KURIR:
"KAD PORASTEM BIĆU KENGUR"
Loša kopija najlošijeg filma
Nesposobnost srpskih autora da snime čak i najjednostavniji oblik repertoarske romantične komedije počinje da zabrinjava. Prosto se čini kao da naši autori nisu savladali ni osnovne korake, a već žele da prevaziđu konvencionalnu formu. Primer za to su već nebrojeni slučajevi kada se navodno jednostavni repertoarski filmovi opterećuju ličnim pretenzijama.
Sve je počelo sa "Munjama", gde je scenario Srđe Anđelića, pisan po uzoru na ranog Godara, nasilno prodavan kao komedija i u tom cilju, ispražnjen od svakog značenja, ostavljen da zavisi od nekoliko polusmešnih gegova. Zatim je tu bila "Skoro sasvim obična priča", koja je preozbiljno shvatila svoju prosvetiteljsku ulogu, te na kraju ni mnogi glumci nisu umeli da izgovore sofisticiran tekst dok su ukočeno stajali u kadru, zato što su baš u toj pozi lepo osvetljeni. "Kad porastem biću Kengur" je čvor u kome tzv. progresivna srpska komedija tone na novo dno.
"Kengur" je izgrađen na bazi tri prepletene priče. U prvoj, siromašni student montaže vodi manekenku u bioskop. U drugoj, grupa komšija i kladioničara okuplja se da gleda prenos fudbalske utakmice na kojoj brani voždovačka golmanska legenda, naslovni Kengur. U trećoj priči dvojica luzera sede na krovu solitera i razgovaraju o pivu. Ili već tako nešto.
Gore sam prepričao o čemu se radi u filmu. No, to nas ne približava istini o tome kako ovaj film izgleda. "Kengur" izgleda kao višečasovna agonija u kojoj gomila nezanimljivih likova urla, psuje majku i prepričava bajate viceve. I film se ne može izlečiti od te bolesti kad je od takvog tkiva sazdan.
Optimisti među nama misle da je neka od ove tri prepletene priče višak. Većina se slaže da bi deo sa soliterom mogao odmah da se amputira. Zatim da se ukloni deo u kladionici. I svi se slažu da je deo u kome momak izvodi manekenku u bioskop najfotogeničniji. Međutim, ja bih pristao na drugi oblik lečenja.
Najlekovitije bi, naime, bilo da se sve izbaci pa da se snima novi film. Ako već mora da se prikaže nešto od postojećeg, zadržao bih samo kadrove u kojima se pojavljuje Gordan Kičić, koji u ovom filmu pokazuje da je glumac u punoj formi, i da je za klasu superiorniji od ostalih, naročito u susretu sa ovako mizernim materijalom. Naprosto, Kičićeva invencija i izvežbanost uspevaju da sakriju ispraznost glumačkog zadatka.
I eventualno bih zadržao kadrove u kojima se pojavljuju Marija Karan i Lazar Strugar, samo zato što mislim da je otkrivanje njih dvoje, kao zanimljivih i upotrebljivih filmskih lica, možda i najdragocenije što nam je pružilo ovo ostvarenje. I to, obratite pažnju, ne govorim o scenama, već bukvalno o kadrovima. Sve ostalo je toliko loše da se skoro ne može gledati, iako autori povremeno pokušavaju da nas korumpiraju izmamljujući poneki osmeh.
Svi ostali talenti uključeni u ovaj film su uludo potrošeni. Mogu da obrišu "Kengura" iz svoje filmografije. Možda je najviše potrošen talenat Raše Andrića, koji je debitovao vrlo solidnim filmom "Tri palme za dve bitange i ribicu", zatim pokazao priličnu zanatsku vitalnost sa "Munjama", da bi u novom filmu podbacio na svakom nivou. "Kengur" zaista ne nudi ni neke sitne poteze potekle iz Andrićeve rediteljske lucidnosti.
Režija je svedena na tek puko beleženje radnje, da se sve vidi i čuje, ništa više od toga. Štaviše, neki iskoraci u nerazumljivu upotrebu naturščika odvlače Andrića još dalje od konzistentnog urbanog izraza koji je ranije gajio.
Čini se kao da je ideološka i intelektualna nakaznost "Mileta u tranziciji" pregazila Andrića.
Buka, psovke i polovni vicevi mu nikada nisu bili strani, ali je ranije barem pokazivao neku vrstu discipline u sprovođenju takvih ideja. Režiranje raspojasanog "Mileta" se prenelo na "Kengura". Kao što ne može ozbiljna serija da se bazira na urlanju u kameru, tako ni film ne može da se snimi pre nego što je spreman za snimanje, niti da se prikaže pre nego što je izmontiran.
A "Kengur" je upravo takav film. Scenario koji je ekranizovan apsolutno nije adekvatan za ofilmotvorenje. Pisac Miroslav Momčilović je u tom tekstu zabeležio nekakvu svoju viziju sveta sa kojom se možemo sporiti. Naime, ako se za holivudski film osamdesetih može reći da je kokainska vizija, onda je Momčilovićev doživljaj sveta neuporediv sa poznatim opijatima, a bliži psihodeličnim efektima lošeg, čak ne ni pokvarenog nego baš lošeg fast-fuda.
No, do tumačenja namere bi mogli doći tek kada nestručna egzekucija nije nepremostiva prepreka. Ovakav tekst ne može da bude temelj filma. A film sa ovolikim viškom i obiljem nepotrebnih detalja ne može da bude gotov proizvod. A opet, da je scenario bolji, takvih nepotrebnih detalja ne bi ni bilo. I tako sve teče u krug, koji se redovno zatvori kada se film radi površno.
Ako autori nisu mogli da se izvuku iz tog začaranog kruga, mi valjda možemo. Film je jedan od retkih proizvoda koji se kupuju na neviđeno i kao neko ko je pogledao ovaj film, mogu reći da nam proizvođači ne prodaju ono što piše na etiketi. "Kengur" se reklamira kao nastavak "Munja". Iako sam lišen sentimentalne vezanosti za "Munje", moram priznati da je takva reklama nepravedna. "Kengur" je više kao nastavak jednog drugog lošeg srpskog filma, zapravo zašto biti lažno skroman, jednog od najgorih srpskih filmova, "Normalnih ljudi". "Kengur" zaslužuje da se tako i definiše. Kao "Normalni ljudi", za poštovaoce "Mileta u tranziciji".
Kad porastem...
Started by
snoopy
, Mar 26 2004 10:59
79 replies to this topic
#47
Renegade
-
- Members
- 90 posts
Posted 11 April 2004 - 15:58
Nisam gledao film, ali sam video reklamu i mislim da Komnenic kaze Istvich a ne Ipsvich, i da u tome i jeste fora.pogotovo ona sa Borisom Komnenicem ... "Ipsvich ce da uradi staaaaa ? "
jel je totalno realna (video slicnu kad sam bio u kladionici )
#48
Friend of Peachy Carnahan
-
- Banned
- 18,085 posts
Posted 11 April 2004 - 16:10
a jel stoji i suprotnoali ko voli Munje svidece mu se i .... Kengur
ko ne voli munje nece mu se svideti ni kengur
znaci da se ni ne trudim da ga pogledam
#49
ikar
-
- Members
- 7,779 posts
Posted 12 April 2004 - 20:55
kakva novina, takva i kritika...KURIR:
"KAD PORASTEM BIĆU KENGUR"
Loša kopija najlošijeg filma
bla, bla, bla...
stereotip o kriticarima kao malim misevima sposobnim samo za mrznju i zavist se jos jednom pokazao kao prilicno opravdan...
#50
reg
-
- Members
- 4,229 posts
Posted 13 April 2004 - 18:39
stereotip o kriticarima kao malim misevima sposobnim samo za mrznju i zavist se jos jednom pokazao kao prilicno opravdan...
Ne u slucaju "Kengura". Vojnov je bio nerazumljivo blag. Agonija je prava rec za opisivanje bioskopskog iskustva. Neverovatno da je ministarstvo dalo pare za ovo sranje od filma.
#51
Crippled Avenger
-
- Members
- 472 posts
Posted 13 April 2004 - 18:55
reg, Ministarstvo je davalo pare i za gore smece.
problem je u tome sto su mediji vecinom zavereni u nameri da nas ubede kako je KAD PORASTEM BICU KENGUR dobar film. to je malo bolesno. tako se ne bi dogovorili ni da sprece pobedu Tome Nikolica. dakle, plasim se sda su sposobni da se dogovore samo kad je posredi nesto od cega nema koristi. `Rasa je bas dobar povod da se koordiniramo, Toma bas i nije`... Andricev film se koordinirano podrzava od strane B-92, Danasa, Vremena, Politike, RTSa.
vrhunac perverzije je sledeci tekst koji sam nasao na sajtu Vremena u kome se preko Andricevog filma tumaci Beogradska Filmska Skola.
Beogradska trilogija Raše Andrića, zaključno sa aktuelnim filmom Kad porastem biću Kengur, zajedno sa Dragojevićevim Mi nismo anđeli kao rodonačelnikom talasa, predstavljaju temeljni model beogradske filmske škole
"Kad porastem biću Kengur"
"U navali Andrić, Zečević, Petričić; slede Dragojević, Golubović, Matičević; vezna linija Petrović, Novković, Milić; mlade nade Arsenijević i Vučković." Iako liči na sastav fudbalskog tima, reč je o grupi filmskih reditelja u rasponu od sredovečnih profesora – iako ne naznačenih Bajića i Radovića – do nediplomiranih studenata, o grupi koju, uz svu svest o ograničenosti termina, možemo odrediti kao "beogradsku školu".
OČEVI I OCI: Beogradska škola je dobila ime po analogiji s "praškom školom". Odrednica je opravdana jer su stvaraoci diplomirali – ili će to vrlo brzo učiniti – na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Suštinski vezuju ih slična tematska interesovanja i formalni senzibilitet, odnosno okrenutost urbanom miljeu prestonice devedesetih, sagledanom u holivudskim žanrovskim idiomima, uz evokacije iz naše tradicije i sa širokim aluzivnim spektrom koji se otvara ka popularnoj kulturi severnoatlantskog prostora, ali i lokalnim generacijskim fazonima. Dobro složena struktura gorko-slatko-komičnih slojeva – u novomapiranoj filmskoj topografiji Beograda, od Bloka do Voždovca – jeste i obol kontekstu nastanka u godinama sukoba vrednosti i bitisanja u večitoj 0 tački. Samo, ovako pobrojani uslovi mogu da objedine razuđenu beogradsku produkciju, od ghetto filma Apsolutnih sto i Jedan na jedan; bizarno lascivne komedije poput Male noćne muzike do varljivo feel good atmosfere naslova Jagoda u supermarketu ili Munje. Impresivno i raznorodno pozivanje na žanrovske obrasce, uz delimičnu akulturaciju, razotkriva smeh, pobunu, strah (sa malo nade) i luzerski sindrom generacija na prekretnici. Direktno se prepoznaju horor (TT sindrom), screwball i teen komedija (Mi nismo anđeli), (meta)melodrama (Sasvim obična priča); varijante spoja B formula – urbani špageti-vestern, gangsterski film visoke samosvesti (Kupi mi Eliota) sa lokalnim hronotopom; dok zasićenost tekstova citatima, hommages, referencama ukazuje na niz drugih vrsta – od mjuzikla do film noira. U spoju s implicitnom socijalnom kritikom ovi filmovi stvaraju ono što Robin Vud zove nekoherentni tekst, čiji značenjski jazovi i stilski ekscesi otkrivaju potisnuta društvena značenja i neuralgične tačke junaka našeg doba.
Prećutna spona dve škole jeste to što su praški đaci profesori u čijim klasama su diplomirali beogradski klinci, pa se u filmovima novog senzibiliteta oseća duh "otaca", spram kojih je pobuna parcijalno i uperena. Mnogi će koncept žanrovskih varijacija videti već u opusu Gorana Markovića, koji sistematično istražuje pravila filmskih vrsta; Karanovićev patetično-nostalgični stil beogradskih generacija – Jagode u grlu, Nešto između – uspostavio je tematske smernice, a kontinuitet s pobunjenim herojima filmskog rok talasa osamdesetih jasno je apostrofiran i u rediteljskim intervjuima. No, u oba slučaja termin škola je pre pogodnost kritičke klasifikacije nego dokaziva koheziona nit osobenih rediteljskih rukopisa. Podjednako se opiru unifikaciji i autori beogradske škole, koja nema ni čvrsto generacijsko jezgro, već je skup pojedinaca sukcesivnih generacija čiji najznačajniji filmovi u registru širokog raspona tvore talas gerilskih storija o luzerima. Ipak, kao temeljni model izdvajaju se Mi nismo anđeli, kao svojevrstan rodonačelnik talasa, te beogradska trilogija Raše Andrića – Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje i Kad porastem biću Kengur – koja zaokružuje ciklus razvoja vrste. Pokazivanje superiorne filmske edukacije i rediteljske pismenosti doprinosi, u istorijskom kontekstu, specifičnoj težini i dvostrukosti društvenih i generacijskih značenja. Prvo je značenje pobune i otpora kroz smeh i bekstvo od tmurnih devedesetih, obeleženih deurbanizacijom i uronjenošću u izolovanu nacionalnu kulturu srednjovekovnih i ruralnih tonova. Drugo je komična i ironična samospoznaja, borba za prevladavanje rascepa između cooliranja na način velikog sveta i gubljenja ozbiljne utakamice odrastanja u i zbog lokalnog kala, ali opet u svetskom stilu.
Borba je gerilska – tekstualna i produkciona. U materijalnoj oskudici, omiljeni način snimanja je elektronika koja se potom "prebacuje" na filmsku traku u laboratorijama stotinama kilometara daleko od Beograda. Scenario, režija, gluma su po obrascu razmene usluga među prijateljima i drugarima "dođeš mi – dođem ti" (Brate), što samo doprinosi beskrajnom šarmu dela, ali i generacijskoj hermetičnosti. Jedan od citiranih trenutaka Munja je onaj kada junaci dolaze na žurku osedelih buntovnika konstatujući kako su mislili da su potonji izumrli. Filmovi su retka prilika za glumački zvezdani debi. Nekada nije bilo filma bez Bate i Smokija, a danas bez Đurička, Sergeja, Nebojše i Gordana. Bez mogućnosti da se povežu sa svetom, autori razvijaju multimedijalnu saradnju objedinjujući svu raskoš popularnog duha i kulture, beogradske muzičke, filmske scene, dizajna, pa je posle dugo vremena soundtrack uspešan koliko i film. Premijere su, više usled inercije protokola, organizovane u Sava centru, tada prepunom ne filmsko-kritičarsko-političkog establišmenta, već raspoloženih i "našpanovanih" klinaca iz kraja...
"Mi nismo anđeli"
NOVI ANĐELI: Brzo stečeni kult status Dragojevićevog filma Mi nismo anđeli potvrdio je ovo ostvarenje kao tačku prekretnicu kinematografije devedesetih i, zadugo, usamljeno odstupanje od dominantnog toka. U jeku rasplamsavanja ratova publika je uživala u tinejdžerskoj komediji o trudnoj i zaljubljenoj srednjoškolki, i borbi da osvoji glavnog frajera iz kraja u gradu zemlje koja-nije-u-ratu-pa-što-onda-o-tome-i-pričati. Svaka scena dokazuje Dragojevićevu postmodernu naklonost ka citatima u rasponu od pastiše do ironije, te ka žanrovskoj hibridizaciji. Od naslova koji parafrazira Kertizov film, preko počasti Beneksu i Hoksu, okvirne kaprovske opklade, fotografijâ i posterâ iz klasičnih ostvarenja u stilu Godara ili Almodovara, do dijaloga u kojima se ravnopravno pominju Tomas Man i Barbara Sidni – film otvara bogat referentni spektar popularne i popularizovane urbane kulture. U samodovoljnom svetu Anđela, glavni junak se patriotskom usijanju suprotstavlja cool uživanjem, uz usputni osvrt tipa Ćale, Ćale opet se igrate...
S druge strane, već je debitantsko delo Raše Andrića Tri palme za dve bitange i ribicu obećavalo savršen senzibilitet za "urbane rituale, ikonografiju, mitologiju". Beograd danâ hiperinflacije je setting u našim uslovima malo korišćene opcije big caper ili filma velikog poduhvata. Trio likova i kraj filma parafraziraju naslov Čovek, žena i banka baš kao što će se naredni film pozivati na kraj Velikog posla u Italiji. Bežeći od mobilizacije i rada na hot lineu, junaci se upuštaju u pljačku banke narodne majke a sve to u gustom postmodernom tekstu u kome su rasejane aluzije na filmove, žanrovske stereotipe, popularnu muziku... Stvari za kojima likovi žude su poput predela iz starih holivudskih filmova, a happy end je očekivani dug fabrici snova.
Kompletan narativ Munja je na tananoj granici između stvarnosti i snova, noćnog onirizma i ironije dnevnog svetla. Oksimoronska struktura, između kolekitvne halucinacije i kratkorajnog proživljenog noćnog ludila podržana Joneskovom posvetom, krije i recept beogradske gerile – očuvanje gradskog duha, suptilni eskapizam u veliki svet i otpor beskorisnim i besmislenim vremenima. Kada se već u njima mora živeti, da živimo srećno simulirajući neopterećeni kosmopolitizam beogradskih osamdesetih, dakle gradeći glo(bal/lo)kalni šarm. Ostvariti privid svetskog života u prestonici krajem milenijuma, podrazumeva osnivanje prvog drum'n'bass banda, snimanje CD-a, odlazak u Lisabon i lebdenje u izmaglici džointa. Istovremeno, nepodnošljiva lakoća urbane komedije skorcezeovski lude noći ne deluje kao štit ili bekstvo od ignorisane stvarnosti, jer se ista ironično i postojano upliće scenama pljačke poštara, penzionera lopova u prodavnicama, ili roditelja prikazanih kao obezglavljena telesa prodornih glasova.
Uprkos uslovnoj rečenici naslova Kad porastem biću Kengur, novi Andrićev film dokazuje da je generacija odrasla do jedino mogućeg stepena večitog infantilizma, u zajedničkom stanu, bez plate i posla, dakle do neprijatne sumnje u kolektivno luzerstvo. Gluvarenje i zezanje postaje sve komplikovanije ostavljajući gorak ukus u ustima. Anđeo i đavo iz 1992. postaju naduvani i pivom naliveni, ali ne i nesimpatični pali anđeli 2004, a ironični odmak i stav i samoironija su definitivno legitimisani kao deo filmskog stila i tvrdnje. To je, u isti mah, i konačna forma u koju su mutirali strah i nada, rezignacija, pobuna i otpor. Nesigurnost i samoupitanost prisutni u potisnutom sloju Munja, u Kenguru isplivavaju na površinu, a najbolje u kolektivnom kriku sa krova solitera. Preplitanje tri priče – sportske, ljubavne i ortačke, vezane duhom pristuno-odsutnog Kengura – podsetilo me je na evokaciju duha Beograda iz Pogačićevog filma Subotom uveče, ali i na priču iz (njujorškog) kraja Vejna Vanga (Modri u licu, Dim).
Odstupajući od standardne žanrovske prakse i artikulacijom alternativnih kodova, stvara se sukob gerila vs. mainstreama, koja je mesto iskaza u rasponu od generacijske i političko/socijalne pobune, nevoljnog odrastanja do ambivalentne samospoznaje. Jedno od glavnih uporišta rediteljâ koji su odrasli u Miloševićevim godinama jeste sposobnost da o stvarnom, mogućem i željenom govore na jedini način koji znaju – kroz kliše medija, slike i stereotipe popularne kulture koji su već diseminirani popularno kulturnim tekstovima: filmovima, muzikom, modom. Tako tvore veselu, umnoženu, obmanjujuću simulaciju i snažan uvid u stvarnost, dokazujući ne samo da sanjamo već i da propadamo, tugujemo i kritikujemo svetski, uz samosvest u spektru od anegdotalno-žalne do tragično-ironične. Zato geto Bloka podseća na Kasovica, Voždovac na Bruklin i Kvins, a ne samo na naš grad. Zato junaci Kengura odrastaju između filmskih posveta Džarmušu i Tarantinovim Petparačkim pričama. Ponovo ispisani i rekontekstualizovani žanrovi poništavaju razlike između nas i velikog sveta, odajući skrivenu kulturnu fascinaciju potonjim kao pandan oficijelnom političkom animozitetu spram Zapada. Zajedno su dopunjeni ironijskim tonalitetom kao najjačim "oružjem srednjoevropskog intelektualca". O beogradskom filmskom stvaraocu nove generacije da i ne govorimo.
Nevena Daković
problem je u tome sto su mediji vecinom zavereni u nameri da nas ubede kako je KAD PORASTEM BICU KENGUR dobar film. to je malo bolesno. tako se ne bi dogovorili ni da sprece pobedu Tome Nikolica. dakle, plasim se sda su sposobni da se dogovore samo kad je posredi nesto od cega nema koristi. `Rasa je bas dobar povod da se koordiniramo, Toma bas i nije`... Andricev film se koordinirano podrzava od strane B-92, Danasa, Vremena, Politike, RTSa.
vrhunac perverzije je sledeci tekst koji sam nasao na sajtu Vremena u kome se preko Andricevog filma tumaci Beogradska Filmska Skola.
Beogradska trilogija Raše Andrića, zaključno sa aktuelnim filmom Kad porastem biću Kengur, zajedno sa Dragojevićevim Mi nismo anđeli kao rodonačelnikom talasa, predstavljaju temeljni model beogradske filmske škole
"Kad porastem biću Kengur"
"U navali Andrić, Zečević, Petričić; slede Dragojević, Golubović, Matičević; vezna linija Petrović, Novković, Milić; mlade nade Arsenijević i Vučković." Iako liči na sastav fudbalskog tima, reč je o grupi filmskih reditelja u rasponu od sredovečnih profesora – iako ne naznačenih Bajića i Radovića – do nediplomiranih studenata, o grupi koju, uz svu svest o ograničenosti termina, možemo odrediti kao "beogradsku školu".
OČEVI I OCI: Beogradska škola je dobila ime po analogiji s "praškom školom". Odrednica je opravdana jer su stvaraoci diplomirali – ili će to vrlo brzo učiniti – na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Suštinski vezuju ih slična tematska interesovanja i formalni senzibilitet, odnosno okrenutost urbanom miljeu prestonice devedesetih, sagledanom u holivudskim žanrovskim idiomima, uz evokacije iz naše tradicije i sa širokim aluzivnim spektrom koji se otvara ka popularnoj kulturi severnoatlantskog prostora, ali i lokalnim generacijskim fazonima. Dobro složena struktura gorko-slatko-komičnih slojeva – u novomapiranoj filmskoj topografiji Beograda, od Bloka do Voždovca – jeste i obol kontekstu nastanka u godinama sukoba vrednosti i bitisanja u večitoj 0 tački. Samo, ovako pobrojani uslovi mogu da objedine razuđenu beogradsku produkciju, od ghetto filma Apsolutnih sto i Jedan na jedan; bizarno lascivne komedije poput Male noćne muzike do varljivo feel good atmosfere naslova Jagoda u supermarketu ili Munje. Impresivno i raznorodno pozivanje na žanrovske obrasce, uz delimičnu akulturaciju, razotkriva smeh, pobunu, strah (sa malo nade) i luzerski sindrom generacija na prekretnici. Direktno se prepoznaju horor (TT sindrom), screwball i teen komedija (Mi nismo anđeli), (meta)melodrama (Sasvim obična priča); varijante spoja B formula – urbani špageti-vestern, gangsterski film visoke samosvesti (Kupi mi Eliota) sa lokalnim hronotopom; dok zasićenost tekstova citatima, hommages, referencama ukazuje na niz drugih vrsta – od mjuzikla do film noira. U spoju s implicitnom socijalnom kritikom ovi filmovi stvaraju ono što Robin Vud zove nekoherentni tekst, čiji značenjski jazovi i stilski ekscesi otkrivaju potisnuta društvena značenja i neuralgične tačke junaka našeg doba.
Prećutna spona dve škole jeste to što su praški đaci profesori u čijim klasama su diplomirali beogradski klinci, pa se u filmovima novog senzibiliteta oseća duh "otaca", spram kojih je pobuna parcijalno i uperena. Mnogi će koncept žanrovskih varijacija videti već u opusu Gorana Markovića, koji sistematično istražuje pravila filmskih vrsta; Karanovićev patetično-nostalgični stil beogradskih generacija – Jagode u grlu, Nešto između – uspostavio je tematske smernice, a kontinuitet s pobunjenim herojima filmskog rok talasa osamdesetih jasno je apostrofiran i u rediteljskim intervjuima. No, u oba slučaja termin škola je pre pogodnost kritičke klasifikacije nego dokaziva koheziona nit osobenih rediteljskih rukopisa. Podjednako se opiru unifikaciji i autori beogradske škole, koja nema ni čvrsto generacijsko jezgro, već je skup pojedinaca sukcesivnih generacija čiji najznačajniji filmovi u registru širokog raspona tvore talas gerilskih storija o luzerima. Ipak, kao temeljni model izdvajaju se Mi nismo anđeli, kao svojevrstan rodonačelnik talasa, te beogradska trilogija Raše Andrića – Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje i Kad porastem biću Kengur – koja zaokružuje ciklus razvoja vrste. Pokazivanje superiorne filmske edukacije i rediteljske pismenosti doprinosi, u istorijskom kontekstu, specifičnoj težini i dvostrukosti društvenih i generacijskih značenja. Prvo je značenje pobune i otpora kroz smeh i bekstvo od tmurnih devedesetih, obeleženih deurbanizacijom i uronjenošću u izolovanu nacionalnu kulturu srednjovekovnih i ruralnih tonova. Drugo je komična i ironična samospoznaja, borba za prevladavanje rascepa između cooliranja na način velikog sveta i gubljenja ozbiljne utakamice odrastanja u i zbog lokalnog kala, ali opet u svetskom stilu.
Borba je gerilska – tekstualna i produkciona. U materijalnoj oskudici, omiljeni način snimanja je elektronika koja se potom "prebacuje" na filmsku traku u laboratorijama stotinama kilometara daleko od Beograda. Scenario, režija, gluma su po obrascu razmene usluga među prijateljima i drugarima "dođeš mi – dođem ti" (Brate), što samo doprinosi beskrajnom šarmu dela, ali i generacijskoj hermetičnosti. Jedan od citiranih trenutaka Munja je onaj kada junaci dolaze na žurku osedelih buntovnika konstatujući kako su mislili da su potonji izumrli. Filmovi su retka prilika za glumački zvezdani debi. Nekada nije bilo filma bez Bate i Smokija, a danas bez Đurička, Sergeja, Nebojše i Gordana. Bez mogućnosti da se povežu sa svetom, autori razvijaju multimedijalnu saradnju objedinjujući svu raskoš popularnog duha i kulture, beogradske muzičke, filmske scene, dizajna, pa je posle dugo vremena soundtrack uspešan koliko i film. Premijere su, više usled inercije protokola, organizovane u Sava centru, tada prepunom ne filmsko-kritičarsko-političkog establišmenta, već raspoloženih i "našpanovanih" klinaca iz kraja...
"Mi nismo anđeli"
NOVI ANĐELI: Brzo stečeni kult status Dragojevićevog filma Mi nismo anđeli potvrdio je ovo ostvarenje kao tačku prekretnicu kinematografije devedesetih i, zadugo, usamljeno odstupanje od dominantnog toka. U jeku rasplamsavanja ratova publika je uživala u tinejdžerskoj komediji o trudnoj i zaljubljenoj srednjoškolki, i borbi da osvoji glavnog frajera iz kraja u gradu zemlje koja-nije-u-ratu-pa-što-onda-o-tome-i-pričati. Svaka scena dokazuje Dragojevićevu postmodernu naklonost ka citatima u rasponu od pastiše do ironije, te ka žanrovskoj hibridizaciji. Od naslova koji parafrazira Kertizov film, preko počasti Beneksu i Hoksu, okvirne kaprovske opklade, fotografijâ i posterâ iz klasičnih ostvarenja u stilu Godara ili Almodovara, do dijaloga u kojima se ravnopravno pominju Tomas Man i Barbara Sidni – film otvara bogat referentni spektar popularne i popularizovane urbane kulture. U samodovoljnom svetu Anđela, glavni junak se patriotskom usijanju suprotstavlja cool uživanjem, uz usputni osvrt tipa Ćale, Ćale opet se igrate...
S druge strane, već je debitantsko delo Raše Andrića Tri palme za dve bitange i ribicu obećavalo savršen senzibilitet za "urbane rituale, ikonografiju, mitologiju". Beograd danâ hiperinflacije je setting u našim uslovima malo korišćene opcije big caper ili filma velikog poduhvata. Trio likova i kraj filma parafraziraju naslov Čovek, žena i banka baš kao što će se naredni film pozivati na kraj Velikog posla u Italiji. Bežeći od mobilizacije i rada na hot lineu, junaci se upuštaju u pljačku banke narodne majke a sve to u gustom postmodernom tekstu u kome su rasejane aluzije na filmove, žanrovske stereotipe, popularnu muziku... Stvari za kojima likovi žude su poput predela iz starih holivudskih filmova, a happy end je očekivani dug fabrici snova.
Kompletan narativ Munja je na tananoj granici između stvarnosti i snova, noćnog onirizma i ironije dnevnog svetla. Oksimoronska struktura, između kolekitvne halucinacije i kratkorajnog proživljenog noćnog ludila podržana Joneskovom posvetom, krije i recept beogradske gerile – očuvanje gradskog duha, suptilni eskapizam u veliki svet i otpor beskorisnim i besmislenim vremenima. Kada se već u njima mora živeti, da živimo srećno simulirajući neopterećeni kosmopolitizam beogradskih osamdesetih, dakle gradeći glo(bal/lo)kalni šarm. Ostvariti privid svetskog života u prestonici krajem milenijuma, podrazumeva osnivanje prvog drum'n'bass banda, snimanje CD-a, odlazak u Lisabon i lebdenje u izmaglici džointa. Istovremeno, nepodnošljiva lakoća urbane komedije skorcezeovski lude noći ne deluje kao štit ili bekstvo od ignorisane stvarnosti, jer se ista ironično i postojano upliće scenama pljačke poštara, penzionera lopova u prodavnicama, ili roditelja prikazanih kao obezglavljena telesa prodornih glasova.
Uprkos uslovnoj rečenici naslova Kad porastem biću Kengur, novi Andrićev film dokazuje da je generacija odrasla do jedino mogućeg stepena večitog infantilizma, u zajedničkom stanu, bez plate i posla, dakle do neprijatne sumnje u kolektivno luzerstvo. Gluvarenje i zezanje postaje sve komplikovanije ostavljajući gorak ukus u ustima. Anđeo i đavo iz 1992. postaju naduvani i pivom naliveni, ali ne i nesimpatični pali anđeli 2004, a ironični odmak i stav i samoironija su definitivno legitimisani kao deo filmskog stila i tvrdnje. To je, u isti mah, i konačna forma u koju su mutirali strah i nada, rezignacija, pobuna i otpor. Nesigurnost i samoupitanost prisutni u potisnutom sloju Munja, u Kenguru isplivavaju na površinu, a najbolje u kolektivnom kriku sa krova solitera. Preplitanje tri priče – sportske, ljubavne i ortačke, vezane duhom pristuno-odsutnog Kengura – podsetilo me je na evokaciju duha Beograda iz Pogačićevog filma Subotom uveče, ali i na priču iz (njujorškog) kraja Vejna Vanga (Modri u licu, Dim).
Odstupajući od standardne žanrovske prakse i artikulacijom alternativnih kodova, stvara se sukob gerila vs. mainstreama, koja je mesto iskaza u rasponu od generacijske i političko/socijalne pobune, nevoljnog odrastanja do ambivalentne samospoznaje. Jedno od glavnih uporišta rediteljâ koji su odrasli u Miloševićevim godinama jeste sposobnost da o stvarnom, mogućem i željenom govore na jedini način koji znaju – kroz kliše medija, slike i stereotipe popularne kulture koji su već diseminirani popularno kulturnim tekstovima: filmovima, muzikom, modom. Tako tvore veselu, umnoženu, obmanjujuću simulaciju i snažan uvid u stvarnost, dokazujući ne samo da sanjamo već i da propadamo, tugujemo i kritikujemo svetski, uz samosvest u spektru od anegdotalno-žalne do tragično-ironične. Zato geto Bloka podseća na Kasovica, Voždovac na Bruklin i Kvins, a ne samo na naš grad. Zato junaci Kengura odrastaju između filmskih posveta Džarmušu i Tarantinovim Petparačkim pričama. Ponovo ispisani i rekontekstualizovani žanrovi poništavaju razlike između nas i velikog sveta, odajući skrivenu kulturnu fascinaciju potonjim kao pandan oficijelnom političkom animozitetu spram Zapada. Zajedno su dopunjeni ironijskim tonalitetom kao najjačim "oružjem srednjoevropskog intelektualca". O beogradskom filmskom stvaraocu nove generacije da i ne govorimo.
Nevena Daković
#52
Rostokovsky
-
- Members
- 3,260 posts
Posted 13 April 2004 - 19:06
bote,
nisam gledo kengura al svaka cast lerdiju ove nevene, taj valja kvalitet.
de je spajdi da se oglasi ?
nisam gledo kengura al svaka cast lerdiju ove nevene, taj valja kvalitet.
de je spajdi da se oglasi ?
#53
Rostokovsky
-
- Members
- 3,260 posts
Posted 13 April 2004 - 19:13
uticaj kvalitetnih psihoaktivnih supstanci /nista domaca radinost !/ na filmsku kritiku:
urbano i sasvim u trendu.
Oksimoronska struktura, između kolekitvne halucinacije i kratkorajnog proživljenog noćnog ludila podržana Joneskovom posvetom, krije i recept beogradske gerile – očuvanje gradskog duha, suptilni eskapizam u veliki svet i otpor beskorisnim i besmislenim vremenima.
urbano i sasvim u trendu.
#54
reg
-
- Members
- 4,229 posts
Posted 13 April 2004 - 19:16
vrhunac perverzije je sledeci tekst koji sam nasao na sajtu Vremena u kome se preko Andricevog filma tumaci Beogradska Filmska Skola.
Procitao sam taj clanak, mada nisam siguran da ce to biti "vrhunac" perverzije.
Voždovac na Bruklin i Kvins, a ne samo na naš grad. Zato junaci Kengura odrastaju između filmskih posveta Džarmušu i Tarantinovim Petparačkim pričama. Ponovo ispisani i rekontekstualizovani žanrovi poništavaju razlike između nas i velikog sveta, odajući skrivenu kulturnu fascinaciju potonjim kao pandan oficijelnom političkom animozitetu spram Zapada. Zajedno su dopunjeni ironijskim tonalitetom kao najjačim "oružjem srednjoevropskog intelektualca". O beogradskom filmskom stvaraocu nove generacije da i ne govorimo.
Kada sam prvi put procitao ovo mislim da sam rukom morao da vratim vilicu, onda pogledao ime autora i rekao sebi: "Aaaahhhaaa....tako mi i treba".
S obzirom na ciljnu grupu ipak na kraju svake kritike treba staviti "Film je sranje - gledate na sopstveni rizik" just in case.
Ono sto je takodje zanimljivo je zvuk i nekakva razlika izmedju gledanja u Tuckwoodu i recimo DSII gde sam ja otisao. Andric je prokomentarisao kako je film najbolje gledati u Tuckwood-u [sto je tacno], s tim sto meni nije jasno kakvu korist bilo ko ima od kvalitetnog zvuka u Tuck-u s obzirom na dijaloge, mislim sta, treba da idem u Tuckwood da bih bolje cuo bate, jedi govna, pusi kurac, jebi ga u bulju, karaj, sisaj, tucaj, kenjaj, udji, izadji...Da je zvuk u DS los - jeste, da cekas da se pojave titlovi - cekas. Mogli bi da uvedu jedan termin u kome bi uz domace filmove davali titlove za hearing impaired osobe...ne dok se daje "Kengur".
#55
moke
-
- Members
- 2,958 posts
Posted 13 April 2004 - 19:19
Samo da se slozim sa kritikom iz Kurira, zaista mislim da je deo-po-deo tacna. Ko je to napisao, zna li neko? Napisao je istinu, mislim. Kada sam izasao iz bioskopa, pomislio sam: "Ooo fuck, gde ja zivim..." (i impuls malene tuge mi je prozujao telom), ali ovoga puta samo zbog toga sto se u ovoj zemlji snimaju ovakvi filmovi.
#56
reg
-
- Members
- 4,229 posts
Posted 13 April 2004 - 19:24
Kada sam izasao iz bioskopa, pomislio sam: "Ooo fuck, gde ja zivim..." (i impuls malene tuge mi je prozujao telom), ali ovoga puta samo zbog toga sto se u ovoj zemlji snimaju ovakvi filmovi.
Blago tebi ako si to pomislio PO izlasku iz bioskopa. Ja sam posle pola sata govorio sebi: "Zasto lepo nisi otisao na Passion kretencino jedna" i u extra tupavim i jadnim delovima pokusao da se izvinim osobi do mene
"Znas nemam ja bas oooovoooliko bedan ukus keve mi" itd.
#57
Stanarevic
-
- Members
- 53 posts
Posted 13 April 2004 - 20:23
Vala bas ga preteraste. Daleko od toga da je Kengur nesto legendarno, za anale, ali TOLIKO los nije. Ispade da je to najvece zlodelo domace kinematografije u poslednjih ko zna koliko godina... Pa sta onda reci za, recimo, Jagodu u supermarketu?
Edited by Stanarevic, 13 April 2004 - 20:23.
#58
Goranz
-
- Members
- 11,307 posts
Posted 13 April 2004 - 20:42
Sto jes' jes'....fore su mahom trule i svode se na "mars u p... m......,j......ti m....... glupu" ali je "Kengur" sampion u odnosu na Normalne ljude,Bumerang,Ringeraju i slicne bisere....
#59
reg
-
- Members
- 4,229 posts
Posted 13 April 2004 - 23:08
U jeeee, Ringeraja, Normalni ljudi i Boomerang...sto ne spomenu Seljake, Zonu itd.
Da, film je bolji od toga, i jos uvek je tesko sranje.
Da, film je bolji od toga, i jos uvek je tesko sranje.
#60
Friend of Peachy Carnahan
-
- Banned
- 18,085 posts
Posted 13 April 2004 - 23:58
au pa kako ste u isti kntekst stavili ringeraja, normalne ljude i bumerang ?
ringeraja je definitivno film koji normalan covek ne moze da gleda
normalni ljudi jesu bezveze ali su za ringeraja gradjanin kejn
bumerang je film radjen po basarinoj prici i kao takvog ga i treba gledati, znaci ko voli basaru odusevice se, ko ne bolje da ne gleda
a sto se tice seljaka trece srece ranjene zemlje i ostalih remek-dela istog autora
da citiram
ovo do sudjenja da se zakljuca a posle da se komisijski spali (ili tako vec nekako)
ringeraja je definitivno film koji normalan covek ne moze da gleda
normalni ljudi jesu bezveze ali su za ringeraja gradjanin kejn
bumerang je film radjen po basarinoj prici i kao takvog ga i treba gledati, znaci ko voli basaru odusevice se, ko ne bolje da ne gleda
a sto se tice seljaka trece srece ranjene zemlje i ostalih remek-dela istog autora
da citiramovo do sudjenja da se zakljuca a posle da se komisijski spali (ili tako vec nekako)
