284 replies to this topic

[Tvrdica]

044:

Kajmak i kandidatura

Teofil Pančić
21.12.2009.

Srbija je, dakle, ušla u šengensku tvrđavu, a prvi se unutra umuvao Jeremić Vuk, na Horgošu, u ponoć i minut. Mađarska granična policajka sva se zarumenela, rekao bi čovek - obradovala mu se kao najrođenijem; lako je njoj, ona nema pojma ko je taj dječarac, niti joj je živeti pod njegovim genijalnim idejama i projektima. Kako god bilo, navalentni Jeremić je uspeo da bude prvi u stvari u kojoj je trebalo da bude poslednji – jer je bilo pitanje elementarnog ljudskog reda i dobrog ukusa da se simbolički prepusti prvenstvo nekome ko je do sada uistinu čamio u karantinu Srbija, a ne našem nadobudnom i naputovanom ministarčetu iz Tadićevog inkubatora – i sada mu još preostaje samo da ostvari drugi, još vlažniji san: da isto tako prvi uđe u oslobođenu Prištinu, mrko salutirajući na tenkiću poručnika Grubera...

Poručnik GruberSamo, ako Srbija misli ozbiljno ovo oko Evropske unije, taj će san Jeremić nastaviti da sanja kao bivši ministar. A Srbija, evo, tvrdi da misli ozbiljno, nikad ozbiljnije: koliko sutra, Srbija će zvanično podneti kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji. Bilo je mnogo nedoumica i kontroverzi oko tog poteza, koji, uostalom, ni sam nije bio izvestan: treba li sačekati ili ne, ima li Srbija relevantnu podršku spolja za kandidaturu sada? Ispostavlja se da ima; e, koliko relevantnu – to će pre svega zavisiti od toga šta se i kako ovde bude radilo, što će reći da podrška nije statična kategorija, nego nešto što će rasti ili opadati u zavisnosti od događanja «na terenu».

Zašto je zvanična kandidatura tako važna? Između ostalog, zato što de facto zatvara jednu besmislenu priču oko toga kako okolo naprosto vrvi od «alternativa» Evropskoj uniji, pa sada samo treba izabrati onu koja je Srbiji najpovoljnija – a negde se podrazumeva da je sve bolje od same Evropske unije, te užasne ale koja će nam uzeti i dušu, i srce, i identitet, i prirodna bogatstva, i sir, i kajmak, i rakiju i proju. O duvan-čvarcima da i ne govorimo. Taj je Rubikon sada valjda bespovratno pređen, i više niko ko pretenduje da bude mejnstrim u srpskoj politici ne može ni da koketira sa bilo kojom opcijom koja bi podrazumevala ostanak izvan EU kao opredeljenje. Nikolićevi i Vučićevi post-radikali to su odlično shvatili, i možemo mi da se ljutimo na njihov bezgranični makijavelizam koliko god hoćemo, ali to im donosi rezultate.

Ko onda ostaje «strateški» na drugoj strani? Parafolklorne pojave poput Vjerice Radete i ostatka KUD «Vojislav Šešelj» (artist formerly known as Srpska radikalna stranka), intelektualna aparatura oko NSPM i raznih dverskih sajtova (sa jakim uporištima na državnim i paradržavnim univerzitetima), značajan deo crkvenih vrhova (mada i tu može biti iznenađenja, jer ova je starostavna nevladina organizacija pre svega oportunistička, pa onda sve ostalo), te šećer na kraju, Koštunica Vojislav i njegov kružok, kao večiti epicentar one nekada davno okrštene «slavske» malograđanštine, čija je izgubljenost u vremenu i prostoru upravo nepojamna.

Kad se ispiju svi prigodni šampanjci – daleko od stadiona, dakako – sledi povratak realnosti: šta god dotakneš kruni se, ništa nije čvrsto, ništa nije stabilno. Institucije su nesolidne, i uzduž i popreko izbušene onima koji su vrlo aktivno i poletno učestvovali u srozavanju jedne zemlje koju sada treba da vade iz čabra. Ratko Mladić i dalje hoda u čarapama na nepoznatoj (?) adresi, baš kao i Goran Hadžić, čije su sveže tragove Organi viđali svuda (čak i u nekadašnjoj kući moje porodice, u Bačkoj), jedino njega nikako da sretnu. Stidljiv neki čovek. Na drugoj strani, Kosovo se uporno priviđa raznima – ne samo Jeremiću – ali od te halucinacije nas samo svaki put sve jače boli glava. I ovo je samo vrh ledene stenčuge nezaobilaznih problema. Ali dobro, hajde, nešto je krenulo, nešto je odmrznuto. Valja se, dakle, čuvati otopljenih ledenica s krovova.

Dnevni unos (044),

[Tvrdica]

045:

Da malo raščistimo

22.12.2009.

Teofil Pančić

Gde sustanu Prokiću Nenade, tu produži Ostojiću Zorane... Nema veze, nedostatak stila, argumentacije i elementarnog obzira prema činjenicama – o njihovom suvislom tumačenju i «sabiranju dva i dva» da se i ne govori - isti su, upravo klonirani. A naročito je ista ta infantilna, neodgovorna kukumavka na medije i intelektualce nepostojeće «druge Srbije» (koja je, naime, i rođena i preminula devedesetih, što je sasvim logično) da su oni krivi zato što nisu uradili tuđi posao. Ili zato što su, radeći svoj posao, zločesto pokvarili nečije izborne izglede. Uf. Ti smešno ozlojeđeni ljudi su naprosto vrišteće nedorasli poslu kojim se bave ali, iskreno rečeno, šta se to mene ili vas tiče? To je briga LDP-a, ako su njemu dobri, i meni su.

Zato ovaj tekst ni u ludilu ne pripada jalovom žanru «polemisanja» na srpski način, sa sve smaračkim utucima-na-utuke i čija-mama-kurva. To mi je savršeno dosadno, naročito kad su potencijalni suparnici tako neinspirativno slabašni. Umesto toga, čini mi se nužnim pokušati da se neke pozicije razjasne, jer se jako mnogo nejasnoća i posvemašnje zbrke (u kojoj se već sasvim slabo razaznaje ko je ko i ko šta uopšte zastupa) nagomilalo oko onoga što se – manje-više pogrešno – naziva «sukob Peščanika i LDP-a». Što se mene tiče, već sam napisao, ali čovek ovde uvek mora da crta jedno te isto do iznemoglosti, da nikada ne nastupam u ime bilo kakvog stvarnog ili imaginarnog kolektiviteta (pa tako ni u ime Peščanika), nego samo u najličnije ime. Pa, ako neko ima nešto protiv, nek to adresira na mene, a ne na celu jednu radio emisiju i sajt...

Elem, prva konfuzija: Zoran Đinđić, lik i delo. Mučno je gledati koliko svaka novokomponovana politička šuša razvlači Đinđića na sve strane za svoje mizerne potrebe; DS je, koliko vidim, manje-više odustao od toga, ali u LDP-u malo-malo pa, kad nemaju šta drugo da kažu, potegnu Đinđića kao da im je ovaj ćaća, i da im je testamentarno predao svu svoju intelektualnu i političku zaostavštinu. Tako i LDP-ovi polemičari u pokušaju nisu odoleli istom iskušenju. Istina je, međutim, da u vrhu LDP-a niko osim Čedomira Jovanovića i Vesne Pešić nije video živog Zorana Đinđića drugačije nego na razglednici. No, mnogo važnije je nešto drugo: nedolično je za jednu stranku liberalno-demokratskog opredeljenja da od bilo koje ličnosti pravi idola, pa da plaši njegovom senkom sopstvene kritičare. Treba, dakle, da razjasnimo jednu stvar, jednom zauvek: Zoran Đinđić je skoro petnaestak godina, kao opozicioni političar i kao predsednik vlade, bio u žiži srpske politike. Za to je vreme uradio mnogo toga korisnog, dobrog i emancipatorskog, ali je povukao i niz loših, nekada i katastrofalnih poteza. O njemu sam napisao mnogo toga pohvalnog, ali bogme i mnogo toga kritičkog, i nikada ne bih povukao ni jednu jedinu kritičku reč koju sam napisao o njemu. To je, naime, moj posao: da pratim rad političara, i da ga analiziram, onoliko koliko umem. Dakle, nikada se nisam kajao i posipao pepelom za bilo šta što sam o njemu napisao, jer za to, žalim slučaj, nije bilo razloga. Činjenica da je Đinđić ubijen u tragičnom, pučističkom atentatu ne može retroaktivno da delegitimizuje kritikovanje jednog istaknutog političara, nosioca društvene moći. Naročito ako je, kao u mom slučaju, svaka kritika bila praćena jasno izraženim stavom da Srbija bolje od te opcije naprosto nema i da se, uostalom, ne može kritikovati Đinđića i Šešelja na isti način, ako nismo politički slepci ili nihilisti. Istina je, bilo je i onih koji to nisu uviđali: njima je za vreme Đinđića bilo «gore nego pod Miloševićem», kao što im je danas «isto ili gore nego pod Koštunicom». Tim ljudima nema pomoći, oni misle želučanom kiselinom a ne mozgom, ali duet LDP-mislilaca podlo podvaljuje kad ovakve stavove «generalizuje», pripisujući ih svima koji im se sada, eto, ne dopadaju.

Druga konfuzija: saradnja LDP-a s vlašću. Oko ovoga ima mašala mnogo zbrke, pa se nekako iskristalisalo uverenje da su kritičari LDP-a redom oni koji mu zameraju bilo kakvu saradnju sa vladajućom koalicijom, jer da ona – strrrašno, strrrašno! - kalja njegov «čistunački imidž». Opet, nema sumnje, ima i takvih kritičara: to je neki svet koji uživa u tome da razmišlja pretpolitički, i da primenjuje merila koja kao da nisu sa ove planete. Ali, opet se tu LDP duet koristi jeftinim erističkim trikom kada ovaj stav poopštava. Iz ugla moje malenkosti, i ne samo nje, saradnja sa vladajućom koalicijom nikada nije bila sporna, ako vodi nekom dobru: sasvim je normalno sarađivati, recimo, na «belom Šengenu». Ali, dati vlasti većinu za Zakon o informisanju?! Ali, podržati vlast u njenim sumnjivim poslovima sa tajkunerijom?! Dakle, manimo se pijačarskih dosetki tipa «kome niko nije dobar, taj treba da se zamisli» i slično: radi se o sasvim konkretnim stvarima, i tu ovo jeftino, trećerazredno vrdalamisanje ne prolazi.

Treća konfuzija: manipulisanje sasvim nedavnom prošlošću. Nije prošlo baš mnogo vremena od poslednjih predsedničkih izbora, trebalo bi da ih se dobro sećamo, zar ne? No, evo ti sada veselog Ostojića kako piše da, otprilike, samo zahvaljujući gigantskim naporima LDP-a Srbija nije dobila Tomislava Nikolića za predsednika, dok smo mi-kojima-niko-nije-dobar sedeli skrštenih ruku u svom zlatnom kavezu, čak zlobno navijajući za Grobara Tomu, jer je naša ideologija, šta bi drugo, «što gore to bolje». Još jednom ću reći: pa jeste, ima i takvih. Ali, ovo mučko ubistvo sećanja u režiji veselih LDP blogera ipak neće moći da prođe. Naime, upravo se tih dana, između prvog i drugog kruga predsedničkih izbora, na sajtu Peščanika vodila živa i burna rasprava o tome treba ili izaći na izbore i dati glas Tadiću, ili su za rahmetli «drugu Srbiju» izbori završeni ispadanjem Čedomira Jovanovića. Veoma žustro sam zastupao izlazak na izbore i glasanje za Tadića – i, tek da ne bude zabune: ni jedne sekunde se nisam pokajao zbog toga, svim Tadićevim manama uprkos – apelujući i na LDP da pruži jasnu podršku Tadiću, što se vrlo lako može proveriti u arhivi Peščanika, koja je sva na izvol'te. A šta je za to vreme radio LDP? Cinculirao i bedno kalkulisao do poslednjeg trenutka, postavljajući Tadiću nekakve (u kontekstu dramatičnog trenutka) idiotske «uslove»; tek je u nedelju sabajle Čedomir Jovanović poranio na izbore, preporučivši istu aktivnost i drugima, što je značilo olakšanje i prevagu razuma nad sujetom i kalkulantstvom. Šta li su tih dana radili prokići i ostojići, bog zna, ali da ih se nije čulo kako zovu na izbore, bogme, nije...

Šta je naravoučenije? Palanački makijavelizam, kao tehnika koju vrlo lako prigrle napaljeni politički diletanti, rado svojim trenutnim potrebama prilagođava i modelira i prošlost, i sadašnjost, i budućnost; svoje, pak, kritičare prikazuje kao amorfnu masu koja misli «isto», a to isto je, dakako, pogrešno i zlobno; na kraju, misli da sve može da se reši setom prigodnih samoodbrambenih floskula, bežeći od rasprave o konkretnim stvarima. I, šta na kraju dobije? Urnebes i blamažu. A moglo se lepo ćutati, i ćutanje (po Ostojiću, pardon, Ostojiču: čutanje) je nekakva opcija, nikako najgora od svih.

Dnevni unos (045),

[Tvrdica]

Nuspojave >

Oštećenje mozga

teofil pančić

Crkvi na jedan način, vojsci i policiji na drugi, barabe su postale dragim saborcima, i sada je te veze jako teško pokidati

Nekako smo navikli da ove dilbere što divljaju po stadionima smatramo "osobama bez zanimanja", ili u "boljem" slučaju onima što "žive od nedostatka dokaza", što već jeste nekakvo zanimanje, mada se dotično ne nalazi u ponudi Zavoda za zapošljavanje, a ni kadrovi za njega ne obrazuju se u zvaničnim institucijama, nego više po principu "s kolena na koleno".

Pa ipak, ne mora da bude tako. Nađe se tu raznih interesantnih obrazovih profila, od štemera za cvingcangle preko pomoćnika bojlermajstora, pa do čuvara plaže u zimskom periodu. Nuto čuda, sve ovo oko hajke na Brankicu Stanković otkrilo nam je da se među stadionskom fukarom dade naći i ljudi vrlo, jelte, konzervativnih profesija, onih od kojih bi čovek nekako očekivao da budu daleko od svakog belaja... Eto, prvo su reflektori upereni na građanina Ivana Ivanovića, lidera ljupke profašističke organizacije Naši iz Aranđelovca, koji je vrhunac svog smislom ionako nabijenog života doživeo entuzijastičkim učešćem u sprečavanju tribine Peščanika u gradu kisele vode. Njegova je, pak, organizacija povezana s nizom sličnih dražesnih udruženja, uključujući i falange navijača. Po Ivanoviću, to je sasvim krasno i u redu, je, kud ćeš boljih i vrlinama ispunjenijih Srba od ulično-stadionskih baraba kojima je vrhunac životne radosti da nekome rascopaju glavu?! A rascopavanje nečije glave sasvim je bogougodan sport i razonoda, pod uslovom da se radi u ime patriotskih razloga. A njih, razloge, bar nije teško naći, samo li umeš da misliš patriotski.

E sad, sve ovo i nije po sebi tako čudno – šta ćeš, raznog sveta ima. Samo, Ivanovićeva je profesija malko neobična u ovom kontekstu. Naime, osim što je bekrija i Aktivista, Ivanović je i veroučitelj po aranđelovačkim školama. I to hrišćanske vere, da ne poveruješ. Čovek bi Ivanovićevu veru nekako pre povezao sa nekim smešnim negativcem iz filmova Brusa Lija nego sa Isusom Hristosom, ali eto, tako se to Aranđelovčanima zalomilo.

Drugi primer možda je još uvrnutiji. Među vođama divlje horde koja je Brankici S. poručivala da će "proći ko Ćuruvija" identifikovano je i lice Đurđević Dragan, po zanimanju, tj. činu poručnik Vojske Srbije. U vojsci je Đurđević, pretpostavljam, manji od makova zrna kad je u pitanju poštovanje zakona i pravila službe, ali zato mračniju stranu svojih strasti iskazuje na stadionu, i to ne kao tamo neka boranija, nego kao jedan od lidera ugledne navijačke grupe "Brain damage", kojoj i samo ime ukazuje na visoke i suptilne pretenzije. Evo, trenutno proučavaju Šopenhauera, u originalu, da bi imali izgovor što ništa ne razumeju. Prvo su ga čitali na srpskom, ali je rezultat bio isti. I sada, eto ti ga, jedan poručnik vojske predvodi društvance koje se ponosi oštećenjem mozga kao nekakvim ordenom.

Ono što je meni zanimljivo glede ovog veroučitelja te poručnika jeste to kako ljudi koji dolaze iz samog srca jednog patrijarhalno-"državotvornog" poretka oličenog u divinizovanom redu, miru te bespogovornom poštovanju autoriteta (prosveta + crkva, tj. vojska) zapravo prelaze na drugu stranu, i identifikuju se sa uličnim ili stadionskim nasilnicima, kriminalcima i propalicama (ili barem u njima vide dragocene saveznike). Zar to ne bi trebalo da bude nešto "nečuveno"? Ako vam to tako izgleda, verovatno ste čestit čovek, ali je još verovatnije da ste prespavali bar poslednjih dvadeset godina. Naime, šta? Nekadašnji stubovi poretka (pa makar i patrijarhalnog, odnosno jednopartijsko-socijalističkog) prilično su lako prigrlili haos, čim im se učinilo da će tu biti nekog većeg ćara za njih. i ne da su ga prigrlili, nego su ga i blagosiljali, ili poradili na njegovom organizovanju i berićetnom uvećavanju.

Nekada, svedočim, nije bilo tako, štaviše – ništa slično nije bilo ni zamislivo. Okej, "državnih" veroučitelja baš i nije bilo kad sam bio klinac, ali se zato oficira odlično sećam – ta, imao sam jednog u kući. Možda pomalo nadmeni i kruti, ali svakako besprekorno uredni i izvežbano rezervisani prema manifestacijama spoljnog, civilnog sveta, bili su kasta za sebe, u dobrom ili lošem smislu, kako već volite. No, sama mogućnost da bi neko od njih, pa makar i poručnik, bio vođa uličnih gangstera i besprizornika, uglavnom povezanih sa mafijaškim strukturama, bila je bitno manja nego da se za nekog oficira ustanovi da je zapravo purpurni insekt sa planete Zerkman 213, u sazvežđu Ganimed.

Šta se, dakle, dogodilo u međuvremenu? Možda baš jedna temeljita promena vrednosne paradigme, koja je nekako inkorporirala i nagli, drastični pad gađenja prema sredstvima koja se koriste u borbi "za našu stvar". Crkvi na jedan način, vojsci i policiji na drugi, i barabe su postale dragim saborcima, što se odlično videlo kroz sve one kanibalske ratove devedesetih. Dobro, to su bile zle devedesete, ali zar nije 2000. sve to promenila? Površinski, možda i jeste. Dubinski, ekipa je ostala manje ili više na okupu.

Ivanović, koji širi borbeno hristoljublje, i Đurđević, koji širi teško-je-reći-šta, samo su malko napaljeniji momci, pa se kod njih sve to odmah vidi. Inače su daleko od toga da budu izuzeci. Hoćete li dokaze? Da nije tako, ne bi stanje u Crkvi i oko nje bilo ovakvo. Da nije tako, ne bi Ratko Mladić još bio na slobodi. U međuvremenu, trebalo bi bar onog Đurđevića priupitati kome i čemu se on to zakleo? Tek da znamo na čemu smo.

[Tvrdica]

Tamo Preko

Teofil Pančić

14.01.2010.

Probudio sam se u krevetu, srednjem od tri; spolja je, kroz prozor, dopirao mrak, možda večernji, možda noćni. Ili ipak predjutarnji?
Znao sam samo da je subota, odnekud sam bio ubeđen u to: doteturalo me ovamo u četvrtak, od tada je prošla cela večnost, dakle, subota je, ako ne i štagod grđe. Ugledao sam radoznalu ljudsku siluetu – pa dobro, bilo bi zaista previše da je konjska ili mravojedska, nije ova priča iz tog žanra – kako se naginje nad moj krevet i upitao sam je koliko je sati i koji je dan. Petak, pet ujutru. Da li je moguće? Biće to tek prva od mnogih lekcija o Sporosti Vremena, o fenomenu o kojem ranije ništa nisam znao, ili sam se tek jedva prisećao nekog zaboravljenog znanja za koje sam se nadao da mi nikada više neće biti potrebno.

Mišel Fuko, onaj ludi Francuz, pisao je onoliko o tom svetu iza zatvorenih vrata, o svetu nadziranja i kažnjavanja (ili pak ispaštanja) o kojem ne želimo ništa da znamo: o bolnicama, klinikama, ludnicama, zatvorima. Uf, ne marim za to, meni je samo do svežeg vazduha, ali svet našeg Potkontinenta, bio zdrav ili bolestan, boji se vazduha više od svega, čak i kad su prednovogodišnji dani i noći ovako perverzno topli. Bolnica, normalno, smrdi na bolnicu, ali to kanda samo meni smeta, pa se i za ovih čudački toplih dana provetravamo brzo i kuso, a ustajavamo i kiselimo sporo i temeljito. Pa dobro, pogled kroz prozor je bar neograničen resurs. Ležim, infuzan i konfuzan, zacevčan kao kiborg, ustati ne mogu do daljeg, perspektiva je, dakle, ta koja mi je mestom i položajem zadata: kvadratić neba, fragment drveta, i stambena zgrada preko puta. Je li to u Generala Ždanova, svi ti prozori od kojih ka meni žmirka jedan najednom tako nedostižni Život, svi ti balkoni koji su zinuli ka meni kao one starinske registar-kase kad ih otvoriš, uz onaj neizbežni cincilink? Biće da jeste, mora da je GŽ ulica. Blizu, nema ni sto metara. Ma, šta sto? Ni pedeset. To jest, pedeset metara i ceo jedan svet, onaj koji deli Nas koji smo Unutra, i Njih koji su Napolju. Svet koji ponosno, skoro pa bahato, svetli iza tih prozorskih četvorouglova, trudeći se da nas ne primeti, i nas i celo ovo ne-mesto koje zdravom prednovogodišnjem čoveku i građaninu samo kvari raspoloženje.

I to se da uvežbati, pretpostavljam, kad stanuješ na takvom mestu; nešto kao kad praviš žurku u kući s pogledom na groblje: možda malo morbidno, a opet, sasvim legitimno. Živ si, ništa ti ne fali, imaš svoja prava. Milion sati kasnije, sasvim će se razdaniti, započeće normalan radni dan: nama koji smo unutra biće objašnjeno kako i zašto smo dospeli unutra, a onima tamo preko, iz one i bezbroj drugih stambenih zgrada – tim srećnim prokletnicima – ostaće još nešto vremena za iluziju da znaju zašto su napolju, i da će tako nekako zauvek i ostati.

Moj jed je, dakako, hinjen, baš ništa mi nisu krivi ti ljudi od Preko Puta, dapače, srećan sam što ih ima. Bolnica, zatvor, kasarna; ima u njima nečega srodnog: jedva čekaš da izađeš, po mogućnosti živ. Dobro, u zatvoru nisam bio, niti je moja radoznalost baš tako neutaživa da bih poželeo da me ni ta čaša ne zaobiđe. Ali kasarne se predobro sećam: socijalistički majstori diskrecije i mistifikacije znalački su je ušuškali u dedinjske i topčiderske šumarke, pa ipak, muvajući se okolo, ili stražareći na njenim obodima, gdegde bi i jedan ucveljeni agramerski Švejk – besmrtna klasa avgust ‘85 – ugledao kakvu kuću ili zgradu Od Preko Puta, i to bi ga parčence nekog drugačijeg, normalnog života (za tebe ima nade dok još misliš da vladaš tom normom, tom razdelnicom) nekako istovremeno i pomazilo i ošamarilo, zavodljivo bi ti se obećalo, i gnusno bi ti se iskezilo u rugalačku grimasu, podsećajući te na to gde si; s kim si; ko si.

Okej, mani se flešbeka, rez, povratak u sadašnjost. Na intenzivnoj nezi intenzivno te neguju, dan i noć, u smenama od po dvanaest sati, ozbiljni tehničari i prpošne sestrice, neke jako mlade i poželjne – oh, budi li se to instinktivno u našem Pacijentu, koji onako svezan i sjeban nalikuje tek polumrtvome komadu voletine, kakav posve brezobrazan proplamsaj života?! – rade oko tebe i drugih nežno, pažljivo i bez roptanja, za mizerne pare, rade sve ono što ti i ja "nikada ne bismo", a u međuvremenu čavrljaju, slušaju radio, apetitlih hasaju sve ono što ti ne možeš i ne smeš i, uopšte, emituju život, podsećajući te da te stvari, tog Života, još ima na svetu, i da joj možda čak i ti još pomalo pripadaš. Na čemu si im tiho i postojano zahvalan, što nećeš umeti da iskažeš, kako to već obično bude sa takvim zahvalnostima.

A onda opet po svima nama, ležećima i stojećima, popadne noć (a prokleto se rano smrkava!), pa utihnu jaganjci bolnički, i nastupi to strašno, to teško vreme Ničega, kada ti se učini kako te je (ko? šta? nema suvislog odgovora) zaključalo u sarkofag i bacilo ključ, i više ga niko nikada neće pronaći. I onda se opet spasonosno zapiljiš kroz prozor, u zgradu Preko Puta, u kojoj će se cele beskrajne noći odigravati ta igra sa kvadratima svetlosti, palećim se i gasećim čas ovde, čas onde, kako već stanari Spoljnog Sveta dolaze i odlaze, ležu i ustaju. Tamo Preko, ni sto metara od tebe. Ma, šta sto? Ni pedeset, prijatelju, ni pedeset.

Vreme, 14.01.2010.

Attached Files

•  normal_DSCN7688_copy_filtered.jpg   28.89KB   12 downloads

[stojo]

Pa, šta se to dogodilo čoveku?

Edited by stojo, 19 January 2010 - 10:39.

[Tvrdica]

Pa, šta se to dogodilo čoveku?

Pozlilo mu....sta li? Ali sada je valjda dobro, ponovo piše


nuspojave

Treća smrt S. M.


teofil pančić

Vojvodina je efikasno očišćena od bar onih najotrovnijih naplavina toksične jeseni 1988, i to je nedvosmisleno dobra vest

Sećate li se Užičke republike, "jedine slobodne teritorije na tlu porobljene Evrope"? Držala se časno i hrabro neko vreme u obruču mrskih zavojevača i domaćih izdajnika, a onda je, jadna, posustala... Nema veze, izgubili smo bitku, ali smo dobili rat!

Asocijacija je krajnje neobavezna i ne treba je shvatiti drugačije nego kao (neumesnu?) šalu, ali ovih dana prisustvujemo jednom ne manje zanimljivom fenomenu: padu minijaturne, ama drčne Odžačke republike, koji je ujedno i kraj jedne epohe. Naime, možda nije preterano reći da je predstojeća promena vlasti u Odžacima nešto kao simbolički treća i poslednja smrt Slobodana Miloševića; prva je bio njegov odlazak sa vlasti (te jednosmerni helikopterski izlet u Hag, via Tuzla), druga je bila fizički nestanak, a treća je konačan pad njegovog poslednjeg, ma koliko naizgled "beznačajnog" uporišta... Ili barem poslednjeg u Vojvodini, što je takođe stvar od velikog simboličkog značaja, jer je S. M. upravo na temi ko bajagi odmetnute Vojvodine (naravno, uz Kosovo) svojevremeno i osvojio vlast i zadobio titulu izvikanog Mesije Polusveta.

Ali čekaj, Pančiću, nisu li socijalisti, dakle "njegovi", Miloševićevi, pravi pobednici ovih izbora, utoliko što su na vlasti bili do sada (kao pratilja radikala), a na vlasti će biti i od sada (kao pratilja demokrata)? Hja, tako to formalno izgleda, ali stvar je u tome – kako god to izgledalo prokletim zlopamtilima poput ovoga koji ovu rubriku piše, te većine onih koji je čitaju – da ovi sadašnji socijalisti u praksi nešto baš i nisu naročito "njegovi"; radikali su to supstancijalno kudikamo više, pa čak i deesesovci. Nije li to bilo jasno još onomad kada je Milošević iz sheveningenske ćelije pozvao da se glasa za Šešelja (a ne mučenog Živojinović Batu), a kamoli sada, kada su dačićevci više nego otvoreno preverili, slizavši se sa žutim, zelenim, šućmurastim i ko zna sve kakvim izdajnicima, plaćenicima, soroševcima, snagama haosa i bezumlja, i kako ih je već sve nazivao požarevački mastiljar, srećno rasterećen od pameti i skrupula?

Okej, ako je pobeda demokrata & co. u poslednjoj, odžačkoj enklavi kraj jedne epohe, šta je bio njen početak? Hm, ko zna zašto, na pamet mi pada nekakav davni novinski tekst o nepismenosti u SFRJ. Beše negde sredina osamdesetih, najviše dve-tri godine pred "godine raspleta" koje će naplaviti Miloševića i kojekakav pridruženi mu šljam u naše živote. Uz tekst je bila priložena mapa rahmetli Juge: opštine sa najvišim procentom nepismenih bile su označene najtamnijom bojom, one s nešto nižim procentom malo svetlije, i tako sve do onih u kojima je nepismenost odraslog stanovništva bila ispod deset odsto, a koje su bile – bele. Uz tek nekoliko izuzetaka, cela se Vojvodina veselo belela – jedva joj je i Slovenija parirala – što me je, sećam se dobro, ispunjavalo nekim smešnim ponosom, kao da je to moja lična zasluga...

Zašto vam ovo pričam? Nekoliko godina kasnije, zapanjeno ću ustanoviti, u čuvenoj "antibirokratskoj revoluciji" redom će se najviše istaći baš one opštine (i odžačka među njima) koje su jedine u Vojvodini odskakale procentom nepismenih... Iz nekog razloga, srpski je "maspok" – mada su mu inspiratori i ideolozi, dakako, intelektualci, što partijski, što "otpadnički" – naročito privlačio beslovesne i neprosvećene, što će mu ostati trajno obeležje. I tako će to pretrajati kroz cele devedesete, pa bogme i poduboko u dvadeset i prvi vek, godinama nakon pada režima onomad izvikanog (i) na sokacima zaturenijih bačkih i banatskih palanki. Ako intelektualci tvrdoglavo neguju svoje zablude – i onda kada im je već savršeno jasno da su zablude – iz neke neprogutljive povređene sujete, onda ih oni slabo pismeni i socijalno deprivilegovani neguju iz nekog očajničkog inata. Što se na kraju, dakako, svede na jedno te isto.

Šta su ta manje ili više zapuštena mesta, te oaze relativnog siromaštva i znatno manje relativne zatucanosti, te svakojakih (stvarnih ili iskonstruisanih) istorijskih resantimana, uopšte imala od svega toga? Isto što i svi drugi, budite bez brige: propast, bedu, nevolju. Ništa se svi ti ustanički vrbasi, kovini, odžaci, bačke palanke, nove pazove i ostali nisu ovajdili od sveopšte nesreće. Jedino što njihovu lokalnu Tihu Većinu donekle razlikuje od bilo koje druge u bilo kojem drugom mestu u Srbiji (uključujući i naše drugorazredne, pretežno bezrazložno umišljene metropolice poput Beograda i Novog Sada), jeste to što je bila upornija u očajničkoj odbrani jedne strašne iluzije. Zato su "stari" socijalisti, večiti šešeljevci i slična zonosumračna ekipa tamo najduže o(p)stajali na vlasti. E, sada je i s tim gotovo. Vojvodina je efikasno očišćena od bar onih najotrovnijih naplavina toksične jeseni 1988, i to je nedvosmisleno dobra vest. Uzgred, nije da me se tiču unutardemokratski odnosi, ali fakat je da Bojan Tiha Voda Pajtić nakon takoreći nadrealne serije pobeda DS-a u svakom, pa i najprašnjavijem bačkom, sremskom i banatskom šoru ima svako pravo da ulazeći u partijsko sedište u Krunskoj već s vrata dovikne svima koje zatekne: alo, gde ste, miševi?! Naravno, on to neće uraditi; i bez toga mu je jasno da je na sebe privukao svakojake gromove i munje, i da raste broj (i rang, i uticaj...) onih koji svake noći sanjaju kako ga šalju na kadrovski ahiret onim što bi se moglo nazvati političkom friendly fire.

Okej, i Odžaci su, eto, oslobođeni, čime je napokon zatvorena jedna mračna knjižurina istorije. Šta sad sledi, procvat, renesansa? Ma jok, tek puko truckavo taljiganje, uz povremena neprijatna zastajkivanja. Isto, dakle, što imamo i svi mi ostali, od Preševa do Kelebije. Pa dobro, je li onda sve to vredelo truda? Pravo pitanje, ali dobrih dvadeset godina okasnelo: da su onomad oni pismeniji bili glasniji, hrabriji i svesniji, a nepismeniji smerno ostali kod kuće – kao u nekim drugim zemljama, približno u isto vreme – bogme bi se druge pesme ovde danas pevale. I u Odžacima, a i znatno šire...

[Tvrdica]

nuspojave

Mudraci i tirani

teofil pančić

Ono što je izrekao Irinej savršen je opis "filozofije i psihologije" velikodostojnika svih "tradicionalnih verskih zajednica" na Balkanu

I tako je, dakle, Irinejevo patrijarhovanje započelo slično kao i Racingerovo papovanje: izjavom koja je protumačena kao uvreda islama i(li) muslimana. Šta je usledilo nakon Irinejevog odviše slobodnog mudrovanja? Svi od kojih se to očekivalo, a bogme i poneko od koga se to možda i nije očekivalo, pustili su politički korektne zvukove i zatražili od Nišlije da se izvini; ovaj je to na kraju i uradio, i to pomalo u maniru domaćih političara: izvinjavam se zbog onoga što sam rekao, mada ja i nisam baš to rekao nego je to istrgnuto iz konteksta.

Dobro a šta je to Irinej rekao ili bar tako mediji tvrde? Ovo: "Mi znamo šta je otprilike filozofija i psihologija islama. Oni kada su u manjem broju umeju da se ponašaju i da budu korektni. Kada postanu ravni po broju, onda oni već dižu glavu, a kada postanu nadmoćni i superiorni čine pritisak ili da se isele ili da se priđe njima." Nije malo onih koji su u ovim i ovakvim rečima pronašli neku vrstu implicitne poruke da nipošto ne treba dozvoliti da tih muslimana bude više nego malo, jer kad ih je malo onda su OK, a kad ih je mnogo onda ne valja... Bez obzira na namere novog patrijarha SPC, ovo uistinu tako zvuči; otuda su mi i osude njegove izjave sasvim razumljive. Pa ipak, ono što sam čuo na tu temu nimalo me ne zadovoljava, jer imam utisak da se – po običaju – uopšte ne raspravlja o pravim temama, nego se samozadovoljno grebucka po površini tek da se odradi domaći zadatak, da li iz multivitaminskog multikulturalizma, da li iz političke korektnosti ili već iz nečega trećeg. A to ne samo da je užasavajuće dosadno, nego je i sasvim neproduktivno.

Predlažem zato da pokušamo da celu stvar sagledamo iz drugog ugla. To jest, držim da je Irinej bazično u pravu. Mada mu je, u isto vreme, izjava – kako smo već videli – krajnje problematična. Kako je to dvoje moguće spojiti? Lepo. Problem sa novopatrijarhovim rečima je u tome što se one odnose samo na muslimane, a toj vrsti partikulariteta ovde nema mesta. Ona se, ovako nedomišljena, degeneriše u neku vrstu šovinizma-nesvesnog-sebe, jer u Drugome vidi ono što nije nikakva ekskluzivna osobina tog Drugog, nego je "univerzalna" matrica ponašanja u jednoj specifičnoj branši. Može li ovo jednostavnije? Može. Ono što je izrekao Irinej savršen je opis "filozofije i psihologije" velikodostojnika svih "tradicionalnih verskih zajednica" na ovom Potkontinentu (a i mnogo šire, ali ćemo se ovde držati našeg konteksta). Naročito ako pojmove "manjine" i "većine" ne shvatimo puko numerički, nego ih razmotrimo i po mnogo važnijem kriterijumu: po strukturi društvene moći.

Primer prvi: odnos "vernika" i "nevernika". u vreme titoističkog "mekog komunizma" verske su zajednice bile tek tolerisane: tavorile su na margini društva, praktično bez pristupa medijima, javno manje ili više nevidljive; bile su nedvosmisleno tu, ali opet, nekako kao da i nisu. Ta ih je pozicija podređenosti unutar jednog simboličkog poretka vrednosti (ideološki inspirisani sekularizam) činila manjinskim subjektom, posve nezavisno od toga da li je puka numerička većina stanovništva bila vernička, ateistička, verski ravnodušna ili šta već. U to su vreme – setiće se moji ispisnici, a o starijima da i ne govorim – religijske teme i bar oni učeniji ljudi klera imali auru polumistične poluzabranjenosti (šta mislite, zašto su Idoli koketirali sa religijskom ikonografijom u Odbrani i poslednjim danima?!); mnogima su se doimali kao nekakvi samozatajni mudraci, tako različiti od bahatih siledžija u konfekcijskim sakoima, od politokratske klase koja je monopolizovala svu vlast u zemlji (uključiv i famoznu "duhovnu nadgradnju"), i pri tome pretendovala na sopstvenu večitost. Kada se "padom komunizma" – a kod nas bogme i padom Miloševića – taj poredak obrnuo naglavačke, mnogi se simpatični harizmatični mistik preokrenuo u razdražljivog i hirovitog tiranina koji bi da se meša u sve i da se pita za svašta: verski su poglavari, manje više svugde na Zapadnom Balkanu, postali finansijski veoma dobro potkožen, a politički – ko direktno ko indirektno – veoma uticajan i moćan društveni faktor, sa neskrivenom ambicijom (pri tome, ne baš neostvarivom i neostvarenom) da kreira i manje-više diktira dominantne vrednosti u društvu, i to po mogućnosti sveobavezujuće. Izuzeci su (još?) mogući, ali sada su oni margina, sada su oni jedna nova manjina. Pa makar numerički bili i relativna ili apsolutna većina. Kako je, dakle, ono rekao Irinej za svoje kolege u jednoboštvu – dok su manjina na lebac da ih mažeš, ali kad se umnože i osile...

Primer drugi: međukonfesionalni odnosi. Tamo gde je neka "tradicionalna" zajednica u izrazitoj manjini, njeni su predstavnici dražesna kombinacija meda i mleka: ta, ko se ne bi družio sa, recimo, zagrebačkim parohom ili sa župnicima beogradskim, a bogme i sa našim, dorćolskim muftijom? Ta, ima li igde u dunjaluku umilnijih i tolerantnijih ljudi? Pa ipak, neki drugi ljudi, veoma istaknuti pripadnici istih tih verskih korporacija, a koji stoluju u konfesionalnim središtima (gde su, dakle, predvodnici i brojčane i simboličke i svake druge Većine) nisu ni izbliza tako tolerantni ni prema Drugosti u ispoljavanju vere, a kamoli prema onoj Drugosti koja se ispoljava kroz odbacivanje vere, ili makar kroz dosledno zalaganje za striktno sekularno društvo i državu.

Pre nekog je vremena moj kolega Jurica Pavičić (Jutarnji list) odlično zapazio ključnu stvar: u ratovima, bedom, kleptokratijom, "tranzicijom" i svakojakim drugim pošastima poharanim predelima "zapadnog Balkana" sve se ruši, propada i zarasta u korov, jedino crkve i džamije – naravno, svaka tamo gde je "u većini" te utoliko i "na vlasti" – niču u neverovatnom tempu, i sve su ružnije i raskošnije, i sve se više bezobrazno velikih para bahato ulupava u njih, jer njihovi "vlasnici" tako, da prostite, simbolički zapišavaju teritoriju, da se zna šta je čije... I šta smo imali na kraju? Irinej je nekako krenuo u dobrom pravcu uočivši bizarnosti stanovite "filozofije i psihologije"; e, sad još samo da počne da ih uočava i u svom dvorištu, a ne samo po komšiluku...

[KANDAhar]

Podrška Teofile! Ne daj se...

[BlackDog]

Irinej je slab, Amfilohije i Kačavenda komanduju Mirko Đorđević 06.02.2010.

Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej (Gavrilović), milošću Svetog Duha izvučen iz anonimnosti svoje niške eparhije, javni je život započeo prilično neuobičajeno - uvredama. Najprije na račun braće muslimana, a onda i braće Crnogoraca.

"Filozofija i psihologija islama je da muslimani, kada su u manjem broju, umeju da se ponašaju i da budu korektni, ali kada postanu nadmoćni i superiorni, čine pritisak."

A o Crnogorcima:

"Mi smo jedan isti narod, ma koliko to poricali. Deoba koja se desila između Srbije i Crne Gore je bezumna i nerazumna stvar... Ne mogu da shvatim da Crnogorac ne prizna srpstvo kao svoju maticu, kao svoj narod. I mi se ovde u Srbiji delimo na Šumadince, Bosance, Vojvođane, ali naša matica, naši koreni su u jednom narodu - srpskom."

A onda je osamdesetogodišnji patrijarh malo i zaprijetio:

"Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja."

Bolje ne bi ni Biljana Plavšić!

Nakon protesta reisul-uleme Islamske zajednice u Srbiji Adema Zilkića i sandžačkog muftije Muamera Zukorlića, patrijarh Irinej je objasnio da je njegova izjava o islamu istrgnuta iz konteksta i da "muslimanima, našim bližnjima i našoj braći" upućuje iskreno izvinjenje.

Crnogorcima se nije izvinjavao, jer, izuzev Crnogorske nacionalne zajednice iz Beograda, niko nije ni protestirao. Logično, jer je za protest, pored ozbiljne države, potrebno i malo dostojanstva i hrabrosti. A Crna Gora je, uprkos mitovima i legendama, s tim stvarima dosta loše stajala. Da nije tako, ne bi u XX vijeku dva puta gubila državu! Ili, da stvar spustimo na niži, ali ne manje paradigmatičan nivo: gradonačelnik Bijelog Polja, koji je nedavno, kako bi na lokalnoj svečanosti ugodio gostu - opozicionom lideru, crnogorsku himnu skratio za dvije strofe (palanački cenzori!), sada je, tokom svečane proslave Dana svetog Save, duboko ganut i s rukom na srcu "uskliknuo s ljubavlju" svetitelju srpskom i to u društvu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića. Pritom je taj isti ministar, umarširavši u Crnu Goru bez ikakve zvanične najave, nesrećnog DPS-ovog gradonačelnika i ostale prisutne svetosavce kojima se obratio s "braćo i sestre", u nacionalistički trans bacio grandšouovskim, petparačkim, miloševićevskim guslanjima o jedinstvu "dva oka u glavi" i komičnim i pogrešnim navođenjem stihova "najvećeg srpskog pesnika" vladike Petra II Petrovića Njegoša. Koji, by the way, iako najveći, nikada svojom nogom nije kročio na tlo Srbije.

Ali, to su stvari za drugu raspravu.

Vjerovatno zadovoljni što je, opet voljom Svetog Duha, Srbija formalno ipak spašena milosrđa vladike crnogorskog Amfilohija i vladike bosanskog Kačavende, analitičari i javnost četrdeset i petog srpskog patrijarha, uprkos svemu, ocjenjuju kao čovjeka koji "nije ni reformator ni konzervativac, već zagovornik srednjeg puta i dijaloga".

"Uzimajći u obzir situaciju pre izbora - sukob 'golubova' i 'jastrebova' - možda bi najpreciznije bilo reći da je ovo što smo dobili najbolja od najgorih solucija" - kaže sociolog religije Mirko Đorđević. "Niti će novi patrijarh biti reformator - jer za tako nešto nema kapaciteta ni duhovne snage - niti će moći da obuzda u Sinodu one kojima mnogo duguje."

Dani: Kome duguje?

Đorđević: Onima koji su se, radi mira u kući, odrekli svoje kandidature i podržali takozvanu umereniju struju. Nije nepoznato da je Amfilohije dobio najveći broj glasova. Ipak, na kraju je žrebom izabrano "srednje rešenje" u koje se polažu velike nade.

Dani: Glavni kandidati za mjesto patrijarha bili su vladike Amfilohije, Irinej bački i Kačavenda. Odakle odjednom na tronu Irinej niški, autsajder koji se nije spominjao niti u jednoj varijanti?

Đorđević: Kako bi sprečili produbljivanje raskola koji je bio dostigao ozbiljne razmere, saborski oci su došli u situaciju da izaberu čoveka koji će im najmanje smetati, koji će biti neupadljiv. To je potvrđeno odmah nakon izbora. Amfilohije je čak rekao da se raduje i da drugačije ne bi ni valjalo! S tim su se složili Kačavenda i Irinej bački. Što se samog žreba tiče, to je formalnost.

Dani: Zbog čega je novi patrijarh odgovarao svima?

Đorđević: Mislim da je patrijarh plod kompromisa dve do krajnosti zaraćene struje unutar Sinoda - Amfilohijeve i Kačavendine. Pred "ulazak u kovertu" prvi je mogao da računa na nešto više od dvadeset glasova, dok je drugi za sobom vodio sigurnih 22 glasa tzv. "bosanskog lobija". Sudeći po otvorenom ratu među vladikama koji je prethodio samom izboru patrijarha, lobiranju na sve strane i borbi za glasove, stvar je bila prilično izjednačena, ali jednako neizvesna. Koliko sam obavešten, na samom početku zasedanja, jedan od vladika je ipak predložio da se izabere neko "oko koga ćemo imati najmanje spora".

Dani: Koji je to vladika?

Đorđević: Amfilohije. Već u 12 sati i 15 minuta, crnogorski mitropolit je praktično povukao svoju kandidaturu i predložio kompromisno rešenje. Svestan da ga ni laička, a ni crkvena javnost neće prihvatiti, pragmatičan kakav jeste, Amfilohije je ceo svoj govor koncipirao u tom pomirljivom tonu. Posle neviđene medijske hajke u kojoj su ponovo isplivale neke poznate činjenice iz njegovog života, i vladika Kačavenda je shvatio da mu akcije u javnosti nisu baš na zavidnom nivou. Treći pretendent, Irinej bački, s druge strane, važi za papistu koga sveštenstvo ne može očima da vidi.

Dani: Zašto?

Đorđević: Na proslavi 25. godišnjice pontifikata pape Jovana Pavla Drugog, u Beogradskoj nadbiskupiji, Irinej bački je rekao da će se u budućnosti hrišćani ujediniti i da, kada hrišćanstvo bude jedinstveno, logično bi po pravdi i po kanonima bilo da prvi čovek u Vaseljenskom hrišćanstvu bude prvi episkop grada Rima, a to je rimski papa. Posle te izjave, počela su javna gunđanja i optužbe da je Irinej "papista". Iako je važio za čoveka bliskog svim vlastima - od Miloševića (bio je njegov dvorski teolog, krstio mu je unuka), preko Koštunice do Tadića - ta izjava je Irineju bačkom ozbiljno narušila ugled. U tom odnosu snaga, Irinej niški je uzet kao spasonosno rešenje. Nije pripadao klanovima, bio je blizak patrijarhu Pavlu... Za razliku od ostalih vladika koji su justinovci, novoizabrani patrijarh Irinej je jedini episkop koji nije sledbenik Justina Popovića. Osim toga, nemojte izgubiti iz vida da je i dosta star, a s tim se u crkvi uvek računa.

Dani: Izborom Irineja za novog patrijarha, ko je ipak najveći gubitnik?

Đorđević: Kačavenda i Amfilohije su najveći gubitnici. Kao čuvar prestola i vršilac dužnosti mitropolita beogradsko-karlovačkog, istovremeno kao mitropolit crnogorsko-primorski i arhiepiskop cetinjski, pravdajući poraz, Amfilohije kaže da bi, da je kojim slučajem bio izabran za srpskog patrijarha, morao da napusti Crnu Goru.

Dani: Mislite da je mitropolitu Amfilohiju tron Svetog Petra Cetinjskog bio važniji od mjesta patrijarha srpskog?

Đorđević: Ne znam da li je baš važniji, ali sam siguran da mu je to zvanje od velikog, čak izuzetnog značaja.

Dani: Zbog čega? Zbog toga što beogradskim nacionalističkim krugovima na taj način poručuje da je "srpsku Spartu" bez njega nemoguće vratiti pod okrilje Srbije?

Đorđević: Ima i toga, ali mislim da je pre svega u pitanju strah od Crnogorske pravoslavne crkve, čije je istorijsko pravo da bude autokefalna. Njima očigledno ta crkva smeta više nego što bi to želeli da pokažu. Plašeći se uloge i značaja CPC-a, procenjeno je da je najbolje Amfilohiju prepustiti da situaciju u Crnj Gori drži pod kontrolom. Drugo, ovde postoji bojazan da bi eventualni Amfilohijev zamenik mogao da zaigra na neku drugu kartu.

Dani: Ali, neki politički krugovi u Crnoj Gori su spekulisali da će upravo Amfilohije, izgubi li bitku za novog srpskog patrijarha, zahvaljujući tituli arhiepiskopa cetinjskog, postati patrijarh autokefalne CPC. Koliko je to moguće?

Đorđević: To nikada ne treba isključiti. Podsetiću vas da je mitropolit Amfilohije, na uporno insistiranje novinara na ovome o čemu razgovaramo, rekao da nema ambicije da postane patrijarh "neke crnogorske crkve", ali ako to bude narodna volja... Bože moj! Šta može!... Ne, to svakako ne treba isključiti. Amfilohije je vrlo zanimljiva ličnost, trenutno najjača figura u Saboru i Sinodu.

Dani: Kažete da je Amfilohije najjača figura u Saboru i Sinodu; istovremeno, rekli ste da je, uz Kačavendu, najveći gubitnik izbora novog patrijarha.

Đorđević: Nema tu nikakve protivrečnosti: njih dvojica su formalni gubitnici koji su našli čoveka kome su vezali ruke, kojim komanduju, kome stalno duvaju za vratom. Suštinski, oni vladaju i njihov uticaj i značaj u Saboru i Sinodu, bez obzira na to što nisu izabrani za patrijarha, nije umanjen.

Dani: Šta je suština sukoba Amfilohija i Kačavende - borba za tron ili nešto drugo?

Đorđević: Čista borba za vlast. Obojici je jasno da nisu popularni, da ih država Srbija neće. S druge strane, zna se da je patrijarh Irinej vrlo brzo dobio saglasnost srpskih državnih organa. Znalo se to unapred.

Dani: Odakle vladiki Kačavendi tolika moć?

Đorđević: Zahvaljujući takozvanom bosanskom lobijukoji drži pod kontrolom. Unutar crkve, taj lobi igra na jaku političku kartu i poručuje: 'Kosovo je izgubljeno i nemojmo se više zanositi; nasuprot tome, nas dvadeset i dvojica vam jamčimo da će Republika Srpska biti integralni deo Srbije.'

Dani: Pa, i Srbija svako malo šalje slične poruke. Ako misle isto, odakle onda tolika odioznost prema Kačavendi?

Đorđević: Episkop Kačavenda je, kako se sada to popularno kaže, kontroverzna ličnost, u javnosti mnogo puta kompromitovana. Svašta se pisalo... Čuli ste priču o "srpskom Versaillesu", Kačavendinim raskošnim dvorima?! Njegov način života je u neskladu s jevanđeoskim normama. U zemlji u kojoj imate tako puno gladnih i siromašnih, tim načinom razmetanja ne možete daleko dogurati. Osim toga, konačno je svima, pa tako i Tadiću jasno da od priče o pripajanju RS-a Srbiji nema ništa. Evropa neće dozvoliti podelu Bosne. Zato Kačavendina obećanja ne piju vodu. Jednostavno - ne veruju mu. Nažalost, to se ne odnosi na crkvu koja dozvoljava da Kačavenda "bosanskim lobijem" preti kao buzdovanom. Evo, videli ste novog patrijarha! Do sada se nije isticao nekim ekstremnim izjavama; odjednom...

Dani: Ne znamo kakvim se izjavama isticao; riječ je o čovjeku koji je živio u relativnoj anonimnosti...

Đorđević: Tačno. Bio je običan niški episkop, živio mirno, bez reflektora... Onda je dospeo u žižu javnosti i pokazao da, nažalost, ni Sveti Duh nije nepogrešiv. Patrijarh Irinej je slab, nesposoban da se odupre pritiscima...

Dani: Patrijarh je marioneta u rukama "jastrebova", to hoćete da kažete?

Đorđević: Nije to nikakvo moje veliko otkriće. U istoriji crkve se toliko puta događalo.

Dani: Patrijarha Irineja opisujete kao marionetu u rukama moćnih klanova unutar crkve. Međutim, u istoriji je dosta slučajeva da ličnost koja je bila u sjenci, slaba, koja je postavljena kao marionetska, kada dobije moć ili vlast, pokaže neočekivanu snagu, izraste u snažnog lidera. Može li se slična stvar desiti patrijarhu Irineju?

Đorđević: U istoriji se zaista događalo da je "slabi" patrijarh uspevao da započne velike reforme koje od njega niko nije očekivao. Zato savetujem da novoizabranom patrijarhu damo makar stotinu dana.

Dani: Kakva je razlika između patrijarha Irineja i njegovog prethodnika, patrijarha Pavla?

Đorđević: Do sada patrijarh Irinej nije uspeo da dostigne vrline koje je imao patrijarh Pavle - skromnost, umerenost, uzdržanost - ali pokazuje znake da će dostići mnoge slabosti koje je imao patrijarh Pavle, a o kojim se sada ne govori.

Dani: O kojim slabostima je riječ?

Đorđević: Patrijarh Pavle je takođe bio marioneta: potpisao je pismo lordu Carringtonu, blagosiljao je spaljenu Foču, Mladića, Karadžića... Danas o patrijarhu Pavlu govorimo da je bio lično čestit čovek, ali njegovu političku ulogu će ocenjivati istoričari. Patrijarh Pavle jeste bio skroman...

Dani: Gospodine Đorđeviću, zar Vam ne djeluje licemjerno da se u državi s toliko lopova i tajkuna na slobodi skromnost pokojnog patrijarha Pavla promovira u vrhunsku vrlinu?

Đorđević: Dobro, to je tačno, ali je upravo zbog toga njegova skromnost, njegov asketizam padao u oči. Poznato je da je patrijarh Pavle, videvši džipove svojih episkopa parkirane ispred Patrijaršije, rekao: "A šta bi tek bilo da nisu položili zavet siromaštva?!" Morate to uzeti u obzir. Međutim, svi smo mi skloni preterivanjima koja su, nakon smrti patrijarha Pavla, često znala da budu neukusna, čak i uvredljiva po Pavla samog. Ali, to je stvar mentaliteta. Patrijarh Pavle, uprkos činjenici da je bio marioneta, imao je i neke osobine kojima se iskupljivao pred svojim vernicima, pred građanima. Hoće li to imati i patrijarh Irinej?!

Dani: Prije vrijeđanja upućenih na račun muslimana i Crnogoraca, prva izjava novoizabranog patrijarha je bila da će pozvati papu u posjetu. Odakle to?

Đorđević: Patrijarh se izleteo. Međutim, odmah je bio opomenut od Irineja bačkog, pa se korigovao rekavši da će o eventualnoj poseti pape Srbiji odlučivati Sabor SPC-a. Međutim, moram reći da je patrijarh Irinej uporan u jednom: ako i ne dođe u zvaničnu posetu Srbiji, papa će 2013. godine u Nišu sigurno prisustvovati proslavi sedamnaest vekova čuvenog Milanskog edikta. I to je dobra ideja.

Dani: Čija je nadležnost posjeta pape - crkve ili države? Ko o tome treba da odlučuje?

Đorđević: Od Miloševića, preko Koštunice do danas, papa ima pet zvaničnih poziva da poseti Srbiju. Prvi poziv je, preko svojih izaslanika, poslao Slobodan Milošević. U Vatikanu su odgovorili da papa neće doći u Beograd bez saglasnosti većinske crkve. A u crkvi kažu - još nisu sazreli uslovi.

Dani: Šta to znači?

Đorđević: To je diplomatska fraza koja znači da se naša crkva sa tim ne slaže. A ne slaže se zbog toga što je pod uticajem Ruske pravoslavne crkve, koja se drži iste formulacije. Dolazak u Beograd papa vidi kao važnu tačku i odskočnu dasku za put u Moskvu.

Dani: Kada govorimo o izboru patrijarha, znate staru priču o tome da je država, kolokvijalno - UDB - uvijek birala srpskog patrijarha...

Đorđević: Tačno! Nikada se u istoriji naše crkve nije desilo da je patrijarh izabran bez saglasnosti kralja, cara, vladara, predsednika... Pravoslavna crkva bez države, ma kakva ona bila, ne znači mnogo. Do sada nije zabeležen slučaj da pravoslavna crkva bude u opoziciji državi.

Dani: Da li je katolička crkva tako kooperativna u podršci politike država u kojima je dominantna?

Đorđević: Tu postoji važna razlika: države katoličkog sveta ne mogu da utiču na izbor pape. Ruku na srce, katolicima je mnogo lakše nego nama. Imaju drugačije ustrojstvo - njima je papa poglavar, duhovni centar im je u Rimu, a u 9 sati ujutro istu liturgiju služe u Paragvaju, Rimu ili na Neimaru. U zemljama Zapada crkva je odvojena od države. Kod nas to nije definisano.

Dani: Ustav kaže da su država i crkva odvojene.

Đorđević: Formalno jesu. Suštinski, stvari stoje drugačije. Predsednik Srbije Boris Tadić, odmah nakon imenovanja, sastao se sa novoizabranim patrijarhom Irinejem. I primetili ste šta je Irinej posle toga rekao: "Osnovni kurs državne politike je dobar, kakva je - takva je, to je naša država." Patrijarh je podržao Srbiju na putu u EU, ali je dodao - i tu se vidi Amfilohijev uticaj - da je o eventualnom ulasku u NATO potrebno raspisati referendum. Videli ste i Irinejev stav o Kosovu. Rekao je da je Kosovo naše duhovno sedište, ali i dodao: "Dužni smo da delimo sudbinu, suživot sa narodom, našom braćom koja tamo živi." Svestan je da drugačije ne može biti...

Dani: A: "Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja"? Kakve žrtve, kakva stradanja?!

Đorđević: U pitanju je tradicionalni stav Srpske pravoslavne crkve izražen pre dve godine u Memorandumu SPC-a o Kosovu. Patrijarh, ma šta o tome mislio, mora da se pridržava tog dokumenta. Ne zaboravite njegove reči upućene Albancima na Kosovu. Poručio im je da, kada na proleće bude išao u Peć na ustoličenje, Albanci to ne treba da shvate kao provokaciju. Ne želim da ga branim, ali moram da ponovim: nevolja je u tome što je patrijarh pod pritiskom i što će to stalno biti.

Dani: Da li je patrijarh "pod pritiskom" uvrijedio muslimane?

Đorđević: U odnosu na rasističke ocene vladike Atansija, ovo nije ništa strašno. Izjava jeste gaf, ali ne zaboravite da je Irinej prvi patrijarh u istoriji Srpske pravoslavne crkve koji je javno priznao grešku i javno se izvinio onima koje je uvredio. Rekao je da je bio nespretan, nesmotren i svoju izjavu nazvao "nesrećnom". Da se razumemo: u istoriji su sve religije svoju imperijalnu moć širile i osvajanjima - i islam i hinduizam i hrišćanstvo.

Dani: Pod čijim je pritiskom patrijarh uvrijedio Crnogorce? Amfilohijevim?

Đorđević: Mislim da je to dug Amfilohiju. Videli ste da je samo dva dana posle izbora novog patrijarha u Bijelom Polju prvi put održana proslava Dana svetog Save, koja je više ličila na Amfilohijevo dokazivanje Crnoj Gori da nije izgubio u Beogradu. Vrlo čudno, proslavi je prisustvovao šef srpske diplomatije Vuk Jeremić.

Dani: Šta je na toj proslavi tražio ministar Jeremić? Kakva je to poruka bila Crnoj Gori?

Đorđević: Ta poseta je nepotrebna, lišena svakog smisla. To nije posao ministra inostarnih poslova i, pravo da vam kažem, s obzirom na to da je, mimo svih diplomatskih pravila, šef naše diplomatije u Crnu Goru stigao ne udostojivši crnogorsku vlast ni zvanične obavesti o svojoj poseti, strepeo sam da će Crnogorci reagovati kao onomad, u slučaju vladike Filareta - strpati ga u džip i proterati ga. Imali bi pravo.

Dani: A, ne, ne, niste se trebali bojati.

Đorđević: Nije Jeremić građanin kao vi ili ja; on mora poštovati protokol. Iskreno - iznenadilo me je da Crna Gora na tu posetu, kao ni na izjavu patrijarha, nije zvanično reagovala - ni MIP, ni ambasador... Niko! To je državno pitanje i trebalo ih je opomenuti. Videli ste kako reaguju u Srbiji: odmah vas proglase zapersona non grata.

Dani:Kako razumijete politiku Srbije u odnosu na susjede? Zar nije čudno to što su odnosi između svih zemalja bivše Jugoslavije uglavnom skladni, a da je jedino Srbija u svađi gotovo sa svima?

Đorđević: Nije to ništa čudno. Kada je o Crnoj Gori reč, mislim da se naša elita nikada nije pomirila sa činjenicom da se radi o državi koja je suverena. Poznata je stvar da se u crkvi i dobrom delu nacionalne elite Crnogorci smatraju nacijom koju je izmislila Kominterna...

Dani: Amfilohije kaže - kopilad Milovana Đilasa.

Đorđević: Tako je. Makedonci, makedonski jezik, njihova akademija nauka - ni to ne postoji. To je južna Srbija. Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, deo Hrvatske - sve se to smatraprivremeno posednutim srpskim teritorijama. To misli i crkva. Evo, prekjuče je prvi put objavljena originalna Svetosavska himna, inače spevana u Segedinu 1823. godine. Od momenta nastanka, falsifikovana je 25 puta, a posle dvadeset godina - još 27 puta.

Dani: Kako?!

Đorđević: Jedan od falsifikata je bilo ubacivanje stihova: Bosna i Hercegovina, svetog Save dedovina. U tom falsifikatu pobrojane su redom sve srpske zemlje. U zvaničnom kalendaru SPC-a - evo ga ovde - i dalje stoji falsifikovani tekst himne u kojem se govori o Srbima sa svih strana - od Fruške Gore, Banata, Boke Kotorske, Bosne i Hercegovine... U prvoj verziji iz 1823. godine, o tome nije bilo ni govora. U crkvi se prelamaju mnoga društvena zbivanja. Dosta toga dolazi iz crkve, dosta stvari ona generiše. Crkveni nacionalizam - filetizam i politički nacionalizam sretno su se susreli na Gazimestanu 1989. godine. Zato se po zbivanjima u crkvi najbolje mogu čitati politički tokovi u Srbiji.

Dani: Kako ih čitate?

Đorđević: Crkva pokušava da se prilagodi, da prihvati i blagosilja put Srbije u Evropu. To ide sporo, traljavo... Boris Tadić je neodlučan. Zna da ne sme otvoreno da se sukobi sa crkvom, jer ona pokriva ogroman deo srpskog biračkog tela. A o tome Tadić veoma vodi računa, pa im popušta, pravi ustupke... U Ustavu Srbije piše da su, osim crkve i države, odvojeni školski i državni sistem... A oni su uveli veronauku, što im je propalo. Vladimir Putin tako nešto nije dozvolio.

Dani: Zašto?

Đorđević: Kakva god da je Rusija, politička kultura je na mnogo većem stepenu nego u Srbiji. Trideset akademika, uključujući tri nobelovca, su prošle godine Putinu uputili apel u kojem zahtevaju da ne dozvoli klerikalizacju države i da ne pravi ustupke crkvi. Putin je njihov zahtev uvažio. Možete li zamisliti naše akademike sa sličnom porukom?! Ovde je situacija kudikamo složenija. U svim sferama. I nije fer da patrijarha odmah okrivimo za sve. Možda bi ga, uprkos svemu, ipak trebalo pustiti, dati mu šansu. Videćemo! Uostalom, u Jevanđelju se kaže: "Po delima ćete ih poznati, ne po rečima."

Razgovarala Tamara Nikčević

BH Dani, 05.02.2010.


Pescanik

[XXL]

Hemonwood



Bujrum

Šah se igra na internetu, nekad protiv kompjutera, nekad protiv obezdušenog protivnika koji nema ni lica ni mirisa



U srednjoj školi, koju sam pohađao u Drugoj sarajevskoj gimnaziji, moj razred je bio matematski. Imali smo mnogo više matematike i fizike nego drugi razredi u našoj generaciji - dok su se oni borili sa razlomcima, mi smo deverali sa diferencijalnim jednačinama i kompleksnim funkcijama. Zbog toga je kod nas bilo dosta mozgovitih učenika koje je, povrh matematike i fizike, ozbiljno furao šah. Tako je, recimo, Mladen, koji je onomad bio osvojio zlatnu medalju na Matematičkoj olimpijadi u Washingtonu, znao na času igrati slijepu simultanku protiv šestorice protivnika, dok bi u isto vrijeme uredno pratio nastavu i bilježio sve što je nastavnica pisala na tabli. Često smo u školi sve vrijeme, uključujući i veliki odmor, znali provesti igrajući šahovski turnir, na tablama koje smo krili ispod klupe. Turnir je znao trajati nekoliko dana, a na kraju svakog dana rezultati bi se upisali u tabelu. Na jednom ili dva turnira koje sam odigrao, završio sam na dnu tabele, pošto sam bio i ostao pacer. Iako je Mladen uredno pobjeđivao na tim turnirima (sve dok nije položio ispite i maturirao par godina prije nas), imao je par ozbiljnih protivnika. Jedan od njih je bio Ljubo koji je nekoliko puta uspio dobiti Mladena, ali po cijeni potpune opsjednutosti šahom. Ja sam kao i svi jedno vrijeme bio zanesen šahom, ali onda sam se vratio standardnim pubertetskim interesima - žene, fudbal, preferans, landaranje i zajebancija. Ljubo je, međutim, ostao opsjednut šahom: čitao je literaturu, proučavao otvaranja i završnice, igrao ozbiljan šah u prostorijama Šahovskog kluba Bosna.

Ali onda je negdje poslije vojske Ljubo puk'o. Spucala ga je šizofrenija, razvile su se kompleksne fantazije u kojima je figurisao i Stipe Šuvar, tvorac zloglasnog usmjerenog obrazovanja, koje smo mi za dlaku izbjegli. Ljubo je završio u duševnoj bolnici, gdje su ga kljukali sedativima dok paranoidne fantazije nisu popustile.

Nakon što je jednom, obezdušen, pušten iz duševne bolnice, posjetila ga je delegacija drugova iz razreda. Dok nas je njegova mati služila sokovima, mi smo sa Ljubom sjedili bez jasne ideje o čemu bismo to mogli popričati. On se onda upustio u monolog posvećen šahu, u kojem je, recimo, veliki velemajstor Aljehin bio Bog - i to ne u prenesenom, nego u doslovnom smislu. Kulminacija tog logički nekonzistentnog monologa bila je Ljubina tvrdnja da danas šah igraju samo paceri. Pošto šah ima ograničen broj kombinacija, svi ozbiljni igrači su došli do kraja šahovskih mogućnosti, skontali su sve moguće partije te je tako šah postao besmislen. Kasparov, koji je tih godina spojeno igrao protiv Karpova i za kojeg se uveliko smatralo da je najveći majstor svih vremena bio je, po Ljubi, najobičniji pacer. (Tada nisam znao, ali danas znam, da broj dozvoljenih pozicija u šahu ima 40 nula, dok broj mogućih partija ima 120 nula, što je više nego broj atoma u kosmosu.) Ozbiljni igrači su, tvrdio je Ljubo, batalili obični šah i posvetili se bujrumu, što je, za neupućene, šah koji se igra u suprotnom smjeru - onaj koji prvi izgubi je pobijedio. Ljubo se zato bio potpuno posvetio bujrumu. Nakon svog izlaganja, Ljubo je program završio prigodnom kompozicijom: na harmonici je odsvirao svoju verziju Ode radosti, potpuno lišenu bilo kakvog oblika radosti, što će reći da je za Beethovenov original bila ono što je bujrum za šah - apsolutna suprotnost. Do dana današnjeg, Ljubina verzija Ode radosti je najtužnija muzika koju sam ikad u životu čuo.

Šahu sam se nakratko vratio u Chicagu, polovinom devedesetih, kad sam vikendom dreždao u kafeu u Rogers Parku i igrao (i uglavnom gubio) protiv galerije nepatvorenih likova: moler po imenu Al, koji bi preko puta mene sjedio doslovno ofarban svim farbama; briljantni mladi Indijac koji je zbog svoje opsjednutosti šahom izgubio mnoge poslove - na univerzitetu, u software firmi, kao taksista - a na kraju i ženu; vijetnamski veteran koji je od 1973. živio isključivo od vojne invalidnine, pošto je u Vijetnamu bio puk'o, i koji se u životu bavio samo šahom i drogama; Marvin, ogroman Afroamerikanac, nosilac titule velemajstora, veličine igrača američkog fudbala, koji bi se ukazao tek povremeno da bi brzinski pošamarao pristune pacere. Meni najdraži je bio Peter, stariji čovjek čija je priča vrijedna romana: Asirac, rođen u Beogradu, zato što su mu roditelji tu izbjegli od genocida u Turskoj, kad su se tamanili ne samo Armeni nego i Asirci; iz Beograda su otišli u Irak, gdje je Peter odrastao i zamomčio se. Iz Iraka se ispalio jer se, rekao mi je, sporječkao sa premijerovim sinom, i završio u Iranu, gdje se oženio i zasnovao porodicu. Kad je u Iranu izbila Islamska revolucija, Peter je radio u američkoj ambasadi, što je najgore moguće mjesto zaposlenja u slučaju Islamske revolucije. Sin mu je imao dvadesetak godina kad su ga revolucionari na ulici zaustavili, pošto je bio upadljiv u farmerkama, i strovalili mu revolucionarni metak u glavu nakon što su mu u gorespomenutim farmerkama našli travu. Peter se, tako, našao u Chicagu, gdje je u doba kad sam ga ja znao imao radnju za prodaju parfema. Sjedio bi preko puta mene, u uvijek istoj, kariranoj košulji iz čijeg su džepa uvijek štrčale kojekakve koverte, vonjajući na Eternity for Men, čekajući strpljivo da ja napravim pacersku grešku i izgubim napola dobivenu partiju. Peteru je šah bio spas, mjesto gdje se mogao od historije povući u beskrajne kombinatorne mogućnosti, gdje se mogao sakriti od svih katastrofalnih revolucija.

Ali od revolucija nema spasa. Nakon digitalne revolucije, svi su postali paceri - kompjuterski program od $50 može bez ikakve muke dobiti većinu velemajstora. Kasparov, najveći pacer svih vremena, više ne igra aktivno, nakon što je morao priznati apsolutnu dominaciju kompjutera koji može u sekundi da pozove milione prethodno odigranih partija i iskombinuje desetak poteza unaprijed. Šah se igra na internetu, nekad protiv kompjutera, nekad protiv obezdušenog protivnika koji nema ni lica ni mirisa.

Vrijeme je, tako, da se i paceri, kao nekad istinski majstori, posvete bujrumu, u kom slučaju bi se konačno isplatile sve one duge godine previda i poraza.

(Aleksandar Hemon)

[Tvrdica]

nuspojave

Beda sajber-cipelarenja

teofil pančić

Teza da je Velimir Ilić "zaslužio" ono što mu se dogodilo zavodljiva je, ona ugodno šašolji ono nisko i podljudsko u nama, baš kao i većina onih koje ništa ne valjaju i koje treba odbaciti u celosti

Stručna i nadležna lica pravne, kriminološke, a možda i medicinske struke baviće se time šta se to obrelo u glavi građanina Dejana Stojadinovića, zadnja pošta Azanja, a što mu je spontano zapovedilo da u prolazu nasrne na građanina Ilić Velimira, političara i Srpskog Domaćina opšte prakse, koji je baš bio na dužnosti u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici (kažu, upravo ogovarajući Mlađana Dinkića, dakle, obavljajući svoj plemeniti visokointelektualni posao). Po onome što je do sada poznato, Stojadinović pripada masi socijalno unesrećenih, pauperizovanih ljudi kakvih je Srbija puna i prepuna, ali ga to nije sprečilo da ima svoj "profil" na Fejsbuku; dotični profil, gle, otkriva da je Dejan S. imao i neke mnogo opasnije zamisli kada su u pitanju neki drugi političari, poput Borisa T. i Čedomira J. Ali eto, baš Velja mu nekako naleteo, pa čovek kanda pomislio "daj šta daš, sve je to ionako ista banda"... The rest is history; pardon: the rest is hysteria...

Jadno je i bedno, upravo posramljujuće u svojoj trivijalnosti, ovo što sada Ilićeva Nova Srbija i njojzi bliski pokušavaju da iscede iz ove suve drenovine, prikazujući ovaj žalosni incident iz domena patologije srpske svakodnevice kao ni manje ni više nego zaveru Zlog Režima da se doaka opasnom i strašnom Supervelji, koji evo samo što nije dunuo, vatru sunuo i oduvao kućice sve tri vladajuće koalicione prasadi (metaforične, dabome). Jeste, otužno je to do povraćanja, ali sve to ipak spada u uobičajeni lokalni folklor, u trećerazredno palanačko mrsomudno politikantstvovanje. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, Velimir Ilić u ovom je slučaju uistinu žrtva nasilja koje ničim nije izazvao.

Na drugoj strani, vidim da se množe Mudraci koji zaključuju kako je Velimir Ilić, kao građanin & javno lice odavno notorno po sklonosti verbalnom i fizičkom nasilju i drugim aprijatnim formama demonstrativnog gubljenja živaca, nekako i zaslužio to što mu se dogodilo, valjda po onoj "ko se mača laća...". Zavodljiva je to teza, ona tako ugodno šašolji ono nisko i podljudsko u nama, baš kao i većina onih koje ništa ne valjaju, i koje treba odbaciti u celini & celosti. Najpre, nasilje je krivično delo, pa je i građanin V. I. trebalo krivično da odgovara, a ne da dopuštamo da društvo regresira na starozavetno poimanje pravde. Osim toga, nasilje je legitimno samo kao akt nužne samoodbrane: da je, recimo, Vlada Ješić, kad ga je ono Velja ritnuo tokom intervjua, uzvratio tako što bi ga odritnuo s kamatama, za to bi mogao imati svako ljudsko razumevanje; kako, međutim, nema indicija da je čačanski galamdžija nasrnuo pesnicama na prolazećeg Dejana Stojadinovića, tu nema nikakve "samoodbrane" ni u tragovima: radi se o aktu čistog, bezrazložnog nasilja i agresije prema nedužnoj osobi. Da, kontekstualno sasvim nedužnoj, bez obzira na celu njenu nasilničku i nasilje-opravdavajuću predistoriju!

Na trećoj strani, već je registrovan brzo rastući fenomen sajber-lešinara koji su se okupili na famoznom Fejsbuku, pa sada slave tipa koji je nokautirao Ilića; ima ih već više hiljada, i stalno im se pridružuju novi, valjda po onoj matrici po kojoj i najgora funjara naposletku priđe da zacipelari ležećeg, kad se uveri da je ovaj tako temeljito sređen da se neće brzo pridići. Iskreno da vam kažem, nespokojan sam pri pomisli da tu negde, u blizini, obitavaju hiljade i hiljade sociopata koji se vesele tome što je neko (potpuno je svejedno ko) dobio batine, a da nije činio ništa osim što je negde stajao i nešto govorio onima koji su hteli da ga slušaju.
Istina, u ogromnoj većini, to nisu ljudi koji bi se organizovali u nekakve ulične bande za prebijanje onih koji im se ne dopadaju. Ne, radi se mahom o malograđanskim miševima, kukavicama i mizerijama koje su, otkad im je interneta, uplovile u zvezdano razdoblje svojih frustratskih života, jer sada mogu da se baškare kod kuće, u papučama, zaštićeni čadorom ili burkom anonimnosti, i da iz te busije rade šta god žele kome god žele, pa tako i da organizuju fan-klubove čoveka koji je, eto, postao poznat jedino po tome što je nekog drugog čoveka tresnuo u glavu.

Decembra devetsto osamdesete, kada je onaj smušeni degenerik ubio Džona Lenona, još nije bilo interneta – barem u današnjem smislu reči – pa je zato jadničak nekako ostao prilično usamljen i prezren u svom zločinu.

Danas bi, stojim vam dobar, istog trena dobio brojno sajber-sledbeništvo, verovatno pretežno sastavljeno od kobnom greškom nesrećnih majki nepobačenih morončića ubeđenih da je to baš "dobra fora". Naravno, bilo bi besmisleno reći da internet, tj. "fejsbuci" i slični sajber-pisoari i kenjoari "kvare" ljude: ne, oni samo omogućuju beskrajno lakšu distribuciju kvarnosti.

Naprosto, nema tog dubokog psihopatološkog ili sociopatskog poremećaja koji danas ne možeš da medijski osvestiš i radosno podeliš s drugima, sebi sličnima ili još gorima, pa da onda lepo razmenjujete iskustva i dohranjujete jedni druge.

Tako nestaje i onaj, kakav-takav, faktor stida koji bi ponekog prokletog budalaša ranije možda i zaustavio u verbalnom ili fizičkom zločinjenju, jer bi ovaj, u svojoj izolovanosti, možda ipak krajičkom mozgovne kaše posumnjao u sebe, pomislio da je sam u tome što misli i što čini, i da to nekako možda ipak nije u redu. Danas su, međutim, idioti svih zamislivih vrsta veselo umreženi, oni su delovi jebenih "web zajednica", i to im daje dragoceno samopouzdanje. Dakle, možda bi mogao, nekim minornim preostatkom sopstvene ljudskosti, da pomisliš da ima nečega sramnog u zluradosti nad nasiljem, ali kada vidiš da tu zluradost javno i ponosno ispoljavaju i hiljade drugih (tebi, doduše, nepoznatih, ali zasigurno divnih stvorenja koja se tek iz puke skromnosti kriju iza retardiranih nadimaka), zaključićeš da je to, majka mu stara, ipak nešto u najmanju ruku prihvatljivo. Zapravo, preporučljivo. Štaviše: obavezno, ako držiš do sebe. Dakle, nešto kao ona stara dosetka da su govna garant dobra za jelo, jer nije moguće da milijarde muva greše.

[BlackDog]

Samoubica skočio s Patrijarha Pavla!
Jedna od najbizarnijih rubrika u srbijanskoj štampi jeste poziv čitaocima “Blica” da predlože ime za novi, budući most na Adi koji se navodno gradi u Beogradu. Očigledno nemajući pametnija posla, čitaoci ovog lista, nadahnuti činjenicom da im se pruža mogućnost da budu kumovi – već nedeljama predlažu ime nesrećnom mostu, vodeći se pretežno versko-političkim kriterijumima

Kako trenutno stvari stoje, ubedljivo vodi “Patrijarh Pavle” što, ako se predlog prihvati, može da dovede do neobičnih naslova u medijima. Zamislimo: “Patrijarh Pavle zatvoren za saobraćaj”, “Na Pavlu opet krkljanac”, “Rekonstrukcija Patrijarha Pavla”, “Zagušenje na Pavlu”, “Obrušio se Patrijarh Pavle”, “Samoubica skočio s Patrijarha Pavla”, “Generalna opravka Patrijarha Pavla”, “Dvoje mrtvih na Patrijarhu Pavlu”, “Ograničena brzina na Pavlu”, “Pojavile se pukotine na Pavlu”, “Vetar oborio Patrijarha Pavla”, “Obilaznica oko Pavla”, “Lančani sudar na Patrijarhu”, “Počelo farbanje Patrijarha Pavla” ili “Policija dežura na Patrijarhu”.

Ni ostali predlozi nisu mnogo inspirativniji. “Most na Adi” koji u stopu glasovima prati “Patrijarha Pavla” oktroisano je imbecilan, baš kao i ime “Žirafa”, valjda po omiljenoj domaćoj životinji iz Jagodine; posebno je tupav naziv “Beogradski most” čije se ime može dati bilo kom mostu ili mostiću pod jurisdikcijom Đilas Dragana, gradonačelnika ovog obrezanog grada. Čitaoci nisu preskočili čuveni tandem Zoran Đinđić – Nikola Tesla, dvojac koji se svojevremeno borio za ime Aerodroma Beograd (pobedio ubedljivo Tesla), a ima i onih najbolesnijih koji su se setili Đilasovog prethodnika, preminulog Nenada Bogdanovića.

Neverovatno je da među prvih pet nije predlog da se most zove “Đilas Dragan”: činjenica da na mostu nema nijednog platana, da je tekstura mosta identična teksturi moždane kore bgd-gradonačelnika (beton, čelik, žica), da je finansijska konstrukcija mosta rastegnuta po sistemu koliko-sam-ja-dobar-u-svemu-ovome, da je Đilas Dragan već pripremio govor za otvaranje gde će pohvaliti Borisa Tadića “bez čije podrške nije bilo mogućno sagraditi ovako epohalnu saobraćajnicu”, svi ti argumenti ostali su bledi pred budućom bridge-vizijom i prigodnim naslovom u novinama: “Dragan Đilas otvorio Patrijarha Pavla”.

Edited by BlackDog, 08 March 2010 - 15:31.

[Tvrdica]

Samoubica skočio s Patrijarha Pavla!
Jedna od najbizarnijih rubrika u srbijanskoj štampi jeste poziv čitaocima “Blica” da predlože ime za novi, budući most na Adi koji se navodno gradi u Beogradu. Očigledno nemajući pametnija posla, čitaoci ovog lista, nadahnuti činjenicom da im se pruža mogućnost da budu kumovi – već nedeljama predlažu ime nesrećnom mostu, vodeći se pretežno versko-političkim kriterijumima

Kako trenutno stvari stoje, ubedljivo vodi “Patrijarh Pavle” što, ako se predlog prihvati, može da dovede do neobičnih naslova u medijima. Zamislimo: “Patrijarh Pavle zatvoren za saobraćaj”, “Na Pavlu opet krkljanac”, “Rekonstrukcija Patrijarha Pavla”, “Zagušenje na Pavlu”, “Obrušio se Patrijarh Pavle”, “Samoubica skočio s Patrijarha Pavla”, “Generalna opravka Patrijarha Pavla”, “Dvoje mrtvih na Patrijarhu Pavlu”, “Ograničena brzina na Pavlu”, “Pojavile se pukotine na Pavlu”, “Vetar oborio Patrijarha Pavla”, “Obilaznica oko Pavla”, “Lančani sudar na Patrijarhu”, “Počelo farbanje Patrijarha Pavla” ili “Policija dežura na Patrijarhu”.

Ni ostali predlozi nisu mnogo inspirativniji. “Most na Adi” koji u stopu glasovima prati “Patrijarha Pavla” oktroisano je imbecilan, baš kao i ime “Žirafa”, valjda po omiljenoj domaćoj životinji iz Jagodine; posebno je tupav naziv “Beogradski most” čije se ime može dati bilo kom mostu ili mostiću pod jurisdikcijom Đilas Dragana, gradonačelnika ovog obrezanog grada. Čitaoci nisu preskočili čuveni tandem Zoran Đinđić – Nikola Tesla, dvojac koji se svojevremeno borio za ime Aerodroma Beograd (pobedio ubedljivo Tesla), a ima i onih najbolesnijih koji su se setili Đilasovog prethodnika, preminulog Nenada Bogdanovića.

Neverovatno je da među prvih pet nije predlog da se most zove “Đilas Dragan”: činjenica da na mostu nema nijednog platana, da je tekstura mosta identična teksturi moždane kore bgd-gradonačelnika (beton, čelik, žica), da je finansijska konstrukcija mosta rastegnuta po sistemu koliko-sam-ja-dobar-u-svemu-ovome, da je Đilas Dragan već pripremio govor za otvaranje gde će pohvaliti Borisa Tadića “bez čije podrške nije bilo mogućno sagraditi ovako epohalnu saobraćajnicu”, svi ti argumenti ostali su bledi pred budućom bridge-vizijom i prigodnim naslovom u novinama: “Dragan Đilas otvorio Patrijarha Pavla”.

Debilno!

[Tvrdica]

Umesto nekrologa – Momo Kapor (1937–2010) >

Eh, taj tvoj Momo

teofil pančić

Nije da nije bilo "boljih" pisaca, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj neki element koji je samo Kapor mogao uneti u naše osećanje sveta

Srećni ljudi prodeveraju čitav život sa jednom ličnom bibliotekom, koja tokom dugih decenija raste, menja se i sazreva onako kako to čini i njen vlasnik. U tom smislu, nisam srećan čovek. Moja prva biblioteka i ja razišli smo se negde u jesen 1991: ja sam otišao, ne znajući još pouzdano da odlazim zauvek, a ona je ostala tamo, u Aleji Viktora Bubnja 3, stan 136, kat XIII. Moglo je biti i drugačije, ali bilo je tako, i tu pomoći nema. U mojoj prvoj biblioteci bilo je oho-ho knjiga Mome Kapora, i sve su bile bar po jedared pročitane, pozajmljivane okolo, ispodvlačene: Foliranti, Provincijalac, Ada, Beleške jedne Ane, Od sedam do tri, Una, I druge priče, Off... Plus ona knjiga u kojoj je Laki Pisac, kaogod Henri Miler, pisao o knjigama svog života, dakle, takođe o jednoj ličnoj biblioteci, ali od one nematerijalne sorte, one koju nosiš u sebi pa ti je niko ne može uzeti, niti se ikako možete rastaviti dok si živ.

Od tada, od tog pravog jesenjeg, takoreći žanr-rastanka, rodila se i raste moja druga, nadam se i poslednja lična biblioteka. U njoj tih knjiga nema, kao što nema i mnogih drugih kojih je u prvoj bilo. Nedavno sam, ima tome godinu ili dve, u antikvarnom odeljenju jedne beogradske knjižare naleteo na Kaporovog Provincijalca, ono izvorno izdanje Biblioteke Hit, onakvo kakvo sam nekad imao. Da, tada sam shvatio: kod kuće, u svom Drugom Životu, imam sve knjige Mome Kapora koje, najblaže rečeno, ne volim, i ni jednu jedinu knjigu Mome Kapora koju volim; a volim sve knjige koje sam nekada voleo, jer ne znam kako se to, dođavola, prestaju voleti knjige, kao da one mogu biti odgovorne za moguće potonje nepodopštine svog pisca. I onda sam kupio tog Provincijalca i odneo ga kući, da imam u Drugoj biblioteci bar jednog Kapora iz Prve, možda i ne zarad njega, pisca, nego zarad mene, čitaoca: kao malu potvrdu da sam i dalje onaj koji sam bio Onda. Iz nekog razloga mi je to bilo važno; razumeće oni koji shvataju. I rešio sam da tog Provincijalca čim prije iznova pročitam, da vidim hoću li osećati nešto, šta god to značilo. Ali to, naravno, nisam učinio, nisam dospeo, obuzet dnevnim obavezama i strastima. Trebalo je da umre njen pisac, pa da je se napokon latim. Otvorio sam je juče, oko deset pre podne; zaklopio sam je, pročitanu do kraja, oko tri poslepodne. Šta je stalo između? Šta je videlo oko jednog neuporedivo iskusnijeg, prefriganijeg, a valjda i ciničnijeg čitaoca od onoga koji je tu knjigu prvi put čitao, pre nekih hiljadu manje devetsto šezdeset i sedam-osam godina? I to čitaoca koji se sa piscem razišao, temeljito za temeljitije ne može biti, u jednoj fundamentalno važnoj stvari života i smrti, časti i sramote?

Da, sve je tu, i dalje. Možda malo iskrzano i precvetalo, s aromom jedne već poodavne epohe, ali ipak. Sve ono zbog čega je Kapora sedamdesetih i osamdesetih voleo onaj bolji deo jedne nestale, ubijene i strvinarski razvučene zemlje. Onaj smisao za detalj, onaj nekako šansonjerski gvint da se uđe pod kožu bezbrojnim ovisnicima jednog sentimentalnog vaspitanja. Ona bogomdana veština da se uoče i opišu, da prodišu naše Line Koen pre nego što ih i sretnemo, pa kada ih sretnemo, znaćemo odmah da su to one; a svako u životu ima jednu samo svoju Linu Koen, inače je džaba živeo. I ona ganutljivost je tu, dakako, odlično je to uočio komšija Bazdulj. Ih, nije da nije bilo "boljih" pisaca, naravno da jeste, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj neki peti, deveti ili šesto osamdeseti element koji je samo Kapor mogao i umeo uneti u naše osećanje sveta. Eto, žao mi je što ću razočarati usukane, a odocnele moralizatore i bezalatne mlatitelje sasušenih gloginja (ma, serem – nije mi žao; baš me briga za njih), ali sve je tu, i dalje, "svemu uprkos". Čemu uprkos? Svemu. Svemu onome o čemu sam pisao dosta puta, vaktile, i čemu nemam ništa da dodam, ali bogme ni da oduzmem. Svemu što je pisac govorio i činio, a vala i pisao, od onog vremena kada smo se moja prva biblioteka i ja nevoljko razišli. Tada je, negde u to doba, pisac rešio da pripadne nekim drugim i drugačijim čitaocima; ovakvi kao ja više nisu zadovoljavali njegove kriterijume. Valjda sam zato bio tako posebno ljut na njega, zato što sam se osećao ostavljenim; ta, sigurno se nisam mogao ljutiti na đoge i noge, jer sa njima i njihovim knjigama nikada ništa delio nisam.

Momčilo Momo Kapor bio je godište mog oca Sretena. Ima ona životna dob, otprilike tinejdžerska, kad ti tvoj otac ni u čemu nije dobar, i šta god da čini, čini pogrešno. Bilo mi je, u toj magarećoj dobi, neverovatno da su Kapor i moj otac vršnjaci: Momo u džinsu, u džezu, u vinu, u Njujorku, u urbanom light veltšmercu jedne nove i drugačije osećajnosti, a moj otac u oficirskoj uniformi, ili u bezličnom civilnom odelu, tako običan i svakodnevan. Rodili su se zajedno, a živeli odvojeno: njihovi svetovi kao da se nisu dodirivali. A kad bismo se nešto zakačili – uglavnom na bolnu temu šta će biti sa mnom – moj bi dobri i divni ćale ponekad nemoćno znao reći eh, taj tvoj Momo Kapor, kao da je odnekud baš u tom svom ispisniku-dekadentu video koren moje neizbežne propasti i zastranjenja. Proći će od tada možda i tuce godina, doći će Mračna Vremena, i ja ću se zateći usred jedne od onih besmislenih sinovsko-očevskih "političkih" prepirki, pa ću jednom reći ocu eh, taj tvoj Momo Kapor. Jer, Momo je u međuvremenu nekako promenio stranu, i više nije bio moj, naprotiv, vratio se svetu očeva, a i to samo u tranziciji ka mitologizovanom svetu dedova, pradedova... I tako do Postanja.

Nakon mog poslednjeg teksta o njegovim Nevoljenim knjigama, Kapor mi je uvijeno replicirao u NIN-u jednom ne mnogo smislenom filipikom, ne spominjući mi doduše odioznog imena, ali crtajući nešto nalik na moj portret – u njegovu crtačku veštinu bar niko ne sumnja – i nazivajući me, ako dobro pamtim, hodajućim grobljem hamburgera. Smejao sam se slatko toj malo detinjasto povređenoj uvredi, hamburgere uopšte ne jedem, ali to što taj pokušaj uvrede sadrži valjda ionako nisu oni pravi hamburgeri, od mesa, nego su kanda neki isfantazirani ideološki hamburgeri, koji baš lepo idu u paru sa ideološkom koka-kolom, mada onu pravu, s mehurićima, takođe ne pijem. Naprosto, tako je taj i tadašnji Momo, kroz tu vrstu koprene, video jednog svog nekadašnjeg čitaoca, onako isto kako su njega samog nekada davno, u jednom strašno bivšem životu, videli ždanovčići-komesarčići jednog smešnog, ali i opasnog drvenog jezika: kao agenta mrskih imperijalističkih snaga...

Onaj Džojsov sneg koji prekriva žive i mrtve prekriće i Kaporov grob, kao i grobove svih nas; nema tu ni poente ni utehe. Učinjeno se ne da ispraviti, pokvareno i zatrovano ne da se vratiti u prvobitno stanje. Ali ja ću ipak nastojati da malo-pomalo u moju Drugu biblioteku naselim Folirante, Unu, Adu, Anu, Od sedam do tri i ostale davne stanovnike mog sveta, i to isključivo u njihovim izvornim izdanjima. Ne znam je li to sentiment, ili dug, ili šta je? I ako je dug, onda prema kome – piscu ili sebi samom? Ili je sve to možda najpre zbog Line Koen? Nema toga što čovek neće učiniti zbog Line Koen, je li tako, Pišče?

Attached Files

•  55952919_momokapor.jpg   31.54KB   0 downloads

[Tvrdica]

Eh, ta tvoja Anči

Na vest da je umro Momo Kapor, prvo sam se setila Anči.Ona je bila junakinja moje generacije.
Kad se samo setim, kako smo se trudile da bar malo ličimo na nju.Makar frizurom ili garderobom.
Držati cigaretu kao Ana, misliti, govoriti sa matorcima, kao Ana.
Od tada je prošlo mnogo godina, mi nismo postale Ana, a nju smo zaturile negde u budžacima sećanja.
I tek kada sam pročitala, da je umro njen ''otac'', predamnom je izronio dragi Anin lik.
Tada sam shvatila tužnu istinu.

Momina Ana, naša obožavana Anči, umrla je 20 godina pre njega.

Nekako je prirodno da junaci romana živ duže od pisaca koji su ih stvorili.
Ali, Momini prijatelji, koje je naprasno zavoleo 90tih, sahranili su našu Anči, a
ovo što danas šeta ulicama Beograda isključivo je njihova zasluga.

Ipak, Momo, počivaj u miru i beskrajno ti hvala i za Anči, i za Unu ali i za Okudžavu i Visockog.

Attached Files

•  momo.jpg   75.75KB   9 downloads