Ovo su dve najlepse pesme na nasim jezicima koje svuda postam:
Ne daj se Ines
(Arsen Dedić)
Ne daj se Ines,ne daj se godinama moja Ines.
Drukcijim pokretima i navikama,
jer jos ti je soba topla, prijatan raspored
i rijetki predmeti...
Imala si vise ukusa od mene
tvoja soba... divota
Gazdarica ti je u bolnici
uvjek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,po poklonima,
pratila me sljedeceg jutra oko 9 do stanice
i rusi se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu Beogradsku padinu.
U vecernjem sam odijelu, i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines.
Dugo je pripremano nase poznanstvo
i onda slucajno uz vrucu rakiju i sa svega nekoliko recenica lose prekrivena zelja
tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke
prostakuso i plemkinjo moja...
A tvoje grudi, krevet i moja soba objesena u zraku kao narandza, kao narandzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
proletirskih brigada trideset i devet
kod Krkovic.
Pokisla ulica od prozora dalje
i sum predvecernjih tramvaja...
Lijepi trenutci nostalgije,ljubavi i siromastva,
Upotreba zajednicke kupaonice
i molim vas ako me tko trazi...
Ne daj se ines
Evo me ustajem tek da okrenem plocu
dali je to nepristojno u ovakvom casu, Mozart, Requiem, Agnus Dei,
Meni je ipak najdrazi pocetak...
raspolazem s jos milion njeznih i bezobraznih trenutaka nase mladosti,
koja nas provlastitim ocima
vara, krade i napusta,
Ne daj se Ines.
Poderi pozivnicu,
otkazi veceru,prevari muza odlazeci da se pocesljas u nekom boljem hotelu...
Dodirni me ispod stola koljenom,
generacijo moja, ljubavnice.
Znam da ce jos biti mladoti,ali ne vise ovakve u prosjeku tisucu devetsto trideset osma,ja necu imati skim ostati mlad,ako svi ostarite,i ta ce mi mladost tesko past,a bit ce ipak da ste vi u pravu jer sam sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno A ponovo pocinje kisa,kao sto vec
kisni listopad,na otocima more od olova
i nebo od borova,udaljeni glasovi koji se mjesaju glas majke, prijatelja, kceri , ljubavnice, roda, brata ...
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestale svjetlastom bjelinom , jos malo setnje uz more i gotovo
Ne daj se Ines...
Ljubavna poezija
Started by
BeatrisDal
, Apr 24 2006 19:30
46 replies to this topic
#2
mango
-
- Members
- 11,607 posts
Posted 24 April 2006 - 19:40
a gde je druga. a imas li jos i pesme izeta sarajlica?
#4
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 24 April 2006 - 20:00
QUOTE(wagabund @ 24 Apr 2006, 19:42)
moze naravno.
druga je "Mostarske kishe",zaboravila sam da je prebacim.
za Izeta:ne,postaj.
Edited by BeatrisDal, 24 April 2006 - 20:06.
#5
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 24 April 2006 - 20:03
Mostarske kiše
(Pero Zubac)
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.
Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...
Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.
Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.
Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...
Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...
Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.
(Pero Zubac)
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.
Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...
Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.
Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.
Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...
Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...
Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.
Edited by BeatrisDal, 24 April 2006 - 20:05.
#6
Drosophilia
-
- Members
- 858 posts
Posted 24 April 2006 - 23:08
QUOTE(BeatrisDal @ 24 Apr 2006, 20:30)
Ovo su dve najlepse pesme na nasim jezicima koje svuda postam:
Ne daj se Ines
(Arsen Dedić)
Ne daj se Ines
(Arsen Dedić)
I još u izvedbi Rade Šerbeđije
A meni drag Oliver pa može li ova....
Molitva za Magdalenu
Sve nježne riječi svijeta sačuvao sam za te
U pjesmama mojim
Sve nježne riječi svijeta da tebe meni vrate
Moja čežnjo davna.
Sve nježne riječi svijeta za duge puste sate
Samoće se bojim
Sve nježne riječi svijeta sačuvao sam za te
moja zvijezdo sjajna.
Magdalena, Magdalena
Moje nebo, moje sunce, moja duga
Magdalena, Magdalena
Moja sreća, moja radost, moja tuga.
Magdalena, Magdalena
Moja ruža, moja nada, moja sudba
Magdalena, Magdalena
Moja patnja, moja tajna, moja ljubav
Još te molim, Magdalena
Da se vratiš, Magdalena.
Anton
#7
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 25 April 2006 - 01:11
o b o z a v a m olivera dragojevica,ali bojim se da smo u opasnosti da nas proglase za copy-pastere ako nastavimo da ga postamo... 
Neka se drugi raduju
Za mrvu ljubavi
nismo svi rodjeni
brodovi srece odlaze,
odlaze da se ne vrate
Neka se drugi raduju
neka me nocas ne oplakuju
jer cemu zivot, cemu sve
kad srece nema za mene
Jos jedna evo pada noc
mladosti moja, zbogom, moram poc
visoko medju zvijezdama
da nadjem mir, da nadjem sna
gdje ljubav moja pociva
Za mrvu ljubavi
nismo svi rodjeni
godine srecu odnose
odnose al je ne vrate
Neka se drugi raduju...
Neka se drugi raduju
Za mrvu ljubavi
nismo svi rodjeni
brodovi srece odlaze,
odlaze da se ne vrate
Neka se drugi raduju
neka me nocas ne oplakuju
jer cemu zivot, cemu sve
kad srece nema za mene
Jos jedna evo pada noc
mladosti moja, zbogom, moram poc
visoko medju zvijezdama
da nadjem mir, da nadjem sna
gdje ljubav moja pociva
Za mrvu ljubavi
nismo svi rodjeni
godine srecu odnose
odnose al je ne vrate
Neka se drugi raduju...
Edited by BeatrisDal, 25 April 2006 - 01:13.
#8
mango
-
- Members
- 11,607 posts
Posted 25 April 2006 - 02:07
okej, hocemo li poeziju ili tekstove kancona?
#9
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 25 April 2006 - 02:41
poeziju.
ali ako neka kancona promakne neka je.
ali ako neka kancona promakne neka je.
#10
Artur Dent
-
- Members
- 8,603 posts
Posted 25 April 2006 - 08:12
Pablo Neruda - Sonet XXIII
edit:
I El Amor od istog autora.
edit:
I El Amor od istog autora.
Edited by Artur Dent, 25 April 2006 - 08:17.
#11
Drosophilia
-
- Members
- 858 posts
Posted 25 April 2006 - 10:42
[quote=BeatrisDal,25 Apr 2006, 02:11]
o b o z a v a m olivera dragojevica,ali bojim se da smo u opasnosti da nas proglase za copy-pastere ako nastavimo da ga postamo...
Dobro,u tom slučaju još samo ovu i gotovo...obećajem.
Ostavljam te samu
Ostavljam te samu
u tišini sobe
u tom lijepom sramu
pametne i dobre
sad su tvoje oči
tvoje nijeme riječi
onaj dio noći
što se ne da prijeći
Ne vidim te više
u tišini sata
i u sjaju kiše
iza tajnih vrata
ništa više ne znam
i grč neke šutnje
sad u tebi drijema
poput blage slutnje
Sve krasote svijeta
sve lijepote noći
odnio je vijetar
s njim mi valja poći
ostavljam te samu
ostavljam do kraja
u tom lijepom sramu
bez sna i bez sjaja
još ćeš biti mlada
sve dok budeš htijela
sad na jastuk pada
sijena tvoga tijela
sve što treba znati
doznali smo skupa
vrijeme može stati
srce neka lupa
Ostavljam te samu
ostavljam i idem
put kroz gustu tamu
moje oči vide
i zatvori vrata
i pokrij se mrakom
nova noć se hvata
eno, leti zrakom
Anton
o b o z a v a m olivera dragojevica,ali bojim se da smo u opasnosti da nas proglase za copy-pastere ako nastavimo da ga postamo...
Dobro,u tom slučaju još samo ovu i gotovo...obećajem.
Ostavljam te samu
Ostavljam te samu
u tišini sobe
u tom lijepom sramu
pametne i dobre
sad su tvoje oči
tvoje nijeme riječi
onaj dio noći
što se ne da prijeći
Ne vidim te više
u tišini sata
i u sjaju kiše
iza tajnih vrata
ništa više ne znam
i grč neke šutnje
sad u tebi drijema
poput blage slutnje
Sve krasote svijeta
sve lijepote noći
odnio je vijetar
s njim mi valja poći
ostavljam te samu
ostavljam do kraja
u tom lijepom sramu
bez sna i bez sjaja
još ćeš biti mlada
sve dok budeš htijela
sad na jastuk pada
sijena tvoga tijela
sve što treba znati
doznali smo skupa
vrijeme može stati
srce neka lupa
Ostavljam te samu
ostavljam i idem
put kroz gustu tamu
moje oči vide
i zatvori vrata
i pokrij se mrakom
nova noć se hvata
eno, leti zrakom
Anton
#12
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 01 May 2006 - 00:09
Evo Izeta. Vrijedi.
Sarajevo
Sad nek spavaju svi nasi i besmrtni.
Pod mostom, kraj "Druge Zenske" nabujala Miljacka tece.
Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidzu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kisa.
Dosadna duga sarajevska kisa.
Kako li je bilo Cabrinovicu bez nje u tamnici!
Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka nece postati ni Gvadalkivir ni Sena.
Pa sta? Zbog toga zar manje ce te voljeti
i muciti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja bice moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svijetu prete kuga ili rat
i kad jedine rijeci postaju "ne zaboravi" i "zbogom"?
Uostalom, mozda ovo i nije grad u kome cu umrijeti,
ali u svakom slucaju on je zasluzio jednog neuporedivo vedrijeg
mene,
ovaj grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu
naci barem nekog od vas koje volim
i reci vam da sam tuzan do ocajanja.
U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negde u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoc
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugradjanke,
i one cak znace sta je to sto me boli.
Jer ovo je grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome i kisa kad pada nije prosto kisa.
Sarajevo
Sad nek spavaju svi nasi i besmrtni.
Pod mostom, kraj "Druge Zenske" nabujala Miljacka tece.
Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidzu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kisa.
Dosadna duga sarajevska kisa.
Kako li je bilo Cabrinovicu bez nje u tamnici!
Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka nece postati ni Gvadalkivir ni Sena.
Pa sta? Zbog toga zar manje ce te voljeti
i muciti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja bice moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svijetu prete kuga ili rat
i kad jedine rijeci postaju "ne zaboravi" i "zbogom"?
Uostalom, mozda ovo i nije grad u kome cu umrijeti,
ali u svakom slucaju on je zasluzio jednog neuporedivo vedrijeg
mene,
ovaj grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu
naci barem nekog od vas koje volim
i reci vam da sam tuzan do ocajanja.
U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negde u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoc
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugradjanke,
i one cak znace sta je to sto me boli.
Jer ovo je grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome i kisa kad pada nije prosto kisa.
Edited by BeatrisDal, 01 May 2006 - 00:10.
#13
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 01 May 2006 - 00:11
Pisi mi na zelenu adresu ljeta
Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.
Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.
Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"
Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.
Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.
Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.
Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.
Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"
Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.
Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.
#14
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 08 May 2006 - 01:24
MALA, VELIKA MOJA
Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.
Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti...
Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.
Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti...
#15
BeatrisDal
-
- Banned
- 5,317 posts
Posted 08 May 2006 - 01:35
Zak Prever
najbolja njegova
ever
U moju kucu
Doci cete u moju kucu
Zapravo to i nije moja kuca
Usao sam tako jednoga dana,
Nikoga nije bilo unutra.
Samo je venac crvenih paprika visio na belom zidu.
Dugo sam ostao u toj kuci
Niko nije dolazio
Ali svakoga dana i svakoga dana
Cekao sam vas.
Nisam nista radio
Mislim nista ozbiljno
Nekada izjutra njakao sam iz sve snage
Kao magarac
I to mi je godilo
Onda sam se igrao nogama
Te noge su jako inteligentne
Odvedu vas jako daleko ako vam se bas ide jako daleko
A opet,ako vam se ne ide nikud i one ostaju kod kuce i prave vam drustvo
Kakve gluposti
Jednom nogom u grobu a to znaju i vrapci na grani
A zasto bi to uopste vrapci znali
Vrapci znaju kad znaju a ne znaju kad ne znaju ili kad su samo delimicno obavesteni;
Sem toga oni se uopste tako i ne zovu
To su ih samo ljudi tako nazvali
Vrabac vrabac vrabac
Martin Igo Viktor tako mu je bilo ime
Bonaparta Napoleon tako se zvao
Zasto tako a ne drugacije
Imperator se zove deva jednogrba
Ima trkaci sto i konja s ladicama
Izdaleka ide covek ima samo tri imena
Zove se Tim Tam Tom a ni prezime mu nije veliko
Malo dalje stoji bilo ko
Jos malo dalje stoji bilo sta
I kakve sve to uopste ima veze
Doci ces u moju kucu
Ja mislim stosta ali u stvari samo na to mislim
I kad dodjes skinuces se i stajaces tako gola sa usnama crvenim
Crvenim kao venac crvenih paprika sto visi na belom zidu
I onda ces leci i ja cu leci kraj tebe
Eto.
U moju kucu koja zapravo i nije moja kuca
Doci ces
najbolja njegova
everU moju kucu
Doci cete u moju kucu
Zapravo to i nije moja kuca
Usao sam tako jednoga dana,
Nikoga nije bilo unutra.
Samo je venac crvenih paprika visio na belom zidu.
Dugo sam ostao u toj kuci
Niko nije dolazio
Ali svakoga dana i svakoga dana
Cekao sam vas.
Nisam nista radio
Mislim nista ozbiljno
Nekada izjutra njakao sam iz sve snage
Kao magarac
I to mi je godilo
Onda sam se igrao nogama
Te noge su jako inteligentne
Odvedu vas jako daleko ako vam se bas ide jako daleko
A opet,ako vam se ne ide nikud i one ostaju kod kuce i prave vam drustvo
Kakve gluposti
Jednom nogom u grobu a to znaju i vrapci na grani
A zasto bi to uopste vrapci znali
Vrapci znaju kad znaju a ne znaju kad ne znaju ili kad su samo delimicno obavesteni;
Sem toga oni se uopste tako i ne zovu
To su ih samo ljudi tako nazvali
Vrabac vrabac vrabac
Martin Igo Viktor tako mu je bilo ime
Bonaparta Napoleon tako se zvao
Zasto tako a ne drugacije
Imperator se zove deva jednogrba
Ima trkaci sto i konja s ladicama
Izdaleka ide covek ima samo tri imena
Zove se Tim Tam Tom a ni prezime mu nije veliko
Malo dalje stoji bilo ko
Jos malo dalje stoji bilo sta
I kakve sve to uopste ima veze
Doci ces u moju kucu
Ja mislim stosta ali u stvari samo na to mislim
I kad dodjes skinuces se i stajaces tako gola sa usnama crvenim
Crvenim kao venac crvenih paprika sto visi na belom zidu
I onda ces leci i ja cu leci kraj tebe
Eto.
U moju kucu koja zapravo i nije moja kuca
Doci ces
