QUOTE(Jazz001 @ 11 Nov 2006, 09:09)
Zivim vec dugo u Francuskoj, osnovala sam ovde porodicu, imam lep posao i mogu reci relativno dobar kvalitetan zivot. Vecina ljudi sa kojima kontaktiram svakodnevno su Francuzi (poreklom ili naturalizovani ali to nema nikakvog znacaja) isto kao i cela porodica mog supruga. Ipak, ne osecam da sam 100% prihvacena kao njihova. Za njih sam jos uvek "ona sa akcentom". Verovatno je to normalno, reci ce mi neki.
Medjutim, kad sam u Beogradu sa nasim ljudima imam potpuno isti utisak - za njih sam "Francuskinja" i oseca se gap u odnosima. Osecam da se ne odnose se prema meni kao sto se odnose medjusobno.
Zakljucak, pripadam dvema nacijama ali strankinja sam u obema.
Volela bih da podelim sa vam iskustva i razmisljanja.
Evo nekih mojih razmišljanja s tim u vezi:
Dom, a s tim u neraskidivoj vezi i osećaj pripadnosti, je tamo gde su ljudi koje volimo, dakle porodica, prijatelji, bez obzira na mesto gde se trenutno nalazimo. Svi ostali, mislim da nisu ni bitni. Važno je ono što nosiš u sebi. Problem je jedino što čovek, gde god da ode, sam sebe uvek nosi sa sobom. Ako nije bio zadovoljan u mestu odakle je otišao, istu će situaciju imati i tamo gde bude otišao (ukoliko problem nije isključivo finansijske prirode). Mislim da je greška prilagođavati se okolini po svaku cenu. Moje iskustvo u stranoj zemlji u kojoj sam provela 20 godina (od pre 6 godina ponovo živim u Beogradu), je da su me ljudi tamo prihvatili upravo zato što sam bila različita, tj. drugačija od njih. Valjda im je to bilo zanimljivo. Moj školski nemački jako je odudarao od njihovog dijalekta. Kada sam nakon nekoliko godina počela da pričam isto, ili bar slično kao oni, priznali su mi da ih je baš ta razlika privukla. I danas imam tamo prijatelje, i kada odem jednom ili dva puta godišnje, i oni i ja imamo osećaj da nikada nisam ni odlazila, i dalje osećam da im pripadam. Ne moram da spavam u hotelu ili iznajmljujem sobu, uvek se nađe neko da me dočeka i ponudi smeštaj. Nešto drugačiji je slučaj sa odlaskom iz Beograda, odnosno bilo kojeg drugog mesta iz kojeg potičeš. Bitan je i momenat odlaska. Ako odeš relativno mlad, kao što je slučaj bio sa mnom, priroda problema je drugačija. Nikada se ne možeš vratiti u zemlju svog detinjstva u kojoj si se osećao sasvim kod kuće; jer želiš da je nađeš onakvu kakva živi u tebi, a ona takva više nije. I mi se menjamo. Zapažamo ono što ranije nismo. Ali time se ne gubi osećaj pripadnosti. Kako god da je, nekome ružno, nekome lepo ("lepota se nalazi u očima posmatrača"), loše, dobro, svejedno, ja ipak rođenjem pripadam ovde. I to ne može niko da mi porekne, jer ja tako osećam. Iz istih razloga niko ne može da mi porekne ni pripadnost Švajcarskoj, jer osećam da pripadam i tamo.
Da skratim: osećaj pripadnosti nosiš u sebi, i ne može ti ga niko ni dati ni oduzeti. Da bi te drugi prihvatili, potrebno je da prihvatiš sam sebe. Znači da budeš ono što jesi, u svakom momentu, i ovde i tamo i gde god da se nađeš.
Tvoju rečenicu: Pripadam dvema nacijama, ali strankinja sam u obema... izrazila bih drugačije:
Pripadam samoj sebi i onima koji me poznaju i vole, a stranac sam svima ostalima, bez obzira na nacionalnost i akcenat.
