330 replies to this topic

[murga_nbgd]

Ono quote-ovano si rekao,a od toga nije daleko i tvoj potencijalni apologetski post kad bi neko resio da bombama&tenkovima uvede demokratiju na Kubu.Kastro jeste poceo kao iskreni revolucionar,ali ga je, kao i vecinu smrtnika, opila neogranicena moc koja mu je dospela u ruke nakon cega je,naravno,odlucio da je "malo duze" zadrzi...Mada,uvek su mi bili prihvatljiviji ti autenticni diktatori od CIA-installed bitangi poput gen. Norijege(koji uziva u "zasluzenoj" penziji negde u SAD kao prebogat chovek) ili Pinochea.

Zato,priznaj da cesto sanjas sebe kako ulicama Havane ganjas Kastrove pionire sa kupole tenka...

[iPhuck10]

Zato,priznaj da cesto sanjas sebe kako ulicama Havane ganjas Kastrove pionire sa kupole tenka...

<{POST_SNAPBACK}>

Ne, ali sanjam sebe sa EU zastavom, kad EU i USA uvedu protektorat ovde!

[duma]

Nisam ja fasista, duma, nego mi je vise dosta onih koji su proizvodili velikosrBske ratne pohode u moje ime!

Dobro, ali kakve to veze ima sa ovim što su tema, od Kastra do Putina?
Oni su krivi za rat u bivšoj SFRJ?

Svim ZLOČINCIMA je trebalo suditi. Onako demokratski. Shvataš?
Predložiti eliminaciju SVIH koji su rusofili ili antiglobalisti može samo fašista. Kapiraš?
Možda sebe ne smatraš fašistom, ali koristiš fašističku terminologiju i iznosiš fašističke stavove.

I, uostalom, jedan od mojih omiljenih politicara, Nanad Canak, koristi rec gamad!
I veoma tacno opsiuje one kojima daje taj epitet!

To je onaj koji se družio sa dilerom i posećivao mitinge podrške ratnim zločincima?
On je na tom mitingu kad su ga pitali šta radi složio klasičnu žvaku "oni su samo branili svoju zemlju".
Zvuči poznato?

Davao je javnu podršku čoveku koji je OSUĐEN da je trovao decu po NS.
Nije čak ni poricao delo već je tvrdio da to što je diler ne znači i da je loš čovek.

Ima onih koji su stvarno gamad, ali tu pre spada Neša, nego prosečan antiglobalista, a i rusofil.
On je MNOGO daleko od demokrate. Bolje nađi drugog "omiljenog političara".

Edited by duma, 19 May 2006 - 09:46.

[iPhuck10]

Dobro, ali kakve to veze ima sa ovim što su tema, od Kastra do Putina?
Oni su krivi za rat u bivšoj SFRJ?

Svim ZLOČINCIMA je trebalo suditi. Onako demokratski. Shvataš?
Predložiti eliminaciju SVIH koji su rusofili ili antiglobalisti može samo fašista. Kapiraš?
Možda sebe ne smatraš fašistom, ali koristiš fašističku terminologiju i iznosiš fašističke stavove.
To je onaj koji se družio sa dilerom i posećivao mitinge podrške ratnim zločincima?
On je na tom mitingu kad su ga pitali šta radi složio klasičnu žvaku "oni su samo branili svoju zemlju".
Zvuči poznato?

Davao je javnu podršku čoveku koji je OSUĐEN da je trovao decu po NS.
Nije čak ni poricao delo već je tvrdio da to što je diler ne znači i da je loš čovek.

Ima onih koji su stvarno gamad, ali tu pre spada  Neša, nego prosečan antiglobalista, a i rusofil.
On je MNOGO daleko od demokrate. Bolje nađi drugog "omiljenog političara".

<{POST_SNAPBACK}>

Vidi ko mi kaze!

[Jasa Tomic]

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (1)

Tajna je iskopana
20. maj 2006

Piše: Borislav LALIĆ

"FIDELE, našli smo ih..."

Glas Horhea Gonzalesa je podrhtavao. Bio je uzbuđen kao nikada ranije u svom lekarskom životu, koji u uzbuđenjima nije oskudevao.

Na drugom kraju žice, na 10.000 kilometara udaljenosti, na telefonskoj vezi je bio kubanski vođa Fidel Kastro.

I Fidelu je glas stao u grlu. I njemu je trebalo nekoliko trenutaka da se povrati i progovori.

Dr Gonzales je zvao Kastra iz mesta Valje Grande, iz unutrašnjosti Bolivije. To je ona zabita varoš u bolivijskim prašumama za čije se ime u svetu prvi put čulo, sada već daleke 1967. godine, u vreme likvidacije Če Gevare.

Nekoliko trenutaka pre tog telefonskog poziva, dr Gonzales i članovi njegove ekipe, u kojoj su bili kubanski i bolivijski civilni i vojni stručnjaci, pronašli su ono što su tažili 19 meseci. Iz zemlje koju su uporno raskopavali, ručno i uz pomoć buldozera, pojavile su se ljudske kosti. Po njihovim šemama i oznakama, ti posmrtni ostaci, označeni kao "skelet 2", trebalo bi da pripadaju slavnom gerilcu Če Gevari.


Dr Gonzales će kasnije ispričati da mu se učinilo da Fidelov glas podrhtava, da i taj tvrdi čovek, koji je u svom dugom životu, svašta preturio preko glave, u grču guta reči.

Rizik je još bio veliki, ali dr Gonzales niti je mogao da čeka, niti je sumnjao da su kosti koje je pronašao Čeove. Posle razgovora sa Kastrom, na vezi je imao Aleidu, Gevarinu udovicu, koja zajedno sa četvoro njihove dece, živi na Kubi.

NOVA potraga za Čeom krenula je potkraj 1995. godine u najvećoj tajnosti. Za tu operaciju znao je veoma uzak krug ljudi u Havani i La Pazu.

Zasluga za to novo Čeovo "iskopavanje" pripada američkom novinaru i istraživaču Džonu Li Andersonu. On je godinama, uporno i detaljno, radio na prikupljanju građe za kompletnu biografiju Čea Gevare, delo koje bi bilo lišeno romantike, improvizacija i maštarija. U tom "kopanju" po životu i smrti, "herojskog geriljerosa", kako su ga Kubanci zvali, Anderson se najviše bavio Čeovom smrću, jer je ona bila misterioznija od njegovog života.

O Čeovom životu, manje-više, sve je bilo poznato. Znalo se i kako je ubijen, 9. oktobra 1967. godine, u prašumama Bolivije. Ali, šta je bilo sa njegovim posmrtnim ostacima, to niko živ nije znao.

Po jednoj verziji, bio je sahranjen na nekom skrovitom mestu duboko u prašumama Bolivije, bez ikakve oznake i zapisa, tako da nikada ne bude pronađen. Drugi su tvrdili da je njegov leš odnet u Panamu i tamo spaljen. Treća verzija, sa kojom se najviše baratalo, bila je da je njegov leš spaljen u mestu Valje Grande, a njegov pepeo prosut iz aviona, iznad bolivijskih prašuma. Ovu poslednju verziju potvrdio je ovdašnji predsednik Bolivije Rene Barijentos.

ANDERSON je sve to uzeo sa rezervom. Če je odavno postao mit i bilo je teško razlučiti šta je u tom mitu istina, a šta nadogradnja mašte i pera neobuzdanih novinara. On je istraživao do kraja, detalj po detalj, svedoka po svedoka. Tako je i stigao do generala Maria Vargasa Salinasa.

Vargas je u vreme pogubljenja i sakaćenja tela Če Gevare bio jedan od vojnih zapovednika u varoši Valje Grande, baš tamo gde je iz sela La Igera, 9. oktobra 1967. godine, predveče, donet i izložen leš Čea Gevare.
On je kazao Andersonu ono u šta niko nije verovao. Čeovo telo, rekao je Vargas, nije spaljeno, nego je zajedno sa grupom pogubljenih gerilaca, sahranjeno tog istog dana u ponoć, pored zapuštene aerodromske piste lokalnog aerodroma. Sahrana je obavljena u najvećoj tajnosti i bez ikakvih oznaka.

TADA su na scenu stupile kubanske vlasti i porodica Čea Gevare. Bolivijska vlada je prihvatila njihov zahtev da se traže kosti sedmorice gerilaca i otkopavanja su počela u decembru, 1995. godine. Išlo je teško i sporo, uz sumnje da je, možda, sve to jedna velika podvala.

Od onog dana kada je nestalo telo Čea Gevare prošlo je skoro trideset godina, sećanja su izbledela, a ceo slučaj je poprimio dimenzije mita, koji je, nošen na krilima mašte, dobio neverovatne dimenzije.

Ipak, prvi kosturi su pronađeni, ali među njima nije bio onaj koji bi mogao biti Čeov. Gevarine kosti je bilo relativno lako prepoznati, pošto su njemu šake bile odsečene, a znao se i raspored rana na telu.

U jednom trenutku, 1996. godine, istraživači su se povukli, pa su se javile sumnje da je sve izgubljeno. U proleće 1997. godine, radovi su, međutim, nastavljeni.

U međuvremenu, uz pomoć najmodernijih aparata, obavljena su detaljna geometrička i geomagnetska snimanja na oko 10.000 kvadratnih metara terena u blizini stare aerodromske piste. Saslušano je oko 100 meštana, koji su u ono vreme bili direktni ili indirektni svedoci događaja sa Čeom Gevarom. Obavljeni su razgovori sa bivšim vojnicima i oficirima iz sastava osme divizije bolivijske armije, u čijoj je nadležnosti bila likvidacija gerile Ernesta Gevare.

U maju 1997. godine, radovi su krenuli intenzivnije. U podne 28. juna, ekipa dr Gonzalesa je zaustavila mašine. U razrovanoj zemlji pojavio se novi skelet. Po ostacima odeće i po tome da na skeletu nije bilo kostiju od šaka, relativno lako se zaključilo da su to zemni ostaci Čea Gevare.

"Če je najzad umro", napisao je jedan lokalni hroničar na vest da je grob slavnog "geriljera" konačno pronađen.

I dok su se zbunjeni Bolivijci pitali šta će sada biti sa posmrtnim ostacima Čea Gevare, istraživači su njegove kosti, u najvećoj tajnosti i u strahu da ne dođe do protesta lokalnog stanovništva, odneli u jednu japansku bolnicu kod grada Santa Kruz, na jugoistoku zemlje, da bi se izvršila njihova identifikacija.

Posle desetak dana, stručnjaci su rekli poslednju reč: - Jeste, on je.





MAUZOLEJ

I, Čeove kosti su 12. jula specijalnim avionom odnete na Kubu, tamo gde je počela njegova legenda i gde živi njegova porodica.


- Ukrali su nam Čeove kosti - izjavio je na tu vest Herardo Karasko, član gradskog veća u varoši Valje Grande.

Tri meseca kasnije, Če je sahranjen u Santa Klari, u centralnom delu Kube.

[Jasa Tomic]

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (2)

Svetac ispod Anda
21. maj 2006

MIT o Čeu Gevari nije se predavao ni onda kada je počelo otkopavanje njegovih zemnih ostataka. Otima se da bi ljudi mogli da ga traže i sreću u dalekim prašumama Bolivije, u klancima nebeskih Kordiljera, koji natkriljuju lanac latinoameričkih zemalja između Pacifika i Atlantika.

Kad su otkopavanja i potraga za Čeovim kostima bili odmakli, među ljudima koji su na tome radili, pojavile su se sumnje da ih je general Vargas, možda, obmanuo, da je to učinio iz želje da se na Čeu i on proslavi, ili jednostavno zbog toga što je i on, u poodmaklim godinama, počeo da fantazira.

- Ljudi, verujte mi - vapio je stari general. - Pa, ja sam one noći bio tamo.

A onda se, kada je operacija bila pri samom kraju, u javnosti pojavio još jedan general - Gari Prado, koji je u vreme likvidacije gerilske grupe Čea Gevare, bio poručnik. On je onih oktobarskih dana 1967. komandovao jedinicom koja je zarobila ranjenog Čea Gevaru. Prado je bio prvi bolivijski oficir koji je saslušao i identifikovao kubanskog gerilca.

- Nemojte gajiti iluzije - izjavio je on. - Telo Čea Gevare nije u zemlji. Njegovi posmrtni ostaci su spaljeni, a njegov pepeo razasut po planinama.

To je ista verzija koju je izneo i ondašnji predsednik Bolivije Barijentos.

O smrti i "sahrani" Čea Gevare, kružile su godinama neverovatne priče.

Jedna od njih jeste da je Čeu onda bila i glava odsečena i da je, zamotana u crno platno, poslata u laboratoriju Cije, u Vašington, na ispitivanje.

BIVŠI bolivijski komandos - "zelena beretka" Pedro Lejo, ispričao je novinaru meksičkog lista "Sijempre" da je on bio dželat koji je odsekao i ruke i glavu Čeu Gevari. Njegovo svedočenje je jezivo:

- Dok sam se pripremao da to uradim, morao sam da stavim nekakvu krpu preko Čeovih otvorenih očiju. Prosto sam osećao da me gleda... Šake sam mu odsekao odmah iza zgloba. Odsečenu glavu zamotao sam u nekakvo crno platno i sve to stavio u veliku staklenu posudu sa formalinom. Predao sam sve to mom šefu, a on je "paket" prosledio Felisku Ramosu, agentu Cije.

I priča medicinske sestre Suzane Osinage nije ništa manje jeziva. Ispred bolnice u Valje Grande, odmah pored perionice, ispred koje je bio izložen Čeov leš, otvorila je malu radnju za prodaju suvenira za turiste koji tu stižu, sledeći "Čeovu turu". Već godinama ponavlja i prodaje svoju priču:

- Bila sam bolničarka ovde, kada su doneli leš Čea Gevare. Jednog lekara i mene su odredili da se staramo o lešu, odnosno da ga pripremimo za pokazivanje novinarima i meštanima. Oprali smo ga šmrkom iz gumenog creva. Vojnici su ga izneli na nosilima i položili na betonsku platformu ispred perionice. Tu je bio izložen nekoliko časova. Posle su ga vratili u mrtvačnicu radi obdukcije. Pored nas, osoblja iz bolnice, bilo je tu i drugih ljudi. Naredili su da mu odsečemo ruke iznad šaka. To je urađeno. Neko je rekao: "A šta da radimo sa Čeovim srcem? Da ga izvadimo i da ga sačuvamo? A šta će nam!?" I ostavili smo ga...
Uz priču o Čeovom srcu, koja svakog puta ima neki novi detalj, Suzana Osinaga proda zabezeknutim turistima i neki od svojih suvenira.

STANOVNICI Valje Grande i seljaci iz okolnih sela i dalje sumnjaju da su pronađene Čeove kosti. Njima je teško palo to prekopavanje.

U tim krajevima, Če je, maltene, postao svetac.

Lokalni hroničari i retki namernici, zabeležili su da su u zabitim selima starice palile sveću za dušu Čea Gevare i molile se.

- Dušice moja, Če, spasi meni sirotoj moju kravicu...

Pre nekoliko godina, starija žena iz okoline sela La Igera, onog u kojem je Če ubijen, ispričala je lokalnom novinaru šta joj se desilo:

- Nailazi Če preko planine. Poznala sam ga, kako da nisam. Velika mu brada i duga kosa, a oči svetle kao nebo. Ja stala, gledam i krstim se. A on mi kaže. "Ispod ove stene ima vode". Nema, gospodine, odgovaram ja, a on opet veli: "Ima, ima". I ode. Sutradan, naiđem opet pored one stene, a ispod nje izvire voda...

Turistički radnici iz Valje Grande otvorili su pre nekoliko godina "Čeov put", koji vodi od Valje Grande do sela La Igera i one sirotinjske škole, na čijem je zemljanom podu Če Gevara proživeo svoje poslednje trenutke. To je jedini vidljiv trag Čeove gerile u Boliviji.

DVA dana uoči tridesete godišnjice Čeovog pogubljenja, u varoši Valje Grande javio se jedan novi svedok - Marselino Kardenas, bivši vojnik bolivijske armije, koji je u vreme događaja u Valje Grande, 8. i 9. oktobra, bio stražar pored Čeovog leša.

- To što su iskopali - kaže on - to nisu Čeove kosti. Ja to znam bolje od drugih, jer sam na straži čuvao Čeov leš, a znam da su još jednom gerilcu bile odsečene šake.

Seljaci iz La Igere i okoline Valje Grande, kada su čuli za tu izjavu, počeli su da se krste, zahvaljujući Bogu što im je poslao tog vojnika Kardenasa kao dar neba.

Meštani varoši Valje Grande i indiosi iz La Igere i dalje su uvereni da kosti svetog Ernesta leže u njihovoj drevnoj zemlji i da ih niko ne može iskopati iz utrobe Anda.

- I meni se čini da je još tamo - kaže učiteljica u penziji Hulija Kortes, "poslednja žena" u životu Če Gevare. To je ona lepa devojka, koja je u prepodnevnim časovima, 9. oktobra 1967. godine, ušla u onu prašnjavu i okrvavljenu školsku učionicu, u kojoj je, prislonjen uza zid, ranjen i nemoćan ležao Če Gevara. Ona je bila učiteljica u toj školi. Kapetan Prado i agent Cije Feliks Ramos dozvolili su joj da Čeu donese šolju tople supe.

- Uzeo je samo dva-tri gutljaja - priseća se Hulija.

Hulija je izašla iz učionice, uzbuđena i prestravljena. Memljiva prašina iz školske učionice mirisala je na smrt. Ostala je sa strane u dvorištu, gde je bilo još meštana.

A onda su odjeknuli pucnji. Izneli su leš Gevare, ispred škole, na sunce.

- Bio je prelep i u smrti - kaže učiteljica, u čiji se život takođe uvukla tragična sudbina slavnog geriljerosa.

[zagor]

Vidim, ovaj smor je zasluzeno zavrsio na PiZDi I neka posle neko kaze kako modovi ne rade svoj posao valjano

[iPhuck10]

Vidim, ovaj smor je zasluzeno zavrsio na PiZDi I neka posle neko kaze kako modovi ne rade svoj posao valjano

<{POST_SNAPBACK}>

On je trebalo da zavrsi na deponiji, kao i ideologija koju zastupa... Nek siri svoja istocna proruska sranja po forumima raznih socijalnih frontova i srBskih nacionalista!

[Jasa Tomic]

Vidim, ovaj smor je zasluzeno zavrsio na PiZDi   I neka posle neko kaze kako modovi ne rade svoj posao valjano

<{POST_SNAPBACK}>

"Jasa Tomic je zasluzeno zavrsio na PiZDi I neka posle neko kaze kako modovi ne rade svoj posao valjano "

On je trebalo da zavrsi na deponiji, kao i ideologija koju zastupa... Nek siri svoja istocna proruska sranja po forumima raznih socijalnih frontova i srBskih nacionalista!

<{POST_SNAPBACK}>

"Jasa Tomic je trebalo da zavrsi na deponiji, kao i ideologija koju zastupa... Nek siri svoja istocna proruska sranja po forumima raznih socijalnih frontova i srBskih nacionalista!"

Edited by Jasa Tomic, 23 May 2006 - 06:09.

[Jasa Tomic]

GARCIA MARQUEZ, GABRIEL



Gabova pisaća mašina

Kubanski lider Fidel Kastro i nobelovac Gabrijel Garsija Markes počeli su da se druže, a moguće je da se tada i začelo njihovo prijateljstvo, pre nego što su se upoznali, čak onda kada jedan za drugog uopšte nisu znali.
Sve se desilo na volšeban način, onako kako se stvari dešavaju u postojbini autora čarobne knjige "Sto godina samoće" i onako ć kako se, kao u bajci, život sapliće i raspliće u Latinskoj Americi. Tamo pisci i pripovedači ne moraju skoro ništa da izmišljaju. Tamo stvarnost i koloplet neverovatnih okolnosti, nadmastuje i najbujniju ljudsku maštu.
Takav je i slučaj koji se zbio sa jednom pisaćom mašinom, pre nesto više od pola veka. Znatno kasnije, pre nekih desetak godina, u Havani su, opušteno i š starački, okrenuti uspomenama, u razgovoru, došli na tu mašinu kubanski karizmatični lider Fidel Kastro i njegov samo pola godine mlađi prijatelj, kolumbijski pisač i nobelovac Gabrijel Garsija Merkes.

Čekali su tog dana u Havani da krenu na jug kubanskog ostrva, da posete Kastrovo rodno mesto Biran, u koje i sam Fidel dosta retko ide, mada je tamo još stara kuća njegovog pokojnog oca, latifundiste Anhela Kastra, koji je imao sreću da ne dočeka u životu pobedu svoga sina, koji će odmah po preuzimanju vlasti, nacionalizovati i njegovo imanje.

Dok su čekali da krenu, Kastro je, govorljiv kakvim ga je bog dao, pričao i pričao. Ali, nije govorio o svom rodnom mestu Biran i svom detlinjsTvu, nego o svom boravku u Markesovoj domovini Kolumbiji, daleke 1948. godine.

Kastro je onda kao šef kubanske studentske delegaCije boravio u Bogoti gde se održavao skup studentskih organizacija Latinske Amerike. U pauzi tog skupa, 7. aprila 1948. godine, Kastro je sa grupom kubanskih studenata posetio liberalnog kolumbijskog političara Horhea Gaitana, čoveka koji je u nariodu, i naročito među studentima, uživao veliku popuilarnost. I Kastro je bio oduševljen tim susretom. Dogovorili su se da se za dva dana opet vide. Sastanak je zakazan za 9. april, u dva po podne.

Evo kako Kastro opisuje to nesuđeno viđenje. "Krenuli smo na taj susret nešto ranije. Odjednom su ulice u centru grada uzavrele. Ljudi su trčali kao izbežumljeni, vičući: "Ubi se Gaitana... Ubi se Gaitana..."

Potrčali smo i mi. Na ulcama je zavladao haos. Ljudi su trčali i vikali, jureći ubicu kojeg nigde nije bilo. Razbijali su izloge, palili dućane i kancelarije. Po ulicama su razbačivani ormani, stolice i razni drugi predmeti. Masa je razbijala i rušila sve što joj je došlo pod ruku. Ljudi su bili izbezumljeni. Jedan mlađi čovek je, u svom besu, iz sve snage udarao u pisaću mašinu koja je ležala na trotoaru. I onda, kada je video da joj ne može ništa, zgrabio ju je sa obe ruke i bacio uvis iz sve snage. Mašina je potom pala na trotoar i razbila se o beton u paramparčad..."

Gabo, kako Garsiju Markesa zovu prijatelji, slušao je pomno Kastrove doživljaje iz Bogote, koja je onda doživela možda najkrvavije dane u svojoj istoriji. Narodni i studentski nemiri zbog ubistva Gaitana, ugašeni su u krvi. Više od 3.500 ljudi izgubilo je tih dana živote na ulicama Bogote.

Posle krače pauže , Kastro je žapitao Markesa:

"A to, šta si ti onih dana radio u Bogoti, gde si bio?"
Gabo se š setno nasmešio i kao da čita iz svoje knjige "Sto godina samoče", odgovorio je :
"Fidele, ja sam bio onaj mladić koji je imao muku sa pisaćom mašinom..."

U verziji slavnog pisca, ta priča o pisaćoj mašini i "bogotažu", odvijala se ovako:

Markes je onda, isto kao Kastro , bio student prava u Bogoti. Stanovao je u studentskom domu. Dramatični događaji su ga zadesili u menzi, gde je ručao sa bratom.

"Ubi se Gaitana", povikao je neko sa vrata.

" I mi smo istrčali na ulicu, priseća se Gabo. Ulicama su se kretale gomile sluđenog sveta. Naoružani mačetama, palicama i raznim alatima, uzetim iz opljačkanih radnji, rušili su sve pred sobom. Palili su radnje duž Sedme avenije i ulaze u poprečnim uličama. Nije se moglo sa sigurnošću utvrtditi da li im policija pomaže, ili pokušava da ih zaustavi. To više niko nije mogao da kontroliše.

Usred tog haosa, moj brat je povukao: "A pisaća mašina, tvoja pićača mašina..."

Braća Markes su potrčala ka zalagaonici, u susednoj ulici, gde je Gabriel par dana ranije založio mašinu da bi uzeo neku kešs-pozajmicu. Do pisaće mašine su stigli kad i razjarena masa, ali i njih su, očigledno, već bili zahvatili demoni ulice. Sa mašinom se desilo ono što je Fidel opisao, ali srećom po svetsku literaturu , u toj zlehudoj sudbini Markesove pisaće mašine, nije bilo nikakve simbolike i predskazanja za njegov budući literarni rad.
"Tako smo počeli da se družimo, zaključuje Fidel. Gabo i ja samo bili istog onog tužnog dana, 9. aprila 1948. godine u Bogoti. Obojica smao imali po 21 godinu. I jedan i drugi smo studirali pravo. Nismo znali jedan za drugog, a i niko za nas onda nije znao..."
Kastro i Garsija su se upoznali negde krajem 1959. godine, kada je kubanska vlast osnovala novinsku agenciju "Prensa Latina". Mladi kolumbijski novinar sreo je tada Kastra, za kojeg su već onda znali svi, ali je pitanje da li je kubanski lider zapamtio tog mladog i povučenog Kolumbijca koji će nekoliko narednih godina raditi za kubansku agenčiju u Havani, Bogoti i Meksiku.

A posle se pojavilo čudo od knjige "Sto godina samoće", a za njom i Nobelova nagrada. Gabo je sve češće počeo da odlazi na Kubu. Prvo je dolazio kada su ga zvali, a onda je navraćao i bez poziva.

Dvojica izuzetnih ljudi, u suštini, kako neko dobro primeti, bili su usamljeni - jedan u svojoj apsolutnoj vlasti, a drugi u svojoj svetskoj slavi. I počeli su da jedan u drugom gaje prijatelja kakvih obično nema na javnoj, velikoj sceni.
" Imao sam muku šta da kažem novinarima, ispričao je Markes, kada su ga na aedrdomu u Havani pitali šta je pričao sa Kastrom puna četiri sata. "Ako vam kažem istinu, razočaraćete se i nećete mi poverovati", bilo je jedino šta im je rekao, a š Fidel i on su celo popodne pričali i tome kako se riba lovi i kako se spremaju rakovi.

U poslednjih dvadesetak godina, sem kad je bolestan, Gabo je obavezno na Kubi za novogodišnje praznike. Tamo ga čekaju njegova kuća i Kastro, koji se iznenada, nepozvan i nenajavljen, pojavi na čašu razgovora koji obično traje satima.

"Lepo je imati prijatelja, koga možeš da pozoveš u pola dana i u pola noći, a on ti podigne telefon", kaže Gabo za svoje druženje sa Fidelom.

"Neki me kritikuju, dodaje, ne samo zato što podržavam kubansku revoluciju, nego što sam prijetelj sa Fidelom. Šta da im radim. Tu se više ništa ne može promeniti."

Na jednom skupu novinara i intelektualača u Bogoti 1996. godine, Gabo je izjavio da je Kastro možda njegov najbliži prijatelj.

"Ali, on je diktator", a vi njegov savetnik", primetio je jedan novinar.

"A zar vi mislite da su izbori jedina demokratska forma", odgovorio je Markes "A uz Fidela sam zato što smo prijatelji, a za prijatelje se mora sve uraditi. Ja sam od onih koji su spremni da se sa prijateljima i sahranjuju."

Kad je Kastru pre par godina desio maler posle silaska sa govornice, Gabo je bio na oporavku u Los Anđelesu. To je ona scena koja je obišla svet, kada Kastro silazi sa govornice, pada na patos na očigledn publike i kamera. Markes je iz istih stopa seo na avion i odleteo u Havanu da vidi šta se zbilo.

Sutradan već, izjavio je: "Biće Fidela za još koju godinu..."

A jednom je sasvim ozbiljno rekao: "Ako se kojim slučajem desi da Fidel umre pre mene, ne verujem da ću ikada više moći da odem na Kubu."
Neki intelektualci iz Latinske Amerike i Španije napadaju Markesa da se previše vezao za Kastra i da tako daje podršku njegovom "diktatorskom režimu". Najdalje je u tome otišao peruanski pisac Vargas Ljosa koji optužuje Gaba da je postao Kastrova "kurtizana". "Ne znam, napisao je Ljosa, šta on radi na Kubi, sem što demonstrira da i Kastro ima uz sebe jednog važnog pisca".

To, međutim, nije pomutilo Kastrovo i Gabovo prijateljstvo koje traje skoro tri decenije.

Tradicija Kastrovog druženja sa slavnim piscima se tako nastavlja. Kastro se svojevremeno, u prve dve godine posle pobede revolucije, družio i sa Ernestom Hemingvejem , koji je onda živeo u predgrađu Havane, blizu ribarskog mesta Kohimar, gde je sreo starog ribara Gregoria Fuentesa, koji će ga inspirisati da napiše knjigu "Starac i more".

Kastro je sa Hemingvejem, koji je takođe bio prijatelj Kube i rado se sretao sa Kastrom, odlazio u lov na veliku ribu, i raspravljao sa njim vruće teme Latinske Amerike. To druženje je trajalo kratko, jer je u leto 1961. godine slavni pisac sebi prekratio život.
Sada Kastro druguje sa jednim drugim velikim piscem, koji je kao i Hemingvej, dobio Nobelovu nagradu na jednoj knjizi i koji je, isto kao i autor "Starac i more", bio novinar pre nego će postati pisac.

"Nas novinare, rekao mi je Gabo jedne tropske noći u baru hotela "Nacional", u Havani, Hemingvej je zadužio puno. On je mnogima od nas dao nadu da će pisac, koji čuči u nama, jednog dana možda prohodati."

[Jerry]

A šta je sa ljudskim pravima na toj istoj Kubi ?

[iPhuck10]

A šta je sa ljudskim pravima na toj istoj Kubi ?

<{POST_SNAPBACK}>

Bas njih briga za ljudska prava, vazno je da se revolucija odigrava u njihovim glavama...

[duma]

Bas njih briga za ljudska prava, vazno je da se revolucija odigrava u njihovim glavama...

Reče mladi partizan, a uz to i komunista.

Ne bih,  bio bih u partizanima i bio bih komunista.

Diktatura proleterijata, nego šta!

Čak je i Jaša svestan da komunizam nije dobar, a ti bi bio mladi komunista,

Само да се у старту оградим да после не буде прозивања: не подржавам политички систем на Куби,

Велике Кастрове грешке:
-Прихватање марксистичко-лењинистичке иделогије, гушење сваке приватне иницијативе, укидање приватне својине
-Увођење диктатуре по угледу на тадашњи СССР

А можда је и морао да гради такав систем да би добијао помоћ из СССР-а.

[iPhuck10]

Bio bih u partizanima i bio bih komunista za vreme WW2, ali posle ne bih mogao da ucestvujem u onome sto su komunisti radili.
Ne bih mogao da ucestvujem u jednopartijskom, nedemokratskom sistemu, ne bih mogao da podrzavam etnicka ciscenja Madjara i Nemaca u Vojvodini, niti bih mogao da podrzavam ono sto je Djilas radio...
A drugo, komunizam u DFJ/FNRJ/SFRJ je bio sasvim drugaciji od onog u
zemljama SEV-a Varsavskog pakta...

[Jasa Tomic]

ČE GEVARA - ŽIVOT, SMRT, LEGENDA (3)

Ernesto postaje Če
22. maj 2006

ČE Gevara se rodio u argentinskom industrijskom gradu Rozario 14. juna 1928. godine.

Otac Ernesto Gevara Linč, arhitekta po struci i konstruktor po zanimanju, pripadao je argentinskoj oligarhiji. Pamte ga kao veselog i komotnog čoveka, koji se zanosio velikim idejama i fantastičnim projektima, ali se ne bi reklo da se satirao od rada. U njegovim žilama je tekla španska i irska krv.

Selija de la Serna, Čeova majka, bila je jedna od najlepših i najbogatijih udavača u Argentini, španskog porekla i po muškoj i po ženskoj liniji.

Dve godine posle Čeovog rođenja, roditelji su ustanovili da Ernesto boluje od astme. Svi pokušaji lečenja su bili bezuspešni, pa je porodica, na sugestiju lekara, odlučila da se odseli iz vlažnog Buenos Ajresa, gde su se nastanili posle sklapanja braka. Odselili su se u Kordobu, u varoš Alta Grasija, duboko u unutrašnjosti zemlje, gde je Ernesto ređe dobijao napade astme.

U Kordobi je Gevara završio gimnaziju, bavio se sportom koliko je mogao, a onda se porodica, kada je Čeu bilo 19 godina, ponovo vratila u Buenos Ajres, da bi on upisao medicinski fakultet.

U to vreme, Ernesta su pozvali na regrutaciju. Nalaz vojne komisije je bio da je taj mladić delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu.

Tako je zbog nesposobnosti oslobođen vojne obaveze čovek koji će postati najslavniji gerilac 20. veka i revolucionar od kojeg će drhtati režimi Latinske Amerike.

U to vreme, bračni par Gevara nije više bio na okupu. Razdvojili su se, pa je Če živeo sa majkom, za koju je inače bio više vezan, možda i zbog toga što je i likom i karakterom bio u domenu njenog genetskog sklopa. Otac je otišao da živi sa drugom ženom.

TADA već, za vreme studija, počeo je da dolazi do izražaja nemirni i pomalo avanturistički duh mladog Gevare. Kao student, zajedno sa svojim školskim drugom Albertom Granadom, obišao je dobar deo Argentine i Latinske Amerike.

Poslednji ispit na medicinskom fakultetu položio je 11. aprila 1953. godine. Diplomirao je, ipak, na vreme, sa nepunih 25 godina. Gevara je telefonom javio radosnu vest roditeljima. Selija je zaplakala od radosti, a otac, kojem su poslovi išli sve lošije, već tog istog dana je video svog sina u lekarskom mantilu u jednoj od uglednijih bolnica u gradu.

"Moja radost je", zapisao je Gevara-otac, "bila velika, ali je kratko trajala. Ernesto mi je saopštio da opet kreće na put, ovog puta na veliku 'severnu turneju' koja će obuhvatiti maltene sve zemlje Latinske Amerike na obali Pacifika."

U La Pazu, gde će ostati više od msec dana, Če je sreo Argentinca Rikarda Roha, mladog advokata, koji je iz Argentine zapravo pobegao.

Brzo su se sprijateljili. "Kad sam ga prvi put video", zapisao je Roho kasnije u svojoj knjizi "Moj prijatelj Če", "Gevara me uopšte nije impresionirao. Bio je ćutljiv, radije slušao i pitao, nego što je govorio. U ono vreme jedino što nas je povezivalo bila je činjenica da smo obojica bili bez novca..."

Prijateljstvo je ipak sklopljeno, i veoma je moguće da je Roho, kao iskusniji "levičar" izoštrio Gevarine "revolucionarne nagone", i da ga je, ipak, zaintrigirao da se domogne Gvatemale gde su se dešavale "nove i interesantne stvari". Tamo je mirisalo na revoluciju, govorilo se onda u levičarskim krugovima i među mladim ljudima Latinske Amerike.
NEGDE potkraj oktobra 1953. Gevara je stigao u Gvatemalu, zemlju koja je vrila od nemira i straha da će Amerikanci tamo vojno intervenisati.

Gvatemala je onda preživljavala ozbiljne revolucionarne potrese i promene, mada stvarne revolucije nigde nije bilo. Ta vrenja i žestoki pritisci iz Vašingtona na reformistički režim Hakoba Arbensa, privukli su u Gvatemalu nemali broj latinoameričkih levičara, mladih ljudi, intelektualaca i potajnih revolucionara.

Mladi, šarmantni i buntu skloni Argentinac Ernesto Gevara brzo se uklopio u te krugove koji su ga rado prihvatili.

Tada su i počeli da ga zovu Če. Tako, inače u Latinskoj Americi i u Španiji često zovu Argentince, zbog one njihove tako česte uzrečice i poštapalice "če", koja znači i puno i malo.

Argentince po tome najlakše i prepoznaju. U njih, to "če" je neizbežna poštapalica u svakodnevnom govoru. Oni nju koriste za oslovljavanje sagovornika, za predah, za sopstvenu identifikaciju, za pozdrav.

"Escucha, che..." Slušaj, če. Slušaj, drugar. Slušaj, ortak...

Tako je argentinsko "če" u slučju Ernesta Gevare, postalo Če i ubrzo se pretvorilo u njegovo lično ime koje će steći svetsku slavu i podstaći pojedine ljude na Zelenom kontinentu, a i van njega, da tu rečcu počnu da nose na majicama i daju je kao lično ime svojoj deci.

I SAM Gevara prihvtio je novo ime i tako je ostalo zauvek.

- Kako da mi se ne sviđa to ime - rekao je jednom prilikom Če Gevara. - Za mene to Če znači nešto najlepše i najznačajnije u mom životu.

Posle pobede kubanske revolucije, kada je postao direktor Nacionalne banke Kube, Gevara se na kubanskim novčanicama tako i potpisivao. Samo sa Če.

Jedino ga njegova majka Selija tim novim imenom Če nije nikad oslovljavala. Za nju, on je ostao Ernesto.

- Kada sam ga prvi put srela, nije me naročito impersionirao, mada je bio zgodan momak. Delovao mi je tako slab i nemoćan. Disao je teško. Čulo se kako iz njegovih grudi izlazi sipljiv i isprekidan zvižduk...

Tim rečima mi je, za vreme jednog susreta u Havani, početkom sedamdesetih godina, ispričala svoje utiske o poznanstvu u Gvatemali sa Ernestom Gevarom Peruanka Hilda Gadea, bivša supruga Če Gevare. Ona nije njegova udovica. Udovica je jedna druga žena - Aleida Marč, Kubanka koju je Če sreo i zavoleo u vreme gerilskog ratovanja na Kubi.

Sredinom juna 1954. u Gvatemalu su iz susednog Hondurasa ušle intervencionističke trupe.

Režim Hakoba Arbensa je srušen. Gevara se sklonio u argentinsku ambasadu, a onda je kao i mnogi drugi seo na voz i pobegao u Meksiko.

Nije pomišljao da se vrati u Argentinu.