Jump to content


Photo
- - - - -

Omiljena misao iz knjige


  • Please log in to reply
71 replies to this topic

#31 ДијаметралноСупротан

ДијаметралноСупротан
  • Members
  • 2,273 posts

Posted 10 September 2015 - 22:40

Videću je-kličem ujutru kad se iza sna probudim, i sa razdraganošću pogledam put jarkoga sunca, videću je....
I onda nemam vise druge zelje za čitav taj dan. Sve, sve je obuhvaćeno tim očekivanjem...


''Stradanja mladog Vertera''- Gete

  • 1

#32 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 13 September 2015 - 22:12

Cini mi se da sam vec zapisao u svojim beleskama da ljubav silno lici na mucenje ili na hirusku operaciju. No, ta misao moze da se razvija na najgrkiji nacin.Kad bi cak dvoje zaljubljenih bili vrlo zaljubljeni i puni uzajamnih zudnji, ipak bi jedno od njih dvoje uvek bilo spokojnije ili manje pomamno od onog drugog. Ovaj, ili ova, je operator ili dzelat; onaj drugi, ili ona druga, je pacijent, zrtva. Cujete li te uzdahe, te preludijume jedne tragedije obescascenja, ta jecanja, te jauke, te ropce? Ko ih nije odavao iz sebe, ko ih nije neodoljivo izmamljivao iz drugih? A sta vam izgleda najgore u tom mucenju kad su mucitelji savesni? Te somnabulski iskolacene oci, udovi ciji se misici trzaju i koce kao pod dejstvom galvanske struje, pijanstvo, delirijum, opijum, u svojim najpomamnijim rezultatima, ne bi vam, izvesno, pruzili tako uzasne, tako neobicne primere. A to lice ljudsko, za koje je Ovidije mislio da je uobliceno da bi bilo odblesak zvezda, evo kako izgovara samo izraze lude svireposti, ili kako se opusta u nekoj vrsti smrti. Jer, izvesno, cinilo bi mi se da bih pocinio svetogrdje kad bih upotrebio rec ''ekstaza'' za ovu vrstu raspadanja.

 

- Uzasna igra u kojoj je potrebno da jedan  od igraca izgubi vlast nad samim sobom!

 

Jednom bi preda mnom postavljeno pitanje u cemu se sastoji najvece zadovoljstvo ljubavi. Neko naravno odgovori : u primanju, a drugi: u davanju sebe. - Ovaj rece: u zadovoljstvu tastine! - a onaj : u sladostrascu unizenja! Svi ti skaradnici govorahu kao Ugledanja na Isusa Hrista. - Najzad se nadje i neki bestidni utopist koji poce tvrditi da je u ljubavi najvece zadovoljstvo u tome da se otadzbini izgrade gradjani.

 

A ja kazem : jedinstveno i vrhovno sladostrasce ljubavi lezi u izvesnosti da se nanosi bol. - I covek i zena od rodjenja znaju da se u bolu nalazi svako uzivanje.


Charles Baudelaire - ''Intimni dnevnici''.


  • 1

#33 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 15 September 2015 - 22:39

Vise ne drhtimo s vremena na vreme; mi drhtimo bez predaha. Sta smo dobili pri promeni straha u strepnju? Ko bi se dvoumio izmedju trenutne panike i ove druge, rasprsene i trajne? Sigurnost kojom se dicimo skriva neprekidnu uzrujanost koja truje sve nase trenutke, i ove sadasnje i one buduce, cineci ih, jedne nistavnim, druge nepojmljivim. Posto se nase zelje mesaju s nasim strahovima, blago onom koji nema nijednu! Tek sto smo jednu osetili a ona radja drugu, u sledu koliko zalosnom toliko nezdravom. Radije se potrudimo da podnosimo svet i da svaki utisak koji od njega primamo posmatramo kao nametnuti utisak, koji nas se ne tice, koji trpimo kao da nije nas. ''Nista mi ne pripada od onog sto mi se dogadja, nista nije moje'', govori Ja kad sebe ubedjuje da nije odavde, da je pogresio svemir, i da moze da bira jedino izmedju bestrasca i obmane.
Na celu privida, svaka zelja, podsticuci nas da iskoracimo iz nase sustine, zakucava nas za novi objekt i ogranicava nas horizont. Ipak, u meti u kojoj se raspaljuje, dopusta nam da raspoznamo morbidnu zedj cija je ona emanacija. Prestaje li da bude prirodna, zavisi li od naseg polozaja civilizovanog coveka? Necista u srzi, ona narusava i prlja nasu supstanciju. Mana je sve sto se dodaje nasim temeljnim imperativima, sve sto nas izoblicava i uznemirava bez potrebe. Cak su i smeh i podsmeh mane. Vrlina je zauzvrat sve sto nas navodi da zivimo u struji suprotnoj nasoj civilizaciji, sve sto nas poziva da kompromitujemo i sabotiramo njen uspeh. Sto se srece tice, ako ova rec ima neki smisao, ona se sastoji u teznji ka minimumu i neefikasnosti, u podbacivanju podignutom na nivo hipostaze.


Emil Sioran, ''Pad u vreme''.


  • 1

#34 Georgia

Georgia
  • Members
  • 475 posts

Posted 18 September 2015 - 18:43

Posto sam citala biografiju i neke clanke o Milutinu Milankovicu, pozelela sam da procitam njegovu knjigu Kroz vasionu i vekove. Knjigu jos nisam nasla/kupila, ali sam nasla ovaj sjajan odlomak na netu. Mozda previse deminutiva za moj ukus, ali prica je kako lepa.




Kroz vasionu i vekove (odlomak)
- Zamislite, draga prijateljice, da se nalazimo na podnožju jednog lepog brežuljka. Njegove padine obrasle su drvljem, travom, mahovinom; između travinih listića proviruju grumeni zemlje, šljunak i kamičci, a po travi leži suvo lišće, borove šišarice i iglice. Jedna stazica vijuga tim bregom, posuta svežim peskom; kroz mali usek u boku brega cedi se voda. Početak je zime. Pada prvi sneg, lak, čist, beo, i dok se mi uspesmo do vrhunca brega, pokrio je travu i drveće jednim tankim, vlažnim slojem. Ja sam od snega načinio jednu malu grudu i bacio je tako da se kotrlja niz breg. Pri svakom svome obrtaju, ta gruda nešto doživi. Ovde se utisnula u nju borova iglica, ovde zrnce šljunka, onde kamičak. Ona se kotrlja dalje i biva sve veća, ostavljajući svoj trag u snegu. Pri prelazu preko one stazice, ona se odenula peskom, malo dalje uhvatila je borovu šišaricu, ovde je zakačila i ponela sa sobom travčicu, a onde suv hrastov listić. Potok ju je okvasio vodom. Ona se kotrlja, raste i nosi u sebi sve utiske svoga puta, istoriju svoga života…
…Ako i za nas postoje takvi jednoznačni prirodni zakoni koji regulišu tok našeg života, onda smo i mi iz kategorije takvih nehomolomnih sistema. I u nama ostavlja, kao i u onoj grudi, svaki momenat našega života svoj utisak, svoju travku, listić, svoje zrno šljunka. Pa kao što kod snežne lopte ti utisci opredeljuju njeno kretanje, tako oni igraju i kod nas svoju pokretačku ili svoju otpornu ulogu u toku našeg života. Ti utisci, ta trava i taj nagomilani sneg i pesak, to je naše «ja».
Tako je naše «ja» u neku ruku, kovčežić u kojem je smešten arhiv našeg života. No ne samo to; u tome kovčegu leže i svi dokumenti života našeg oca, dede i pradede, leži cela naša rasa i naše vaspitanje. Sve to utiče, kao i oni listići trave, na tok našeg života, i u tome leži ono što se zove našom slobodnom voljom…
…Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo smrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka ocrtala svoju stazu. Kada sa vrhunca brega bacim drugu grudu snega, ona će, kada naiđe na tu stazu, osetiti je, odskočiće, a možda će i poći njenim tragom.
Kada Sunce rastopi onu grudu snega, raspe je i ispari, ona je svršila svoju istoriju grude, ali njeni delići postojaće i dalje, jer ništa se ne gubi u našoj vasioni.

Edited by cookei, 18 September 2015 - 18:44.

  • 1

#35 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 20 September 2015 - 01:38

Sutradan, suprotno obicaju, dosla je kod njega cim je izasla s posla. On je spavao i ona je sela kod njegovih nogu na limeni krevet, ne budeci ga. Bio je samo u kosulji, a podvrnuti rukavi su otkrivali  belu unutrasnju stranu njegovog inace misicavog i preplanulog dorucja. Disao je ravnomerno, i grudima i stomakom. Dve bore izmedju obrva davale su mu izraz snage i tvrdoglavosti koji je dobro poznavala. Kosa mu je u kovrdzama padala na preplanulo celo, preko kojeg se nadimala jedna vena. Tako prepusten na sirokim plecima, ruku uz telo i s jednom polusavijenom nogom, licio je na usamljenog i zadrtog boga, usnulog u nekom stranom svetu. Gledajuci te lepe usne koje je san nadimao, ona ga pozele. Tad dopola otvori oci i sklapajuci ih ponovo, rece bez ljutnje :

 

''Ne volim da me gledaju dok spavam.''
Ona mu se obavi oko vrata i poljubi ga. Ostao je nepomican.
''Oh, dragi, jos jedna od tvojih musica.''
''Ne zovi me 'dragi', vazi? Vec sam ti to rekao.''
Ona leze pored njega i zagleda se u njegov profil.
''Pitam se na koga tako licis''.

 

On navuce pantalone i okrenu joj ledja. Cesto je Marta, u bioskopu, medju stranim ljudima, u pozoristu, prepoznavala Mersoove gestove i tikove. On je u tome video obnavljanje svog uticaja nad njom, ali mu je danas zasmetala ta njena navika koja mu je inace cesto laskala. Ona se privi uz njegova ledja i oseti svu toplotu njegovog sna u trbuhu i grudima. Vece je brzo padalo i soba je tonula u senku. Iz kuce su dopirali plac dece koju su tukli, mjaukanje, tresak zalupljenih vrata. Ulicne svetiljke su osvetljavale balkon. Tramvaji su se proredili. A posle njihovog prolaska, iz cetvrti se u teskim talasima u sobu peo miris anizeta i przenog mesa.
Marta oseti kako je obuzima san.
''Kao da se ljutis'', rece ona. ''Jos od juce .... zato sam i dosla. Nista ne govoris?''. Prodrma ga. Merso se ne pomeri, posmatrao je u vec gustom mraku blistavu zaobljenost jedne cipele ispod toaletnog stocica.
''Znas'', rece Marta, ''onaj tip od juce, preterala sam. Nije mi bio ljubavnik''.
''Nije?'', rece Merso.
''Pa, ne sasvim.''
Merso je cutao. Video je savrseno pokrete, osmehe .. Stisnu zube. Potom ustade, otvori prozor, vrati se do kreveta i sede. Ona se privi uz njega, provuce ruku izmedju dva dugmeta njegove kosulje i pomilova ga po grudima.
''koliko si imala ljubavnika?'', zapita on najzad.
''Mucis me.''
Merso je cutao.
''Desetak'', rece ona.
U Mersou je san trazio cigaretu.
''Da li ih poznajem?'', upitao je vadeci paklo.
Na mestu Martinog lica video je samo belinu. ''Kao u ljubavi'', pomisli.
''Neke od njih, da. Iz kraja.''
Trljala je glavu o njegovo rame i govorila glasom devojcice, koji bi uvek odobrovoljio Mersoa.
''Slusaj, mala'', poce on ... (Pripali cigaretu.) ''Shvati. Obecaj da ces mi reci njihova imena. Sto se ostalih tice, onih koje ne poznajem, obecaj da ces mi ih pokazati ako ih sretnemo.''
Marta se baci na ledja: ''A ne!''

 

Jedan auto je ostro zatrubio pod prozorima sobe, jos jednom pa i drugi put, duze. Na mermeru toaletnog stocica, budilnik je hladno otkucavao. Merso s naporom rece :

 

''Trazim ti to jer znam sebe. Ako ne znam, sa svakim tipom koga cu sresti bice isto. Pitacu se, zamisljacu. Tako je. Previse cu zamisljati. Ne znam da li shvatas. ''
Odlicno je shvatila. I ona mu rece imena. Mersou je bio poznat samo jedan. Poslednji je bio maldic koga je poznavao. Bas je na njega i mislio jer je znao da je lep i omiljen medju zenama. Ono sto ga je zapanjivalo u ljubavi, bar kad je rec o prvom putu, bila je strasna intimnost na koju je zena pristajala i cinjenica da je u svoju utrobu primala nepoznatog coveka. U toj vrsti oslobodjenosti, prepustanja i vrtoglavice on je prepoznavao uzbudljivu i sramnu moc ljubavi. I upravo tu intimnost izmedju Marte i njenog ljubavnika je najpre zamisljao. U tom trenutku, ona se pomeri  na ivicu kreveta i stavljajuci levu nogu preko desne butine, skide jednu pa drugu cipelu i pusti ih da padnu; jedna se izvrnu na bok, a druga ostade uspravna na visokoj potpetici.Merso oseti kako mu se grlo steze. Nesto ga je grizlo u stomaku.

 

''Tako si to radila sa Reneom?'', zapita sa osmehom.
Marta podize oci.
''Sta ti sve nece pasti na pamet'', rece ona. ''Bio mi je ljubavnik samo jednom.''
''Ah!'', rece Merso.
''Uostalom, nisam ni skinula cipele.''
Merso ustade. Video ju je kako lezi na ledjima, obucena, na krevetu slicnom tom tu, kako se podaje sva i bez sadrske. Viknu: ''Umukni!'' i ode do prozora.
''Oh, dragi!'' rece Marta, koja je sedela na krevetu, u carapama, s nogama na podu.
Merso se smirivao gledajuci igru svetiljki na sinama. Nikad se nije osetio tako blizak Marti. I shvatajuci da se istovremeno otvara prema njoj malo vise, ponos mu je pekao oci. Vrati se do nje, i kaziprstom i palcem je uhvati, ispod uha, za mlaku kozu vrata. Osmehnuo se.

 

''A taj Zagrej, ko je on? To je jedini kojeg ne poznajem.''
''S njim se jos vidjam'', rece Marta smejuci se.
''On mi je prvi, shvatas. Bila sam sasvim mlada. On je bio nesto stariji. Sad su mu obe noge odscene. Zivi sasvim sam. Pa ga ponekad obidjem. On je pristojan i obrazovan tip. Stalno cita. U ono vreme je bio student. Veseo covek. Pravi tip. Uostalom, govori kao ti. Kaze mi: 'Dodji ovde, prividjenje.'''
Mesro je razmisljao. On pusti Martu, koja leze na ledja sklopljenih ociju. Trenutak kasnije, sede pored nje i nadnoseci se nad njene poluotvorene usne, potrazi znakove njenog zivotinjskog bozanstva i zaborav svoje patnje koju je smatrao nedostojnom. Ali onda ostavi njena usta i ne ode dalje.
Dok je pratio Martu, ona mu je pricala o Zagreju : ''Pricala sam mu o tebi'', rece ona. ''Rekla sam mu da je moj dragi veoma lep i snazan. Onda mi je on rekao kako bi voleo da te upozna. Jer, rekao je :'Lakse disem kad vidim lepo telo.'''
''Jos jedan uvrnuti'', rece Merso.
Marta je htela da mu pricini zadovoljstvo i pomislila je da je dosao trenutak da mu priredi malu ljubomornu scenu o kojoj je razmisljala, i smatrala da mu je na neki nacin duguje.
''Oh, manje je uvrnut od tvojih prijateljica.''
''Kojih prijateljica?'', upita Merso iskreno iznenadjen.
''Onih malih glupaca, znas?''

 

Male glupace su bile Roz i Kler, studentkinje iz Tunisa koje je Merso jednom upoznao i s kojima je odrzavao jedinu prepisku u svom zivotu. On se osmehnu i uhvati Martu za vrat. Dugo su hodali. Marta je stanovala u blizini Manevarskih polja. Ulica je bila dugacka i u svom gornjem delu blistala je svim prozorima, dok je u donjem, buduci da su sve radnje bile zatvorene, bila crna i ruzna.
''Reci, dragi, ti ne volis, zar ne, te male glupace?''
''O ne'', rece Merso.
Hodali su, dok je Mersoova ruka pocivala na Martinom vratu, prekrivena njenom toplom kosom.
''Da li me volis?'', iznenada je zapitala Marta.
Merso se odjednom trenu i glasno nasmeja.
''Evo ozbiljnog pitanja.''
''Odgovori.''
''Ma hajde, u nasim godinama se ne voli. Dopada se, i to je sve. Tek kasnije, kad budemo stari i nemocni, mozemo da volimo. U nasim godinama, verujemo da volimo. I nista vise.

 


Alber Kami, ''Srecna smrt''.


  • 2

#36 LJUBO CUPIC

LJUBO CUPIC
  • Banned
  • 30 posts

Posted 20 September 2015 - 21:54

Prepoznao ju je u guzvi, kroz suze neponovljivog bola sto umire bez nje, pogledao ju je poslednji put zauvek, očima sjajnijim, tuznijim i zahvalnijim od onih sto ih je ikada videla u pola veka zajedničkog zivota, i uspeo joj je reći poslednjim dahom:
Samo Bog zna koliko sam te voleo.

 

Gabrijel Garsija Markez,Ljubav u doba kolere.


  • 1

#37 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 23 September 2015 - 17:20

Moguce je cak postati ljubitelj patnji. Slusao sam o ljudima koji su putovali u zemlje gde se svakodnevno moglo prisustvovati strasnim pogubljenjima, da bi se dozivelo ono uzbudjenje koje prizor patnji nikad ne uskrati, od prizora kakve tragedije ili lomace dve do grcenja najkukavnijeg od gmizavaca koje mozete muciti, i da bi se osetilo da to mucenje proishodi iz moci. To je osecanje koga se ne mozemo nikad lisiti - trijumf nad onima koje je patnja stavila pod nas (..) Vi cete je nazvati surovoscu, ja bih je nazvao radoznaloscu, onom istom koja nagoni hiljadu osoba da prisustvuju kakvoj tragediji, i koja cini da i najosetljivija zena uziva u jadikovanju i agoniji (...)

 

Nastavljajuci da govori, Melmot se baci na jednu leju zumbula i lala. ''Oh, unisticete moje cvece!'', povika Isidora. ''To je moj poziv; molim vas da mi oprostite'', rece Melmot, dok se nasladjivao nad zgazenim cvecem, i svojim zlim pogledom se kezio na Isidoru, tako da je uterivao strah u kosti.


''Melmot'', Maturin.


  • 1

#38 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 23 September 2015 - 22:39

Nana je uzivala da se svlaci pred ogledalom na ormanu u kome se cela videla. Skidala je cak i kosulju; zatim bi se, potpuno naga, zaboravivsi na sve, dugo posmatrala. Bila je to ljubav prema sopstvenom telu, uzivanje u finoci svoje koze i mekim linijama svoga struka. Posmatrala se ozbiljna, pazljiva, zaneta svojom ljubavi prema samoj sebi. Cesto bi je frizer tako zaticao, a ona ne bi ni glave okrenula. Tada bi se Mifa naljutio, a ona iznenadila. Sta mu je? Nije to bilo zbog drugih, vec zbog nje same.
Te veceri, zeleci da se bolje vidi, upali sest sveca. Ali tek sto je spustila kosulju, zastade za trenutak obuzeta mislima: jedno pitanje bilo joj je na ustima.
- Nisi procitao Clanak u Figaru? ... Novine su na stolu.
Setila se Dagenovog smejanja, pa se kod nje probudila sumnja. Ako ju je Foseri ocrnio, osvetice se.
- Smatraju da se radi o meni - nastavi ona naoko ravnodusna.  - Hm, dragi, sta ti mislis?

 

I zbacivsi kosulju, ostade naga cekajuci da Mifa procita. Mifa je polako citao. Foserijev clanak nosio je naslov Zlatna muva, i u njemu se opisivala istorija neke devojke, rodjene posle cetiri ili pet generacija pijanaca; pokvarena krv dugim nasledjem bede i pijanstva odrazila se u nervnoj poremecenosti njenog pola. Odrasla je u predgradju, na pariskoj kaldrmi : visoka, lepa, prekrasnog tela, kao biljka izrasla na bunjistu, ona se sveti za sve one jadnike i napustene od kojih je postala. U njoj je ono sto je bilo trulo u prostom narodu previralo i pelo se da zatruje aristokratiju. Ona je postala orudje prirode, klica razaranja, bez svoje volje kvareci i razarajuci Pariz izmedju svojih sneznih bedara, muckala ga je kao sto zene svakog meseca muckaju maslac. Na kraju clanka bilo je poredjenje sa muvom, muvom boje sunca, koja je poletela sa djubrista, muvom koja uzima smrt sa strvina duz puta i zujeci, igrajuci se i prelivajuci se kao dragi kamen, samim svojim dodirom truje ljude po palatama u koje ulazi kroz prozore.
Mifa podize glavu, ukocena pogleda, gledajuci vatru.

 

- Pa? - upita Nana.
On ne odgovori. Napravi se kao da je hteo ponovo da procita clanak. Neka jeza prodje mu kroz vrat. Clanak je bio napisan na brzu ruku, sa naglim recenicnim skokovima, preterivanjima u izboru reci i cudnim poredjenjima. Ipak je na njega jako uticao i iznenada u njemu probudio sve ono na sta je mesecima izbegavao da misli.
On podize glavu. Nana je bila obuzeta divljenjem samoj sebi. Savila je glavu zagledajuci pazljivo u ogledalu mali mrki mladez iznad desnog kuka; savijajuci se sve vise, nastojala je da se bolji vidi, dodirivala ga prstom, smatrajuci bez sumnje da je smesan i lep na ovom mestu. Zatim je proucavala ostale delove svoga tela, zaneta porocnom radoznaloscu deteta. Uvek je bila iznenadjena kad se tako posmatrala. Imala je zacudjen i zadivljen izraz, kao devojka kad otkrije da je sazrela. lagano rasiri ruke da bi istakla svoju bistu pune Venere, izvi struk ispitujuci se s lica i pozadi, zaustavljajuci se na profilu svojih grudi, na blagoj oblini svojih kukova. Najzad se predala prijatnoj i cudnoj igri, njisuci se levo-desno, rasirenih nogu, okrecuci struk oko kukova i podrhtavajuci kao igracica kad izvodi igru trbuhom.

 

Mifa ju je posmatrao. Ulivala mu je strah. Novine su mu ispale iz ruku. U ovom trenutku jasno ju je sagledao i prezirao samog sebe. Tako je, za tri meseca upropastila mu je zivot, osecao je da je vec pokvaren do srzi gadoscu koju nije naslucivao. Sve je u njemu trulilo u tom casu. Za trenutak je bio svestan sve nesrece i sveg zla, video je raspadanje koje je uneo ovaj kvasac; on otrovan, porodica razorena, kutak drustva koji je pucao i rusio se. I ne mogavsi da  odvoji oci gledao ju je netremice, trudeci se da se zgadi na njenu golotinju.
Nana se nije ni makla. Zabacenih ruku, zaturene glave, rasirenih laktova. On je video njene poluzatvorene oci, poluotvorena usta, njeno lice ozareno zaljubljenim osmehom i pozadi njenu raspletenu ridju kosu koja joj je kao u lavice pokrivala ledja. Savijena i zategnutih bedara, pokazivala mu je svoje jake slabine, svoje cvrste grudi kao u amazonke, snazne misice pod mekom kao svila kozom. Fina linija, neprimetno talasasta, isla je od ramena preko kukova, klizila je od lakta do stopala. Mifa je posmatrao taj tako nezni profil, prelive ove ruzicaste puti koja se kupala u zlatnoj svetlosti, te obline koje su se pri svetlosti sveca presijavale kao svila. Razmisljao je kako se nekada grozio zene, o pohotljivom cudovistu iz Svetog pisma, koje je podsecalo na zver. Nana je imala po celom telu fine ridje malje, zbog kojih joj je telo bilo kao kadifa, dok su joj se ispod krsta u butinama kao u kobile, u bujnim okruglinama pravile duboke brazde, koje su svojom senkom kao velom obavijale njen pol; u svemu tome bilo je neceg zivotinjskog. Bila je to zlatna zver, nesvesna kao snaga, ciji je miris bio dovoljan da zatruje svet. Mifa je neprestano gledao zanet, omadjijan, toliko da, kad je zatvorio oci da vise ne gleda, zver se opet pojavi u dnu mraka sva strasnija, preterujuci u svom stavu. I sad ce zver zauvek biti tu, pred njegovim ocima, u njegovoj krvi.

 

Nana se savila u klupko. Prijatni trnci kao da joj prodjose udovima. Vlaznih ociju, skupila se da bi sebe bolje osetila. Zatim razdvoji ruke, i pusti ih da skliznu niz telo do grudi, koje nervozno i snazno pritiste. Isprsivsi se, uzivala je u milovanju svog tela i mazeci se protrlja desno i levo svoje obraze o ramena. Njena pohotljiva usta odrazavala su njenu pozudu. Napucivsi usne, poljubi se dugim poljupcem blizu pazuha, smejuci se drugoj nani koja se takodje ljubila u odgledalu.
Mifa tada uzdahnu umorno i dugo. To uzivanje u samoj sebi dovodilo ga je do ocajanja. I odjednom kao da je oluja sve odnela iz njega, zgrabi Nanu i u divljackom nastupu baci je na tepih.

 

Emil Zola,  ''Nana''.


  • 1

#39 ДијаметралноСупротан

ДијаметралноСупротан
  • Members
  • 2,273 posts

Posted 26 September 2015 - 23:59

''Nasa pamcenja su kao zamrzivac.Znas kako izgleda hrana koja je dugo zaledjena?Na pocetku je tvrda bez ukusa i mirisa...Cim je stavis na vatru pocinje da dobija boju i ispunjava kuhinju svojim mirisom.
Tako i tuzne uspomene,dremaju godinama,decenijama,citav jedan zivot u nekoj od bezbrojnih supljina nase memorije.Onda se jednog dana vrate na povrsinu i bol koji ih je pratio ponovo se javlja..."

S. Tamaro- ''Idi kuda te srce vodi''


  • 1

#40 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 27 September 2015 - 00:00

Osecajuci da on u njenim ocima cesto ne moze da predstavlja ono o cemu ona sanja, on je bar nastojao da joj bude prijatno sa njim, da ne protivureci njenim priprostim idejama, njenom losem ukusu u svemu, koji je, uostalom, voleo kao i sve sto je od nje dolazilo, koji ga je cak i ocaravao, jer sve su to bile osobene crte preko kojih mu se obelodanjivala sustina te zene, postajala vidljiva.Stoga, kad bi ona izgledala srecna sto ce ici na predstavu Kraljice topaz ili kad bi joj pogled postao ozbiljan, zabrinut i jogunast ako bi se pobojala da ce propustiti praznik cveca ili, prosto, vreme kad se pije caj sa briosama i przenicama u Poslasticarnici Kraljevske ulice, gde je smatrala da zena neizostavno mora da ide da bi joj otmenost  bila opstepriznata, Svan, odusevljen, kao sto nas odusevi prirodnost deteta ili vernost portreta koji samo sto ne progovori, osecao je tako dobro kako sama dusa njegove ljubavnice navire na njeno lice da nije mogao odoleti da je tu ne dotakne usnama. ,,A nasa Odetica hoce da je vodimo na praznik cveca, hoce da joj se svet divi, pa lepo, vodicemo je, nema nam druge nego da se priklonimo njenoj zelji.''Kako je bio malo kratkovid, Svan se morao pomiriti sa tim da se sluzi naocarima pri radu, kod kuce, a za izlaske u drustvo morao je da usvoji monokl, koji ga je manje izoblicavao. Kad mu ga je prvi put videla na oku, nije mogla da savlada radost : ''Nema sta, ja smatram da je na muskarcu to veoma otmeno! Kako lepo izgledas ovako! Izgledas kao pravi dzentlmen. Samo  ti jos neka titula nedostaje'', dodala je sa prizvukom zaljenja. On je voleo sto je Odeta takva, kao sto bi, da je bio zaljubljen u kakvu Bretonku, bio srecan kad bi je video s visokom belom kapom i kad bi mu rekla da veruje u duhove. Do tada, kao i kod mnogih ljudi ciji se ukus u umetnosti razvija nezavisno od culnosti, postojao je cudan rakorak izmedju uzivanja koja je nalazio u jednoj i u drugoj, pa je, u drustvu sve prostijih zena, uzivao u sve profinjenijim carima umetnickoh dela, odveo bi neku malu sluzavku u lozu zaklonjenu resetkom, na predstavu kakvog dekadentnog komada koji je pozeleo da vidi ili na izlozbu impresionistickog slikarstva, uveren, uostalom, da se ni neka obrazovana zena iz otmenog drustva ne bi nimalo vise razumela u to, ali ne bi umela tako ljupko da cuti.


:heart: Marsel Prust :heart: , ''U Svanovom kraju''.


  • 1

#41 ДијаметралноСупротан

ДијаметралноСупротан
  • Members
  • 2,273 posts

Posted 27 September 2015 - 00:29

"Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kada je prisutna i ljubav. Onaj koji se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem. A ko voli celim bicem, oseca se slobodnim!!! 
Upravo zbog toga, uprkos svemu sto mogu da iskusim, ucinim, otkrijem, nista nema smisla. Jedino sto zelim je da se ponovo posvetim traganju za samom sobom - a to znaci za covekom koji ce me razumeti, koji me nece povredjivati. 
Ali o kakvim to glupostima govorim? 
U ljubavi niko nikog ne moze da povredi; svako od nas je odgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivomo za to. 
Vec sam iskusila patnju kada sam izgubila osobe u koje sam bila zaljubljena. Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje. 
To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu a ne posedovati je!!!


Paulo Koeljo - ''11 Minuta''


  • 1

#42 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 27 September 2015 - 01:11

Drago mi je bilo sto me docekala kosava. Pustio sam se njenim udarcima i njenom besu, psovao naglas, otkopcavao sinjel da mi vise ne smeta, okretao glavu levo i desno, ulagao nepotreban napor da je savladam. Samo da ne mislim na praznu supljinu stepenista. Ne volim tugu, cini me zlim, zato se zavaravam besom. Dva su mi pisma u torbi, mozda cu ih oba baciti u vetar. Da kosava razvije tudje nevolje, necu da me se ticu, necu da me pritiskaju, jer ce se i mimo mene desiti ono sto mora da se desi, i samo ce mi biti teze ako znam. Neka nestanu u zaboravu, u neticanju, u neprimanju. Necu nista da znam, necu da me boli. Zelim da me zvizduk vetra zaglusi, da zasvira kroz mene kao kroz trsku, mislim kako bi bilo lepo ne misliti, mislim kako bi bilo lepo naci se sad na reci, siban olujom, u ribarskoj barci ili u strkljastoj drvenoj kucici na obali reke, okruzen divljom stihijom, sam sa njom, bez tuge u sebi i oko sebe. Ali to je samo trenutna zelja, davnasnja potreba za begom i odvajanjem od tereta u sebi, neostvariva ceznja za tisinama.

 

 

Mesa Selimovic - "Tisine"


  • 1

#43 IMMORTEL

IMMORTEL
  • Members
  • 898 posts

Posted 08 October 2015 - 22:32

Opomena svakome da treba sebe da upozna mora imati veliki znacaj, kad je onaj bog znanja i svetlosti nju postavio na procelje svog hrama, kao rec koja sadrzi sve sto je imao da na preporuci. Platon veli isto tako da mudrost nije nista drugo do izvrsavanje ove zapovesti, a Sokrat je, po Ksenofontu, razradjuje i dokazuje. Teskoce i nejasnosti svake nauke uocavaju samo oni koji su se u njoj uputili. A potreban je izvestan stepen inteligencije i da covek bude kadar svoje neznanje da primeti; vrata mora gurnuti da bi saznao jesu li zatvorena. Otuda ona platonovska suptilnost: niti je onima koji znaju potrebno da ispituju, stoga sto znaju, niti onima koji ne znaju jer, da bi ispitivali, treba da znaju sta hoce da ispituju. Tako, sto se tice poznavanja samog sebe, to sto je svako u svojim ocima toliko samouveren i sobom zadovoljan, sto svako misli da dobro zna o sebi, to znaci da sebe uopste ne poznaje, kao sto Sokrat uci Eutidema u Ksenofontovom spisu. Ja, koji se samo time hvastam, nalazim u sebi toliko razgranicenu raznovrsnost i dubinu, da jos ostaje da ucim. Svojoj slabosti, koju tako cesto priznajem, dugujem sto sam sklon trezvenosti i postovanju propisanih mi verovanja, sto sam uvek uzdrzan i umeren u svojim misljenjima, i sto mrzim onu nametljivu i svadjalacku uobrazenost koja zavodi coveka da samo u sebe ima poverenja, da se samo na sebe oslanja, te je smrtni neprijatelj ucenja i istine. Slusajte ih kako mudruju : cim zinu iznose gluposti i to stilom kojim se iskazuju prorocanstva i zakoni. ''Nil hoc approbationemque praecurrere''. Aristarh je govorio da je nekada jedva moglo da se nadje sedam mudraca na svetu, a da je on u svom vremenu jedva mogao naci sedam neznalica. Zar ne bismo imali vise razloga da mi ovo kazemo za svoje vreme? Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

 

 

Montenj ''Ogledi''.


  • 1

#44 ДијаметралноСупротан

ДијаметралноСупротан
  • Members
  • 2,273 posts

Posted 13 October 2015 - 11:22




Ove noći mogu napisati najtužnije
Stihove,
Napisati na primer: “Noć je puna zvezda,
Trepere modre zvezde u daljini”.

Noćni vetar kruži nebom I peva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Voleo sam je, a katkad je I ona mene 
Volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom 
Naručju.

Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim 
Nebom.

Volela me je, katkada sam I ja nju voleo.

Kako da ne ljubim njene velike nepomične
Oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije
Ljubavne stihove.

Pomisao da je nema. Osećaj da sam je 
Izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još 
Beskrajniju.

I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla
Zadržati.

Noć je zvezdana I ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Kao da je hoće približiti moj pogled je ište.

Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć odeva belinom ista stabla.

Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali kako sam je 
Voleo.

Moj glas je tražio vetar da joj dodirne uho.

Drugome. Pripast će drugome. Kao pre
Mojih poljubaca.

Njen glas, njeno sjajno telo, njene
Beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak
Volim.

Tako je kratka ljubav, a tako pust
Zaborav.

Jer ja sam je u noćima, kao ova, držao u
Svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

I ako je ovo poslednja bol koju mi ona
Zadaje,
I ovi stihovi poslednji koje za nju pišem. 
 
 
Pablo Neruda – Ljubavna pesma

 

  • 1

#45 ДијаметралноСупротан

ДијаметралноСупротан
  • Members
  • 2,273 posts

Posted 13 October 2015 - 22:41



Ono što nas očarava, istovremeno nas vodi i štiti. Strasna predanost bilo čemu što volimo rađa lavinu čarbnih sila koje osvatljavaju put u budućnost, pojednostavljaju pravila, omekšavaju prepreke, stišavaju negodovanja, nose nas preko provalija, strahova i sumnji. Lišeni snage te ljubavi, postajemo lađe zarobljene u moru dosade, a to je ravno smrti. Što smo duhovniji, sve je manje nade da će bilo ko biti u stanju da nam se približi. Što smo posvećeniji, sve je verovatnije da ćemo biti usamljeni. Želja je uvek praćena snagom da se pretvori u stvarnost. Da bi bilo šta uneo u svoj život, zamisli da je već kraj tebe.
 
 
MOST PREKO VEČNOSTI - RIČARD BAH

  • 1