prof. Ladislav Bognar (sada vec u mirovini) ne da je dobar, on je odlican. ja se sjecam jednog razgovora s njim gdje se pozalio da vec godinama otplacuje sudski dosudjenu odstetu Branimiru Glavasu, a zbog toga sto ga je jednom zgodom nazvao ratnim zlocincem. u medjuvremenu je i sud utvrdio da je Branimir Glavas ratni zlocinac, medjutim, prof. Bognar odstetu (i to poveliku, zbog cega je morao dizati kredit) mora otplatiti do zadnje lipe. to je ono prokletstvo provincijalnog blata o kojem je Krleza pisao, mada svakako nije tocno da sve sto se radja u tom blatu nuzno odise provincijalizmima. to je tocno samo ukoliko se izraz provincijalno blato shvati pogresno, kao geografski pojam, umjesto kao stanje uma. eto, i nas drugar Kinik s Dortjola je (zivi) dokaz da je tome tako. a bogami i prof. Bognar iz Osijeka.
evo jos nesto od njega -> nastavak istrazivanja o ratu i miru u osnovnoskolskim citankama / razdoblje nakon 2000. >> link <<, te skolovanje u multietnickim podrucjima istocne Slavonije i Baranje / uloga lokalnih medija (2006.) >> link <<
Posle nekoliko ozbiljnih, vreme je da se vratimo trivijalnim temama. A i ne znam gde drugo da predstavim moje nove kucne ljubimce - ova dva bonsai drvca:
Levo na slici je kineska zelkova i ta je bila namenjena mojoj cerki, ali posto je njen dragi uspeo do sada da utamani jednu ljubicicu, dve dalije i dve orhideje, sve negujuci ih i zalivajuci dok je ona bila odsutna, resili smo da mu do daljnjeg ne poveravamo na cuvanje nista zivo, a posebno ne ovog malog lepotana.
Desno je filipinsko cajno drvo, i ono mi je prvo sapnulo "uzmi me", kad sam se sagnula da izbliza pogledam sta se nudi.
Pojma nemam sta se s njima radi, ali gledacu da savladam tu nauku dok ne bude vreme za presadjivanje i orezivanje.
Dado je zajedno sa Tifom, najbolji glas YU-rock scene svih vremena. Slušam ga već 40 godina, još od Dinamita.
Leb i Sol, Time, pa ostali
prosim lepo, najbolji glas yu rock scene moze biti samo Josipa Lisac. Josipa je za koplje iznad svih ostalih zato sto je kombinacija fantasticnog talenta + fanaticnog rada na sebi. s naglaskom na ovu drugu stavku koja je vjecita boljka "domacih zvezda". tu ni Dado, a kamoli Tifa (wtf?) ne mogu konkurirati. Dado puca nakon trece pjesme (nikad nije imao disciplinu), a Tifino beketanje cak ne bih nazvao ni pjevanjem.
nego, na snimkama nisi mogao cuti Topica u Dinamitima (postoji samo nekoliko studijskih snimaka s ranijom postavom), pa pretpostavljam da si isao na koncerte '67-'69? pa koliko je tebi godina, covjece?
prosim lepo, najbolji glas yu rock scene moze biti samo Josipa Lisac. Josipa je za koplje iznad svih ostalih zato sto je kombinacija fantasticnog talenta + fanaticnog rada na sebi. s naglaskom na ovu drugu stavku koja je vjecita boljka "domacih zvezda". tu ni Dado, a kamoli Tifa (wtf?) ne mogu konkurirati. Dado puca nakon trece pjesme (nikad nije imao disciplinu), a Tifino beketanje cak ne bih nazvao ni pjevanjem.
nego, na snimkama nisi mogao cuti Topica u Dinamitima (postoji samo nekoliko studijskih snimaka s ranijom postavom), pa pretpostavljam da si isao na koncerte '67-'69? pa koliko je tebi godina, covjece?
ih, nema dana da se ne varam. recimo, sinoc prolazim pokraj kuhinje i osjetim miris iz pecnice. jao majko mila, sta je sad pa to? lasagne ai 5 formaggi! (cujem glas). dakle ne (ai) quattro, vec (ai) cinque. 1) gorgonzola piccante, 2) emmentaler, 3) gouda, 4) mozzarella, 5) grana padano. i sta radim? varam se. kazem "ai, ne treba ti to". onda si kazem "nisi gladan". zatim "ai uzmi jabuku". na koncu (odvazno) "proseci oko zgrade!" i onda se nakon setnje sjednem lipo u kuhinju i slistim 2 tanjura u slast. sve to zalijem vrlo odvaznim i zacudno osvjezavajucim Chateau la Croix Picard / Blaye Côtes de Bordeaux (70% Merlot, 25% Cabernet Sauvignon, 5% Cabernet Franc, 5% Malbec) iz 2011. godine. i onda sjednem, tj. ostanem sjediti i (uz masline) zamisljam da secem
U subotu, 5. rujna, u 10 sati počinje nesvakidašnja vinsko-biciklistička utrka u kojoj je glavni cilj stići što prije sa što većim brojem boca vina (zatvorenih!) na odredište.
mislio sam da je Dorcol istocno / sjeveroistocno od Kalemegdana, oko raskrsca Dubrovacke i Cara Dusana. eto, sad sam saznao da je i zapadno. to je onda, pretpostavljam, onaj Donji Dorcol / Jalija (stara sefardska cetvrt), koji ide uz Dunav pa skroz do Save.
zanimljiva mi je ta povijest Beograda, jednom cu se morat zaletit pa procunjat tim (historijskim) dijelovima, ali sâm, neopterecen itirantnom rodbinom i njihovim "gibanicarskim planovima za Vjeku" (mada, sto jest jest, bolju gibanicu nisam jeo). pa ako se ikada odlucim na takav historijski itinerarium prastarim Singidunumom, gledat cu probat i te famozne beogradske kecige na zaru (ili przene, kako god, nisam nikad kusao). ne fis, fis je ipak specijalitet jednog drugog, uzvodnijeg usca. bojim se da cu ovim "tempom" probat klinc, a ne kecige (izumrijet ce prije nego ja krenem "zaaa Beograd").
U subotu, 5. rujna, u 10 sati počinje nesvakidašnja vinsko-biciklistička utrka u kojoj je glavni cilj stići što prije sa što većim brojem boca vina (zatvorenih!) na odredište.
Vrlo rado, da si me obavestio ranije... Inače, chilli je pre nekoliko dana sišao s Kučajskih planina i nije rad da još nekoliko dana godišnjeg odmora provede u biciklističkoj jurnjavi s bocama vina...
Doduše, onu baranjsku vožnju još uvek čekam da isplaniraš.
....
Iskren da budem, nije to bila vožnja po Kučajskim planinama, iako sam prvobitno tako isplanirao. Ali prčkajući po internetu saznao sam neke činjenice o toj planini koje ranije nisam znao (između ostalog i na sajtu ovih simpatičnihpravoslavnih talibana), a koje su me naterale da se dobro razmislim i na kraju odustanem. Naime, područje Kučaja je jedna teška divljina, nenaseljena ljudima, a prenaseljena divljim životinjama - medvedima, vukovima, risovima, divljim svinjama... Moram priznati da sam ustuknuo nad ovim informacijama i pored toga što znam da postoje odlični šumski putevi (tzv. trekovi), idealni za vožnju biciklom. Takođe, tu imamo i Vinatovaču, jednu od poslednjih evropskih prašuma, dok telefonskog signala uopšte nemamo. Još kad sam saznao da šumarska služba iz Despotovca, nadležna za ovo područje, zahteva da joj se prethodno najave sve posete (mo'š mislit' iz kojih razloga), definitivno sam bio srećan što sam na vreme zauzdao konje, da ne srljam ko guska u maglu. Danima pred polazak osećao sam nelagodu, kao da me neko bije po ušima da se pentram na Kučaj, a pao mi je kamen sa srca kada sam umesto na Kučaj, odlučio da idem oko Kučaja. Ionako sam Lazarevom kanjonu (koji sam pošto-poto hteo da vidim) mogao pristupiti i civilizovanijom maršrutom, preko Boljevca...
Ali lagao bih kada bih rekao da sam odustao pre polaska, ne, odustao sam tek kada sam iz Ćuprije pozvao hotel u mestu Sisevac (po svetom Sisoju) i kada sam na pitanje da li imaju slobodnu sobu, dobio odgovor da imaju, ali umesto 2000, naplaćuju 3000, jerbo im zauzIMam celu sobu... Majku vam pokvarenu, onda na sajt stavite cenu cele sobe, a ne samo jednog kreveta. Odatle je trebalo da se uspentram na Kučaj. Ko zna zašto je to dobro, mislim to što u Sisevcu žive najobičnije sise... Nabrzinu menjam maršrutu i umesto u Sisojevac, upućujem se ka Grzi...
Dakle, u nedeljno jutro krećem iz Kragujevca poznatim putevima prema Jagodini i Ćupriji. Nisam ni krenuo, a shvatih da me zadesi jedan peh... Oba dresa sam zaboravio u Novom Sadu (te čekaj da prvo spakujem ovo, pa ono...) i morao sam voziti u običnoj pamučnoj majici koju sam pronašao na vikendici. Tražio sam prethodne večeri po celom Kragujevcu bilo šta nalik na dres, obišao centar grada, Kineze, jebenu Plazu, ništa... Nema mi druge nego da svake večeri sapunom perem ovu jedinu Fly Emirates majicu... Ovakav početak mi uopšte nije mirisao na dobro.
Vrućina je bila strahovita (važno da sam poneo kabanicu) i prvi uspon kod Kormana sam jedva savladao. Posle toga 10-okilometarski blagi spust do Bagrdana. Odatle do Jagodine još jedan blaži uspon, a kad stigoh u Palmograd već sam bio gola voda. Nije dobar pamuk za ovakve vožnje, definitivno. Kada sam izbio u Pomoravlje, shvatio sam da ću imati moćnog "neprijatelja" - vetar. Od Jagodine do Ćuprije ima oko 15 km, a od Ćuprije do Sisograda još otprilike toliko.
Na ulasku u Ćupriju, pored Morave, napravio sam dužu pauzu i tu doživeo (već spomenuti) hladan tuš. Nemam mnogo izbora, nego da se uputim ka Paraćinu i Grzi, što mi produžava vožnju za oko 30km, što je po ovom vetru poprilično mnogo. Vetar je bio izuzetno podmukao, udarajući na mahove tako snažno da sam pomišljao da će me zbaciti sa sedišta. Jebem ti Kučaj (odatle stiže, mozgao sam ja) i kanjon i Grzu i sve u pičku materinu, šta mi fali da se vozikam po Kragujevcu! Do Paraćina sam stigao dišući na škrge, puls je išao do beskonačno... Odmoriću se malo, a vetar će valjda oslabiti kad zamaknem u brda, što dalje od Morave. Kad ono cvrc! Uđoh u nekakvu kotlinu kroz koji ide (inače odličan) put Paraćin-Zaječar i shvatih da vetar bije baš kroz taj prolaz, sve u čelo direktno...
(travuljina polegla od vetra)
Ni sam ne znam kako sam izdržao, naročito što se uopšte nisam fizički pripremao za ovaj put, bio sam siguran u svoju kondiciju. Međutim, kako se ispostavilo, kondicija je bila u redu, ali psihički sam krizirao, možda zbog promene plana u poslednjem trenutku. Ubrzo ("ubrzo") sam naleteo na nekakvu kafančinu i napušten motel (u istočnoj Srbiji napušteno vam je kao dobar dan), ali u debeloj hladovini, sa česmom. Uzimam 'ladno Zaječarsko (čisto zbog psihe), umivam se i perem usijanu glavu, otvaram konzervu tajlandske tunjevine, i upakovan ofarbani crni hleb koji vucaram još iz Novog Sada i jedem kao da mi je poslednje u životu... Konobar kaže da do Grze imam još oko 7-8 kilometara, što mi zvuči kao 700...
Podelio sam tunjevinu s nekim kučetom i razmišljao da li da sobalim još jednog zaječarca... Ipak odustajem, jer ako napravim podužu pauzu, teško da ću ustati sa stolice, a kamoli prevaliti tih 7 kilometara do Grze. Idem, pa šta mi bog da... Vetar, naravno, nije odustao i zadao mi je velike probleme. Takođe, problem su mi zadavali automobili. Put Paraćin-Zaječar nije mnogo opterećen, ali zato vozedu ko blesavi. Doživeo sam i da mi teški kamion nailazi u susret, pretičući drugo vozilo, primoravajući me da se sklonim s puta... Ali, satisfakciju sam našao u visoko podignutom srednjem prstu tom magarcu koji je vozio kamion. I konačno skretanje za Grzu! Hotel Koliba je odmah tu, ni kilometar od glavnog puta, tako da uopšte nisam išao do vrela Grze, gde sam inače bio onomad... kada sam i snimio ovu fotografiju (bio je to moj medeni mesec)...
(jbga, ne vidi se Grza, al' tu je odmah iza )
Spoiler
Obreo sam se u spomenutom hotelu, soba za mene i biciklu 1740 kinti, bez doručka, ali s uključenom pevaljkom i svadbom u restoranu, koji su zavijali do duboko u noć. Al' bar su pesme bile dvojke, a ne ove novokomponovane... Usijane glave i guzice zaspao sam vrlo brzo.
Ozbiljno je počelo već tokom doručka, kada sam priupitao konobara koliko dobro poznaje ove krajeve.
Poprilično - reče on samouvereno.
Odlično, molim te reci mi da li si išao onim putem od Grze, gore u planinu, dokle ima asfalta?
Naravno da jesam. Asfalta imaš još oko 4 km, tu negde do planinarskog doma, posle je makadam. Zašto pitaš, gde si krenuo?
Ma onako, hteo sam na Kučaj, želim da vidim Lazarev kanjon.
Kakav kanjon? - upita on zabezeknuto
Kako misliš kakav kanjon?! - sad sam zabezeknut i ja.
Nikad čuo - odgovori on pomalo uvređeno, kao da sam mu ja kriv što u svom "popriličnom" poznavanju Kučaja nije nikad čuo za kanjon. - Nego, reci ti meni postoji li mogućnost bliskog susreta s nekakvom divljom životinjom, da li si čuo za takav slučaj?
Nisam čuo, ali ovde se ljudi uglavnom kreću u grupama, tako da je i opasnost manja. Mada, mislim da nije nemoguće, izletali su veprovi šumarima pred kola.
Naopako! - kao iznenađen sam ja, a ako sam sinoć i imao trunku želje da se od Grze popnem na planinu i nastavim mojom nesuđenom putanjom, sada sam je definitivno nepovratno izgubio.
Dobro kažeš, bolje da se držim glavnih puteva. Pitanje je da li gore uopšte ima vode, moja dva bidona zasigurno neće potrajati dugo. - rekoh ja više za sebe, već zamišljajući susret s vukom na jednom izvoru za koji sam čuo da postoji. U strahu su velike oči, kaže narodna doskočica. Googlao sam "napadi vukova na ljude" i dobio ohrabrujuće rezultate, kaže vukovi uglavnom izbegavaju ljude, kao i ostale životinje, ali mučilo me to "uglavnom". A šta ako je neki zaražen besnilom, lisica možda?
Dosadio sam sebi ovim plačipičkastim strahom od divljine (a odgledao sam sve emisije Medveda Roštiljija) i penjem se na biciklu, hvatajući smer prema glavnom drumu i prevoju Čestobrodica.
Često sam brodio ovim putem, te znam da prevoj nije visok, kao i da uspon nije oštar. Jedino je bio problem to što sam u podnožje pristigao sasvim nezagrejan, nakon 3, 4 kilometra od Grze. Nema mi druge nego da se zagrevam na usponu...
(601 metar nadmorske misine)
Dobro je prošlo, izvukao sam uspon bez problema i pored mog jučerašnjeg pratioca vetra. Ma kakav je to vetar i odakle duva? Kada sam išao prema jugu, udarao me je u čelo. Sad idem na istok, opet me bije u čelo. Kada stignem do Boljevca i krenem na sever, opet će biti čeoni pretpostavljam. Ako dolazi s Karpata, kako to da duva niz Moravu? Možda samo "kruži" oko Kučaja? A možda je tu samo da bi meni otežao život...
S Čestobrodice put ide blagim spustom sve do podnožja Rtnja i konačno mogu da razvijem neku ozbiljniju brzinu od 30-40km/h. Zaboravljam sve svoje muke i strahove, uživajući u kvalitetnom putu i nekako čudnovatim pejzažima. Oduvek mi je istočna Srbija odisala nekom mistikom, podgrejanom vlaškom magijom. Rtanj, ta gromada vanzemljolikog izgleda sa šiljatim, piramidalnim vrhom doprinosi tom utisku. Ne samo Rtanj, nego i ostale planine (Kučaj, Veliki krš, Stol, Deli Jovan...) imaju čudnovate obrise, tek naoko "normalne", a kad im priđeš shvatiš da se priroda poigrala kao nigde u Srbiji. Ravnica i kukuruzna polja za tili čas postanu neprohodne stenčuge, četinarske šume koje rastu na nižim misinama od listopadnih, ušoreno selo odmah pored raštrkanog planinskog, taj vetar...
Upravo zbog svega ovoga sam i došao, nije red da se sada nešto jogunim. Nakon 25 pređenih kilometara, dolazim do podnožja Rtnja i zastajem da napravim pauzu uz limunadu u hotelu Balašević. Prvi put sam bio ovde još 2007., a koliko vidim, dosta toga novoga je izgrađeno, kompleks bungalova je proširen, tu su sportski tereni, bazen. Još uvek se sećam one neverovatne zeljanice...
Nije trebalo da mi Vučić govori da letujem u Srbiji, ja to činim godinama. Za malo para (tipa 500-tinjak evrića) supruga i ja smo se provodili bogovski. Vozikali se tu i tamo, jeli po restoranima, pili izvorsku vodu i šetali po gustim šumama. Kupali se u hladnim rekama i toplim jezerima, uživali u tome što se nigde nismo zadržali duže od dva dana. A kad stigneš na more (naročito kad te prevezu autobusom kao ovcu), posadiš se u neku sobu i deset dana isto - plaža, soba, plaža, pljeskavica, soba, plaža, soba, plaža... Naročito sam se grozio od onih koji pređu pola Evrope ili sveta, da bi to isto radili u nekoj egipatskoj pustinji (+dijareja) i opet kad ih pitaš gde su bili i šta su videli - tajac. Ne, ne hvala, jok ja. U duši sam putnik (namernik) nomadskog tipa, takav ću i ostati za vjeki vjekova...
To "ovde" jeste čuveno selo Krivi vir. Osim po Timočkoj buni, poznato je i po krivovirskom kačkavalju. Jednom prilikom sam se spustio u selo (oko 2km od glavnog puta) i zatekao jeziv prizor umirućeg naselja. Ljudi ni za lek, polovina kuća urušeno i zakorovljeno. Od 2200 stanovnika 1948. sada ih ima oko 300. Možda je to usud koji ih je pratio baš zbog Timočke bune? Buna je izbila (zapravo, organizovana) kao bunt protiv kralja Milana i njegove austrofilske politike, a neposredni povod je bio žigosanje stoke, uvođenje redovnog vojnog roka i predaja naoružanja. Shvatio je Milan da mu nikako ne odgovara tzv. narodna vojska, a u suštini naouražana radikalska rulja i hteo je da uvede redovnu vojsku koji bi lakše mogao kontrolisati, a time i svoje paranoidne strahove od atentata. Austrija je zahtevala od Srbije da popiše i žigoše svu stoku, ukoliko želi da se nastavi ovaj, gotovo jedini izvoz iz Srbije. Pašićevi radikali, ti glavni kočničari razvoja, demagozi i populisti, podbunili su narod i izveli državni udar, preuzevši vlast na velikoj teritoriji od Aleksinca i Knjaževca, do Boljevca i Zaječara. Vojska je za deset dana ugušila bunu u krvi, a kolovođe osudila na smrt i na dugogodišnje robije. Pašić je pod okriljem noći, pretvarajući se da obilazi radove na mostu preko Save koji je bio u izgradnji (a on bio angažovan na njegovoj izgradnji kao inženjer) pobegao u Austriju, a kasnije se skrasio u Bugarskoj i odatle nastavio svoju antidržavnu agitaciju. Pomilovan je kada je donet ustav iz 1888., a Milan abdicirao i predao vlast namesništvu i radikalima. Često sam razmišljao šta bi bilo da su ga uhvatili i obesili još tada? Ubeđen sam da bi Srbija bila bolje mesto danas, da nije on dohvatio poluge vlasti u svoje ruke i vladao bezmalo četrdeset godina. Mnogi će reći da je bio "mudar državnik", čak sam čuo da su ga nazivali "srpski Čerčil" (slični su ko dupe i oko), a zapravo dela koja je ostavio iza sebe najbolje svedoče o njegovoj mudrosti. Ratovi proizašli iz agresivne spoljne politike, doneli su stradanje naroda i ekonomsku pustoš, bez obzira na teritorijalna proširenja. Kada su već osvojene teritorije (etnički šarenolike), njegova nesposobnost da ih "inkorporira" u zaostalu Srbiju, posejala je već na samom početku klicu zla, koja će, pokazalo se vrlo brzo, doneti novi krug stradanja i pustošenja. Nikakav vizionar i državnik, itekakav politikant i spletkaroš - to je bio Nikola Pašić.
Ubrzo nakon pauze stižem u Boljevac, rešen da nešto prezalogajim jer na Grzi nisam doručkovao. Boljevac je mala varoš, oko 5000 duša, devastirana i siromašna i kao takva najbolji dokaz da puteve treba praviti dok još ima ljudi koji bi ih koristili. Kada put zakasni nekoliko decenija, a sve što ume da vozi već odavno otišlo, nema neke velike koristi od njega. A kako sam već ranije rekao, put Paraćin-Zaječar zaista je kvalitetan. Sumnjičavo osmatram dve neugledne pekare i gledam u koju da uđem. Naposletku se odlučujem za jednu i kupujem burek za 70 kinti i jogurt za 17. Ali kada sam "po turski" seo u obližnji parkić i otvorio zamotuljak, imao sam šta i da vidim. Fino razvučene, zapečene taman koliko treba, nemasne kore, a između njih grombuljice (da ne kažem gromadice) odličnog sira, čine ovaj burek najboljim koji sam pojeo u životu, bez preterivanja! Jogurt gust kao maslac... Ljudi moji, kako im se isplati prodavati ovu deliciju za sedamdeset dinara? Nije ni čudo što je Boljevac propao...
Sunce već uveliko prži, tako da nisam imao vremena puno razmišljati o bureku, nego krećem polako prema selu Valakonje i dalje putem kojim dosad nisam prolazio. I odmah na izlazu iz Boljevca poveće brdo, idealna prilika onom bureku da se pokaže od čega je sazdan. Tek kada sam, prošavši Valakonje, naišao na raskrsnicu s glavnim putem, shvatam da mi je penjanje na Valakonjsko brdo bilo suvišno, te da bih ga glavnim drumom samo zaobišao i došao na ovo isto mesto. Ali tada ne bih pojeo onaj burek...hm, burek...
Sledeće selo je Bogovina, gde ponovo pravim kraću pauzu na klupici i posmatram kućicu preko puta.
Neugledna stara kućica, sklepana od blata, naknadno "dobudžena" garažom i predsobljem. Ograde nema, kao ni zamrzivača, koji se baškari pored kuće. Pitanje je da li uopšte ima sprovedenu vodu, inače čemu ono bure s česmicom, ako ne za umivanje? Što se tiče pića, troši se Zaječarsko, a s obzirom da vidim dve stolice, cenim da u kući živi najviše dvoje ljudi, a najverovatnije samac. Druga stolica, tj. hoklica, verovatno je gostinjska. Nešto malo drva pripremljeno za zimu, eventualno skrpljen koji dinar za set top boks i s obzirom da "već" 25 godina nema nikakvog rata, život ovog čoveka u drugoj deceniji 21. veka svodi se na rijalitije, pivo i "laganu" ishranu. Bogov(in)ski, nego šta...
Sledeće selo je Podgorac, e tu je slika malo drugačija. Odmah mi postaje jasno kako je dobilo ime. Sa zapadne strane sela izdiže se stena, ali ipak je ostalo dovoljno mesta da se atar razbaškari u velikim kukuruznim poljima. Selo je ušoreno, gotovo ravničarsko. Za trenutak pomislih da sam negde u Banatu kada ugledah guske kako slobodno šetkaju po ulici. Ljudi samo prolaze traktorima, koliko vidim već je počela berba kukuruza. Ovde je jesen kratka, što zaključujem po pastelnim bojama koje polako izbijaju po okolnim brdima. Vetar me je i dalje mlatio, ali ipak nežnije nego ranije, mogu reći da mi je čak i prijalo ovo hlađenje usijanog čela. Ponovo tražim nekakvu hladovinu i pronalazim je pod strehom lokalne prodavnice. Podne je već prošlo, tako da je pivo dobrodošlo. Nisam fotografisao Podgorac, ali ipak sam sačuvao jednu sliku... Dok sam ispijao svoje 'ladno, dođe u prodavnicu jedan debeli (ima ga oko 150 kg), a s obzirom da je seo ispred nekoliko praznih i jedne poluprazne flaše, zaključujem da je došao pre mene. Odmah zatim, dolaze još dvojica i započinju razgovor s mrvicom. Iz razgovora zaključujem da je mrvica nekakav fudbalski menadžer, ali da su ga ispalili neki Paraćinci i umesto preko njega, pokušali da stupe u kontakt s lokalnim centarforom direktno. Kako je 31.8. poslednji dan prelaznog roka, a centarfor "otišo u drva" u planinu, sa zadovoljstvom je konstatovao da će ga teško pronaći. Jedino, kaže, ako žele da ga traže po planini (iskreno, ne bih im to preporučio) možda i uspeju. Mrvica je, osim izgubljene provizije, ostao i bez 500 dinAra, koliko je potrošio da iz Sumrakovca dođe u Podgorac. Nejasno je da li je u tih petsto uračunao i ceh u prodavnici. Ipak, na dobitku je lokalni fudbalski klub, koje će imati centarfora bar za ovu polu-sezonu...
Napuštam Podgorac i krećem prema selu Zlot, koje se nalazi u borskoj opštini, a u kome se nalazi moj prolazni cilj - Lazarev kanjon. U centru sela (inače, čisto vlaškog, ako me utisak ne vara) zatičem česmu i sa zadovoljstvom perem lobanju, umivam se i dopunjujem bidone. Zatičem nekog kosijanera što s ortacima ispija pivo u parku i tražim neki info o kanjonu. Vrlo ljubazno me je uputio još tri kilometra i objasnio mi da do Brestovačke banje vodi put (ali moram se vratiti do sela) odmah levo posle mosta. Nemoj pravo - kaže mi - to je novi put za Bor. Eto, ima čak i novi put, nadam se da za Zlot nije kasno.
Bez obzira što mi grad Bor nije usput, moram reći i poneki lični utisak odranije. Grad je u poslednjih nekoliko godina dobio nove ulice, fasade sumornih zgrada su, poput onih u Slovačkoj i Poljskoj, obojene živim bojama, što se meni izuzetno dopalo. Ceo je u znaku rudarstva, s rudarskim rekvizitima (uključujući i super-teškog dampera) postavljenim duž glavnog gradskog bulevara. Smestio se na lepom mestu, a kažu da je to jedan multietnički grad, kao malo koji ispod Save i Dunava, sa preko 30 različitih nacija koje žive u njemu. Jedino mi ona zjapeća rupčaga (kop) malo kvari utisak, ali sve u svemu, Bor je jedan cool grad.
Spoiler
(slike od ranije, sad sve to izgleda puno lepše)
Konačno stižem do Lazarevog kanjona ('bem li ga zašto baš Lazarev, mogao je biti i Zlotski), zbog kojeg sam umalo rizikovao da postanem vučji ručak. Mogu vam reći da vredi svaku sekundu straha, kad ga videh, ostadoh bez daha. Doduše, video sam samo mali deo, jer ipak se vidi bolje s vrha planine, a ne iz podnožja. Na početku kanjona nalazi se i Lazareva pećina, ali pošto uopšte nisam ljubitelj tih jama (čuj, ima predivnog "nakita" u pećinama - pa da nečemu valja Kinezi bi ga već prodavali) i nikad se nisam zaletao u pećine. Šta kog đavola ima da ulazim u utrobu zemlje? Ipak preferiram nadmorske misine, a ne dubine. Tako da elegantno zaobilazim pećinu i upućujem se izbetoniranom stazicom, koja bi trebalo da me povede do vidikovca s kojeg ću videti kanjon. Stazica je bogami strma i ja moradoh gurati bicikl. Vidim ja da se stazi ne nazire kraj i zastajem da malo umirim puls. Odlučujem teška srca da ostavim bicikl (nema žive duše, ali ipak...) i probam peške. Stazica sve strmija, ali ipak sam dosegao neke vidike i spoznao delić grandioznosti kanjona. Zaista su zajebani ovi kraški predeli, svašta voda izmodelira...
S obzirom da sam u ovih nekoliko sela od Boljevca često pravio pauze, nisam se dugo zadržavao u kanjonu, jer sam znao da imam još 15-ak kilometara (uglavnom uspona) do Brestovačke banje, koju sam odredio kao krajnji cilj današnje vožnje. Čistom slučajnošću, u Zlotu ponovo nalećem na onog kosijanera, i to tačno na mostu gde mi je rekao da idem levo... Kažeš levo, brate - dovikujem mu, a on odgovara mahanjem, jer me je već bio ugledao. Kako, ne znam, ali pošto je ovo vlaško selo, ne smem ni da pomislim kako je znao... Šalim se naravno, Vlasi su narod kao i svaki drugi, magija im je tek hobi.
I onda, final countdown. Uspon. Provalio sam da kada pređem 60 km, uopšte mi nije problem da vozim i 120 (u nastavku sledi pojašnjenje), kriza me strefi negde oko 40. Uspon je dugačak, ali blag, pejzaži koji mi se otvaraju urezuju mi se u pamćenje. Neka dečica me pozdravljaju i ja osećam nostalgiju za svojom malom porodicom. Mačak već zna da tata pedalira po planinama i nisu joj potrebna dodatna objašnjenja, ali supruga reče da ju je sinoć "bolela noga", što je znak da joj nedostajem. Onaj mali blento ionako samo misli o mleku.
(kako divan pogled na kanjon odavde...odavde?!)
Zaključujem da borska opština uopšte ne stoji tako loše kao ostatak istočne Srbije. Ima tu lepih imanja, vikendica s bazenima, voćnjaci lepi i uređeni. Dolazim do jednog kraškog polja (ti bokca, kao da sam u Hercegovini) i zatičem ljude kako rade u polju. Ima tu i žitarica, ima voća i povrća, stoka pase po livadama. Posle sam video da se polje zove Banjsko, što znači da je Brestovačka banja blizu. Ali, ne lezi vraže, na raskrsnici na kojoj sam se uključio na čuveni put Bor-Žagubica (preko Crnog vrha), umesto desno u banju, ja skrenuh levo, blago uzbrdo. Sad će banja, samo što nije. Pedaliram ja i nikako da stignem u banju. Jebote, prošli put nije bila ovako daleko! I tako ugledam branu Borskog jezera i shvatim da sam pogrešio i promašio banju. Mislim, promašiti banju kad ideš biciklom, nije mala stvar. Doduše, ni jezero nije loše, naprotiv! Pogledao me svevišnji i uputio me na vilu Vertigo, koja nudi smeštaj za 10€. Jebeš banju, odoh ja na jezero. Uzimam sobu, malo je skučena i zagušljiva, ali kupatilo je ogromno. U blizini je jedan odličan restoran i naručujem gravče na tavče. Sobaljujem dva zaječarca i odlazim na spavanje. Za danas je (i više nego) dosta.
)
