79 replies to this topic

[Grazia]

Stojim na Bulevaru, kod tramvajskog depoa. Prodajem cigarete. Odjednom, glasovi: “ide murija”. Talas navratnanosnog skupljanja robe, beg po haustorima, dvorištima, i ulici, samo da je u suprotnom pravcu od policijske patrole. U grupi, po inerciji u beg krećem i ja. Ali ubrzo, na svojoj jakni po leđima i kragni osećam dodir, i hvatanje. I čujem glas: Stoj! Ne mrdaj! Ja slušam naredbu. Ne samo zato što me te ruke zaustavljaju čvrstim stiskom za mišicu, već i zato što ne želim da bežim. Odjednom je iz mene istekao sav poriv za begom. Mirno puštam da mi otmu boksove “Winstona” i “LM-a”.
Ali kad policajac, koji me spopada s prednje strane, kaže: daj isprave, ličnu kartu, brzo, u meni se odjednom rađa nekakav prkos, i meni samom čudnovati otpor, te oštro, bez imalo straha, odvraćam, nemam! I da imam, ne bih ti dao, da znaš!. Pokušavam da se otmem. Policajcu je to kao crvena marama biku, čvršće me steže, promuva me, vuče napred, potežući pendrek, i udarajući me, tim žešće što se više opirem. Uzvraćam policajcu, i ovom, i onom drugom, koji pokušava s leđa da me gura. No u sledećem času, ja, okrepljen nekom čudnovatom snagom, uspevam da se oslobodim obojice policajaca, odgurnem ih. S osmehom smešanim od trijumfa, prezira i podrugljivosti, zavlačim ruku u jaknu. Policajca vodi dobro naučeni, nezaustavljivi refleks, on otkopčava futrolu, dohvata pištolj, pre no uspem izvući ruku iz jakne. Puca u mene.
Ne osećam nikakav bol. Samo udar u grudi i vrućinu u njima koja se širi. Padam, polako, kao u slow-motion sceni. I nisam ni malo zapanjen. Naprotiv, osmehujem se. Možda bih se zatim i grohotom smejao, da imam za to vremena i snage. Jedino još, u trenu kada mi se telo susretne s asfaltom, uspevam konačno da izvučem ruku iz jakne.
Moja šaka se otvara. Iz nje na pločnik, lagano, uz tihi zveket, ispada mala Davidova zvezda.
On odjekuje arijom Hora Jevreja iz Nabucca: Va pensiero, sull’ ali dorate.

Tonem u gustu, sveobuzimajuću tamu. Lako, kao u san.

[Kninski]

samo da je u suprotnom pravcu od policijske patrole.

Tvoj dezurni mucitelj nece ovde da te proziva oko stila i lepote napisanog, jer to nema svrhe, samo ce zeleti da sazna kako izgleda "suprotan pravac" od bilo cega.

Uvek sam se pitao zašto žene koje se očigledno nikada nisu tukle i nikada dobile stvarni udarac vole da pišu o svemu tome? Kao kada bih ja uzeo da pišem o fizičkom doživljaju porođaja.

[Grazia]

mucitelj

E, ovo me je bas slatko nasmejalo!


Kniski, kako ne uvidjate da vam je svaki trud uzaludan?
Moj roman je od strane onih cije je misljenje relevantno, i od kojih treba, i koji odistinski znaju, kako sam jos davno rekla, dobio sve same pohvale, te vase "misljenje" kod mene moze izazvati samo blagu zelju da se neobavezno zabavljam. Da to ne dozivljavam tako, ne bih ni odgovarala na vase replike, posto nisam mazohista. Za razliku od vas.

Dakle, mene nikako ne mozete iznervirati, naljutiti, niti od mene dobiti sazaljenje, pa cak ni prezir, ma koliko se silno trudili. Niceg od tog niste dostojni. Ali kad mi je da se malo, kako rekoh, neobavezno salim, i imam bas viska vremena, eto, ponekad i odgovorim. Katkad se rade i sasvim beskorisne stvari. Uostalom, sami ste najbolji zivi primer.

I "mucitelj" ste, dakle, jedino sami sebi. No, kako vam to ocito prija, nek vam je veselo.




Iliti srpskohrvatski: ha, ha, ha, ha!

[mango]

Tvoj dezurni mucitelj nece ovde da te proziva oko stila i lepote napisanog, jer to nema svrhe, samo ce zeleti da sazna kako izgleda "suprotan pravac" od bilo cega.

Uvek sam se pitao zašto žene koje se očigledno nikada nisu tukle i nikada dobile stvarni udarac vole da pišu o svemu tome? Kao kada bih ja uzeo da pišem o fizičkom doživljaju porođaja.

da ne ulazim u diskusiju izmedju grazie i kninskog.

ali sad malo o porodjaju i tucnjavama i ko moze da ih opise:

- da li, na primer, sledi da jedino osoba koja je letela avionom moze da u svoj tekst ukljuci junaka koji leti avionom
- da jedino osoba koja ima vozacku dozvolu moze da stavi junaka ispred volana
- da svi muski pisci u istoriji, koji su ikada pisali o zenama i zenskim osecanjima nisu nikada nista pametno napisali jer nisu imali "originalno iskustvo" (ili, u sta sumnjam, da su bili svesni svojeg bazicnog i nenadoknadivog nedostatka pa nikada nisu ni pokusavali da pisu o zenama ili sa zenskog stanovista).

zola, koliko se secam, nije bio rudar...pa je o istima pisao, cak veoma dobro.

tolstoj nije bio (a ko ce ga znati) zena, pa je napisao anu karenjinu.

dostojevski nije (a ko ce i to znati) ubica, pa je napisao zlocin i kaznu.

pekic nije bolovao od besnila ( a mozda i jeste?) pa je bolest odlicno uklopio u roman koji se, ah, zove besnilo.

homer nije bio ratnik (ili jeste) pa je ipak imao hrabrosti da govori o ahileju.

lista je duga. nastavicemo drugom prilikom.

Edited by mango, 19 March 2005 - 03:56.

[Kninski]

E, pa, mango, nisi u pravu.
Pre svega, u istoriji knjizevnosti nikada se nije desilo da pisac mladji od 40 godina uradi verodostojan zenski lik, to valjda dovoljno govori o slozenosti te stvari. Tolstoj je jedan o retkih pisaca koji je uradio verodostojne zene ali i on daleko posle svoje cetrdesete. Medjupoznavanje zena i muskaraca je vrlo moguce jer se ljudi mesaju i zive zajedno.
Covek moze smestiti radnju u automobil ili avion, ako nisu bitni elementi voznje, ali ukoliko je za radnju bitni odredjeni osecaji koji nastaju prilikom uzletanja aviona ili recimo kod sletanja ukoliko imas neko virusno oboljenje (tkz. avijaticarska bolest, ne javlja se prilikom poletanja nego samo prilikom sletanja ili u klasicnoj voznji neke ekstremne situacije: beskrajan umor, pijanstvo...) ne moze covek pisati o stvarima koje ne poznaje.
Te sve primere koje navodis zapravo dokazuju moju tvrdnju.
Zola je pisao o zivotu rudara ali nije stavio akcenat na kopanje rudnika, dostojevski nije stavio akcenat na cin ubijanja nego na cin straha od kazne, a sasvim je moguce da je, onako paranoican, imao neka slicna iskustva u zivotu, verovatno ne oko ubistva, ali strah je strah.
Razmisli polako o svemu ostalom, videces da sam u pravu i da ima beskrajno mnogo primera pisaca losih poznavalac stvari o kojima pisu nego dobrih; na svakog jednog dobroh dolazi bar stotinu losih (a poznatih) a kod nas je taj odnos i veci.
Cuveni Karl Maj je npr. etalon nerealnih i grotesknih tuca i medjuljudskih odnosa.

Graciela, panduri su izvezbani da ne udaraju u grudi, jer je udarac u grudi potencijalno opasan po zivot, ima jos nekih segmenata na ljudskom telu koji se ne udaraju, a panduri to znaju. I ne rade. Doduse, mozda je tvoj roman smesten u alternativnu stvarnost gde Radikali progone sve ne-Srbe po Beogradu.

[wagabund]

mislim da ste se dotakli jednog veoma osetljivog i znacajnog pitanja. da li pisci mogu uverljivo da pisu o stvarima koje se nalaze izvan opsega njihovog iskustva.

ja mislim da je narocita vestina biti uverljiv u takvim stvarima. dobar primer bi bilo pisanje o iskustvu smrti, umiranja i zivota posle toga. malo ko je iskusio, a opet to je, kroz istoriju, neizbezan knjizevni motiv.

karl maj mozda jeste 'etalon nerealnih odnosa', ali ako pises o zapadnoj granici za ljude koji nikada nisu bili na takvom mestu, realnost i nije neki reper.

[Willow]

Stojim na Bulevaru, kod tramvajskog depoa. Prodajem cigarete. Odjednom, glasovi: “ide murija”. Talas navratnanosnog skupljanja robe, beg po haustorima, dvorištima, i ulici, samo da je u suprotnom pravcu od policijske patrole. U grupi, po inerciji u beg krećem i ja. Ali ubrzo, na svojoj jakni po leđima i kragni osećam dodir, i hvatanje. I čujem glas: Stoj! Ne mrdaj! Ja slušam naredbu. Ne samo zato što me te ruke zaustavljaju čvrstim stiskom za mišicu, već i zato što ne želim da bežim. Odjednom je iz mene istekao sav poriv za begom. Mirno puštam da mi otmu boksove “Winstona” i “LM-a”.
Ali kad policajac, koji me spopada s prednje strane, kaže: daj isprave, ličnu kartu, brzo, u meni se odjednom rađa nekakav prkos, i meni samom čudnovati otpor, te oštro, bez imalo straha, odvraćam, nemam! I da imam, ne bih ti dao, da znaš!. Pokušavam da se otmem. Policajcu je to kao crvena marama biku, čvršće me steže, promuva me, vuče napred, potežući pendrek, i udarajući me, tim žešće što se više opirem. Uzvraćam policajcu, i ovom, i onom drugom, koji pokušava s leđa da me gura. No u sledećem času, ja, okrepljen nekom čudnovatom snagom, uspevam da se oslobodim obojice policajaca, odgurnem ih. S osmehom smešanim od trijumfa, prezira i podrugljivosti, zavlačim ruku u jaknu. Policajca vodi dobro naučeni, nezaustavljivi refleks, on otkopčava futrolu, dohvata pištolj, pre no uspem izvući ruku iz jakne. Puca u mene.
Ne osećam nikakav bol. Samo udar u grudi i vrućinu u njima koja se širi. Padam, polako, kao u slow-motion sceni. I nisam ni malo zapanjen. Naprotiv, osmehujem se. Možda bih se zatim i grohotom smejao, da imam za to vremena i snage. Jedino još, u trenu kada mi se telo susretne s asfaltom, uspevam konačno da izvučem ruku iz jakne.
Moja šaka se otvara. Iz nje na pločnik, lagano, uz tihi zveket, ispada mala Davidova zvezda.
On odjekuje arijom Hora Jevreja iz Nabucca: Va pensiero, sull’ ali dorate.

Tonem u gustu, sveobuzimajuću tamu. Lako, kao u san.

Nedo, pusti roman... roman je težak rad, teži čak i od branja pamuka...

P.S. jedan pozdav za pesnikinju i romanospisateljicu... dugo se, jebiga, nismo sreli na nekom forumu...

P.P.S. kako je "Zenica srca" prošla na tržištu? mislim, da li pobrala očekivane lovorike itd.?

Edited by Willow, 19 March 2005 - 20:34.

[Kninski]

Iskustvo smrti retko ko od nas da je imao, pa zbog toga niko i ne zna sta je to; pisanje o smrti je manje-vise dodvoravanje uobicajenim kliseima oko toga.
Nemoguce je opisati dobro ono sto nisi iskusio, ali moguce je dobro blefirati. To su dve razlicite stvari.

Karl Maj je, pored nerealnih odnosa bio zadrti fašista. svi belci pozitivci u Americi su nemačkog porekla, a svi lopovi i prevaranti engleskog ili irskog. Nije dopustio nijednu romanticnu vezu ili brak cistokrvnih arijevaca s Indijankama npr; zato je Vinetuova sestra morala da zagine pre vencanja sa Old Saterhendom i jos gomila takvih stvari koje klinci ne vide, ali koje su duboko ukorenjene u Majevom spisateljstvu.

[mango]

E, pa, mango, nisi u pravu.
Pre svega, u istoriji knjizevnosti nikada se nije desilo da pisac mladji od 40 godina uradi verodostojan zenski lik, to valjda dovoljno govori o slozenosti te stvari. Tolstoj je jedan o retkih pisaca koji je uradio verodostojne zene ali i on daleko posle svoje cetrdesete. Medjupoznavanje zena i muskaraca je vrlo moguce jer se ljudi mesaju i zive zajedno.
Covek moze smestiti radnju u automobil ili avion, ako nisu bitni elementi voznje, ali ukoliko je za radnju bitni odredjeni osecaji koji nastaju prilikom uzletanja aviona ili recimo kod sletanja ukoliko imas neko virusno oboljenje (tkz. avijaticarska bolest, ne javlja se prilikom poletanja nego samo prilikom sletanja ili u klasicnoj voznji neke ekstremne situacije: beskrajan umor, pijanstvo...) ne moze covek pisati o stvarima koje ne poznaje.
Te sve primere koje navodis zapravo dokazuju moju tvrdnju.
Zola je pisao o zivotu rudara ali nije stavio akcenat na kopanje rudnika, dostojevski nije stavio akcenat na cin ubijanja nego na cin straha od kazne, a sasvim je moguce da je, onako paranoican, imao neka slicna iskustva u zivotu, verovatno ne oko ubistva, ali strah je strah.
Razmisli polako o svemu ostalom, videces da sam u pravu i da ima beskrajno mnogo primera pisaca losih poznavalac stvari o kojima pisu nego dobrih; na svakog jednog dobroh dolazi bar stotinu losih (a poznatih) a kod nas je taj odnos i veci.
Cuveni Karl Maj je npr. etalon nerealnih i grotesknih tuca i medjuljudskih odnosa.

Graciela, panduri su izvezbani da ne udaraju u grudi, jer je udarac u grudi potencijalno opasan po zivot, ima jos nekih segmenata na ljudskom telu koji se ne udaraju, a panduri to znaju. I ne rade. Doduse, mozda je tvoj roman smesten u alternativnu stvarnost gde Radikali progone sve ne-Srbe po Beogradu.

koliko se secam, nisam pominjala bilo kakvu dobnu granicu. u pricu je ti uvodis. tih 40 godina.

a "slozenost te stvari" ne znaci i "nemogucnost" te iste stvari.
ti si kazao da zena ne moze da opise tucnjavu kao sto ti ne mozes da opises porodjaj.

ne znam za zenu koja opisuje tucnjavau ali tebi cu o tebi verovati. s tim da, ako nesto ne umes, to ne znaci da je tvoja nemoc univerzalno merilo.

o tome da covek ne moze pisati o stvarima koje ne poznaje mozemo i da se slozimo do odredjene mere...ali to nije isto kao kazati da covek ne moze da pise o stvarima koje nije iskusio. muskarac ne mora da rodi da bi opisao porodjaj, zena ne mora da bude muhamed ali da pise o boksu (mora da zna dosta o boksu da bi prica dobila autenticnost ali ne mora, veruj mi, ikada da udje u ring).

pobrkao si dve stvari, te aljkavost povrsnih zapisivaca poistovetio sa nemogucnoscu da se pise o bilo cemu sto se nije iskusilo.

da je to tako, npr., prica o piteru panu ne bi nikada bila napisana.

ps. i kakve veze ima karl maj sa svime? mozes da kazes da je karl maj los pisac ali ne mozes da kazes da neko ko nije indijanac ne mzoe da napise dobru knjigu o indijancima. sve se moze kad se hoce...i kad je u pitanju dobar pisac.

[Kninski]

Tolstoj vazi kao jedan od raritetnih muskaraca koji su uspeli uverljivo da docaraju zenski lik. To valjda govori dovoljno o tome koliko je takav poduhvat težak.
Karl Maj je tu pridodat kao dokaz da pisac ne mora biti dobar stilista, niti poznavati ljudsku psihologiju, niti imati verne likove i situacije, pa uz sve da moze biti ekstremni fašista, a opet da doživi uspeh i čitanost.

U ovoj raspravi smozauzeli suprotstavljene pozicije, a istina je negde izmedju; potrebno je mnogo iskustva i mnogo poznavanja stvarnosti da bi covek bio pisac, ali naravno da nije neophodno iskusiti sve; no, mora se imati osnova, mora se imati polaz. Maštom se može nadgrađivati iskustvo, a nikako nadomešćivati odsustvo istog.

[mango]

uspeh i citanost su sasvim druga diskusija. bitna ali druga.

u ovoj, pomenula sam da nemanje licnog iskustva u vezi x ne povlaci za sobom nuznu nemogucnost da se o x napise nesto uverljivo.

a inace, iskustvo o kom pricas je naprosto zivotno a ne "predmetno x" iskustvo.
tj., mozes ti da, nekim cudom bozjim, radjas decu k'o zec, svakih devet meseci, ali ako nisi talentovan pisac verovatno ces samo uspeti da opises: jebiga, opet mi se omaklo.

a neki ni to.

[Grazia]

U povodu ovoga, da li se moze pisati o necemu, sto nije nase licno iskustvo.
Osim gorenavedenih primera da itekako moze, i moj je skromni doprinos. Evo kako:
Neki od vrlo bitnih junaka mog romana jesu i Jevreji. Ja nisam. Imam samo neke prijatelje medju njima, i u tazbini, i gajim velike simpatije za njih. I u sustini nemam neka narocita znanja o njima, a pogotovu ne mogu taj svet da posmatram i opisujem "iznutra". Ali sam upravo i od pripadnika te nacije dobila narocite pohvale za roman. Opet ce ispasti kako se hvalim, ali sta mogu, kad je susta istina. Ponavljam, ni ja nisam verovala da se to njima toliko dopalo.

Jedna moja prijateljica pozajmila je svoj primerak mog romana svom prijatelju, Jevrejinu. Covek se, procitavsi, odusevio, i trazio za sebe jedan primerak.
Drugi primer. Jedna moja poznanica, opet s od diskusionih grupa, Jevrejka, poklonila je primerak i biblioteci Jevrejske opstine u svom mestu. Nekoliko dana docnije, telefonom mi se javio predsednik te opstine, s najlepsim recima pohvale za roman, medju kojima je bilo, i: "nisam ga ispustio dok ga nisam procitao, citavu proslu noc. Mnogo vam hvala" Ja sam u tom trenutku, veoma zatecena, uspela da kazem, samo: "hvala vama".

Od svih komplimenata koje sam dobila za roman to su mi najveci. I ponavljam: nikakvi mi drugi nakon toga nisu potrebni. Kakve nagrade, "javna priznanja", i slicno.
Koji bi veci kompliment od ovoga mogao biti?

Znaci, uspela sam da uverljivo docaram nesto, sto po nekakvim definicijama, (ocito, zapravo vrlo sumnjivim) i teorijski nikako ne bih mogla.

roman je težak rad, teži čak i od branja pamuka...

A da je pisanje romana, proze narocito tezak posao, o da. Time je moje iznenadjenje da se to drugima dopalo bilo vece. I da li opet da ponovim, ja licno nisam, niti danas mislim da je to nesto narocito. Pitam se kako mi se "omaklo", da to bude tako kako su rekli, dobro. Moje cudjenje sta li su nasli u tome jos me ne napusta.
Tako ce jos ispasti i da se ponegde slozim s nekima koji iznose ne bas pozitivno misljenje. Ali, eto, cudni su putevi...

P.P.S. kako je "Zenica srca" prošla na tržištu? mislim, da li pobrala očekivane lovorike itd.?

Naslov nije "Zenica srca". Ne znam da li je omaska namerna ili slucajna. Ali ja bih se na vasem mestu bila potrudila da bar ako vec pominjem neki naslov, prenesem ga verno. No, da, i ona je dobila mnoge pohvale, od onih od kojih treba, i koji su relevantni. S moje strane, da li i za to treba da ponavljam, nista, pa ni te pohvale nisu bile "ocekivane". Ali, su eto, ipak dosle. I kao za roman, meni, vise nego dovoljne.

panduri su izvezbani da ne udaraju u grudi,

Ako izuzmemo svu besmislenost ovog cepidlacenja,
i inace, kad vec o tome, ovo je upravo primer totalno nepazljivog citanja, i zapravo dokaz, da se ne radi o iskrenoj kritici, vec eto, da bi se tek tako bez veze reklo nesto negativno. Da bi se na silu Boga izmislilo nesto u prilog negativnoj oceni. Nigde ne pise da je pandur udarao u grudi.
Ali mozda je je moguce da neko koga je metak pogodio u grudi oseti nesto tako. A neshvatljivo da onaj ko je ovo procitao nije shvatio da se radi o tome, kad se i s Marsa u tekstu vidi, i iskazano je najjednostavnijom mogucom recenicom:

Puca u mene.

Ali, to je problem onoga koji cita. To jest, "cita".

[Kninski]

Priznajem da nemam nerava da citam svaku tvoju recenicu; ali ocigledno da ipak nije moguce iz svake trece sklopiti kompletnu sliku. Stil ti je traljav i smarajuci; kada se pazljivo procita sve, onda se vidi i mnogo vise primedbi nego sto obicno imam. Mozak mi nekako automatski sklapa preskocene delove u logicku celinu, ali ako logike zapravo nema...

[mango]

hajde kninski, nije to vazno.

konacno si izustio, da ti se ono sto grazia pise ne dopada. to je totalno ok. ukusi su razliciti, ponekad o njima mozda i vredi raspravljati,... ali retko ovde.

primecujem ipak da, kada ti se ne dopadne individualni rad, kritiku ne treba podizati na univerzalni nivo (grazia, po tebi, ne ume da napise kako se muskarci mlate....stoga nijedna zena to ne ume, itd....)

doduse, to smo resili.

nego, ne dajte, ni ti kninski, ni ti grazia, da ovo predje u licno neko prepucavanje.

[Willow]

Naslov nije "Zenica srca". Ne znam da li je omaska namerna ili slucajna. Ali ja bih se na vasem mestu bila potrudila da  bar ako vec pominjem neki naslov, prenesem ga verno. No, da, i ona je dobila mnoge pohvale, od onih od kojih treba, i koji su relevantni.  S moje strane, da li i za to treba da ponavljam, nista, pa ni te pohvale nisu bile "ocekivane". Ali, su eto, ipak dosle. I kao za roman, meni, vise nego dovoljne. 

"Zenica srca" je, ukoliko se ne varam, naslov jedne vaše knjige poezije. Tako ste makar vi tvrdili, onomad, na književnom forumu SerbianCafea. Znači, nije nikakva omaška u pitanju. Sve savršeno verno prenosim.

A što se tiče početka vašeg romana... pa, sačekaću da mi se misao o tome javi sama...