Posted 04 May 2004 - 10:47
Samo za Velike Srbe
Kad je Beograd bio svet
Nema tome decenija a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja cemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to ista govori o nasoj buducnosti?
Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, procelav muskarac obucen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obicno ministarstvo inostranih poslova velike sile), drzi dosadne konferencije za stampu u "Hajatu". Obicno se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato sto je njemu cinovniku, izmedju tolikih cinovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teske poruke (uglavnom pretnje) svoje mocne administracije.
Zenski tip posetioca: hrabre i namrstene dame a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angazuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje jos je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilackog faktora pred novim svetskim poretkom".
"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandic. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog zivota trebalo bi da stigne posle ovih "cistaca mina". Hoce li? Moze li se iz ove gluve pomrcine uopste misliti o svetlosti svetskih prestonica? Moze! Tako bi se dalo zakljuciti citajuci i gledajuci knjigu Radovana Popovica "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne velicine dolazile svaki cas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izlozbe, ucesce na festivalima, nastupi u pozoristima, snimanje filmova).
Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Milos Forman, Piter Bogdanovic, Mark Danskoj, Andzej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Misel Pikoli, Bernardo Bertoluci... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neocekivano su dosli i americki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Dzems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na zavrsetku FEST-a pevali su Zilijet Greko i Al Bano.
Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski reziser"; "u skromnom hotelu 'Sumadija' na Cukarici odseda pisac Lajos Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvecih knjizevnih teoreticara, uvazeni clan Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom knjizevnih velikana ovog veka kao sto su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljstam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je cetiri koncerta odrzao Rej Carls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je vec cekalo 98 clanova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pricao je: "Moja baka je rodjena i zivela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je zivela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je dosao Plasido Domingo. To je bila prosecna, za sedamdesete godine, 1972.
Inace, odnos kulturni svet - Beograd nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do sezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnstajna je 1905. dovela zena; mladi arhitekta Sarl Zanere prosao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego sto ce postati cuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodisnji izvestac o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Dzon Rid ce ovde biti (1915) pre nego sto je napisao "Deset dana koji su potresli svet".
Pored neizbezne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabelezeno da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamecateljan list. U njemu mozes da procitas sve... A ti znas da ja poznajem sistem citanja izmedju redova. Ali u tom listu nasao sam samo to: istinu i samo istinu."
Posle Drugog rata Beograd je ataseu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao cuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplaseni na smrt, snalazljivi, uznemireni. U medjuvremenu, americki i engleski levicari stizu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmracnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio decja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepsi, gospodskiji, slobodniji od ovoga."
Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlacniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde dosao "najpoznatiji zivi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik nase ambasade u Britaniji Najdan Pasic i kulturni poslenik Stevan Majstorovic (obojica dugogodisnji urednici NIN-a) otisli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo caj, a zatim smo mu predlozili da organizujemo jednu njegovu izlozbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira jos iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa zivim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj culi da se u Jugoslaviji stvara novi zivot i ja sam neobicno zainteresovan da ga vidim..."
Evo kako se Mur susreo s "novim zivotom". Uglavnom je bio odlicno primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovesteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideoloski 'zdrava' majstorska trojka odbila je cak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."
Mur je, ipak, zapoceo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je dosao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Zan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajuci Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duz prasnjavog i razrivenog puta - ocajem sela..."
Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio marsal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajuci nas clanovima Partije, sa prilicnom sarkasticnom zajedljivoscu upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."
Dasak slobode dovodi americkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trecim muzem Majklom Todom. Muzjak je "zeleo da svojoj dragoj priredi neobicnu i originalnu veceru" u "Mazestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav namestaj i da se u tom ambijentu organizuje nesto novo". I: "Na podu su bile sarenice, postavljene sofre sa tronoscima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peskirima, o zidovima su bile anterije sa oruzjem (kremenjace, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio odusevljen..."
Samo sto je Holivud otisao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Cekajuci Godoa", "skrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlaci da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".
Posle je svirao "najveci dzez muzicar XX veka" Luj Armstrong zvani Sacmo, pa drzao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Americki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pricao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me nece tretirati povrsno kao sto mi se to kod nas desavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druze se, pevaju neke pesme i uvek imaju strasno mnogo da kazu. Taj beogradski period je prosto izlecio moju dusu..."
Andzej Vajda, poljski reziser, Beograd vidi kao "fantastican evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam jos jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i pricu o mladicima koji su izvrsili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladice. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se drustvo moze izleciti plemenitoscu i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" ce ocarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).
Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. ziveo u SAD, posle posete Beogradu pise tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodisnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojicu: "Bio sam srecan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo poceo da brinem zbog Vaseg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno sto ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem ocekujem da ga dobijem... Ocekujem da cu se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovicem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da odrzi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovicem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pisite mi opet..."
"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali vec sledece godine tu su bili glasoviti majstor violoncela Mstislav Rostropovic i njegova supruga operska diva Galina Visnjevska, pa jedna od najvecih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Sostakovic, nenadmasni pijanista Artur Rubinstajn.
Alfred Hickok, posto je u Monaku obisao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obisao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se sto velikog slona drzite vezanog! Zamolite upravu, ako moze i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zooloski vrt bio porusen i da su zivotinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa prica - ne znam da li je istinita..."
Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtusenko "prvi put se u Beogradu trazila karta vise za neko knjizevno vece... Medju srecnicima koji su usli bila je i glumica Dzeraldina Caplin, kcerka slavnog komicara, koja je u to vreme snimala film u Kosutnjaku."
Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao sto znate, moji roditelji dosli su iz Petrograda u Montreal. Varsava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u zivotu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slicna kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu knjizevnika "isamarao svoju zenu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" dosao da razgovara sa Kocom Popovicem.
Krajem sezdesetih Beograd je vec pomalo "razmazen" i pocinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "cuveni italijanski tenor u sestoj deceniji zivota, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u obicnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "docekao Veliki dzez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je dosao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na politickoj poseti, trazio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".
Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu posao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pricao: "Rec Serbia od velikog je znacaja u mom zivotu. Jula 1914. moj prijatelj Dzordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"
Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": vec 1971. je pevao dve veceri i bio tretiran kao ziva legenda. A i Ela Ficdzerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, dozivela je ovacije.
Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ezen Jonesko je dosao kod Mire Trailovic da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveci gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudzava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, ceski reziser Jirzi Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Sarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Dzon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluci ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato sto je najavljeno da ce njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otisao iz grada; knjiga Ceslava Milosa "Zarobljeni um" vazila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...
Razlicito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove price - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiracemo veliku filmsku zvezdu Dzeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Dosao sam i zato sto nikad jos nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo vazne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."
Odlicna preporuka. Za svaki grad i svako vreme.
Slobodan Reljic, 1996
Sa ovog foruma, povodom iste teme, autor Vladan
Prilicno sam dugo razmisljao da li da postavim ovu temu, jer sta god da covek napise, izlaze se ne samo verovatnoci da ce biti napadnut ovde, nego i riziku da, prikazujuci stvari samo delimicno i nepotpuno, i sam uoci propuste u vlastitim tezama. Nema sumnje da je Tito bio diktator. Medjutim, i njega licno i njegovu diktaturu treba sagledavati u svetlu vremena i istorijskom periodu u kome je ziveo i radio. Prakticno, Tito je kreator druge Jugoslavije. Ideja Jugoslavije nastala je mnogo pre njega, jos pocetkom XIX veka, kada su neki od najprogresivnijih umova zamisljali zajednicku druzavu juznoslovenskih naroda istog jezika, slicnih tradicija i kulture. Na razvalinama koje su preostale nakon II svetskog rata, Tito je vaskrsao ne samo Jugoslaviju kao drzavu, nego i jugoslovensku ideju. U prvoj fazi, u periodu konsolidovanja te drzave, bio je okrutan i nemilosrdan; Srbi pominju hiljade pobijenih 1944. u Beogradu (i ne samo u Beogradu), Hrvati pricaju pricu Blajburga, a i svi drugi, danas, imaju neku svoju pricu. Medjutim, mereci to sudom onog vremena, ne treba zaboraviti da se slicna prica dogadjala i u drugim evropskim zemljama, nakon oslobodjenja od nacizma; primer za to je i vrlo demokratska Francuska, gde su bez suda i sudjenja izravnavani ratni racuni. Tito je od pocetka vrlo dobro sagledavao opasnost nacionalizma i zato ga je "za svoga vakta" uterao u misju rupu. Tu nije pravio nikakve razlike i progonio je nacionaliste, kako srpske, isto tako i hrvatske i svake druge provenijencije. Tito je bio iskreno podrzan od vecine gradjana (ili bolje receno naroda) pokojne Jugoslavije. Oni su, u vecini, dolaskom njegovog sistema, dobili nesto bolje nego sto je pre toga postojalo. Posle smrti Staljina i nakon normalizacije odnosa sa SSSR-om i unutrasnja represija znatno je popustila. U to vreme Jugoslavija je vec imala bogate veze sa zapadnim svetom, a i obilna, pre svega vojna pomoc Zapada, dodavali su unutrasnjoj i spoljnoj stabilnosti. Medjutim, tokom tog perioda (pedesete i sezdesete) privredna stopa rasta Jugoslavije bila je medju najvecima u svetu i porediva sa stopom rasta "azijskih tigrova" 10-15 godina kasnije. Nije tacno, nije istina i ekonomski pokazatelji ne potvrdjuju da je Jugoslavija bila drustvo koje je zivelo na stranim kreditima. Krediti jesu bili ogromni, ali su Jugoslaviju drzali u grupi srednje zaduzenih zemalja, u odnosu na godisnji nacionalni proizvod. Medjutim, jugoslovenska privreda je radila, proizvodila i izvozila robe i usluge; mnogo godina imala je polozaj "najpovlastenije nacije" u trgovini sa SAD, a i EU (EEZ) je privilegovala Jugoslaviju u trgovinskim odnosima. Tome je, sasvim sigurno, u najvecoj meri doprinela vrlo kompetentna diplomatska sluzba tadasnje SFRJ koja je u najboljem smisli stitila i promovisala interese vlastite zemlje. Jugoslovenska roba siroke potrosnje preplavila je zemlje istocne Evrope, na trzistima zapadne Evrope jugoslovenski proizvodi normalno su bili prisutni, gradili smo brane i luke po Aziji, Africi i Juznoj Americi, uopste, izvozili robe i usluge sirom sveta (pri cemu izvoz naoruzanja nije bio uopste zanemarujuci). Pomagala je Jugoslavija progresivne pokrete u svetu, pomalo stitila svetske teroriste (Karlos i jos po neki), ali ukupno, zivela je uspesno i kompatibilno sa svetom i bila je deo sveta, a u medjunarodnim odnosima njen je glas znacajno prevazilazio njenu ekonomsku snagu i broj stanovnika. U Titovo vreme Jugoslavija nije bila zemlja koja je mogla da sluzi kao primer u zastiti ljudskih prava, ali to, istorijski, i nije bilo vreme kad se o ljudskim pravima mnogo govorilo cak ni na Zapadu. Prica o ljudskim pravima pocinje tek sedamdesetih, sa Helsinskom konferencijom i tzv. "trecom korpom", a Jugoslavija je tu bila potpisnik. U Jugoslaviji se, takodje, ni sudije "nisu drzale zakona, k'o pijan plota" (Titove reci), ali nije, osim u politickoj sferi, ni bilo ozbiljnijeg bezakonja; obicni gradjani ziveli su mirno, drzava ih nije terorisala, ali ih je zato stitila. Unutrasnji politicko-ekonomski sistem zvan "samoupravljanje" predstavljao je, kako je vreme prolazilo, sve vise ekonomsku i politicku kocnicu brzem i daljem razvoju zemlje. Ovo je narocito doslo do izrazaja nakon donosenja Zakona o udruzenom radu, politicko-ekonomske travestije koja je imala ogromne posledice na dalji ekonomski razvoj zemlje. Sedmadesetih, Tito je vec bio vrlo star i samo figurativno na celu zemlje. To je bilo vreme kada je nacionalisticko podzemlje u svim jugoslovenskim republikama pocelo da se priprema za reviziju politickih tokova. Na zalost, gradjani Jugoslavije nisu prepoznali koliko je Tito bio u pravu kada je ukazivao na nacionalizam kao na glavnu opasnost za buducnost – ispili su otrovnu i opojnu casu nacionalistickog vina i otrova, a to je rezultiralo stotinama hiljada mrtvih, milionima raseljenih, raspadom zemlje i signifikantnim padom kvaliteta zivota za sve od njih. Medjutim, laz je da je Titovo nasladje razorilo Jugoslaviju – Jugoslaviju su srusili nacionalisti u svim njenim narodima i republikama, a najvecu ulogu u tom destruktivnom projektu imao je nacionalizam najveceg i najjaceg naroda – Srba. Osim toga, Jugoslaviju je razorila okostala socijalisticka birokratija. Licno, Tito je negovao kult licnosti i ziveo je "dvorski zivot" neprimeren danasnjem vremenu. Medjutim, izgleda da licno, iza sebe i za svoje potomke nije ostavio nikakvu znacajniju imovinu – mozda zato sto je tokom celog svog zivota dozivljavao celu Jugoslaviju kao svoje vlasnistvo. Za zivota o njemu su pisane hagiografije, a po smrti poceli su da mu prebrojavaju gace i carape – jer, ocigledno, nista drugo nisu ni mogli. Politicki, bio je komunista "starog kova", ali takodje i sa dobrim culom i osecajem za novo i za promene, ali unutar komunistickog sistema. Uostalom, drustva koja su u istoriji donela najvese socijalne pravde do danas su socijaldemokratska drustva, nastala iz "desne revizije" komunizma. Nije bez razloga receno da su Zapad i Istok podelili Marksovu zaostavstinu: Zapad je uzeo kapital, a Istok bedu filozofije. Medjutim, u najbolje tekovine najuspesnijih zapadnih drustava danas je ugradjeno jako mnogo elemenata duhovne i politicke zaostavstine "oceva komunizma". Tito nije bio antisrbin; on je jednako progonio svaki nacionalizam, sto mu danas nacionalisti svih bivsih jugoslovenskih naroda najvise i zameraju. U tome je imao vecinsku podrsku svih naroda bivse Jugoslavije, a posebno Srba iz BiH i Hrvatske, gde tokom II svetskog rata nacionalisticka opcija Draze Mihajlovica gotovo da nije uhvatila nikakvog korena. Na kraju: Tek ce istorija, sa odgovarajuce distance, dati definitivan sud o Titu, njegovom vremenu i njegovoj Jugoslaviji, a ja licno mislim da je u celom tom sistemu bilo vise dobrog nego zlog; sistem je propao zato sto se nije na vreme i kada je to trebalo promenio i demokratizovao, a u tome ga je sprecio podivljali nacionalizam.
