Prvo je pre nesto vise od mesec dana Beograd osvanuo izlepljen plakatima na kojima je velikim crvenim slovima pisalo Azra. Sitnijim slovima je objasnjeno da ce se u klubu "Prostor" slusati ploce Azre. Ipak, ta slova su bila, izgleda, presitna, pa me je mnogo ljudi pitalo znaci li to da Azra stize u grad. Taman se to smirilo kad su polovinom avgusta neki beogradski mediji poceli da objavljuju kako Dzoni i Azra krajem meseca dolaze u grad. To, a i zelja da ga posle dugo vremena cujem, bili su razlozi da okrenem broj njegovog telefona u Holandiji.
Ponedeljak, 15. avgust 1994., 18:00h
"Good afternoon, Petar Janjatovic speaking, I'm calling from Belgrade, Yugoslavia..."
"Zdravo Janjatovicu"
"Dzoni, jesi li to ti?"
"No, a ko bi drugi bio?"
"E, odavno sam vec zeleo da te nazovem..."
"Sto, da vidis sta mislim o tvojoj knjizi 'Pesme bratstva i detinjstva'?"
"Ma ne, ovde se opet prica kako ces doci na svirke u Beograd"
"Kakvi koncerti, pa ja ni pasos nemam, a i s kim bih svirao i zasto? Sta da radim posle toga, ne bih mogao ostati na mjestu zlocina a ne bih se imao gdje vratiti. Slusaj, ja sam jos davno rekao: 'dok se ne prestane pucati ne uzimam gitaru u ruke'. Drugo, za takav koncert su potrebni veliki novci, a zna se ko danas ima te pare. Ne zelim svirat za novac koji ne znam odakle potice. A i sam znas da je na mojim koncertima i ranije bilo svasta... Pa sad bi bacali bombe na mene."
"E, pa ne bi bas."
"Ma kako ne bi, vidis sta se sve desava po Beogradu..."
"Ovde ti je kao i u svakom drugom gradu koji je prerastao svoje okvire. Ako pazis gde se kreces, dakle u koncentricnim krugovima, nista ti se nece desiti, a ako zaglavis gde ne treba, svasta"
"To mogu razumjeti"
"Ali ovde vlada sve veca glad za tobom. Nedavno je u jednom klubu bilo preslusavanje tvojih ploca i bilo je krcato. Pretpostavljam da je prodato vise od hiljadu karata."
"Samo toliko? Pa mislio sam da ces reci sto hiljada, da je saobracaj ispred bio zakrcen, to mi je normalno."
"Halo, samo su se ploce slusale... Ipak je to ogromno interesovanje! Sta mislis, zbog cega je to?"
"Zato sto me nema. Nego, vidi, zavrsio sam prevod 'Ilijade'. Radio sam paralelno koristeci dva nasa i dva engleska prevoda. One nase prevode tesko da sam razumeo i onda sam sve to proveravao na engleskom. Uzeo sam sebi slobodu da se tokom prevoda ne drzim kao pijan plota. Grcki jezik je posle Homera mrtav, a mi smo nekako najblizi Homeru. Ma to ti je posao za sledecih tristo godina, ali ko zna da li ce se to ikad objaviti. Vidi, ovdje sam otkrio da gulden znaci bratstvo. Znaci novac se za takve stvari treba koristiti. A ne ovako. Koferi novca prolaze kraj mene, svi na meni zaradjuju. Neki covjek je sa bivsim 'Jugotonom' potpisao ugovor (na sto oni nemaju pravo) za prodaju mojih kazeta i ploca u Njemackoj i to su ogromni tirazi. A tokom svih ovih godina, ja sam sve sam investirao. Da nisam iz svog dzepa placao nicega ne bi bilo. Zato sam to radio. Da to nisam cinio, ne bi bilo nikoga od nas. Ne bi bilo ni tebe, ni Kremera, ne bi bilo ni te knjige 'Pesme bratstva i detinjstva'. Pa tu Bregovic zaista ima nekih dobrih pjesama, Parafi su dobri, ali onaj 'Obojeni program', oni pokusavaju biti Stulic."
"Dobro, ali da se vratimo na 'Ilijadu'. Kako si se odlucio to da radis?"
"Iz ocaja. Moram nesto raditi. Ne smijem se probuditi i da ne znam sta cu sledece dve nedelje da radim. Prestao sam da komponujemm to me sve manje zanima. Imam ovu neobjavljenu plocu 'Polu Horvat'... ('Sevdah za Paulu Horvat' objavljen je u Beogradu za 'Komunu' 1996., prim. ur.)"
"Sreo sam neke ljude u Beogradu koji mi tvrde da si im napismeno odobrio izdavanje te ploce za Jugoslaviju. To mi je sumnjivo, znajuci te."
"Nikome ja nisam nista dozvolio oko toga materijala. Imam ovdje materijal za jedan dupli album ('Anali', objavljen u Beogradu za 'Komunu' 1996., prim. ur.). Imam tri gotove knjige, jedna je sa svim pjesmama, to bi trebalo da se zove 'Jeza'. Imam tu 'Bozansku Ilijadu', to je jedno 500 stranica, i trecu knjigu sa pismima, intervjuima, i to je oko 500 strana. Sve to bi trebalo objaviti. Dosta je vise sjedenja i pricanja, moramo nesto raditi."
Telefon je ipak neprakticna sprava kad se sa Dzonijem razgovara. Ostao je isti pa se, kao i ranije, brzo prebacuje s jedne price na drugu, puno zapitkuje, pa ga je tako zanimalo kako zivimo, moze li se bilo sta zaraditi od novinarstva. Novac je, uopste, sve vreme promicao kroz nas razgovor, pa nas je obojcu pomalo nervoznim ucinilo ono kuckanje skupih impulsa u slusalicu. Onda je najednom, kao sto u svojim pesmama naglo glasno zapeva, posle mirnog uvoda, gotovo viknuo:
"Ma propali ste, ne mozete vise ni u Makedoniju otici."
"Nije tako" nastavim ja. "Evo nedavno sam bio u Skoplju, na koncertu balkanskih bendova."
"Sta oni to sad prave? Pa mi smo ono 1982. godine bili u Americi, svi se predstavljali kao Jugosloveni, jedino sam ja govorio da sam Makedonac, a oni su od mene zazirali. Da ti kazem, novu Makedoniju stvorili su Tito i Stulic!"
Otprilike tako govori Stulic. Buduci da sam ga gotovo poluprivatno nazvao, razgovor nisam snimao i kada sam ga upitao da li neke delove mogu da upotrebim u tekstu, bio je lakonski prezican:
"Napisi sta god zelis. Mnogi su radili intervjue samnom, pa su posle lagali kako sam trazio autorizaciju. Od koga ces traziti tako nesto. Uostalom, taj tekst ti potpisujes, pa je odgovornost na tebi."
