446 replies to this topic

[Zmitjkoe]

Gospodo jedino sta mogu da kazem: JEBO VAS DRAZA I PAVELIC!!!!!!!!!!

[Kresimir]

Ujo-Cedo u zadnjem ratu je pristalicama pokreta Ante Pavelica i Draze Mihailovica dao snage da mogu da se promovisu.
Rec dana u Blicu je jednog dana bila od Matije Beckovica sta bi se desilo da neko donese sliku Ante Pavelica na Trg Republike u Beogradu pa kaze:

"Trecina gradjana ga ne bi poznavala,
Trecina bi mislila da on uziva diplomatski imunitet kao strani drzavnik, a
Trecina koja je u Srbiju stigla sa Olujom krenula bi da bezi iz Beograda"

Sta mislite o tome da probamo i da napravimo analizu?

Bečković po običaju lupeta.

Ali i u tom lupetanju ima po Bečkovićevom običaju puno skrivenih šovinističkih poruka i pothranjivanja netolerancije kao i otvorenog prijezira i potcjenjivanja inteligencije naroda za čija prava navodno stalno diže svoj glas.

Edited by Kresimir, 29 November 2004 - 19:07.

[swordfish]

o neee, heeeelp.....

[Cane Kurbla]

E, hvala ti za ovo MLADI aktivista.

Ovaj mladi aktivista misli da posle 30 i kusur stranica rasprava na temu Draze i Anta, nista nije falilo da se tamo i nastavi

Molim i drugi put. Nekako mi tvoje pisanje ima neku mladalacku crtu, neku lepu dozu naivnosti. Rekao bih da si forumski Petar Pan.

Pozdrav,

Djepeto

[harper lee]

E, hvala ti za ovo MLADI aktivista. 

Ovaj mladi aktivista misli da posle 30 i kusur stranica rasprava na temu Draze i Anta, nista nije falilo da se tamo i nastavi

Molim i drugi put. Nekako mi tvoje pisanje ima neku mladalacku crtu, neku lepu dozu naivnosti. Rekao bih da si forumski Petar Pan.

Pozdrav,

Djepeto

Dobro sam prosao. Pored ovoliko Zvoncica na forumu nije lose biti Petar Pan.

[Cane Kurbla]

E, hvala ti za ovo MLADI aktivista. 

Ovaj mladi aktivista misli da posle 30 i kusur stranica rasprava na temu Draze i Anta, nista nije falilo da se tamo i nastavi

Molim i drugi put. Nekako mi tvoje pisanje ima neku mladalacku crtu, neku lepu dozu naivnosti. Rekao bih da si forumski Petar Pan.

Pozdrav,

Djepeto

Dobro sam prosao. Pored ovoliko Zvoncica na forumu nije lose biti Petar Pan.

PS Ja vise volim zrele dame- recimo, Trnovu Ruzicu, Snezanu itd.

[harper lee]

Jesu zrele, al' su brate krmeljive od spavanja.

[Cane Kurbla]

Uspavane zene se lako razbude, ali i jedna Zvoncica je dovoljna da imas problema sa zakonom. Prvo, zbog godina, a drugo ugrozavas retku vrstu zasticenu zakonom.

[harper lee]

Hmmm, nismo se razumeli. Kad rekoh Zvoncice nisam imao u vidu godine, nego karakteristican prazni zvuk koji se ponekad javlja pri upotrebi tastature.

Nego, kao mladom aktivisti valjda ce mi zakon oprostiti sto mu se mesam u spisak zasticenih vrsta, narocito onih s manjkom godina.

[WVIZ]

JA sam to vec rekao ranije!!

WVIZ Posted on: 22 Nov 2004, 03:34
Na koj nacin je general Mihajlovic ostetio Republiku Hrvatsku i hrvatski narod tokom drugog svetskog rata, tacnije nacisticku NDH?
Da li RH ima neki zakon po kome je lik generala zabranjen? Ako ima, koj je tacan razlog za postojanje istog!?
'ebote u oni su mnogo optereceni za Drazom i Srbima!
kakvi licimeri koji umanjuju zrtve ustaskog terora!
Jos ce sad da uce da je Draza drzao logore, pa mozda i sam Jasenovac!!
Zaista po kom osnovu su kaznjeni Milan Gurovic, a sada i studenti koji su se slikali sa slikom!
Poredjenje Draze i Pavelica, glupost, ogranicenost i bez osnova!
Verovatno ima onih koji bi se bunili da je Beogradu, kod knez Mihajla, razvijena slika Pavelica(mada mislim da vecina ne bi prepoznala sliku doticnog)! ALi sigurno znam da takvi ne bi bili osudjeni, niti kaznjeni!!
Ziv je Draza umro nije, sve dok ima Hrvata! 

[Cane Kurbla]

Hmmm, nismo se razumeli. Kad rekoh Zvoncice nisam imao u vidu godine, nego karakteristican prazni zvuk koji se ponekad javlja pri upotrebi tastature.

Ah, sad je jasnije. Mislio si na pristalice ultra-demokratske i turbo-liberalne opcije na forumu. Slazem se. Pozdravio te Lun iz Mordora.

Nego, da se vratimo na temu. Harpere, zasto je izvrsnim nosiocima NVO aktivnosti u Srbiji toliko stalo da se izjednace general i ministar izbeglicke vlade Kraljevine Jugoslavije Mihajlovic i ratni zlocinac, poglavnik fasisticke NDH Ante Pavelic?

Da li zbog pogresnih instrukcija, malih budzeta (deset aktivista- pola mozga)ili partizansko/ komunjarskog bekgraunda vodecih NVO persona?

Edited by Cane Kurbla, 29 November 2004 - 20:21.

[harper lee]

Hmmm, nismo se razumeli. Kad rekoh Zvoncice nisam imao u vidu godine, nego karakteristican prazni zvuk koji se ponekad javlja pri upotrebi tastature.

Ah, sad je jasnije. Mislio si na pristalice ultra-demokratske i turbo-liberalne opcije na forumu. Slazem se. Pozdravio te Lun iz Mordora.

Nego, da se vratimo na temu. Harpere, zasto je izvrsnim nosiocima NVO aktivnosti u Srbiji toliko stalo da se izjednace general i ministar izbeglicke vlade Kraljevine Jugoslavije Mihajlovic i ratni zlocinac, poglavnik fasisticke NDH Ante Pavelic?

Da li zbog pogresnih instrukcija, malih budzeta (deset aktivista- pola mozga)ili partizansko/ komunjarskog bekgraunda vodecih NVO persona?

S obzirom da delim prostor sa Lunom u Mordoru, nema potrebe da mi saljes pozdrave od njega. Ako svracas znas i sam da je kralj ponoci, hvala Bogu, ziv, zdrav i raspisan.

Predstavu nemam da li je uopste bilo kome stalo da se izjednacavaju Draza Tetovaza (nisam mogao da odolim ) i Pavelic, pa, samim tim, ne znam ni da li su tome skloni, kako ono rece, izvrsni nosioci NVO aktivnosti. Saradjujem sa ljudima iz tog sektora, ali ne znam bas puno o njima.

Ono sto mi se cini je da ne citas bas pazljivo sve sto se postuje. Naravno, ima toga dosta - ne stize se , ali bi bilo pozeljno, ako se vec iznose kvalifikacije. Moje, hajde da tako kazem, protivljenje sirenju ove price na vise topika polazi iz istog uverenja iz kojeg sam se protivio sirenju price o Ceda vs Boris na vise topika. Mislim da se te dve stvari sasvim lepo mogu raspraviti i na jednom topiku.

Ako pogledas ovaj deo foruma poslednjih dana, videces da njime dominiraju upravo te dve teme - jedna o politicki potpuno irelevantnom kosarkasu i kretenskoj politici drzave koja je od njega napravila "nacionalnu zvezdu", i druga o jednom politickom disidentu koji je u jeku sukoba sa svojom politickom partijom. Obe teme, pogotovo ova druga otisle su u totalni besmisao i u vise forumskih grana. Nisam brojao, ali skoro sam siguran da se bar na desetak topika vrti prica ili o tome da li je Draza bio fasista (pa je samim tim i Gurovic potpao pod udar hrvatskih zakona) ili nije, ili o tome kako je Ceda u pravu a Boris sjebava stranku po nalogu SANU, Dobrice Cosica, vojno-bezbednosnih krugova, ili vec ne znam koga sve ne.

Razumem ja da se i ovde prebijaju racuni izmedju institucionalnih grupa i politickih partija, i nemam nista protiv. Iako mislim da bi forum, zbog svoje prirode, u nacelu trebalo da sluzi uglavnom za iznosenje licnih stavova i raspravu a ne za politicke i parapoliticke obracune.

Sto se tice Draze. Verovatno da bih tesko nasao reci kojima mogu da ti opisem koliko me ne zanimaju teme o cetnicima i partizanima. Ja jesam pristalica da se ucini revizija istorije ukoliko postoji potreba za tim (a postoji, s obzirom na to koliko su komunisti falsifikovali posle rata), ali drzim da ce to svakako najbolje uciniti istoricari, kojima su u posedu relevantni istorijski izvori. Ne mora bas svako da zna sve o svemu. Ja sam se opredelio da sacekam da o tome daju konacan sud oni kojima je struka da to rade.

[elle]

JA sam to vec rekao ranije!!

WVIZ Posted on: 22 Nov 2004, 03:34

Ziv je Draza umro nije, sve dok ima Hrvata! 

ovo bas ne razumem, zasto tako mislis?

-sa drugim delom citata se isto ne slazem, ali mi je jasan..

[leone]

Gospodo jedino sta mogu da kazem: JEBO VAS DRAZA I PAVELIC!!!!!!!!!!

Podrzavam, mada sam zabrinut da iz ovakvok ,po nauci, potpuno neplodnog odnosa svakim danom ubrzanim tempom i brojkama sve vise novorodjencadi na obje strane!!!

[mile curcic]

Да се не бисмо нагањали око тога ком веку припада која друштвена или политичка појава, ево једне безвремене приче.
Јесте да је подужа али се исплати прочитати.

(Миле Ћурчић је подебљао само две кратке реченице, негде у средини текста, јер се и сам немало изненадио, читајући јуче овај текст, да је неко други, и то не било ко већ један академик, усвојио његову (Милетову) теорију о психолошким основама хрватског националног осећања)


VELIKA SRBIJA, DODIRNA TACKA MITELEUROPE I POSTMODERNE GLOBALNE IMPERIJE



Umesto formalnog saopstenja bio sam u iskusenju da napisem jednu malu
dvocinku koja bi snaznije prenela ono sta mi je namera da kazem. Posto
za to nisam imao vremena, evo za sada samo sinopsisa drame "Dodirna
tacka" sa nekog buduceg Bitefa. Radnja se odvija u kupeu prvog razreda
Orijent-Ekspresa na putu od Sofije za Bec. Junaci su grof Benjamin
Kalaj, Ante Starcevic, Josip Broz i Medlin Olbrajt; vreme radnje, dakle,
bezvremeno, jer je i tema vecna.

Posle uvodne scene postaje jasno da je rec o nekompatibilnom drustvu,
stavise da putovanje prerasta u fijasko. Razgovor se vodi na nemackom.

Grof Kalaj je kultivisani intelektualac klasicnog evropskog tipa,
dzentlmen, tihi i cvrsti madjarski rodoljub ali istovremeno i habzburski
legitimista koji ta dva svoja opredeljenja smatra pomirenim Ausglajhom
od 1867. On najmanje govori, sa cutljivim prezirom merka saputnike.

U Starcevicu odmah vidi kolerika i provincijskog autodidaktu,
iskompleksiranog primitivca cije bi usplahirene tirade bile
neinteresantne da nisu tu i tamo zacinjene izjavama koje bude sumnju u
njegovu lojalnost Dvojnoj monarhiji. Jednom se cak toliko zaneo da je sa
smeskom pomenuo dan kada ce kozacka kopita odjekivati beckom kaldrmom.

U Brozu, pak, Kalaj prepoznaje daleko ozbiljnijeg igraca, manje sklonog
prici a vise delovanju. Ne moze da mu sa sigurnoscu odredi status:
kicosko odelo, dugmad, igla za kravatu i prsten deluju vulgarno i
klajnbirgerlih, ali ima samouvereno drzanje. I akcenat mu je cudan,
valjda sa nekog od rubnih podrucja Monarhije -- Galicija, Bukovina, ili
Podolija. Kalaja fascinira i uznemiruje, ne samo nesumnjiva volja za moc
tog mladog neznanca vec i njegova resenost -- koju hapsburski diplomata
nepogresivo naslucuje
-- da u boljsevickom terorizmu nadje orudje za ostvarenje svojih mnogih,
velikih, gorucih ambicija. Opasan covek.

Olbrajtova direktno nervira Kalaja svojom bahatom samouverenoscu, koju
on pripisuje njenom prepoznatljivo hazarskom poreklu (ne zaboravimo da
je antisemitizam bio savrseno legitiman u crno-zutim visokim krugovima),
kao i navodno uspesnoj karijeri u Americi kojom se ona napadno razmece.
Madjarski plemic se pita kako takva vulgarnost bez stila i osecaja mere
uspeva u SAD. Ako Amerika sirom otvara dveri beskorenim mediokritetima
poput ove spodobe, pomisli Kalaj, tesko i njoj i nama.

Starcevic nije mnogo truda ulozio u procenu saputnika nakon sto je
snimio da medju njima nema Slavosrba. Kao i uvek bio je na automatskom
pilotu sa pricom o antemurale hristienzitacis, ali ubrzo od Olbrajtove
nije uspevao da dodje do reci. Ona mu je odbrusila da je nacionalni
mistik balkanskog tipa, recidiv prevazidjenog stanja duha, da se moderne
nacije definisu politickim institucijama i ustavnim resenjima zasnovanim
na demokratiji, ljudskim pravima i trzisnom ekonomijom, a ne kultom krvi
i tla. Ni Broz mu nije pomogao cinicnim citatom Marksa o balkanskim
narodima. Starcevic je na sve to uvredjeno zacutao, najvise zato sto je
zazirao od Kalaja: cutljivi Madjaron, mislio je, po drzanju Kajzertroje
hauptrat sa Balhausplaca. Takvi se prave velika gospoda a potom bus
uhicen po redarstvu, fus rabota!

Hrvatov muk ostavio je otvoren prostor za duge monologe Olbrajtove o
teorijama konvergencije sistema, o konceptu benevolentne hegemonije,
humanitarne intervencije, multikulturalizma i post-nacionalne globalne
svesti. Broz je zaspao, Starcevic ni pola toga nije razumeo, a Kalaj je
na sve stavio tacku sa jednim Blühender Unsinn! promrmljanim sa
prezrivom dosadom.

Da, izgledalo je da ce ostatak puta prerasti u fijasko, kada se iza
scene zacuo glas konduktera koji je najavio stanicu Caribrod, izlazak iz
Bugarske i ulazak u Srbiju. Putnici bez reci pruzaju svoja dokumenta
brkatom zandaru sa trobojnom kokardom na sajkaci i noktima neizvesne
cistoce, koji mrzovoljno udara pecate. Cim zandar izadje, Starcevic ne
izdrza vec otpljunu ka vratima kupea i prosikta na hrvatskom, "pasji
nakot slavosrbski, ja bih to sikirom"!

Olbrajtova se po prvi put nasmesi: u celini se ne slazem sa vasim
stavovima, rece, jos manje sa predlozenim metodama koje smatram tipicno
balkanskim, ali donekle ste u pravu, Srbi su zaista jezivi. Uvlaceci
cigaretu u mustiklu Broz zamisljeno promrmlja: gadni, jos kako gadni, ti
boga jarca, samo im to ne treba kresati u brk, treba sa njima lukavije.

Kalaj, na iznenadjenje ostalih, takodje se nasmesi, i vadeci Panatelu iz
zlatne tabakere, rece da su Srbi zanimljiv narod. Nema nista licno
protiv njih, naprotiv, ali drzavni je razlog najpreci, pa makar
iziskivao u istoriji jedinstvenu odluku za jednog autora da u svojstvu
vlastodrsca zabrani sopstvenu knjigu. (Ostalima tu bas nije jasno o cemu
je rec.) S obzirom da je rec o temi koja zadire u sferu mog
profesionalnog i licnog interesovanja, nastavi Kalaj, a koja je izgleda
i vama svima bliska, rekao bih da bez obzira na sva nasa idejna,
estetska i kulturna neslaganja, koja su -- budimo otvoreni --
nepomirljiva, ovde imamo redak podudarni kutak:
Velikosrpstvo je neprijatelj sviju nas.

Od tog trenutka led je probijen. Dotadasnji monolozi propraceni mucnim
cutanjem koje je oznacavalo neslaganje pretvorise se u animirano
caskanje. Aristokratski becko-pestanski geopoliticki strateg, prizemni
ideolog brutalnog kroatizma, skorojevicki agent Kominterne i zapenusena
korifejka globalizma mogli su da se opuste, napokon su govorili isti
jezik i figurativno i bukvalno. U sveopstem zamoru samo se cuje vise
puta ponovljeno poneko ime ili pojam: kosovski mit; genocidni Njegos;
svetosavlje kao ekstremni neovizantijski cezaro-papizam; Serbien muss
sterbien; Crvena Hrvatska; Crna Ruka, Bela Ruka; teroristi; ruski
agenti; Evropa samo do Drine; remetioci; epicentar nestabilnosti na
Jugoistoku; Garasanin; grko-istocnjaci; Versaj; sve je jasno iz
Nacertanija; kraljeubice; Albanci su Iliri; pop Dukljanin; vlaska
plemena; svinjarski trgovci; vidovdansko ludilo, Velika Srbija,
velikosrpstvo. . .

U zavrsnoj sceni voz prelazi Savu, nasi junaci mogu da odahnu, ponovo su
u civilizovanom svetu, ali istovremeno ponovo pocinju ujedanja.
Blagotvorno objedinjujuce dejstvo tranzita kroz zemlju Srbiju bledi.

Prednost predlozenog scenarija jeste u lakoci sa kojom imena junaka i
broj glumaca mogu da budu promenjeni a da tekst iziskuje samo neznatne
izmene. Mozemo da kombinujemo dva lika u jedan. Za spoj Kalaja i
Starcevica mozemo da uzmemo Iva Pilara, cija sahovnica pociva na
crno-zutom stegu, Noela Malkolma, koji legitimizuje kalajevsko
bosnjastvo i sopstvenu nostalgiju za hapsburzima sa diskursom fra
Dominika Mandica; ili pak Ivicu Franka, cije je pravastvo vec krajem 19.
veka bilo Kajzertroje. Za predstavu na Cetinju, pak, glumaca moze da
bude i vise: pa u kupeu prve klase ima sest mesta. Lik Starcevica tako
moze da zameni trojac Jevrem Brkovic--Sekula Drljevic--Savic
Markovic-Stedimlija.

Sala na stranu, daleko je interesantnije, rekao bih, da uloge Broza i
Olbrajtove mozemo spojiti u isti lik na bilo kojoj svetskoj sceni. Posto
ta tema zasluzuje posebnu paznju, da se ukratko pozabavimo sa prva dva
lika.

Kalajeva, podunavska varijanta price o velikosrpstvu, lansirana krajem
19. veka u Becu, sacuvala je svoju dinamiku do danas, sa podvarijantama
iste price u Pesti, Minhenu i Berlinu, i sa ehom u Pragu i Ljubljani. Na
ovaj ili onaj nacin nju elaboriraju ili koriste, u novije vreme,
eks-kancelar Kol, Hans-Ditrih Genser, Karl-Gustav Srem, Vaclav Havel,
Sreder, Fiser, Kucan i citava plejada akademicara, novinara i politicara
nemackog govornog podrucja. Oni svi funkcionisu unutar koordinata
mitelevropskog Veltansauunga koji je prema Srbima odbojan politicki,
kulturoloski i estetski, ali nije rasno gadljiv. Kada se, poput kralja
Milana onda ili Zorana Djindjica sada, Srbi odreknu te svoje nezdrave,
stavise neuroticne teznje za autonomijom delovanja koja po definiciji
ima remetilacki efekat, oni su Mitelevropljanima savrseno prihvatljivi
partneri. Uz svu svoju emotivnu i ideolosku nadgradnju, obogacivanu evo
vec duze od jednog veka,
mitelevropska se srbofobija zasniva prvenstveno na racionalno
razumljivim, tradicionalnim geopolitickim proracunima podunavskog
hegemona. Primera radi, premda vodjena pod plastom evropskog
multilateralizma, nemacka je politika na ovim prostorima uoci i u vreme
raspada Jugoslavije savrseno objasnjiva u misaonim kategorijama koje bi
Kalaj prepoznao kao svoje.

Starceviceva psihoticna varijanta velikosrpstva ne dopusta mogucnost da
ma kakva Srbija moze biti ista drugo do Velika Srbija. Apriorno tretiran
kao nelegitiman, stavise demonski, svaki oblik srpskog identiteta
postaje nepodnosljiv izazov sledbenicima pravastva. Ova je ideologija
razlicita od mitelevropske, a pocivala je na aksiomatskom stavu o
nepremostivim razlikama u karakteru i interesima izmedju Srba i Hrvata.
Devetnaestovekovno pravastvo naislo je na plodno tle u dvadesetovekovnoj
Jugoslaviji, bez koje ne bi bilo procvetalo. Pruzilo je ideolosku
podlogu iracionalnoj - i na kraju razuzdano genocidnoj - srbofobiji
dominantnog dela hrvatskog politickog bica.

Politicka, nacionalna, a pre svega duhovna i moralna dezorijentacija
Srba u proslom veku, razdiranih izmedju prirodnog srpstva i sinteticnog
jugoslovenstva, cinila ih je hendikepiarnim u odnosu na sve okolne
narode i stvorila je podlogu za nacionalnu i politicku konsolidaciju
nesrpskih naroda, za zakasnelo jacanje hrvatskog nacionalnog pokreta i
programa. Ustase su stoga pripadale Orijentu 19. veka, a ne Evropi 20.
veka; bili su isuvise primitivni da budu fasisti, kako rece Malaparte.
NJihov hiper-trofirani osecaj sebe definisan je kroz mrznju prema
drugome. Dok je za nacistu "Jevrejin" predstavljao nuzan drustveni,
psiholoski i politicki koncept, za ustasu "Srbin" je daleko vise od
toga; Srbin je integralni deo njegovog hrvatstva. Bez Srbina hrvatstvo
nije moglo da bude definisano, a kamoli dozivljeno.
Izvesna paralela Hrvatskoj izmedju dva rata postojala je u Slovackoj. U
oba slucaja kasno konstituisani, nesigurni ali agresivni nacionalizmi
urodili su separatizmom. U oba slucaja komunisti su tezili da iskoriste
stanje. Na Petom kongresu Kominterne (leto 1924) i velikosrpska
Kraljevina SHS i vestacka Cehoslovacka osudjene su kao ugnjetavacke
tvorevine francuskog imperijalizma. Od tada pa sve do najnovijih ratova
velikosrpska opsesija jugoslovenskih komunista imala je vise faza
evolucije, krunisane Ustavom od 1974. i raspadom duz arbitrarno
zacrtanih republickih granica, koje su nam ostale kao najtrajnija
tekovina KPJ. Brozovska varijanta diskujrsa o Velikoj Srbiji predstavlja
ideoloski most od Kalaja do Olbrajtove. Srbi tu zenu nikada nisu
razumeli, vazda tragajuci za uzrocima njene srbofobije u nekakvim
biografskim detaljima, u navodnom beogradskom momku koji ju je kao
siparicu upropastio. Ne shvataju da i za crveni totalitarizam juce i za
gramsijevski Treci put danas, a ona je njegov sledbenik, svaka
autenticna ljudska zajednica -- porodica, crkva, narod -- predstavlja
neprijateljsku instituciju koja mora da bude unistena. Inzenjeri
ljudskih dusa krenuli su na posao njihove razgradnje, na dugi mars od
Renesanse, preko Montenja, Rusoa i Voltera, do Robespjera. Posle
kosmickog zlocina poznatog kao francuska revolucija, svi ostali terori
su samo kvantitativno uvecane varijante vec vidjenog.

Nesagledavanje ove cinjenice predstavlja uzrok nerazumevanja ideoloske
strukture zapadne, pre svega americke spoljne politike u nasim
prostorima tokom protekle decenije. Apsurdna je i dalje prisutna
sklonost vecine Srba da poteze velikih sila tumace kroz prizmu
tradicionalnih nacionalnih interesa. Termini Amerikanci, Englezi,
Francuzi.. .. jos uvek se koriste kao sinonimi za vlade tih zemalja.
Takav pristup zasnovan je na pretpostavci da donosioci
spoljno-politickih odluka postupaju u skladu sa racionalnim proracunima,
na teznji ka optimalizaciji nacionalnih interesa njihovih zemalja.

Ovaj je pristup imao smisla u slucaju Austro-Ugarske pre 1914, ili
Nemacke u Mastrihtu decembra 1991, ali on mora da bude preispitan u
svetlu svetskih, a posebno balkanskih zbivanja na prelomu milenijuma. On
ispusta iz vida cinjenicu da je na savremenom Zapadu, a pogotovu u SAD,
post-nacionalni integralizam postao dominantna ideologija vladajucih
elita koje kontrolisu ne samo poluge drzavnog aparata vec i kljucne
medijske, poslovno-finansijske i akademske institucije. U skladu sa
ideologijom post-nacionalnog integralizma one formulisu i vode spoljnu
politiku svojih zemalja, van domasaja vecine obicnih ljudi i nezavisno
od njihove volje. Kao sto rece Stroub Tolbot, godinama desna ruka
gdjeOlbrajt, u clanku pod naslovom Radjanje globalne nacije:

"Optimista sam, verujem da ce jedinstvo odneti prevagu: u iducem veku
nacije kakve su danas bice prevazidjene. Sve drzave sveta priznace
jednu, globalnu vlast. Termin gradjanin sveta iskovan u dvadesetom veku
dobice svoje puno znacenje u dvadeset prvom.. .. Sve nacije su u osnovi
puki drustveni aranzmani, plod prilagodjavanja promenljivim okolnostima.
Ma koliko na momente delovale trajno, cak i sveto, one su zapravo
vestacke i privremene."

Ovakav pogled na svet apsolutno zahteva jedan koncept poput
Velikosrpstva kao destilovanu, krajnje pojednostavljenu antitezu sebi,
koja pomaze samodefinisanju. To sto srpski identitet nesumnjivo pociva
na internalizaciji izrazito hriscanske duhovnosti i etosa od strane
jedne prosirene porodice zasnovane na zajednickim precima, zajednickim
secanjima i prirodnim stremljenjima za zivotom u zajednickoj drzavi,
cini ga prirodnim neprijateljem koncepta postnacionalne, multirasne,
multikulturne globalne zajednice. Objektivna slabost srpskog politickog
bica posle katastrofalnog jugoslovenskog eksperimenta ucinila ga je
dodatno privlacnom metom. Njegovim medijskim demonizovanjem a potom i
fizickim unistenjem, pour encourager les autres, novi ideoloski koncept
bila samoverifikovan.

Postmoderna globalna imperija rado ce prihvatiti hapsburski, pa i
ustaski verbalni arsenal, ali u bitno drukcije svrhe. Ona ce sekundarne
nacionalizme ove regije privremeno prihvatiti kao kolaboratere na poslu
dokrajcivanja Srba, ali nikako kao saveznike koji ce na miru uzivati
plodove svoje kooperativnosti. U to se Hrvati vec uveravaju danas,
Albanci ce sutra. Cak ni eventualno okoncanje posla, kroz tzv.
denacifikaciju Srbije, ne bi znacilo da su lokalni anti-velikosrbi svoje
projekte priveli kraju, jer centar moci nastajuce globalne imperije to
nece dopustiti. On zeli postnacionalni glajhsaltung identiteta,
tradicija i kultura, propracen nepovratnim izmenama demografske slike
zemalja-nosilaca tradicionalnog nacionalnog identiteta. Pravo znacenje
te namere, zapamtite ove reci, sagledace jedna Slovenija kada kao
punopravni clan Evropske unije bude morala da primi godisnju kvotu od
desetak-petnaest hiljada tzv. azilanata iz Somalije, Kurdistana,
Avganistana ili Ruande. Pravo znacenje termina juznjak postace sa
zakasnjenjem jasno, ali ce za opiranje biti kasno: ta
nadlezan je sud za ljudska prava u Strazburu.

Nemojmo se zavaravati da je problem teznje za postmodernom imperijom
podlozan promeni sa dolaskom druge licnosti ili ekipe u Belu Kucu. On je
tokom protekle decenije preovladao ne samo kod Demokrata nego i u
redovima tzv. neo-konzervativne desnice koja je sada na vlasti u
Vasingtonu i dominira republikanskom strankom. Bil Kristol i Robert
Kejgan - urednici uticajnog neokonzervativnog glasila Vikli standard,
inace odusevljeni pobornici bombardovanja Srbije 1999 - jos 1996. godine
formulisali su neoimperijalnu doktrinu tzv. benevolentne globalne
hegemonije. Dominacija nad citavom planetom otvoreno je imenovana kao
podloga za americku spoljnu politiku u sledecem veku. U Strateskoj
doktrini Busove administracije koja je pre samo tri nedelje prezentovana
u Vasingtonu ovo ucenje je dovedeno do krajnjih konsekvenci stavom da je
politika SAD da spreci nastanak ma kog centra moci, ma gde u svetu, koji
bi ikada mogao da ugrozi apsolutnu premoc SAD celom sirinom spektra.
Time je saopsteno da je citav svet americki domen ali tvorci doktrine
izricito odbacuju koncept racionalno definisanog, kvantitativno
merljivog, tradicionalno razumljivog nacionalnog interesa SAD kao osnovu
na kome bi trebalo da pociva novi imperijalni projekat.

Naprotiv! Vrednosna osnova globalne dominacije izricito je ideoloska:
ciljevi su, citiram, "liberalni medjunarodni poredak, sirenje
demokratije i stvaranje svetskog ekonomskog sistema slobodnog trzista
bez trgovinskih barijera". Nema vise ni pomena tradicionalnih
bezbednosnih, ekonomskih ili moralnih interesa cak ni same Amerike, jer
je njen identitet i sam predvidjen za utapanje u novu globalnu utopiju.
Tu su i liberalni globalisti i neokonzervativni imperijalisti saglasni.

Izmedju globalista na levici i neoimperijalnih hegemonista na desnici
prave razlike nema. Njima nacije predstavljaju prolazne, cisto virtualne
entitete. Emotivno se poistovetiti sa nekom zemljom ili nacijom je, po
njima, primitivno i iracionalno; biti im licno lojalan - recimo do tacke
stavljanja sopstvenog zivota na kocku - savrseno je apsurdno; za to
imamo placene lumpenproletere, i same dobrim delom regrutovane iz redova
imigranata. Kao sto je primetio Kristofer Las u Pobuna elita stara
elita imala je osecaj duznosti i obaveze prema svojoj zemlji i prema
zajednici iz koje je ponikla. Nova globalna vladajuca klasa, medjusobno
povezana po principu meritokratije, visoko je pokretna i bez korena u
spontano nastajucim ljudskim zajednicama, koje vise ne oseca kao svoju
zemlju ili svoj narod.

Doduse, stari atavizmi - cije smo manifestacije videli u Americi posle
proslogodisnjeg 11. septembra - korisni su da bi se mase motivisale za
zrtve i za eroziju sopstvenih ustavnih i gradjanskih prava. Ti simboli
ne doticu stratege. Poput Marksovog proletera, oni nemaju otadzbinu.
Danas su SAD njihov omiljeni organizam-domacin, jer je Amerika mocnija
od ma koje drzave u istoriji sveta i jer se politicki sistem Amerike
pokazao veoma pogodnim za penetraciju od strane rusilaca tradicionalnih
zajednica.
Rezultat je zapadna civilizacija koja zapocinje novi milenijum kao
sopstvena bleda senka. NJen tehnoloski razvoj i rast materijalnog
standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i
duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u etickom i estetskom
relativizmu vladajucih elita, najociglednija je u demografskom opadanju
evropskih nacija (i njihovih severnoamerickih potomaka), u njihovoj
nesposobnosti osnovne bioloske samoobnove. Ovo je vazda kroz istoriju
bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru.

Novototalitarna zapadna drzava u stanju je da upije ogroman
kvantitativni porast informacija i da ih - procesovane putem medija -
uklopi u dualisticku pseudo-stvarnost u kojoj reci i koncepti imaju
znacenje drukcije od znacenja u stvarnom svetu. Razdvojeni su Rec i
Svet, NJord and NJorld. Empirija je podredjena krutom nominalizmu,
stvarnosti se ne dopusta da stane na put razvoju ideoloske vizije, a
primaoci poruka ostaju nesvesni cinjenice da su zrtve dubinske
manipulacije. Ovaj sistem nece prihvatiti samo polovicnu predaju
Velikosrba, niti saradnju sa pokajanim Srbima koji svoje pokajanje nisu
potvrdili samoodricanjem. Ovo i jeste najveci problem odnosa Srba prema
Zapadu: ideologija koja se ponosi zagovaranjem tzv. multikulturalizma
zapravo ne podnosi istinsku raznolikost, vec zahteva potpuni monizam. Na
putu postmodernog projekta, negde sredinom ovog veka, jedinu prepreku
predstavljace novi varvarizam imigrantske invazije Evrope i Severne
Amerike iz Treceg, pre svega islamskog sveta - sto je slaba uteha za
Srbe: rak ne leci leukemiju.

Savremena srbofobija nasla je svoj do sada najotvoreniji izraz u
kontra-realizmu, koji je srz postmodernizma. Humanitarno bombardovanje,
etnicko ciscenje, logori za silovanja, genocid, multietnicko Kosovo,
masovne grobnice - samo su stilske vezbe u postmodernom poigravanju
znacenjem reci, u dekonstrukciji realnosti. U obracunu sa Velikom
Srbijom postmodernizam je napravio smeli iskorak s onu stranu stvarnosti
- bas kao sto je u sferi umetnosti zakoracio smelo iza svake estetike.
Ovo je kultura post-istorijske, post-humane, tehnoloske civilizacije
Zapada na pragu novog milenijuma. Kao sto na istu temu rekoh pretprosle
godine u Francuskoj 7,

"U njihovom svetu uzajamna zamenjivost subjekta i predikata - agresora i
zrtve, etnickog cistaca i ociscenog - ne samo sto uklanja tvorca vec na
kraju i samog subjekta. Ostaje samo subjektov potpis, ponekad u obliku
kratera krstarecih raketa."

Ovo je kultura coveka okruzenog vestackom realnoscu koja prodire u njega
i ispunjava ga sobom. Ona zahteva odricanje od identiteta zasnovanog na
porodici, zadruzi ili plemenu, na veri, pesmi, grobovima predaka, na
svakoj samobitnosti koja svoje postojanje duguje kolektivnim secanjima a
ne merljivim dobitima. Velikosrbin je stoga neophodna integrativna
antiteza, isto onako potrebna opstanku ideoloske konstrukcije kao sto je
Jevrejin bio nacistima. Zapadna spoljnopoliticka elita, beskorena,
arogantna, suprodstavljena svemu sta mirise na evropsku, hriscansku
misao, omirisala je na Balkanu krv, nekaznjeno je pocinila zlocin i
smelo grabi napred. NJeni saucesnici, u mas-medijima i na politicki
korektnim akademskim katedrama, taj pohod nazivaju hodocascem protv
mracne proslosti olicene u Velikosrpstvu.

Ipak, ni novi, post-moderni globalni imperijalizam ne moze u nedogled da
melje nacije i kulture i da gradi video-sopove na njihovim ruinama.
Stoga da zavrsim sa malo nade. Postmoderna srbofobija predstavlja oblik
moralne degeneracije, ali njegova sama protivprirodnost nosi seme
sopstvenog unistenja. Dekadentnost jednog aspekta sistema neminovno
slabi strukturne spone na strani mehanizma prinude, iako taj proces moze
da potraje dugo.

U medjuvremenu Srbi ce morati da potpisuju svakakve sporazume, poput
onog u Dejtonu pre sedam godina i u Kumanovu juna 1999, i da stisnutih
zuba prihvataju razne diktate. Takva taktiziranja ne smeju da se
prihvate kao slobodni izbor, jos manje kao moralna norma. Mora da se
pravi jasna razlika izmedju pokajanja zbog srpskih greha, kojih je
nazalost bilo u proteklom ratu, dakle pokajanja koje je hriscanski,
ljudski i civilizacijski dug Srba pre svega pred samima sobom, i poteza
iznudjenih pod pritiskom, mimo pravde, razuma i morala, a pod pretnjom
sile i prinude, posle kojih sledi zahtev za denacifikacijom kao
desrbizacijom. Magna Serbia delenda, vele nam, misleci pritom na svaku
Srbiju koja se ne stidi sebe i ne odrice svojih predaka. Ishod tog rata,
medjutim, nije konacan i nepovratan. Kada dodje do oporavka trenutno
rastocenog politickog bica srpske nacije, koji ce nastupiti sa smenom
generacija na politickoj sceni zemlje, jedna autenticno nova vlast
suocice se sa zadatkom redefinisanja kljucnih nacionalnih interesa i sa
stvaranjem uslova za izmenu katastrofalnog ishoda protekle decenije.

Naravno, to sve ce biti moguce tek kada se steknu politicki, psiholoski
i vojni uslovi za novu podelu karata, tj. kada SAD izgube interes za
ocuvanje novog balkanskog poretka koji nema nikakve veze sa stvarnim
strateskim interesima Amerike, kada Rusija krene putem povratka u krug
ozbiljnih sila, i kada Zapadna Evropa izgubi svoj sadasnji misionarski
apetit za gradjenje hibridnih nacija, apetit olicen u Petricu, Asdaunu,
Vestendorpu, Hekerupu, Stajneru i slicnima.

Kada se to sve desi, a desice se neizbeznom logikom geopolitickih
procesa, Srbi treba da budu spremni za reviziju svog poraza. Sve
nepravde kojima su podvrgnuti bice podvrgnute toj reviziji, od priznanja
Brozovih granica, ciscenja Krajine i nametanja haske kolektivne krivice
do apsurdne dejtonske Bosne, do NATO bombardovanja i okupacije Kosova.

Kada se to desi, srpski narod biti spreman da odlucno pristupi izmeni
nametnutih mu resenja svestan da je osnovni, nedeljivi nacionalni
interes Srba teritorijalno, politicko, duhovno i kulturno ujedinjenje
srpskog naroda, na svim teritorijama koje vekovima nastanjuje, u okviru
sopstvene nacionalne drzave. To pravo ostaje neprikosnoveno, bez obzira
na ishod politicko-diplomatskih igara velikih sila vodjenih tokom
protekle decenije i bez obzira na privremene izmene demografske slike
tih teritorija, stvorene genocidnim terorom i etnickim ciscenjem nad
srpskim zivljem, a sve u ime borbe protiv Velike Srbije.

Ako je teznja navedenim ciljevima velikosrpstvo, onda, gospodo, bez
zazora prihvatam takvu etiketu. Hvala.


Izlaganje dr Srdje Trifkovica Srpska akademija nauka i umetnosti, 25.
oktobar 2002