71 replies to this topic

[IMMORTEL]

Za vreme ovog dugog razgovora Zilijen se smirivao; on je pazljivo posmatrao gospodju de Renal. Takvo je dejstvo savrsene ljupkosti kad je ona prirodjena karakteru, a narocito kad osoba koju ona krasi ne misli da je ima. Zilijen, koji se vrlo dobro razumeo u zensku lepotu, zakleo bi se tog trenutka da je gospodji de Renal tek dvadeset godina. Najednom mu pade na pamet drska misao da joj poljubi ruku. Ali se ubrzo uplasi od svoje pomisli; a trenutak docnije rece sam sebi : ''Bilo bi s moje strane kukavicki kad ne bih ucinio delo koje bi mi moglo koristiti i umanjiti prezir sto ga ova lepa gospodja verovatno oseca prema sirotom radniku, tek otrgnutom od testere.'' Mozda je Zilijen bio donekle ohrabren recima ''lepi decko'', koje su otpre sest meseci nekolike mlade devojke ponavljale svake nedelje. Dok se on tako borio sa samim sobom, gospodja de Renal mu dade nekoliko saveta kako da pocne s decom. Zbog zestine kojom se savladjivao, Zilijen ponovo poblede i rece usiljeno : ''- Nikada, gospodjo, necu tuci vasu decu; kunem se pred Bogom.''
I izgovorivsi ove reci, usudi se da dohvati ruku gospodje de Renal i da je prinese usnama. Ona je tim postupkom bila iznenadjena, a kada je razmislila i uvredjena. Kako je bilo suvise toplo, ruka joj je bila gola, pokrivena samo prebacenom maramom, a Zilijenov pokret, kada je tu ruku prineo usnama, obnazi je potpuno. Nekoliko trenutaka gospodja de Renal prebacivala je samoj sebi, jer joj se ucinilo da nije na vreme ispoljila negodovanje.

 

Stendal, ''Crveno i crno''

[ДијаметралноСупротан]

Okovima si vezan za svoj razum. Kod tebe je nevolja u tome sto zelis sve da razumes, a to nije mogucno. Ako insistiras na razumevanju, onda ne vodis racuna o svojoj celokupnoj sudbini kao ljudskog bica.''
U odnosu na neiscrpne tajne zivota 'razumevanje je samo nesto malo, tako sicusno'.
U odvojenu stvarnost nije moguce stupiti, ni kretati se njom iskljucivo po nacelima logicnosti i zahtevima razuma. Pri takvom rasudjivanju zahtev za onim sto nazivamo zdravorazumskim pokazuje se neelastican i neefikasan. sustina tajne izmice. takvom nacinu misljenja ona uvek izmice!

Kad god zavrsimo razgovor sa sobom, svet je uvek onakav kakav i treba da bude. mi ga obnavljamo, udahnjujemo mu zivot, odrzavamo ga svojim unutarnjim razgovorima. I ne samo to, nego i put biramo razgovarajuci sa sobom. Tako uvek iznova biramo jedno te isto sve dok ne umremo, zato sto i u sebi vodimo jedan te isti razgovor do sudnjeg dana. 
Pre svega moras da koristis usi da bi ocima olaksao. Otkako smo se rodili sluzili smo se ocima da njima prosudjujemo svet. Govorimo drugima, a i sebi uglavnom o onome sto vidimo. Ratnik je toga svestan i zato slusa, on osluskuje sumove i zvuke sveta.
...
To sto ljudi cine, to su stitovi pred silama koje nas okurzuju, to sto kao ljudi cinimo pruza nam utehu i osecanje sigurnosti, to sto ljudi cine odista je vazno,ali samo kao stit. Mi nikada ne saznamo da je to sto kao ljudi cinimo samo stit pa dopustamo da to ovlada nasim zivotom i da ga cak i ugrozi. u stvari, mogao bih da kazem za celo covecanstvo to da je ono sto ljudi cine vece i vaznije i od samog sveta. Svet je nerazumljiv. Mi ga niakda necemo shvatiti, nikada necemo otkriti njegove tajne. Zato moramo s njim postuupati onako kakav on i jeste - kao sa velikom tajnom. Ali obican covek to ne cini. Za njega svet nikada nije tajna, i kad taj obicni covek ostari, veruje da nema zasta vise da zivi. ali starac nije odgonetnuo, iscrpeo svet. iscrpeo je samo ono sto ljudi cine. medjutim, on u svojoj glupoj pometenosti veruje da za njega vise nema tajni u svetu. 
Ratnik je svestan te zbrke i on nauci da prema svemu postuupa kako treba. Ono sto ljudi cine ne moze nikada biti vaznije od samog sveta. I zato ratnik prema svetu postupa kao prema beskrajnoj tajni, a prema onome sto ljudi cine kao prema beskrajnoj ludosti.

Volja je nesto sasvim izuzetno. To se zbiva tajanstveno. Ne moze se nikako objasniti kako se covek njom sluzi, osim sto se moze reci da se pomocu nje postizu zapanjujuci rezultati. Mozda je prvo od svega sto covek treba da cini to da postane svestan da moze razvijati svoju volju...
Volja je nesto veoma jasno i snazno sto upravlja nasim postupcima. Volja je nesto cime se covek sluzi, na primer, da dobije bitku koju bi po svim normalnim procenama morao da izgubi.

Stalo ti je do izvesnih stvari u zivotu zato sto su vazne, tebi su zacelo vazni tvoji postupci, ali za mene vise nista nije vazno - ni moji ni bilo ciji tudji postupci. Zivim ipak i dalje zato sto imam volju. Zato sto se ta volja kalila celog mog zivota i sto je sad cista i zdrava tako da vise nije vazno to sto za mene nista nije vazno. moja volja upravlja ludoscu mog zivota...
mi naucimo o svemu da mislimo, a onda izvezbamo oci tako da vide ono sto gledaju onako kako mi mislimo o tome sto gledamo. Gledamo sebe vec uvereni da smo vazni. I zato moramo i da se osecamo vaznim! Ali kad covek nauci da VIDIi, uvidja da vise ne moze da misli o stvarima koje gleda, a kad ne moze da misli o tome u sta gleda, onda mu sve postaje nevazno.

 

Karlos Kataneda- 'Odvojena stvarnost'

Edited by ДијаметралноСупротан, 13 October 2015 - 22:58.

[IMMORTEL]

Dvorska luda i Venera

 

Kako je caroban dan! Od zarkog milovanja sunca pada prostrani perivoj u omaglicu slatke opojnosti, poput mladosti, kad njome ovlada svemoc ljubavi.
Nikakav sum ne odaje to pjano ushicenje cele prirode. Ta kao da su i same vode usnule! Sasvim protivno od ljudskih svecanosti, ovde se  odvija raspojasano mameno slavlje u potpunoj tisini.
I cini mi se, da u plimi svetla, koje neprestano raste, krajina svakim trenom postaje sve blistavija, da cvece u silnom zanosu gine od zudnje, kako bi prodornoscu svojih boja nadmasilo i azur neba, da se mirisi, od uzavrelog zraka vidljivi, uzdizu prema suncu kao posveceni kad.
Pa ipak sam u tom opstem podavanju nasladama uocio i jedno ojadjeno bice.
Do nogu gorostasna kipa Venerina stoji neko covek, luda po zvanju, sto svojom voljom posta lakrdijasem, da bi nasmejao kraljeve, kad ih satire Grizodusje ili kinji Dosada. Obucen je u cudnovato, blistavo i smesno ruho, na glavi mu kapa sa rogovima i praporcima, a naslonio se na samo postolje kipa i svoje suzne oci obratio besmrtnoj Bozici.
A njegove su zenice zborile : ''Ja sam poslednji i nausamljeniji od svih ljudskih bica. Uskratise mi i ljubav i prijateljstvo. pa sam stoga bedniji i od najkukavijeg zivog stvorenja. Pa ipak, i ja, i ja sam stvoren da shvatim i ocutim besmrtnu Lepotu! O, Bozice, smiluj se mome cemeru i mome mahnitanju!''.
Ali svojim mramornim ocima neumoljiva Venera samo zuri nekuda u daljinu.

 

Charles Baudelaire

[IMMORTEL]

Mala fraza je , za Svana, i dalje bila povezana sa ljubavlju koju je osecao prema Odeti. On je dakako osecao da je ta ljubav nesto sto ne odgovara nicemu spoljnom, nicemu sto bi i drugi, osim njega, mogli ceniti, uvidjao je da Odetine osobine ne opravdavaju da toliku vrednost pripisuje trenucima koje provodi sa njom. Pa je cesto, u casovima kad je razborita pamet sama gospodarila u njemu, pozeleo da prestane zrtvovati tolike intelektualne i drustvene pogodnosti za ljubav te uobrazene radosti. Ali ta mala fraza, cim bi je cuo, umela je da u njemu oslobodi prostor koji joj je bio neophodan, i srazmere su u Svanovoj dusi time bile izmenjene; jedan okrajak obezbedjen je bio u njoj za tu nasladu koja ni sama, opet, nije odgovarala nikakvom spoljnom predmetu, a koja se ipak, umesto da bude prosto svojevrsna, kao sto je ljubavna naslada, nametala Svanu kao nekakva stvarnost visa od konkretnih stvari. Tu zedj za nekom nepoznatom cari budila je mala fraza u njemu, ali mu nije pruzala nista odredjeno cime bi je utolio. Stoga je ta mala fraza ostavljala prazne i ciste one delove Svanove duse u kojima je zbrisala staranje o materijalnim interesima, ljudske i opstevazece razloge, i on je bio slobodan da tu upise Odetino ime. A zatim, onome sto je u Odetinoj ljubavi moglo biti pomalo plitko i razocaravajuce, mala fraza je dodavala, stapala s tim svoje tajanstveno sustanstvo. Kad bi covek video Svana dok slusa tu frazu, pomislio bi da on to uzima neki anestetik koji daje vise dubine njegovom disanju. A uzivanje koje mu je pricinjavala muzika i koje je u njemu imalo uskoro stvoriti jednu istinsku potrebu licilio je odista, u tim trenucima, na uzivanje koje bi osetio kusajuci mirise, dolazeci u dodir s nekim svetom za koji nismo stvoreni, koji nam se cini bezoblican zato sto ga nase oci ne opazaju, bez znacenja zato sto izmice nasem razumu, sa svetom koji je dostupan samo jednom nasem culu. Za Svana - ciji je um, mada ostrouman posmatrac ljudskih naravi, cije su oci, mada osetljivi ljubitelji slikarstva, nosili zauvek neosporni trag njegovog svetlog zivota - za Svana je veliko uspokojenje, tajanstven  preporod  bilo to sto se osecao tako preobrazen u neko stvorenje izvan covecanstva, slepo, liseno logickih sposobnosti, gotovo kao nekakav fantastican jednorog, neko himericno bice koje samo sluhom opaza svet. A kako je ipak u toj maloj frazi trazio neki smisao do koga njegov um nije mogao da pronikne, kakvo je cudno pijanstvo osecao kad je tako svoju najdublju dusu oslobadjao svake pomoci rasudjivanja i pustao je da sama prodje kroz tesnac, kroz mracni filter zvuka. Pocinjao je uvidjati sve sto je bilo bolno, mozda i potajno neutoljeno u dubini neznosti te fraze, ali nije mogao zbog toga da pati. Sta mari sto mu ona kazuje da je ljubav krhka, njegova je tako jaka! Poigravao se tugom kojom je ona odisala, osecao je kako ona prelece preko njega, ali kao neko milovanje, koje je cinilo jos dubljim i sladjim osecanje koje je imao o svojoj sreci. Po deset, po dvadeset puta trazio je od Odete da mu je odsvira, zahtevajuci da ne prestane da ga istovremeno i ljubi. Svaki poljubac trazi nov poljubac. O, u to prvo vreme kad volimo, poljupci se tako prirodno radjaju! Kipte i tiskaju se, i coveku bi isto tako tesko bilo  da izbori poljupce u jednom satu kao i cvece na livadi u maju. A ona bi toboze zastala i rekla : ''Pa kako hoces da sviram tako, kad me grlis?'' Ne mogu sve da radim u isti mah; znaj bar sta hoces; treba li da sviram frazu ili da se milujemo?'' On bi se naljutio, a ona bi prsnula u smeh koji bi se preobrazio i popadao po njemu u kisi poljubaca.

 

Marsel Prust, ''Jedna Svanova ljubav''.

[ДијаметралноСупротан]

..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti

 

Markes-''Sto godina samoće''

[IMMORTEL]

Samoca

 

Neki covekoljubiv novinar kazivao mi kako samoca pogubno deluje na coveka, pa, da bi potkrepio svoju tvrdnju, navede, poput svih nevernika, izreke crkvenih otaca.

 

Znam ja da necastivi rado obilazi pustoline i da se Duh ubistva i pohote cudesnim zarom rasplamsava u osami. Pa ipak je samoca mozda tek pogubna dokonoj, kolebljivoj dusi bez cilja, koja pustos oko sebe ozivljuje vlastitim strastima i tlapnjama.

 

Brbljivac, kojem je najveci uzitak da besedi s visine propovedaonice ili govornice, sigurno bi na Robinsonovom ostrvu postao besomucan. No, ja ne trazim od tog novinara da bude obdaren krepostima smelog Krusoa, nego ga samo molim neka ne kalja optuzbama zanesene ljubitelje samoce i tajanstva.

 

U blagoglagoljivom rodu ljudskom ima pojedinaca koji bi zasigurno s manje negodovanja isli i na stratiste, dakako uz pogodbu da tamo smeju odrzati dugu besedu, bez bojazni da ce im krvnik Santere u nezgodan cas bubnjanjem prekinuti govor.

 

Ja ih ne zalim, jer naslucujem, da im njihovi govornicki izlivi pruzaju iste naslade koje drugi nalaze u cutnji i sbranom poniranju u svoju nutrinju - no, ja ih prezirem.

 

Zelim pre svega, da bi me taj prokleti novinar pustio da se zabavljam, kako se meni hoce. ''Ta zar vi bas nikada - pitao me je unjkajuci izrazito apostolskim glasom - ne osecate potrebu da bi s nekim delili svoje uzitke?'' Evo, kakav vam je to prepredeni zavidnik! Zna da prezirem njegove uzitke, a hteo bi se uplitati u moje, ogavna prznica.

 

''Ta velika nesreca ne moci biti sam ...!'' napisao je negde La Bruyere, kao da je hteo postideti sve one koji od straha da u samoci sami sebe ne bi mogli podneti, hrle medju mnostvo trazeci zaborava.

 

''Gotovo sve nedace dolaze nam od toga, sto ne znamo ostati u sobi svoga doma'', kazao je drugi mudrac, cini mi se, Pascal, opominjuci tako iz svoje samotarske celije sve zaludjene sto traze srecu u kretanju i u nekoj prostituciji, koju bih mogao nazvati ''bratimskom'', ako bih se hteo izraziti krasnim jezikom svojega doba.

 

Charles Baudelaire

[ДијаметралноСупротан]

“Znao je da će nakon poljubca te devojke, odbiti da poljubi bilo koju drugu i da će se taj poljubac urezati večno u njegovu svest. Zato je zastao, samo na trenutak je udahnuo malo duže pre nego je spojio usne sa njenim. A onda ju je poljubio. Kada su njegove usne dotakle njene nalik latici nežna ustašca, spoj je bio kompletan i on joj se predao.”' 

 

'Veliki Getsbi' - F. Skot Fitcdžerald

Edited by ДијаметралноСупротан, 02 November 2015 - 11:05.

[IMMORTEL]

Te noci pripala mi je Marselin.
Jeste li vec shvatili ili vam moram reci da sam u ljubavi bio gotovo pocetnik? Mozda je bas tome nasa prva bracna noc dugovala sav svoj car .... Jer, cini mi se, kad se danas setim toga, da je ta prva noc bila jedinstvena, toliko su iznenadjenje i ocekivanje ljubavi pridoneli snazi uzivanja - toliko je jedna jedina noc dostajala da se izrazi i najveca ljubav, toliko se moje secanje napreze da je se jedinstveno secam. To je bio osmeh treba kad su se nase duse stopile ... Ali ja verujem da postoji samo jedan jedinstveni vrhunac ljubavi i da se dusa kasnije uzalud trudi da ga nadvisi. Da je unistava napor da ponovno ozivi svoju srecu. I da nista ne sprecava srecu kao secanje na srecu. Jao! ja se secam te noci ....
Nas se hotel nalazio izvan grada, okruzen vrtovima i vocnjacima. Ispred nase sobe protezao se vrlo sirok balkon. Dodirivale su ga grane stabala. Zora je slobodno usla kroz sirom otvoren prozor. Podigao sam se polako i nezno se nadvio nad Marselin. Spavala je. Cinilo se kao da se u snu smesi. Koliko je ona bila neznija toliko se meni cinilo da sam jaci i da je njena drazest jos krhkija. Glavom mi prohujase uzburkane misli. Verovao sam da ne laze kad kaze da sam sve za nju, ali odmah zatim : ''Sta cinim za njenu radost? Gotovo je svakodnevno po celi dan ostavljam. Ona sve ocekuje od mene, a ja je napustam! .. oh, jadna, jadna, Marselin! ...''Suze mi ispunise oci. Uzalud sam trazio opravdanje u svojoj ranijoj slabosti. Zasto sad povezujem sebicnost i stalnu brigu? Zar sad nisam jaci od nje?...
Osmeh je napustio njene obraze. Zora, koja inace sve ukrasava, pokazala mi ju je iznenada tuznu i bledu. A mozda je upravo priblizavanje jutra unosilo teskobu u mene : ''Hocu li se i ja jednog dana brinuti o tebi, uznemiravati zbog tebe, Marselin?'' uzviknuo sam u sebi. Zadrhtao sam. I sav prozet ljubavlju, samiloscu, neznoscu, spustio sam medju njene sklopljene oci najnezniji, najzaljubljeniji i najcedniji poljubac.

 

 

Andre Zid, ''Imoralista''

[IMMORTEL]

- Vi ne verujete u Boga, Mikele.

 

Bila je svucena i naslanjala je glavu na rame svoga prijatelja, lepa kao kakva velika i tuzna nimfa. Sta njoj nedostaje, razmisljao je grof, kakva to smelost da bi bila u potpunosti ono sto je, zaljubljena i senzualna zena. To bi bilo mnogo bolje, mislio je. Da, njena vera joj ne dozvoljava da upozna samu sebe.

 

- Vi ne verujete u Boga.  - Ponavljala je to s prekornom neznoscu majke koja grdi svoje dete.
A grof Mikele je ovako odgovarao na pitanje o tom ozbiljnom predmetu :

 

- Ja sam, nasuprot tome sto mislite, stalno okrenut njemu, draga Paulina, ali ga ne zamisljam kao vi. Katolicizam je religija za stare zene. U ovom veku, pojam Boga se prosirio, Bog je napustio zemlju i ljude; ili, bolje receno, mi smo mu dali neogranicene mogucnosti. ,,I kada covecanstva vise ne bude, Bog ce postojati'', kao sto kaze jedan francuski mislilac, G. Renan.

 

- A ko ce vas spasti, Mikele?

 

- Upravo me ta ideja i brine kod vas, draga moja Paulina. Zar vi koji ste se jednoj sustinskoj ludoj, to jest bozanskoj ljubavi, odazvali istom takvom ljubavlju, zar vi koji ste bacili izazov opasnosti i bolu kada ste se meni dali, niste sasvim iznad onog sto se obicno naziva krivica? Ne, Paulina, nema krivice u nama. Neka osecanje krivice pritiska duse slabije od nasih! Brine me sto vidim da je tvoj duh s jedne strane sav u plamenu, a sa druge u pepelu. Znas li ti ko je moj neprijatelj u tom srcu koje me voli? Greh.

 

- Ne govori tako, Mikele, ja sam sad mirnija i spokojnija. I sta bi moglo da bude tvoj neprijatelj?Ali vera je ta koja me je spasla, samo vera i vera! - O, ti znas da si mi drazi od svega na svetu, pa i od mene same, ti to dobro znas, ubila bih se za tebe! Ali ja danas zaista verujem da me je sam Bog poslao tebi, i tebe meni, da Bog zeli nasu ljubav. Inace bi sve ovo bilo uzasno i nistavno! Zato treba da ostanem sa Bogom. Molicu se toliko da ce me on prihvatiti, iako sam samo bedna gresnica. A mozda ce jednoga dana pristati da i tebe prosvetli.

 

- Paulina, Paulina, hteo bih da oslobodim tvoj duh jedne sablasti koja ce nam naneti mnogo zla.

 

- Nemoj niposto, nemoj to ni pokusavati. A ja sam tvoja zauvek.

 

- Cesto razmisljam o tome : da li ja dobro razumem tu malu dusu divljakuse? Ti si divljakusa. Kako bih dobro mogao da joj ucinim? Kako sam joj dobro ucinio? - Grof je obema rukama uhvatio njenu glavu. - Sta ti trazis? Gde zivis i obitavas, Paulina? Kuda ides? Ti plahovito juris cilju, ali kakav je tvoj cilj? Zbog ovih pitanja i jos mnogo drugih, cesto provodim besane noci.

 

Ona na to rece sasvim tihim glasom : ti si lepota moga zivota, ti mu dajes smisao i ispunjavas ga srecom.

 

- Ja sam covek svog doba, volim zemlju i zivot, a osecam se nekako trom pored tebe. U cemu je, medjutim, moja greska? Trudim se da razumem ljude i da o stvarima donosim sud prema vec stecenom iskustvu. Ne, ne zalim se. Cekao sam vise od dvadeset godina potiskujuci hiljadu zelja za moci i pustolovinom koje nista nije moglo da zadovolji, sve do onog trenutka kad si se ti pojavila i dala mi sve ono za cime zudim : ljubav, lepotu i opasnost. Ja sam srecan covek. Sada znam sta zivot moze da pruzi neustrasivom putniku. Doziveo sam velike trenutke. Sad mogu da umrem i veceras. Ali tvoja dusa, Paulina, tvoja dusa je kao neko dete, ona i dalje ostaje divlje dete, i ja se toga bojim. Ona nista ne zna, a njeno zanje me uzasava. To je neko magicno bice koje pokusavam ukrotiti da bih te mozda spasao i da bih sebe spasao. Ali uzalud! Ona nije u tvom telu koje gledam, nije ni sa tobom dokmi se obracas, ona je daleko od nas, ona sanjari, a opasnost je svuda oko nje. Paulina ...

 

Grof odjednom ucuta.

 

Paulina mu kroz jedan sumoran poljubac odgovori : Sve si mi rekao.

 

 

Pjer Zan Zuv ''Paulina''.

[IMMORTEL]

CEZONIJA

 

Sreca je plemenita. Ona ne razara.

 

KALIGULA

 

Znaci da postoje dve vrste srece i da sam izabrao onu koja ubija. Jer ja sam sretan. Bilo je vreme kad sam mislio da sam dosegao najvecu bol. Ali ne, moze se i dalje. Na kraju te zemlje ceka nas divna i uzaludna sreca. Gledaj me. (Ona se okrece prema njemu) Smejem se, Cezonijo, kad mislim da se Rim godinama varao. Tada mi je postalo jasno da ljubav nije konstantna. A to mi je jasno i sad dok te gledam. Ljubiti znaci prihvatiti starenje udvoje. Ja to ne mogu. Mrtva Druzila mnogo je lepsa od stare Druzile. Covek misli da trpi zato sto je umrlo bice koje je ljubio. Ali prava patnja je ona kad opazam da bol ne traje. Cak i tuga je lisena smisla. Vidis, nemam opravdanja; ni sene ljubavi, ni gorcine zaljenja. Nemam opravdanja. Ali danas sam slobodniji no ikad, jer nemam ni secanja ni patnje. Toje saznanje! Samo nas je nekoliko u istoriji koji smo to okusili, doziveli tu ludu srecu.

 

Pratila si do kraja zanimljivu tragediju, Cezonijo. Vreme je da se za tebe zastor spusti.

 

CEZONIJA, uplaseno

 

Da li to sreca, ta uzasna sloboda?

 

KALIGULA, stezuci pomalo ruku oko Cezonijina vrata

 

Svakako, Cezonijo. Bez nje bih bio zadovoljan. Ovako sam stekao bozansku vidovitost samotnika.

Sve vise se zanosi, daveci polako Cezoniju koja se ne brani, ruku malo ispruzenih napred. On joj govori, nagnut nad njeno uho.

 

Zivim, ubijam, vrsim svoju opojnu moc razaranja prema kojoj je nistavna moc stvaranja. Srecan sam. Jer to je sreca, ovo neuporedivo oslobadjanje, sveobuhvatni prezir, krv i mrznja oko mene, bezprimerna osamljenost coveka koji nadzire sav svoj zivot, beskrajna radost nekaznjenog ubice, neumitna logika sto gazi ljudske zivote, (smeje se), i tebe, Cezonijo, kako bih zadobio vecnu samocu koju zelim.

 

Alber Kami ''Kaligula''.

[IMMORTEL]

Jedan covecanski drug! Hocete li mi verovati da bi me ucinilo gordim i srecnim kad bih imao druga medju ljudima? No do sada sam imao drugova samo medju demonima, djavolcima, dubokim cudovistima i avetima zanemelim od saznanja, to jest : medju literatima.

 

Ponekad dospem na neko postolje, nadjem se u nekoj dvorani prema ljudima koji su dosli da me slusaju. Vidite, tada se desi da posmatram sebe kako se obazirem i  ispitujem publiku, da shvatam sama sebe gde motrim na slusaoce, a moje srce pita ko je to dosao k meni, ko mi to nudi svoje odobravanje i zahvalnost, s kime mi moja umetnost stvara idealnu vezu .. Ja ne nalazim ono sto trazim, Lizaveta. Nalazim stado i opstinu koja mi je dobro poznata, gotovo neki skup prvih hriscana: ljude nevesta tela i fine duse, ljude koji uvek padaju, tako reci, vi me razumete, i koji se poezijom blago svete zivotu - uvek samo one koji pate i ceznu i koji su siromasni, nikad nikoga od onih drugih, od modrookih, Lizaveta, kojima nije potreban duh!
  

A ne bi li to, na kraju krajeva, bila bedna nedoslednost, radovati se kad bi bilo drugacije? Protivno je svakome smislu, ako umetnik voli zivot, da ipak tezi svim vestinama da ga privuce na svoju stranu, da ga zadobije za utancanosti i melanholije, za sve bolesno vlasteostvo literature.

 

Tomas Man, Smrt u Veneciji.

[IMMORTEL]

MLADI SCIPION : Kako mora da je sramotna i krvava tvoja dusa! Oh, kako te strasno muce zlocin i mrznja!

 

KALIGULA : Cuti.

 

MLADI SCIPION : Kako te zalim i kako te mrzim!

 

KALIGULA : Cuti!

 

MLADI SCIPION : I kako prljava mora da je tvoja samoca!

 

KALIGULA: Samoca!? Znas li ti sta je samoca? Ali ona pesnika i kukavica. Samoca? Ali koja? Ah! Ti ne znas da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista tezina proslog i buduceg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, zudnja, gorcina i neznost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoce, zatrovane senama uzivao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoca... Ne, Scipione... Nju vini skrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I lezeci kraj zene koju grlim, dok se noc zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju zivota i smrti, moja samoca se ispunjava oporim mirisom zene sto nestaje u meni.

 

MLADI SCIPION: Svi ljudi imaju u zivotu neku blagost. Ona im pomaze da nastave. I njoj se obracaju kada su umorni.

 

KALIGULA: To je istina, Scipione.

 

MLADI SCIPION: Ima li u tvojoj dusi nešto poput suza i tihog utocista?

 

KALIGULA: Ima.

 

MLADI SCIPION: A to je?

 

KALIGULA: Prezir.

 

 

Kami - ''Kaligula''.

[IMMORTEL]

Ali dobro citanje nije lagano i pazljivo prelazenje ocima i mislima preko teksta, vec moc da mu covek u potpunosti pripada. Zato se u zivotu zaljubljujemo u mali broj knjiga. I najbolja licna biblioteka treba da se sastoji od tog ogranicenog broja pravih knjiga koje su ljubomorne jedna na drugu.

 

 

Orhan Pamuk, Druge boje

[The_Wizard_of_Oz]

Zemljo otvori se !

[Dingospo]

“Drinking is an emotional thing. It joggles you out of the standardism of everyday life, out of everything being the same. It yanks you out of your body and your mind and throws you against the wall. I have the feeling that drinking is a form of suicide where you're allowed to return to life and begin all over the next day. It's like killing yourself, and then you're reborn. I guess I've lived about ten or fifteen thousand lives now.” 

 

- Charles Bukowski