom njegovog angazmana. U tom pogledu postoji razlika izmedu organskih intelektualaca, izraslih iz revolucionarnog pokreta (Djilas, Cosic, Colakovic), simpatizera partije (Krleza, koji se formirao pre pristupa partiji), ili saputnika (Andric), koji partiji na vlasti ne prilaze iz pragmaticnih razloga vec da bi joj ojacali autoritet vlastitim imenom.
...
Odmah se moze primetiti da su prema Titu bili ostriji oni koji su u njega dublje verovali, vise saborci iz rata nego pisci koji su imali manju ili vecu distancu prema autoritarnoj boljsevickoj organizaciji (Krleza i Andric). Sto su vece nade, bolnije je otreznjavanje i dublje je razocaranje - poznata je psiholoska okolnost koja moze pomoci u razumevanju fanatizma opredeljenih intelektualaca.
...
Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze, nego iz njega izrastaju, tesnje su vezani za ciljeve pokreta, organizaciju i vodju, ali kada se odvoje, usled razocarenja, lakse padaju u kriticku iskljucivost, sto psiholoski nije mnogo zagonetno. Sve do sredine sezdesetih godina Cosic u pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krlezom. Cosic je organski intelektualac, izrastao iz komunistickog pokreta i u pocetku se upadljivo razlikovao od tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridruzuju.
...
Ivo Andric verovatno je najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridruzio tek nakon 1945. i na razumnoj distanci podrzavao njenu politiku do kraja zivota. Clan KPJ postao je 1948. zeleci da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje, govoreci da "pisac uvek mora da bude sa svojim narodom". Andric se osecao Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledao ozivotvorenje svojih mladalackih snova covecnosti, internacionalizma i jugoslovenstva. Neke vazne politicke prekretnice nisu kod Andrica, kao kod pomenutih pisaca, izazivale kolebanja, jer nije bio dublje vezan uz pokret.
...
Videnje socijalisticke proslosti kod obicnog coveka danas je aktuelnije nego ranije iz jednog unutarnaucnog razloga. Istrazivanja pamcenja sve vise se okrecu od tzv. tvrdog pamcenja, tj. istrazivanja kljucnih proslih politickih zbivanja i sluzbenih sadrzaja, ka "mekom" pamcenju, gde su u sredistu svakodnevica i secanja uzih drustvenih grupa (etnickih, klasnih, polnih itd.). U SAD su istorija, pamcenje uzih grupa i nostalgija komercijalizovani u medijskoj industriji pamcenja, pa se na trzistu mogu kupiti instant-proizvodi za zadovoljenje vlastite "istorijske" ceznje.
...
Evropa je, tome nasuprot, jos uvek opterecena teskim i eksplozivnim ideologizovanim pamcenjem na genocid, fasizam i svetske ratove. Politika sa prosloscu na Starom kontinentu na drugaciji nacin se povezuje sa nostalgijom. U SAD je na delu komercijalizacija i traganje za poreklom, a u Evropi su aktuelna secanja na stabilna i mirna vremena u etnickom i socijalnom pogledu. Na Zapadnom Balkanu danas se i najbezazlenija jugonostalgija smatra, s pravom, opasnom u vremenu brisanja jednog pamcenja i konstruisanja novoga (ili u vremenu prisilne amnezije i prisilnog pamcenja) (Ugresic), jer remeti novu nacionalisticku sliku proslosti.
...
Najopstije govoreci, danas su prisutne dve vrste pamcenja socijalizma, tj. dve odvojene dimenzije opazanja i procene socijalisticke proslosti: prva se odnosi na komunisticki politicki sistem, a druga na drustvenu stranu poretka na nivou svakodnevnog zivota i licnih biografija. Prva dimenzija obicno je negativna, druga je slozenija i dvoznacnija. Prva se oslanja na sluzbena dokumenta i propise, druga na "oralnu" istoriju, tj. na dozivljaje koji se prenose usmeno. Postoji posebna dijalektika selektivnog pamcenja i selektivnog zaborava socijalisticke proslosti, koja se ispoljava u raznovrsnim oblicima na nivou masovne svesti i kod politickih elita.
...
Odnos obicnog coveka prema slici socijalizma odreduje savremena kriza koja menja sigurnost pojedinaca i grupa. Realna osnova cuvenog beogradskog grafita "Bravar je bio bolji" nije bilo samo ironicno poredenje nove srpske vlasti i njenih nacionalistickih obecanja o blagostanju sa hrvatskim prethodnikom, koji je stalno okrivljavan za propast Srbije, vec i secanje na stabilniji period socijalizma. Jos je upadljiviji raskol izmedu renacionalizovane srpske istoriografije s jedne, ciji je refren prica o totalitarnim "broznim vremenima", i svakodnevnog poredenja brozne proslosti i grozne sadasnjice kod pamcenja obicnog pojedinca s druge strane.
...
Samopoimanje obicnog pojedinca, koje obicno pociva na skladu grupne i licne proslosti, dozivelo je od sloma socijalizma burne potrese. U poslesocijalistickoj svakodnevici sve vise je pojedinaca sa skracenim ili pocepanim biografijama; dojucerasnji komunisti i titoisti postali su antikomunisti i antititoisti, jugosloveni su se pretopili u nacionaliste, slika vlastite proslosti rekonstruise se i prepravlja i saobrazava novom poretku secanja.
...
Jugoslovensko kolektivno pamcenje zamenjeno je novim nacionalnim pamcenjem. U Hrvatskoj i Srbiji su politicki emigranti i bivsi kvislinzi, gubitnici iz Drugog svetskog rata, stekli pravo "povratka svog konfiskovanog pamcenja", jer je novim nacionalistickim elitama bio potreban zivi licni simbol kod konstrukcije antiantifasistickog pamcenja. Sluzbena revizija nije mogla da kontrolise nostalgiju, koja je osecajna komponenta pamcenja i "kapriciozni korektor prilagodljivog pamcenja" (D. Ugresic). Nostalgija ne prihvata kriterijume sluzbenog pamcenja, niti novog pragmaticnog poretka secanja.
...
U teoriji je nostalgija (nostos vracanje kuci i algia ceznja) bila dugo zanemarivana, a neretko i negativno odredena. Tako npr. C. Majer istice da je nostalgija za secanje isto sto i kic za umetnost, a M. Kamen je definise kao istoriju oslobodenu krivice. S. Bojm istice da nostalgija nije samo ceznja za mestom, nego i za drugacijim vremenom vremenom naseg detinjstva ili mladosti, sporih ritmova nasih snova. To je pokusaj hvatanja ritma ceznje, usporavanje, neka vrsta dnevnog sanjanja. U svakom slucaju nostalgija, oznacena kao simptom naseg vremena, jeste istorijska emocija i sastavni deo kolektivnog pamcenja.
...
Ipak bi bilo cinicno kod drustva u krizi prepunog izbeglica nostalgiju svoditi na ceznju za domom koji vise ne postoji ili nikad nije postojao. Jos manje se sasvim jasno uocavanje razlike izmedu nesredene sadasnjice i relativno stabilne proslosti socijalizma moze svoditi na nostalgicno prisecanje socijalizma, zato sto smo tada bas poletniji i zdraviji. Isto tako, tvrditi da je socijalizam kao objekat nostalgije neuhvatljiv, jeste cinizam situiranih prema pricama beskucnika i raseljenih. Narocito je na Zapadnom Balkanu danas krajnje uprosceno tumaciti nostalgiju kao praznu iluziju ili prisecanje mladosti.
...
Niceova kritika suvisnog okretanja ka proslosti i njegovo upozorenje o stetnosti istorije najvise se odnosila na monumentalnu obnovu slavne nacionalne proslosti. To jesu konzervativne utopije, koje treba razlikovati od spontanog poredenja proslosti i sadasnjice. Naime, restauracija stavlja teziste na nostos, i svojstvena je nacionalizmu koji gradi mitove, vraca se nacionalnim simbolima i stvara teorije o zaveri. Konzervativna nostalgija vidljiva je kod totalne rekonstrukcije spomenika proslosti, tj. kod onoga sto je E. Hobsbaum nazvao izmisljanjem tradicije. Radi se o vracanju manje ili vise fiktivnim korenima i poreklu. Dok restaurativna nostalgija evocira nacionalnu proslost, i okrenuta je kolektivnim simbolima i oralnoj kulturi, refleksivna nostalgija vise se odnosi na individualno i kulturno pamcenje. Ona druga ne stremi konacnoj istini, a skopcana je sa ceznjom koja je u sredistu socijalnog, a ne nacionalnog pamcenja. Pamti se drustvena sigurnost i mir, a ne slavni ratovi nacije. U ovu drugu vrstu nostalgije spada secanje na Tita i autoritarnu socijalnu drzavu, lisenu ratova i kriminala.
...
Svi krupni drustveni prelomi su antinostalgicni jer brisu proslost i nastoje da intronizuju novi pocetak, pre kog je sve bila neautenticna istorija. Zaokret u Beogradu oktobra 2000. nije bio revolucija, jer je obelezio povratak starim presocijalistickim vrednostima. Ali je bio pokusaj amnezije, tj. brisanja svake pozitivne primisli na prethodnih pola veka nacionalne istorije. Brisanje nostalgije ne moze se oktroisati, jer od novog stanja zavisi njeno budenje, tj. isticanje proslosti nad sadasnjicom. U tom pogledu danasnje secanje na socijalizam nije puko ulepsavanje proslosti u kojoj smo bili mladi, nego i ceznja za popravljanjem sadasnjice. Koliko god zvucalo paradoksalno, Tito je danas, verovatno najmarkantniji licni simbol teznje za solidarnom i stabilnom danasnjicom, ali ne i njen kriterijum. Nova epoha ne slabi potrebu za solidarnoscu, ali modifikuje institucionalne kriterijume njene zastite.
...
Pamcenje titoizma ipak ima vise dimenzija i kao segment kolektivne svesti ne moze se tumaciti kao spontana romanticna reakcija na tegobno prezivljavanje i osiromasenje krajem 20. veka, niti kao arhaicni izraz propalog socijalizma. Kao i prema drugim markantnim sadrzajima iz proslosti, tako i odnos prema titoizmu moze biti nostalgicni, negatorski i kriticki. Romanticarski titoizam slavi svaki segment njegove epohe, dok demonizatorski, tome nasuprot, sve tumaci kao laz i prevaru. Kriticki odnos, pak, razdvaja realne modernizacijske crte ovog rezima od razlicitih oblika nostalgicne idealizacije. Grubo receno, radi se o razlici izmedu ceznje za prosloscu, gadenja i hladnog rasudivanja.
...
Nacionalisti jos uvek ne mogu da suzbiju nostalgicno pamcenje na multietnicku Jugoslaviju, uprkos pokusaju stigmatizovanja. Termin jugonostalgicar sluzi za politicku i moralnu diskvalifikaciju; jugonostalgicar je sumnjiv covek, "narodni neprijatelj", "izdajica", osoba koja zali za propascu Jugoslavije (dakle za propascu komunizma, a komunizam je u Hrvatskoj "srbo-boljsevizam", a u Srbiji zavera antisrpskih brozovskih snaga). Recju, jugonostalgicar je neprijatelj novog "demokratskog nacionalizma". Socioloski receno jugonostalgija narusava sklad novog drustvenointegrativnog poretka secanja. U Hrvatskoj je, zapaza D. Ugresic, termin, "jugonostalgija" bio cak deo nove, ratne terminologije.
...
Nostalgija uoblicava draz kolektivnog pamcenja na iscezle socijalne sigurnosti svakodnevice socijalizma i multietnickog mira. Gradanima bivse Jugoslavije oduzeta je njihova zajednicka pedesetogodisnja proslost. U zamenu za oduzeto ponuden im je konstrukt nacionalnog pamcenja, koji su mnogi odusevljeno prihvatili misleci da je to siguran temelj za bolju buducnost. Ipak, izgleda da i u Hrvatskoj postoji raskol izmedu dekretiranog secanja i spontanog javnog mnjenja sto pokazuju najnovija istrazivanja. Prema rezultatima Internet ankete zagrebackog "Nacionala" s kraja 2003. Tito je prvi na listi 10. najznacajnijih Hrvata svih vremena.
...
"Zlatni" period Vreme posle Drugog svetskog rata mnogi smatraju periodom napretka i dobrog zivota. U Sloveniji je antikomunisticka ideologija vlasti u suprotnosti sa stavom javnog mnjenja prema socijalizmu. U istrazivanjima javnog mnjenja Slovenije tokom 90-ih, koje je vodio N.Tos, broj ispitanika koji su mislili da su "odnosi u Sloveniji nakon Drugog svetskog rata bili vreme straha i zatiranja" kretao se u godinama od 1992. do 1994. oko sest procenata (najvisa vrednost bila je 6,8 posto, 1994). Godine 1998. taj odgovor pao je na samo 3,9 posto. Sve vreme izmedju 1992. i 1998. postotak ispitanika koji su ocenjivali kako je u to doba bilo "mnogo toga dobrog i mnogo toga loseg" kretao se oko dve trecine. Izrazito pozitivnu ocenu, kako je to bilo "vreme napretka i dobrog zivota", dalo je 1992. godine 14,5 posto, a 1998. godine 22,9 posto ispitanika (R. Mocnik).
...
Kod ovog uporednog osvrta ne treba zaboraviti, pored opsteg "rehabilitovanja", i razlicito akcentovanje Tita. U Hrvatskoj Tita pamte zbog velikog drzavnickog ugleda u svetu, u Srbiji i BiH Titovo doba pamti se po stabilnoj socijalnoj situaciji i odsustvu sukoba, a u Sloveniji opet iz trecih razloga. U ocima mnogih Slovenaca danas je Tito (polu-Slovenac, jer mu je majka bila Javorsek) poslednji Habzburg, prosveceni monarh, vladar sa beckim slifom, harizmaticni igrac, garant mira i jedinstva mnogonacionalne drzave, borac protiv Staljina, vest balanser izmedu blokova, guru Treceg puta. Tito je definitivno pozitivna figura u ocima mladih Slovenije (Stolcman), i otuda sto se secanje na njega u dovoljnoj meri ohladilo, za razliku od ostalih delova zemlje koji su bili dugo uvuceni u medunacionalne sukobe.
...
Ipak je raskol izmedu dekretiranog secanja i spontanog javnog mnjenja u Sloveniji manji. Naime, po anketi ljubljanskog "Dela", s kraja 2003, na pitalje kojeg Slovenca biste najradije oziveli (klonirali), Tito se nasao na 5. mestu (iza Preserna, Stukelja, Trubara i Cankara). Na ovaj nizi rejting Tita uticalo je verovatno drugacije postavljeno anketno pitanje, ali je i usled odsustva krize kod Slovenaca Tito hladniji segment proslosti nego kod drugih bivsih jugoslovenskih republika.
...
Istorija se kosi sa nerefleksivnim secanjem. Njen zadatak je racionalna kontrola secanja i disciplinovanje pamcenja. Tome nasuprot, u svakodnevnom zivotu odnos prema proslosti vise je opterecen razlicitim oblicima osecajnog nedisciplinovanog pamcenja. Ipak se napetost izmedu rezultata objektivnih naucnih metoda objasljenja i razumevanja s jedne i moralizovanog i osecajnog odnosa s druge strane ne moze otkloniti, jer, bar kod nas, jos nema jasne granice izmedu narucene istoriografije i spontano politizovane proslosti. Ova napetost je u jezgru odnosa prema Titu. Beogradski sociolozi V. Ilic i I. Spasic pokazali su empirijskim istrazivanjima da je odnos prema socijalizmu drugaciji kod naroda nego kod inteligencije. Narod teze napusta videnje socijalizma kao rezima opste socijalne sigurnosti nego inteligencija kojoj je vaznija politicka i nacionalna situacija.
...
Tito je jos uvek popularan u Makedoniji i delovima BiH i Crne Gore, ali ne kod nacionalno osvescenih Srba i Hrvata. Slovenci donekle prihvataju Tita, a njihov bes je pre svega uperen protiv sunarodnika E. Kardelja. Zanimljiva paleta aktuelnih secanja na Tita kod obicnih ljudi moze se naci na Internet stranici "Leksikon Yu mitologije". Drzavnopoliticki znacaj Titovog kulta iscezao je sa razaraljem Jugoslavije. Istoricari koji su ga osmisljavali besavesno su ga napustili. U istoriografiji je spoj amnestije i amnezije slozen, ne otuda sto je napustalje apologije socijalizma duboko i bolno prozivljeno (najcesce i nije), nego zato sto je diskvalifikacija licnosti, grupa ili sistema skopcana sa pravdanjem novih razlicitih interesa i identiteta. Verovatno su zato mnogi intelektualci izmedu amnestije i amnezije izabrali konverziju.
...
Nasuprot tome vise empirijskih istrazivanja pokazalo je postojanost Titovog ugleda kod ispitanika, obicnih ljudi. Po Ilicevom istrazivanju iz 1999. u Srbiji su kod mladih najpozeljnije licnosti iz proslosti junaci iz Kosovskog mita, a najcesce preferirana licnost iz srpske istorije je Tito, a zatim slede Tesla, Pupin, V. Karadzic, Karadjordje itd. Istrazivac zakljucuje da je povoljna ocena Tita rezultat secanja na socijaliu sigurnost njegovog rezima, a ne sklonosti ka marksistickom iiternacionalizmu. Isti pisac istice razliku izmedu svesti mladih u Srbiji i istorijskog secanja nacionalne kulturne elite koja je vise revizionisticka.
...
U drugom istrazivanju iz 2002. godine Ilic je dosao do slicnih, ali diferenciranijih nalaza u Vojvodini. Vecina ispitanika srpske i madjarske nacionalnosti je kao "zlatni period" iz proslosti izdvojila Titovo vreme. Kada je u pitalju istorijska liciost, koja bi mogla da resi aktuelne probleme, srpski i madarski ispitanici najcesce su izdvajali Tita, a slicni odgovori su dobijeni i na pitanje o najcesce pominjanoj licnosti iz istorije srpskog i madarskog naroda. Premda nije bio Madar ni Srbin, Tito je jos uvek popularan kao simbol nadnacionalne integracije.
...
Da je ovo raspolozenje trajnije i rasirenije kazuju nalazi istrazivanja I. Spasic, prema kojem su na sirem podrucju Srbije iz 2002. retrospektivne ocene SFRJ kao nedemokratskog politickog sistema prakticno odsutne. Secanja na socijalizam i Tita nisu gola nostalgija. I Z. Golubovic 2003. godine pise o "relativno prosperitetnom drustvu pre Milosevica", koga se gradjani secaju sa nostalgijom. Po istrazivanju I. Spasic iz maja 2002. SFRJ je "najdostupniji model normalnog zivota", to je normalnost koju je zamenila nenormalnost koja i danas traje. Bio je to rezim za cijim kritickim prosudivanjem se nije osecala nikakva potreba. Istrazivaci se slazu da je socijalna sigurnost stvarala jednopartijskom rezimu saglasnost, a naglaseni motivi reda i stabilnosti (u poredjenju sa neredom 90-ih) uslovili su depolitizovano pozitivno vrednovanje SFRJ u secanju obicnih gradana. Kod jakih verzija ocena, zivot u SFRJ primio je status "strukturne nostalgije" ili "zlatnog doba" za kojim je usledila sveopsta propast. Jugonostalgija ima titoisticku podvarijantu u kojoj se zali za visenacionalnom uglednom velikom SFRJ.
...
Kada nakon uredjene drzave nastanu haos i nesigurnost, secanja lako prelaze u nostalgiju. Filmski reziser Z. Zilnik je u dokumeitarnom filmu "Marsal Tito, drugi put medu Srbima" napravio 1993. neobicno zanimljiv test kolektivnog pamcenja. Uzeo je glumca koji fizicki prilicno podseca na Tita, obukao ga u marsalsku uniformu i pustio da seta ulicama Beograda. Iako su svi prolaznici znali da se radi o surogatu, mnogi od njih su, zaboravivsi se, razgovarali sa surogatom kao sa samim Titom. Uprkos prozirnosti odglumljenog lika, nostalgicna proslost i opora stvarnost su se bar na momenat izmesale. Svaka nostalgija (ceznja za necim sto nam je nekada bilo drago i prijatno) pripada osecajnom toplom secanju koje treba razlikovati od hladnog bestrasnog secanja. Ovo potonje pociva na uvidu koji se stice poredjenjem egzaktnih pokazatelja razvoja samoupravnog socijalizma i aktuelnog kapitalizma (stope horizontalne i vertikalne pokretljivosti, stupanj kriminala, standard i sl.). Kod nostalgije proslost se donekle i idealizuje, a u atmosferi ekonomske nesigurnosti ova sklonost jos je izrazitija. Odmah treba reci da su izrazi jugonostalgija i jugonostalgicar stvoreni pocetkom 90-ih za obelezavanje neprijatelja nacije (A. Debeljak, D. Ugresic).
...
Nasuprot ovom negativnom vrednosnom shvatanju pojma, ovde se polazi od toga da biti jugonostalgicar znaci biti otvoren prema bastini razlicitih kulturiih sredina, sto moze biti samo pozitivno, jer onaj koji zna samo za jedno, ne zna ni za jedno". Kod sirih slojeva jugonostalgija oznacava opstije secanje na drustvenu sigurnost. I nostalgija trazi licni simbol. Moglo bi se reci da je Tito, ne samo zbog nostalgije, u ocima vecine stanovnistva jos uvek zapamcen kao pozitivna istorijska licnost. Kada nakon relativno uredene sigurne drzave nastane haos i nesigurnost, secanja na proslost lako prelaze u nostalgiju. Jos u hronicnom ratnom stanju antike teznja za mirom i srecom se u versko-politickom obliku iskazivala u kultu cara izmiritelja i kanalisala u pravcu njegovog obozavanja. Tako je verovatno kriza Rimskog carstva u 3. veku stvorila idilicnu sliku o carevima 2. veka (Hadrijanu i Antoninu Piju), koja je sigurno odudarala od stvarnosti. Rimski car viden je kao spasitelj sveta koji oslobada narode ratnih sukoba, miri i ukida bedu, a njegova epoha je zeljeno zlatno doba. U oblicju zemaljskog cara otkrivao se pravedni bog.
...
Na slican nacin se u razlicitim oblicima svetovne eshatologije danasnja nostalgicna prisecanja vezuju za Tita. Ova okolnost, medutim, ne bi trebalo da utice na potcenjivanje realnih modernizacijskih ucinaka Titove vlasti: medunacionalna trpeljivost, visoka pokretljivost stanovnistva, laicizacija i prosvecivanje, kosmopolitizacija i socijalna sigurnost.
...
Svaka nostalgija je selektivna. Manifestacija selektivnih, "depolitizovanih secanja" kod obiciih ljudi moze se povezati i sa drugim ciniocima. "Pragmatizacija vrednosti" vidljiva je kod onih koji su okrenuti vise ka resavanju dnevnih problema, nego kod onih koji su zaokupljeni simbolicnim sukobima oko istorijske pravde. Pojedinca u krizi ne zaokupljaju ni proslost ni buducnost, vec svakidasnje prezivljavanje. To je rodno tle nostalgije. ali, kada je u pitanju socijalizam, nostalgija je, narocito kod inteligencije, selektivna: mnogi pojedinci secaju se prijatne socijalne sigurnosti, a ne i vlastite upletenosti u pravdanje rezima ili njegove ideologije.
...
Aktuelne potrebe i interesi stvaraju slozenu i siroku zajediicu zaborava i oprostaja koja je u subjektivnom pogledu vrlo vazna, jer sluzi kao instrument samozaborava i samooprostaja. Bez zaborava ne bismo preziveli, kaze Nice. U pamcenju svakodnevice socijalizma zaboravlja se na autoritarnost rezima, a pamti se drustvena sigurnost. Secanje na socijalizam je pretezno, ali ne i uvek, vezano za secanje na Jugoslaviju. I kod mnogih antikomunista jugonostalgija oznacava ceznju za sirim kulturnim prostorom od nacionalnog i nepristajanje na samo jedan kulturni obrazac, pa je i zbog ovoga treba razlikovati od prazne romanticne iluzije.
...
Tito je odmah nakon smrti postao simbol zajednicke drzave, ali i rastegljivi sadrzaj koji je u zavisnosti od potreba razlicito tumacen. Nakon toga Tito je postao vazan pokazatelj kolektivnog pamcenja zahvacenog krizom. Iza uiiverzalnog simbola i imena krile su se razlicite vrednosti: bratstvo-jedinstvo, antifasizam i aitistaljinizam, ponosna nevazalna spoljna politika, ali i separatizam i stvaranje novih nacija i pokrajina. Jos je sarolikiji spektar Tita kao negativnog simbola od 1990. Od tada je on simbol antiliberalizma, aitinacionalizma, boljsevizma, autokratije, totalitarizma. mondijalizma itd. U duhu postojane oslobodilacke politicke kulture Tito je uzdizan kao spasitelj klase i detronizovan kar upropastitelj nacije. Tito je jos uvek simbol oprecnih vrednosnih sistema, a u socioloskom smislu podjednako je vazan kao simbol zeljenih i nezeljenih vrednosti. Zasto?
...
Tito opstaje i kao simbol pozitivnih i negativnih vrednosti. U mnogim mestima bivse Jugoslavije jos stoje ulice sa Titovim imenom, a kod Makedonaca i Bosnjaka Tito ostaje otac nacije. U tom pogledu iidikativan je predlog za promenu naziva glavne ulice u Sarajevu s jeseni 2003. Do skora je cela ulica bila "Titova", a ovih dana je iznet predlog da to bude samo njena polovina, dok drugi deo treba da ponese ime Alije Izetbegovica. U Skoplju je jos uvek glavna ulica Titova, a u Podgorici, kao i u Zagrebu Titovo ime nose manje ulice.Treba imati ia umu da se odnos prema Titu ne podudara sa odnosom prema socijalizmu. U sluzbenom pamcenju Tito se po pravilu dekontekstualizuje: nacionalisti u Skoplju ga vezuju za "drugi Ilinden" 1944. kada je Makedoiija proglasena republikom, a iz slicnih razloga to cine i Bosnjaci u Sarajevu. Slican je odnos i savremene crnogorske vlasti, a donekle i hrvatske i slovenacke. Tito je vazan kao otac novih nacija-drzava, a ne kao simbol socijalizma.
...
Do koje mere se Titovo ime odrzava, ali u potpuno oprecnom netitoistickom sklopu pokazuju primeri Makedonije i BiH. Tito je slavljen ili demonizovan, u sklopu politike svog rezima ali je i dekontekstualizovan. Naime u savremenoj makedonskoj i bosanskoj politici sa prosloscu Titovo ime koristi se kao probojni simbol u potpuno oprecnom novom drustveno-ekonomskom i idejnom sklopu. Uprkos tome sto je bio Jugosloven i ateista Tito se zadrzava na vidnom mestu u konzervativnoj konstrukciji neslovenskog makedonskog identiteta i u islamskom bosnjackom sklopu.
...
Makedonskom i bosnjackom kapitalizmu takode mnogo ne smeta sto je Tito bio komunista. Instrumentalizacija Tita je ovde najprozirnija. Americki antropolog K. Braun je uocila da savremena Makedonija gradi vlastiti identitet preko istorijske maste. Makedonci tesko mogu racionalno dokazati poreklo, ali je sigurno da znaju sta ne zele da budu: ni Bugari, ni Srbi, ni Albanci, ni Grci. Zadatak nije bio lak trebalo je preko noci istorijski utemeljiti novu autarhicnu sliku proslosti (na vrlo trosnim istorijskim temeljima) koja bi pravdala krhku drzaviu nezavisnost.
...
Tito u Makedoniji nije simbol veze sa multinacionalnom Jugoslavijom, niti znamen socijalizma i juznoslovenstva, vec vladar koji je priznao makedonsku naciju. Da je politika sa prosloscu kod novih malih drzava sa neodredjenom i rezidualnom etnickom pozadinom uvek najprozirnija, svedoci i primer BiH. U BiH se nacionalni i drzavni identitet danas osmisljava unutar tri oprecna nacionalna mita: 1. mit o srpskom karakteru bosanskog srednjovekovlja, 2. mit o Hrvatskoj do Drine, 3. bogumilski mit. Pod pritiskom novih politickih potreba teziste interesovalja istoriografije pomereno je sa 20. veka na srednji vek u kom, se traze uporista za velikodrzavne projekte. BiH je "hrvatski povijesni prostor", ili stara srpska drzava ili naslede neslovenskih Bosnjaka.
...
Vazno je skrenuti paznju da je razlicita slika Tita u sklopu nove politike sa prosloscu u BiH. Srbi ga demonizuju zbog svojevremenog proglasenja muslimana za naciju, Hrvati ga ne prihvataju zbog jugoslovenstva, a Bosnjaci ga koriste kao simbol, ali potpuno izvan konteksta titoizma. To sto je u Sarajevu glavna ulica jos uvek Titova, ne znaci da je Tito bolje prosao u novom kolektivnom pamcenju Bosnjaka, nego samo to da je instrumentalizovan van konteksta svoje politike.
...
Narodi i drzave trebalo bi da se kriticki suoce sa sopstvenim nedelima i zabludama. Na kraju se logicki postavlja pitanje kakva je buducnost proslosti na Balkanu i moze li Evropska unija biti ravnodusna prema fragmentizaciji proslosti koja jaca eksplozivnost ovog prostora? Svakako da postoji i direktan pritisak Evrope na usaglasavanje novih preradjenih proslosti na Balkanu. Trenutno je u toku pisanje dopunskih zajednickih udzbenika istorije za Balkan, gde se tezi usaglasavanju videnja proslosti na nivou 11 zemalja. Ali je pitalje da li to moze doprineti prevazilazenju sukoba ia Balkanu. Jezgra ovih udzbenika, naime, oktroise Evropska komisija iz Braunsvajga, koju ponajmanje zanima prava istorijska istina. Oni traze da se, na primer, prizna postojanje vise aitifasistickih subjekata (iako to nisu bili ii cetnici ni domobrani), jer je to u interesu pacifikacije prostora.
...
Obrazac prerade proslosti uvek zavisi pre svega od konkretne interesne konstelacije. Sto je zemlja vazalnija, to je manje samostalna i kod suocavanja sa vlastitom prosloscu. Kako ce teci izmirenje tesko je prognozirati. Balkan je dodatno opterecen svezim "teskim secaljem". Balkanizacija je simbol razdrobljenosti i iracionalnog sukobljavanja. Da li se slucajmo ili nuzno u trenucima promena odnosa velikih sila odmah pokolju balkanski cobani? Danas u svetu deluje vise uticajnih materijalnih i idejnih razvojnih trendova, a u izvesnom trenutku njihovo nesrecno podudaranje moze biti razorno, kao sto se i SSSR iznenadno, a ne nuzio, raspao, usled podudaranja nekoliko razornih trendova u vrlo osobenom istorijskom trenutku. Kao sto 80-ih niko nije predvidao raspad SSSRa, tako se ni danas ne moze pouzdano predvideti dubina i trajanje neke nove pacifikacije Balkana. Moze se predvideti delovanje jednog, pa i vise cinilaca, ali je efekat njihovog podudaranja nepredvidljiv. Mozda ce situacija kada ozivljenom hrvatskom turizmu bude potrebna jeftina hrana i struja iz Srbije, podstaci hladnije suocavanje sa prosloscu i eroziju miga o "domovinskom ratu". Ako se to i desi, tesko je verovati da profitom motivisani novi odnos prema proslosti moze biti pouzdana brana protiv iracionalnog sukobljavanja. Treba artikulisati razlike u pamcenju kod multikulturnog drustva nasuprot fundamentalizmu samo jedne istine, ali i graditi okvir zajednickog interesa koji bi omogucio koegzistenciju nepodudarnih pamcenja. Prepoznajemo se preko proslosti, pa treba traziti i zajednicku nekonfliktnu proslost. Da li ce titoizam biti shvacen kao konstruisani mit (prema potrebi) ili kao istorija, tj. kao protivrecni period zajednickog zivljenja. Previse je bilo slozenog u minulom dobu da bi se moglo pretvoriti u jednostrani osecajii mit. He treba ici ispod proslosti, tj. krojiti proslost prema osecajnim potrebama sadasnjice (koje uvek traze mit i dogmu). Zadatak kriticke istorije jeste prikazivanje i objasnjenje slozenosti i protivrecnosti, a ne njihovo glacanje.
...
Kriticka istorija ne namece staticke i osecajne istorijske slike, vec relativizuje proslost, tj. ukazuje na obrasce njenog iskrivljavanja.
Selektivno pamcenje treba proucavati na vise nivoa da bi se pouzdanije otkrili interesi kod ozivljavanja proslosti i spontani i planski mehanizmi njene prerade. Globalna istorija razlikuje se od univerzalne istorije.
Dakle, cilj je sistematsko i kontinuirano resituiranje regionalnih i nacionalnoistorijskih tema u globalnoistorijske okvire. Ovaj zadatak, kao ni slozeni sporovi istoricara, ne mogu se razresiti skrusenim prihvatanjem golih optuzbi o krivici vlastite nacije, izvinjenjima politicara, ali ni organizovanim pranjem proslosti i selektivnim secanjem. Istorija vlastite nacije i drzave mora se stalno uklapati u globalni sklop okruzenja i meriti ne samo kriterijima unutrasnje celishodnosti, nego i onima koji vaze u okruzenju. Za ovaj slozeniji postupak nije kadra provincijalna misao o proslosti vec samo ona koja prekoracuje domace horizonte "patriotske erudicije". Treba se setiti Geteovih reci: "Ko ne poznaje svetske jezike, ne zna nista ni o vlastitom". Bez izmene kulture secanja u nauci nemoguce je ocekivati promene u politickoj kulturi. Od akademija nauka do univerziteta treba preispitivati sponu patriotizma i provincijalizma. Treba pojacano istrazivati odgovornost stvaralacke i reproduktivne inteligencije, da bi se izbeglao periodicna grcevita odbrana od odgovornosti kod intelektualaca. Politicari pravdaju aktivnost mandatom koji im je narod poverio, a intelektualci mere vlastitu odgovornost prema trajnijim kriterijumima uma i morala. Naime, posle svakog drzavnog i nacionalnog poraza vlastita neduznost bila je najcesci identitet i alibi. Istinska alternativa "neduznoj drzavi" (zrtvi) odgovorna je drzava koja se kriticki suocava sa vlastitom istorijom i krivicom. "Neduzni" nisu kadri da preuzmu odgovornost. Suocavanje sa senkama proslosti i prihvatanje odgovornosti deo je odrastanja. Prevladavanje proslosti trebalo bi da doprinese stvaranju evropske svesti. Treba se nadati da istoriju evropskih zemalja u buducnosti necemo upoznavati slusajuci price o njihovim svetlim nacionalnim mitovima, nego tako sto cemo pratiti kako se narodi i drzave kriticki suocavaju sa vlastitim nedelima i zabludama. To je najdublji smisao prosvecenog secanja.
...
