284 replies to this topic

[Tvrdica]

nuspojave

Silovanje identiteta

Teofil Pančić


Presuda jeste skandalozna i van pameti, ali ne prati li ona, mada previše revnosno, osnovnu liniju srpske politike u poslednjih dvadesetak godina

Blažena je ovo zemlja: malo je gde nedužnome tako lako da bude kriv, a krivome tako lako da ga oglase nevinim, čak i ako se tome uopšte nije nadao. Pogledajte, recimo, slučaj novosadskog polupismenog besposličara i rekreativnog fašiste Davidović Gorana, onog što navodno ne voli da ga zovu Firer: tužio ga je novinar Dinko Gruhonjić zarad uvredljivih i klevetničkih tvrdnji o njemu u Davidovićevom knjigolikom produktu Slučaj nacionalni stroj, toj šaradi groteskne nepismenosti i multidisciplinarne budalaštine (v. «Vreme» br. 850), pa je dobio spor, pa se optuženi onda žalio, da bi Okružni sud u Novom Sadu upravo ukinuo presudu i vratio stvar na početak, jerbo da su prava optuženog bila "bitno povređena". A kako su to Nefirerova prava bila "bitno povređena"? Tako što mu nije sav sudski materijal dostavljen na ćiriličnom pismu! Što ga je valjda neizlečivo duševno povredilo, ili šta već, Sud ne objašnjava tačno o čemu se radi. No, to i nije najvažnije, ključno je da smo ovom presudom i oficijelno obavešteni da je svaki materijal pisan na srpskom jeziku, a latiničnim pismom, neka vrsta ilegalnog materijala, ili u najmanju ruku inferiornog, svakako nečega što već "po sebi" može da bude osporeno, obezvređeno, proglašeno ništavnim.

Pošto se ove novine štampaju na latiničnom pismu, meni, ovako pokvarenom i na svako zlo spremnom, ova situacija daje određene ideje. Recimo, mogao bih da napišem da ova presuda pokazuje da sada pouzdano znamo kako u Okružnom sudu u Novom Sadu radi najmanje jedan sudija koji je: a/ klinički moron; ili b/ notorni fašista; ili c/oboje, jerbo te dve aktivnosti, osobine ili stanja nipošto ne isključuju jedno drugo, dapače. Ovaj bi iskaz po sebi bio uvredljiv, no odštampan na latiničnom pismu on pravno jedva da i postoji, naprosto kao da ga nema, neutuživ je… Je l’ da da je tako? E, videli biste da nije…

A opet, nekako mi se čini da bi sve gore napisano trebalo prihvatiti samo kao prvu, vruću reakciju, i ništa preko toga. Odviše je, naime, jeftino žestiti se na visprenog Nefirera ili na otužnog sudiju. Jer, nad čime se tačno mi ovde zgražavamo? Naravno da je presuda skandalozna i van pameti, ali opet, ne prati li ona, mada možda malko odviše revnosno, osnovnu liniju zvanične politike Srbije u proteklih dvadesetak godina? Nije li stara YU- politika pune pravne ravnopravnosti ćiriličnog i latiničnog pisma bila prva prvcijata stvar koja je osporena u buđenju naroda krajem osamdesetih? Nije li "povratak ćirilici" bio proglašen ugaonim kamenom srpskog nacionalnog identiteta, a čijim su ekskluzivnim tumačima najedared postali najgori među nama, a što je prirodnim sistemom negativne selekcije na koncu dovelo do toga da se čak i jedan Nefirer, i sličan marginalni polusvet, osetio pozvanim da filozofira i mesijaniše na tu temu?! Nije li i "ugroženost ćirilice" postala obavezni, izanđali refren za ama baš svakog majstora-pevača namernog da odgusla svoju ariju o ugroženosti vaskolikog srpstva? Nisu li ta beslovesna fantaziranja postala i deo zakonske i ustavne materije, što je od jedne farse iliti operete učinilo potencijalnu tragediju? Dakle, ako u ovoj famoznoj presudi ima nečega neodoljivo blesavog, to nije zato što bi ona bila nekakva anomalija, plod nekog neobjašnjivog čudaštva palog pred nas ravno iz maglina dubokog kosmosa; ne, novosadski je sudija samo veoma doslovno i strogo shvatio i primenio nešto što je u Srbiji već dvadesetak godina opšte mesto: da je samo ćirilica ovdašnje oficijelno i, uopšte, "nacionalno" pismo (kao da je ona ekskluzivno "srpski izum", a "srpska" je tačno koliko i sarma, ili manje od toga), bez obzira na to što se to žestoko kosi sa životom, sa praksom, sa stvarnošću ove zemlje i naroda. A da je latinica, je li, nekakav nametnik ili parazit kojeg bi se valjalo što pre rešiti, da je ona presudni faktor identitetskog gljivičnog oboljenja kojeg se valja ratosiljati ne bismo li ponovo "ozdravili", ne bismo li se "vratili sebi" tj. onom nekom mističnom Izvoru Sopstva Srpstva koji čuči negde u Dubokoj Pećini Bića i strpljivo čeka da ga iznova otkrijemo, pa da mu padnemo u međeđi bratski zagrljaj. A on(o) će nam oprostiti naša lutanja i neverstva, samo li se pokajemo.

Reč je, dakako, o tipičnoj kičerajskoj fiks-ideji naših dokonih "nacoša" koji povazdan krste već pokrštene jariće. U nacionalističkoj imaginaciji, bilo gde na svetu, uvek ima Neko Sa Strane ko nam se prikrada zguza s namerom da drsko ukrade našu najveću, nepojamnu i epohalnu dragocenost (koju drugi nemaju, ili ako je imaju, onda je manje vredna) a to je naš nacionalni identitet. Pa nas onda vešto udare tamo gde nas najviše boli, pa još pronađu i petu kolonu i... dok si rek’o "ne gazi ćirilicu", mi već prestadosmo da budemo Mi i postadosmo, avaj, neko drugi. Zvuči kretenski? Da, naravno. Ali, ne znači da ne deluje na mnoge mazg... mislim, mozgove.

Ipak, najbizarnije od svega glede "rećirilizatorske" kampanje jeste samo njeno histerično gubitništvo. Naime, čak i nekom "romantičnom" nacionalisti koji gorko žali za vremenima kada su "svi Srbi pisali ćirilicom" (uzgred, većina Srba tada je bila nepismena, pa im je ćirilica bila špansko selo, a latinica, recimo, portugalsko selo...), moralo bi biti jasno da je to, srećom ili nesrećom, prošlo svršeno vreme. Ne tvrdim ni da je "dobro" ni da je "loše" što su Srbi, sticajem ovakvih ili onakvih okolnosti, postali "dvopismeni" narod, što jeste retkost – ali ne i hendikep – u globalnim razmerama. Ali, to se desilo, i desilo se poodavno, i desilo se temeljito, i neće se promeniti, baš kao što su Nemci ili Irci u jednom trenutku postali i "zauvek" ostali dvokonfesionalni narodi (katolici i protestanti), a Albanci čak trokonfesionalni, ili kao što većina Iraca ne govori izvorni irski (gelik), ili kao što su Turci prešli sa arapskog pisma na latinično. I tu nema rikverca! Umesto da se sve, pa i zakoni, prilagodi stvarnosti, talas histerizacije krenuo je obrnutim putem: on bi da stvarnost spakuje u ludačku košulju jedne luzerske opsesije, koja rezultira silovanjem stvarnog identiteta u ime onog zamišljenog, "izvornog", idealnog. Hoće li uspeti? Neće, nikada više, ni za sto godina, ni milom ni silom. Zašto? Zato što aistorijske fiksacije nikada ne mogu da uspeju; ali zato mogu da, dok slobodno vilene, učine mnogo zla i štete.

[Mali Medved]

Odličan tekst, kao i uvek.

Ipak, propustila se važna stvar - većina firmi na latinici (pogotovo na engleskom) je takođe kičeraj.
Teško mi je da izaberem između fensi i svetosavskog duha, uglavnom jer su oba neizlečivi šund i duboko lažni.

[maara]

Legenda o Četiri stuba

Spoiler! --Click here to view--

22.08.2009
Teofil Pančić

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić nalazi se u višednevnoj poseti prijateljskoj Narodnoj republici Kini; evo, radio upravo javlja kako je predsednik obišao čuvene terakota ratnike. Ima li u tome nečega lošeg? Naravno da nema: Kina je velika globalna sila, svakoj zemlji je u interesu da ima dobre političke i intenzivne ekonomske odnose s njom (doduše, više valjda i nema zemlje koja nema «intenzivne ekonomske odnose» s Kinom, za šta će se pobrinuti sama Kina, kad god je potrebno...). Kada se jednom vrati iz Kine, Tadić će polako početi da se priprema da ugosti Dimitrija Medvedeva, možda ne baš prvog čoveka, ali svakako predsednika Rusije. Koji će Srbiju posetiti, gle, baš na onaj dan kada su, pre šezdeset i četiri godine, jedinice Crvene armije, zajedno sa jugoslovenskim partizanima, umarširale u ono što je bilo ostalo od Beograda. Ima li u tome nečega lošeg? Taman posla, Rusija je velika sila, i svakoj zemlji je u interesu da sa njom održava dobre odnose.
Pa opet, ako je sve tako idilično i tako u redu, kako to da mnogi među nama osećaju da tu nešto ne miriše kako treba? Problem, dakako, nije u Rusiji, a kamoli u Kini: te zemlje slede svoje političke i ekonomske interese, što je sasvim normalno. Nagradno pitanje glasi: koji i kakav – hajde da ne pitamo baš: čiji - interes sledi Srbija svojom sve bizarnijom spoljnom politikom?
Dakako, najpre treba obrazložiti ovu ocenu o bizarnosti. Ne bi trebalo da je sporno da je Srbija evropska zemlja, i da pripada «zapadnom civilizacijskom krugu», šta god to za koga značilo. Uostalom, ako tom krugu kulturološki, politički, ekonomski, vojno i na sve druge načine pripadaju Rumunija, Bugarska i Grčka, a hrabriji sanjari u njega svrstavaju čak i pretežno maloazijsku Tursku, teško da bi Srbija mogla biti negde drugde...
Dobro, reći ćete, pa niko to ni ne osporava; uostalom, zvanična spoljna politika Srbije jeste politika integracije u Evropsku uniju. U redu. Međutim, kada su u pitanju «evroatlantske integracije» - što nije mnogo više od eufemizma za učlanjenje u NATO pakt – skoro svim relevantnim srpskim političarima kao da je «maca pojela jezik»; na taj način, jednim besmislenim i štetnim zastojem, Srbija plaća visoku cenu olakom pokleknuću pred «koštuničarskom» nacionalističkom i izolacionističkom retorikom, koja je preživela čak i odlazak s vlasti njenog nosioca, a koja nije ništa više od u patetiku umotanog nihilizma: to je politika bez izlaza, bez vizije, bez alternative; to je jalovi resantiman pogodniji za kafanu nego za Vladine kabinete.
Najjasniji simptom bizarnosti, fundamentalne neozbiljnosti i i dugoročne neodrživosti ove politike jeste predsedničko «mudrovanje» o Kini kao «četvrtom stubu» spoljne politike Srbije. Naime, prva tri stuba su EU, SAD i Rusija. Vrlo zanimljivo. Ali, zašto da se na tome stane? Zašto, recimo, Indija, kao regionalna sila u usponu, ne bi bila peti stub srpske spoljne politike? A šesti? Možda Brazil, ili slobodarska naftonosna Venecuela? Šalu na stranu, ono što ovu «retoriku stubova» člini nepodnošljivo neozbiljnom jeste to što ona zapravo ništa ne znači. Imati najbolje moguće odnose sa Rusijom ili Kinom je jedno, no za zemlju koja teži članstvu u Evropskoj uniji, a na ovaj ili onaj način će biti integrisana i u severnoatlantske vojno-bezbednosne strukture, potpuno je besmisleno gledati na ove četiri važne svetske adrese kao na podjednako značajne i čvrste «srtubove spoljne politike». To sve odviše liči na ono «kako mali Đokica zamišlja Titovu politiku nesvrstanosti», i nema sumnje da je oko Tadića sasvim dovoljno pametnih i upućenih ljudi koji mu na to mogu skrenuti pažnju (kao da, uostalom, on i sam ne zna to). Pa, čemu onda sva ta nedostojna šarada?
Teško je naći neko drugo racionalno (?) objašnjenje nego da se radi o temeljitom kukavičluku vladajuće političke klase, koja je pre svega luzerskoj «kosovskoj fiksaciji» rešena da žrtvuje šta god zatreba, pa i suvislu i održivu međunarodnu poziciju Srbije. Osim toga, državna kasa je već žalosno prazna, pa tu negde, u panici i iznudici, lako proradi i «mentalitet sponzoruše»: dobar je svako ko je voljan da da nešto keša, a o posledicama ćemo misliti sutra... Ako baš budemo morali. Pa dobro, poneka sponzoruša se i dobro uda, ali većina ih bude odbačena nakon upotrebe, ako na vreme ne promene fah.

[Tvrdica]

nuspojave

NOVI UDARNICI

Teofil Pančić

Prošlo je vreme "ratova za nacionalno ujedinjenje", dolazi vreme ratova za nacionalni kapital; a svakom ratu trebaju prekaljeni ratnici

Jeste li videli zlatni Prag? Neki odavde, koji sebe nazivaju Delije, ne samo da su ga videli, nego je, bogme, i Prag video njih, i to u nezaboravnom izdanju: video je kako na razne bizarne načine pokušavaju da sastružu nešto malo te njegove famozne pozlate, valjda za suvenir, šta li. Zbog tih je njihovih nestašluka prilično žustro činodejstvovala češka policija, što je naše razmažene huligančiće strašno uvredilo, glede ličnog i nacionalnog bića: mis’im, pa gde to ima da te odmah ‘apse samo što si malo kraduckao po benzinskoj pumpi, ili što si malo divljuckao po gradu?! Braćo, stvar je jasna: to oni nas mrze što smo Srbi, mrze našu nadmoćnu duhovnost...

A opet, kako se sve izlizalo u vezi s fudbalom u zemlji u kojoj odavno nema stvarnog fudbala nego samo njegove mizerne i skaredne imitacije, tako se izlizalo i zevzečenje na temu fudbalskog huliganizma – ta, nismo li o tome rekli sme što se imalo, moglo, trebalo? Nije li sve odavno i odviše jasno? Trebalo bi da je tako. Međutim, gle, taj dražesni polusvet uvek te iznenadi nečim o čemu nisi ništa ni slutio, mada ti, kad se jednom dogodi, stvar bude nekako savršeno logična, kao, bože moj, šta drugo očekivati?

Opšte je mesto da su navijačke horde širom Srbije, Hrvatske i Bosne bile – zajedno sa onima koje kolega Vasić, manirom poznavaoca, naziva međunarodnim umetnicima – jezgro "dobrovoljačkih" i njima sličnih jedinica iz ljudožderskih ratova devedesetih; dakako, dokazani "internacionalci" su bili viđeni za više položaje u terenskim maroderskim strukturama, a para/post/navijačka masa za potrošno topovsko meso. E, sad, ako se neko baš naročito istakne onda može i da se izdigne iz mase, štaviše, da berićetno preživi prvobitnu akumulaciju krvavog kapitala i postane jedan od Stubova Društva (to jest, ako se ne preigra, ako ne napravi pogrešan korak, pa završi u CZ-u i Zabeli na četiri banke, bez sezonskih popusta)... Ostali neka se snađu kako znaju: široke su ulice velegrada, za vazda spremne i eksplozivne momke uvek će se naći neka tezga.

I tako to, u znaku tezgi, taljiga najkasnije još od petooktobarskog prevrata: ako treba braniti nekog Našeg Junaka – fizički prisutnog ili pak samo u našim srcima zaključanog – nekog, dakle, Šljivančanina, Karadžića, Mladića ili koga već, eto ti njih, od svih sorata, bez obzira na ionako krajnje nevažne "klupske boje". Ako treba da se "biju pederi" ili da se pali džamija, ni tu nisu s raskida. Sve se to, dakako, radi čista srca, za dž, ali se taj humanistički angažman bogme pokaže i kao dobra samopreporuka: zapaze te već odgovarajući menadžeri, pa mogu da te angažuju i na ozbiljnijim patriotskim zadacima, praćenim izdacima...

Na koncu se ovih dana, sasvim logično, pojavilo nešto (naizgled) novo: u onom ružnom i tužnom natezanju oko one kragujevačke firme koju su zauzeli "manjinski akcionari" (u prevodu na srpski: očajna, dezorijentisana sirotinja koja možda i ne zna sasvim šta hoće, ali odlično zna šta joj odavno treba), pojavilo se i "privatno obezbeđenje" novih vlasnika, koje je palicama i ostalom skalamerijom brutalno rasteralo manifestante. Neki od razjurenih tvrde da su među batinašima prepoznali perjanice navijačke grupe lokalnog "FK Radnički". Može biti, mada ne mora da znači da su ta gospoda tu bila u svom navijačkom svojstvu: ljudi navijaju ‘nako, džaba, za svoj ćeif, a u ovom su poslu bili "samo zbog para", što bi rekli oni pulski pankeri, koji su idijoti samo po imenu, za razliku od onih koji su idijoti po svemu osim po imenu. Eto, šta ćeš, od nečega mora da se živi, a što reče onaj što nikako da se sasvim upokoji pod lipom, ako već ne znamo da radimo, bar znamo da se bijemo... Pa daj da onda spojimo lepo i korisno tako što će bijenje da postane plaćeni rad. Ima i noćna tarifa, i vikend, i prekovremeno.

Eto, dakle, nove vrste angažmana navijačkog bašibozluka za tranziciona vremena: prošlo je vreme "ratova za nacionalno ujedinjenje", ali su zato ratovi za kontrolu nad nacionalnim kapitalom u punom jeku! Svakom ratu, pak, trebaju ratnici, a ko tu može bolje da se pokaže i dokaže od onih prekaljenih udarnika (vidite kako i stare reči mogu da dobiju sasvim novo značenje!) koji su navikli da u svakom belaju daju svoj aktivni doprinos?

A šta u međuvremenu radi vrli establišment? Onaj fudbalski, po običaju, veselo budalesa, evo su baš dali popu da osvešta stadion Crvene Zvezde, a sve u heruvimskoj pratnji onh umilnih zlatnih praških dečaka, blago Bogu na visinama. Onaj vanfudbalski ili se pravi nevešt ili se na razne načine kukavički dodvorava fašistoidnoj uličnoj fukari, i to je zajednički fenomen celog ovog područja "burne ratne prošlosti": niko ništa u Hrvatskoj ne sme onim modrim, bilim i ostalim momčićima koji veselo upražnjavaju teoriju i praksu ustašluka, niko u federalnoj polovini Bosne neće da se zameri navijačkim jalijašima koji su danas veće vehabije od samih vehabija, kao što se ni ovde niko ne usuđuje da dirne u osinjak bujajućih navijačkih bandi praznoglavaca usta punih Vere i Nacije, a čija je jedina stvarna vera, vera u profano trojstvo: nasilje, nasilje i opet nasilje, a sve drugo je šuplja, glupava priča za opseniti prostotu, čak i sopstvenu.

Ima li svemu ovome nekakvog kraja, i da li je taj bar na vidiku? Ako bude do "nas" – mrka kapa. Jedina je sreća u nesreći možda to što je ovdašnji (a i "regionalni") fudbal i nogomet do te mere katastrofalno i groteskno propao, da je nemoguće zamisliti da bi se fašistoidno indoktrinirani tražitelji, davatelji – a ubuduće sve više i naplaćivači – belaja, na neki duži rok još mogli održati kao "navijačke grupe". Mislim, a čega bi to bili navijači? Pa opet, koja je vajda i od toga? Parafudbalski huligani su se već jednom lako i brzo odmetnuli sa stadiona i pretvorili u falange za spoljnu upotrebu, šta će ih sprečiti da ovaj put, na razne moguće načine, posluže za unutrašnju? A što se fudbala tiče, ionako ga odavno gledamo samo na televiziji.

[Tvrdica]

Dabićev eliksir


Datum: 12.08.2009 23:44

Autor: Boris Dežulović


Mnoge su stvari jasnije nakon što je njemački "Der Spiegel" provalio da su haški istražitelji u pretresu beogradskog stana Radovana Karadžića, rečenog dr. Davida Dabića, pronašli video-zapise njegovih osebujnih seansi. Prema "Spiegelovim" izvorima, ekscentrični je terapeut za liječenje impotencije i raka prostate, ali i ostalih zloćudnih karcinoma, običavao oboljelima prepisivati ispijanje njihove vlastite - mokraće.

Na jednom od video-zapisa navodno se tako vidi doktor Dabić kako na jednoj od prezentacija svojih alternativnih iscjeliteljskih metoda pred konsterniranim pacijentima ispija cijelu litru vlastitog urina. Video-zapis za sada su vidjeli samo istražitelji haškog suda, ali ja točno vidim doktora Dabića kako uzima plastičnu bocu s etiketom prolom vode ili knjaza miloša - od onih u kojima domaći proizvođači prodaju domaću rakiju - do vrha ispunjenu toplom, žućkastom tekućinom s veselim mjehurićima bijele pjene.

"Mlako, žuto, s finom pjenom - a nije pivo!", našalio se doktor Dabić, pa podigao bocu da je svi vide, i junački potegao iz nje. U sali gluha tišina, čuje se samo klokotanje iz plastične boce - doktor Dabić tek s vremena na vrijeme uhvati zrak i obriše usta rukavom svoje bijele tunike - sve dok ne otpije posljednji gutljaj, tiho podrigne - "ja se izvinjavam" - i svečano lupi praznom flašom o stol: "Ne postoji ništa zdravije!"

Zajebali su doktora Dabića neviđeno, uhvatili ga taman kad je naumio pokrenuti veliki biznis. Već je smislio ime - đoka-kola - i u svojim vizijama vidio pogone za punjenje, deset hiljada Srba zaposlio bi doktor Dabić u punionicama, modernim halama s nepreglednim nizovima pisoara i vrijednim radnicima kako junački ispunjavaju normu, pa rafove prodavaonica i megamarketa pune žućkastih boca radovanovače s prepoznatljivim logotipom đoka-kole. Nema u Srbiji i Crnoj Gori kafane, kafića ni dućana bez žutog suncobrana đoka-kole i žutih frižidera s bočicama naročitog duguljastog dizajna. Dabićeva ideja, kao i otkačena, blesava reklama.

- Šta to pijete? - pita jedno oko u glavi, sve stojeći na dvije nožice, kao roda, gledajući dva jezika, srpski i crnogorski, kako natežu iz bočice.

- Staru dunjevaču?

- Ne budali, oko sokolovo - odgovara mu jedan jezik.

- Nit je dunja, nit kajsijevača, nego doktor Dabića mokraća.

- Bogami je stara dunjevača - tvrdoglavo će oko. - Vidim po boji.

- Nije bre - odgovara drugi jezik.

- Bogami jest.

- E nije.

I tako, imao je doktor Dabić još ideja, od one s bočicama sa širokim grlom - spremne za "kućno punjenje" - do televizijske prezentacije njegova alternativnog koncepta ispijanja vlastitog urina, odnosno recikliranja tjelesnih tekućina. Kako je to zamislio doktor Dabić, sjedi za stolom veliko veselo društvo, svi su tu, doktor Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, vladika Vasilije Kačavenda, Đorđe Vukadinović, Slobodan Antonić, Bora Đorđević, Emir Kusturica, Dragan Todorović, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Lidija Vukičević, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, rođendan je neki, ili svadba, nije važno, lijepo se bogami i popilo, kad u neka doba stislo Ratka Mladića, pa sve držeći se za bešiku pita gdje je ve-ce.

- Nemamo mi ve-ce - na to će Emir Kusturica.

- Nemate ve-ce? - u čudu će đeneral.

- Ne, mi živimo zdravo - odgovori Kusturica, pa podigne bočicu do pola punu vlastite mokraće i izrecitira u kameru slogan. -"Šta će nama zahodi u kući, mi naš zahod nosimo u ruci!"

Priznat ćete da je dobra ideja, ili recimo slogan "šta će nam voda u kući, mi pijemo pišajući!", svašta je doktor Dabić još zamišljao odsutno se prije godinu dana truckajući u autobusu 73 beogradskog GSP-a, kad su ga zaskočili, vezali mu oči, ugurali u nekakav automobil i pravac - Haag. Srušilo se tako Dabićevo poslovno carstvo kao džamija.

Srušili se snovi Radovana Karadžića, ali sad vidimo i znamo da je njegov koncept reciklaže i zdravog života preživio. Eno inženjera Karadžićeve industrije đoka-kole u srpskoj skupštini, ili parlamentu Republike Srpske, eno ih na Akademiji, Pravnom fakultetu, televiziji, u tabloidima, časopisima, Novoj srpskoj političkoj misli, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Francuskoj 7, na koncertima "Riblje čorbe" i "No Smoking Orkestra" - sve od Ravne pa do Mokre gore, gajbe pića Raše Karadžića.

Pogoni u Srbiji i Republici Srpskoj i dan-danas rade sve u šesnaest, a ideja o samoiscjeliteljskim kapacitetima čovjeka i reciklaži tjelesnih lučevina ne samo da je preživjela i zaživjela, već je bogami i prilično u međuvremenu unaprijeđena. Ustanovili inženjeri đoka-kole da Karadžićeve neobične samoicjeliteljske metode ne iskorijenjuju, naime, samo impotenciju i rak prostate, već i - glad.

Vidjeli ste i vi na televiziji taj prizor stotinu puta, ono kad za skupštinsku govornicu izađe neki srpski radikal ili naprednjak, pa pred mikrofonima uzima žlicu i pun puncat limeni tanjur - od onih iz kojih se u dobrim domaćinskim kućama jedu pasulj ili pita.

"Toplo, gusto - a nije prebranac!", našale se tada sljedbenici doktora Dabića, pa podignu porciju da je svi vide, i junački udare po tanjuru. U sali gluha tišina, čuje se samo zveckanje žlice po limenom tanjuru - Nikolić ili Todorović tek s vremena na vrijeme uhvate zrak i obrišu usta salvetom - sve dok ne progutaju posljednji zalogaj, tiho podrignu – "ja se izvinjavam" - i svečano lupe praznim tanjurom o govornicu: "Ne postoji ništa zdravije!"



Imaju, naime, pristalice alternativne medicine Radovana Karadžića takvih ideja koliko hoćeš, sve do televizijske prezentacije njegova revolucionarnog koncepta recikliranja tjelesnih lučevina. Kako je to bio zamislio doktor Dabić, okupilo bi se na mitingu veliko veselo društvo, svi su tu, doktor Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, vladika Vasilije Kačavenda, Đorđe Vukadinović, Slobodan Antonić, Bora Đorđević, Emir Kusturica, Dragan Todorović, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Lidija Vukičević, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, praznik je neki, ili godišnjica, nije važno, lijepo se bogami i pojelo, kad u neka doba stislo Petera Handkea, pa sve držeći se za trbuh pita gdje je ve-ce.



- Nemamo ve-ce - na to će doktor Kosta Čavoški. - Mi živimo zdravo, po metodama doktora Dabića.

- Nemate ve-ce?! - u čudu će gospodin Handke.

- Ne - nasmije se doktor. - Mi jedemo govna.

[Tvrdica]

Frik-mašina i čedomirska metafizika



Teofil Pančić
09.09.2009.


Da razglabamo o Zakonu, nema nekog smisla. O njemu je već sve rečeno. Svi novinari za koje ste ikada čuli, minus Slaviša Lekić, jasno su protiv njega. Svi novinari za koje nikada niste čuli, minus oni koji su pomogli u njegovom pisanju (ako takvih ima), takođe su protiv njega. Mada, gle, celina je nešto više od zbira delova, pa uglednije među njihovim udruženjima nekako nije protiv, više je za, ali onda se pokaže da ne zna tačno šta je to za šta je, ako je (više nije protiv no što je za), pa sada traži tumačenje. Idemo dalje. Svi pravni stručnjaci za koje znate preziru ga. Svi za koje ne znate čude mu se – osim, dakako, onih koji su ga pisali. Mada nije isključeno da mu se i oni čude, onako kako se dete ustalo sa noše čudi onome što je ostalo iza njega. Elem, šta je Slaviši Lekiću, ne znam, ali nije ništa opasno, spada u pravo na lični stav. Šta je NUNS-u ne znam, ali nije da nije opasno, jer proizvodi posledice. Šta je Dinkiću & co., nije teško naslutiti. Šta je onima koji su mu se našli na usluzi tamo gde treba, nauka će tek utvrđivati.

Primena Zakona počela je ovih dana, što znači da ćemo ga tek videti na delu. Možda ne bude ničega strašnog, možda se stvar izduva sama od sebe ili uz nečiju stručnu eutanazijsku pomoć, a možda i zaređa kao kakva gadna zaraza po ostacima zaklanog i priklanog srpskog novinarstva. U prvom slučaju, Zakon će biti svinjarija bez posledica. U drugom, biće svinjarija sa posledicama. Moguća razlika je, dakle, kvantitativne, nipošto suštinske naravi. U skladu s tim, oni koji su babičili pri njegovom rođenju ne mogu ne biti označeni kao osobe potencijalno i delatno opasne po javni interes. To jest, ako se složimo da svi imenom raspoznatljivi srpski novinari išta znaju o novinarstvu, da svi srpski pravnici kojima ime, znanje i čast nekako idu u paketu išta znaju o zakonima, i da i jedni i drugi išta znaju o javnom interesu. Ako nije tako, izvinjavam se, onda neka ga brane one delije u Skupštini, ta naša poslednja brana pred Ništavilom.

Sećam se kako je to izgledalo sa onim Zakonom brendiranim po Šešelju i Vučiću. Krenulo se sa dvema i sada nekako prilično familijarnim namerama, hajde da ih nazovemo trenutnom i trajnom. Trenutna je bila da se po svaku cenu neutrališu jedne novine i jedan izdavač. Trajna je bila da se svima drugima utera strah u kosti, i da ih se drži na kratkoj uzici. Međutim, ono što je usledilo pretvorilo se u neobuzdani festival slobodno plutajućih frikova koji su iz najbizarnijih razloga tužakali bilo koje novine, i najčešće bez napora dobijali sporove, jer je zakon bio tako nabaždaren da si morao biti epohalni moron pa da ne dobiješ spor, naravno, ako si u svojstvu tužioca. Nije ni tadašnja vlast, koliko god respektovali njenu pokvarenost, mogla baš sasvim unapred da pretpostavi kakvu je frik-mašinu proizvela. Kako god, ona je, ta mašina, počela da vodi samostalan život, pomoć od režima joj više nije bila potrebna, a mediji su urnisani rutinski, pukim plodnim sadejstvom Zakona i Ludila. To nije moglo biti okončano nikako drugačije nego da se jedno od njih ukine; pošto Ludilo ne možeš ukinuti, preostalo je da se ukine Zakon. Devet godina kasnije, Ludilo je iznova čilo i veselo, i polaže velike nade u novi Zakon, koji mu izgleda odnekud poznato, nešto kao kad u gomili totalnih stranaca ugledaš svoju prvu ljubav.

Hajde da se vratimo onom javnom interesu. Ovaj Zakon nije nepravedno zvati LDP-ovim zakonom, jer bez deset vrlih liberalno-demokratskih glasova on nikada ne bi postojao. Sve drugo je isprazno brbljanje, nervozni verbalni tik krivca uhvaćenog s prstima u pekmezu koji bi da banalnost svog poriva i postupka proda za metafizički uzvišenu stvar. Može, braćo, ali ne žurite toliko, sačekajte da dovoljno zakretenišemo.

Nisam neki šahista, ali znam za «žrtvovanje figure». Igrač se tako strateški oslobađa onoga bez čega će nekako moći da pregura, ne bi li pokušao da spase partiju. Ili Partiju. Možda je LDP uradio nešto slično: žrtvovao je ovo malo preživelog srpskog novinarstva – takvog kakvo je, uglavnom nikakvo, ali od političke klase je i ovakvo bolje – da bi... hm, da bi šta? Evo, dramaturg Jovanović Čedomir dramljivo tvrdi da je to učinio zarad očuvanja «proevropske vlade», da nam se ne bi povampirili Šešelj, Nikolić i ostale Koštunice. Lepše je to reći njegovim rečima, poverenim novosadskom Dnevniku: «Već sam rekao da javni interes nije određivan ni kvalitetom ni manama konkretnih odredaba zakona, nego opasnošću koju je njegovo rušenje nosilo.» Hoćete li prevod na srpski? Evo ga: «U redu, priznajem, Zakon je možda i đubre i svinjarija, ali snađite se nekako, ko vas jebe, a i ako se ne snađete nije bogzna kakva šteta za vas mizerne kolateralce – važnije je da plemeniti Krkobabić ostane ministar.» Drugim rečima, ako i padnete, pašćete u ime javnog interesa, a ima li časnijeg načina da se pogine?

Ali stvarno, čemu sve ovo prenemaganje – zar zbog Krkobabića? Ma jok, naravno, nego zbog onih desetoro, i još nekih rezervnih desetoro, koji bi se mogli zakrkobabičiti u nekoj sledećoj vladi i pratećim institucijama, pa im dobro dođe da se na vreme srdačno preporuče, da se nađu kao drug na drumu. Okej, Vesna Pešić i Žarko Korać izuzeli su se iz ekipe, ali desetoro ih je i dalje tu, i svakim danom sve su perspektivniji. A nije da su to tamo neke suklate – kakvima Skupština inače vrvi – nego ozbiljni i pametni ljudi, pa je otuda njihova odgovornost veća. Tu je čak i još jedan dramaturg, Sartr li je, Kami li je, ko će ga znati, ali ćete ga lako prepoznati, jer uvek nosi cilindar (osim kada je u Skupštini; tada po potrebi nosi fes, ali ga uredno razdužuje na izlazu).

No, ima tu još nešto zanimljivo. Istog dana kada se Čedomir ispoveda Dnevniku, Dinkić Mlađan otvara srce Pressu, pa na direktno pitanje da li bi išao na rušenje Vlade da Zakon nije prošao u Skupštini, lepo kaže: «Ne, ni u jednoj varijanti G17 plus nije razmišljao o obaranju Vlade». Tjah, a šta ćemo onda sa svom onom čedomirskom metafizikom, bačenom na kioske istog dana? Pa dobro, možda Mlađan laže. Možda, samo nije baš verovatno. Zašto? Zato što stranka koja je trenutno od cenzusa daleko koliko i FK Unirea iz Uzdina (Druga južnobanatska liga – zapad) od Lige šampiona, nema ni jedan prokleti razlog da ruši vladu, jer u sledeću gotovo sigurno ne bi ušla, ko god da je pravio. A Dinkić je do sada možda bio svašta, ali politički samoubica nije bio. A sve i da sruši Vladu, dragoceno je saznanje da onih desetoro sve nas đuture smatraju manje važnim za famozni Javni Interes od jedne «zbunjene vlade», kako ju je Jovanović često nazivao. Nije da se zbog toga vredi mnogo ljutiti, taman posla; samo treba izvući odgovarajuće zaključke.

Svinjarija je, dakle, puštena u promet, a šta će od nje da ispadne, tek ćemo videti. Pametan čovek gleda da i iz nevolje izvuče neku pouku, a jedna nam već ne gine: put u političku klasu obično je put bez povratka. Evo i još jedne, važnije: javni interes je ono što preostane nakon zadovoljavanja svih relevantnih partikularnih interesa. A ako ne ostane ništa? Pa onda ništa, žao nam je, više sreće u sledećem izvlačenju.

Peščani sprud

Peščanik.net, 09.09.2009.

[djordja]

Imam jednu molbu za vas koji ovde postujete.
Verovatno neko od vas cita ''vreme'', pa bih molila ako neko ima ''vreme'' od 03. 09. ove godine da mi na neki nacin (mozda sken na pp ?) ucini dostupnim clanak Teofila Pancica o hrvatskom piscu Dragu Glamuzini .
Naime, zamolila me moja drugarica koja zivi u Americi a bavi se knjizevnoscu da joj nekako nabavim taj clanak. U to vreme sam bila na godisnjem a sad vise taj broj ''vremena'' ne moze da se nadje na kioscima.
Jasno mi je da je za ovo potrebno odredjena volja i vreme ali ipak se nadam da ce neko od vas imati i jedno i drugo .
Unapred hvala i pozdrav !

[Tvrdica]

Imam jednu molbu za vas koji ovde postujete.
Verovatno neko od vas cita ''vreme'', pa bih molila ako neko ima ''vreme'' od 03. 09. ove godine da mi na neki nacin (mozda sken na pp ?) ucini dostupnim clanak Teofila Pancica o hrvatskom piscu Dragu Glamuzini .
Naime, zamolila me moja drugarica koja zivi u Americi a bavi se knjizevnoscu da joj nekako nabavim taj clanak. U to vreme sam bila na godisnjem a sad vise taj broj ''vremena'' ne moze da se nadje na kioscima.
Jasno mi je da je za ovo potrebno odredjena volja i vreme ali ipak se nadam da ce neko od vas imati i jedno i drugo .
Unapred hvala i pozdrav !

Ja sam zavirila u arhivu i tamo je prikaz knjige Jelene Lengold, mislim na ''vreme'' od 03.09 o.g.

Ali kako je Teofil moj omiljeni kolumnista, potrudila sam se i našla vam text, on nije iz ''vremena'' ali jeste

o Dragu Glamuzini.




Politika 27.08.09

Neparan broj

Drago Glamuzina: Tri

Drago se Glamuzina (Vrgorac, 1967) u hrvatskoj književnosti (ob)javio kao pesnik, i zbirkom Mesari odmah privukao veliku pažnju; zapravo, ova je knjiga, uz zbirku Tatjane Gromače Nešto nije u redu? (u Srbiji objavljena u "Fabrici knjiga") proglašena nekom vrstom žudno čekane obnoviteljke narativne poezije, "klasične" tačno onoliko koliko treba da bude komunikativna, a savremene po svemu ostalom...

Mesare ne spominjem ovde tek uvoda radi, nego zato što je roman Tri – za koji je pisac dobio jednu od dve najrazglašenije prozne nagrade u današnjoj Hrvatskoj – na više načina intertekstualno (tako li se kaže...) povezan s ovom knjigom, to jest, moglo bi se reći da je Tri nekovrsni "prevod u prozu" opsesivnih motiva Glamuzinine debitantske kolekcije pesama. A ako kažemo da je predmet Glamuzininog pomnog spisateljskog proučavanja i variranja zatvoreni svet "legalnih" i onih drugih ljubavnih veza, a ako još uzmete u obzir da je tri, dođavola, neparan broj, onda možete barem naslutiti šta sledi... Mada će nas pisac, kao što bi to već učinio svako iole ambiciozan, dakako, pokušati provesti kroz priču tako kao da to nije još-jedna-od-bezbroj-storija-o-opasnim-vezama (a bezopasne biće da ne postoje), nego kao da je prva i poslednja na svetu, to jest, ona koja sažima ili sublimira sve koje su joj prethodile. Namera zvuči "totalno", no, takve su i namere njegovih junaka: njima je sve što je manje od celog Drugog opako premalo, mada pri tome ni u ludilu ne ulažu celog i celu sebe... Jer se, dakako, dele s onim Trećim. I kako god okreneš, isprepletane sado-mazo-ljubavne relacije Glamuzininih junaka osuđene su na neotklonjivu nedovršenost, na očajničko grebanje po vazduhu u žudnji da se o(p)stane na površini.
Protagonisti romana Tri su intelektualci, roman je smešten u milje savremenog Zagreba; ove je kulise pisac postavio besprekorno, i iz offa se povremeno probije poneka iskra manje ili više zanimljivog komentara epohe, no sve je to u ovoj knjizi u znaku tog nezgodnog broja uistinu negde u trećem planu; sve se ovo komotno moglo odvijati u Beogradu, Štokholmu ili Baltimoru, bez potrebe za bitnijim izmenama. Ovo dolazi otuda što je autor dosledno sproveo svoju zamisao da ono što uistinu drži pažnju njegovih junaka bude jedino to neprestano čistilište intime, a da sve ino: profesionalni status, društveni ugled, novac etc. ima manje ili više isključivo instrumentalni značaj.
Među nama budi rečeno: posle nekog vremena, Glamuzinini likovi počnu da ti idu na živce: kako se na tako reći trista strana nositi sa ljudima koji kao da jedinu svrhu života (i ljubavi, šta god to bilo) vide u sve maštovitijem kinjenju sebe i drugih? Mislim, nije li sve to neprestano uhođenje, sumnjičenje, optuživanje, varanje i ostalo malko too much? Kao da satima zuriš u teniski trening: loptica ovamo, pa loptica onamo, pa loptica ovamo... Na toj tački – kad ti, naime, dojade sve te eskapade – roman bi se lako mogao urušiti; e, za to što se to ipak ne dogodi (mada preti, nije da ne preti...), zaslužan je piščev dar da petljavine svojih likova učini "većim od života" na način koji neće vređati tvoju čitalačku inteligenciju, nego će joj, naprotiv, upućivati nove i nove izazove. Drugačije rečeno, Glamuzina se na kraju sasvim dobro izvuče mada bi već uveliko morao pasti, a čitalac bi – ako nije profesionalni preljubnik, ili takvo štagod – odavno već morao sanjivo zaklopiti roman i otići na spavanje (ili na nešto drugo, sa ili bez blagoslova Odozgo).
Piščeva odluka da ovu priču dodatno uvalja u brašno klasično "postmodernističke" mistifikacije glede odnosa "stvarnosti" i "teksta" – a obojega, dakako, unutar samog romanesknog tkiva – romanu je takođe donela dobro – što, opet, nije tako česta pojava u ovdašnjih ("regionalnih", je li) pisaca. Drago G. pokazao se kao zanatski besprekoran, pismen, kultivisan pripovedač i istraživač tajni i laži glede svih tih ionako nepopravljivo "građanskih" stvari kao što su Veza (s velikim v, jašta), brak, (ne)vernost... Nije da će ova proza promeniti išta jako veliko u poretku književnih vrednosti, ali će otvoriti ši rok put jednom pomalo neočekivano zrelom pripovedačkom glasu.

Teofil Pančić

[djordja]

Hvala mnogo !

Ja se nisam ni setila da guglam, jer sam uzela zdravo za gotovo da je moja prijateljica u pravu, mada sam i ja gledala arhivu ''vremena'' i videla da se radi o drugom clanku za datum 03. 09., ali sam pomislila da je samo pogresila datum, ne i nedeljnik.

Hvala mnogo jos jednom, poslacu joj ovaj clanak, to je 100% taj.

[Tvrdica]

Hvala mnogo !

Ja se nisam ni setila da guglam, jer sam uzela zdravo za gotovo da je moja prijateljica u pravu, mada sam i ja gledala arhivu ''vremena'' i videla da se radi o drugom clanku za datum 03. 09., ali sam pomislila da je samo pogresila datum, ne i nedeljnik.

Hvala mnogo jos jednom, poslacu joj ovaj clanak, to je 100% taj.

Bilo mi je zadovoljstvo.Eto sada i mi znamo nešto više o tom romanu.

[Tvrdica]

nuspojave

Tiranija japi-varvara

Teofil Pančić


To što dotični nose skupa odela i šminkerske cipele i što im zvrndaju telefoni skuplji od nekih stanova ne treba da vas zavara


Svake godine već negde početkom avgusta uhvate me pozorišni pundravci, a do sredine septembra već ‘oću da poludim: kad će, bre, više ta pozorišna sezona?! Priznajem: prostodušno, jako i posve bezinteresno volim pozorište, mada, kao ni Rodoljub Rođa Petrović – popularan lik iz primenjene srpske književnosti zrelog dvadesetog veka – ne u svojoj kući. Nego u onim divnim kućama koje od milošte nazivamo Jugodrp, Beodrp, Atelje, Narodno etc.

Kako god bilo, sada je već više od zlogukog trača da će od planirane predstojeće sezone (ne samo) beogradskih pozorišta ostati samo froncle, jer – pogađam da pogađate – "nema se para". Gradska kasa prazna, o državnoj da se i ne govori. A pozorište je, brajko moj, skupa igračka, naročito ovo "umetničko" koje nije baš uvek visokotiražno. A, je ‘l tako – nema đengi?! Ma da, draga komšinice, znate kako, svetska ekonomska kriza i tako to...

Naravno da je cela ova priča prokleti bullshit. Kulturna produkcija sirotinjska je i malozahtevna delatnost, za koju se u zemljama poput ove izdvaja mašala manje od jedan odsto onog BDP koji nije Beogradsko dramsko pozorište, nego je ono drugo. To jest, "kultura" obično nije profitabilna, ali je svejedno jeftina, naročito u poređenju s raznim drugim delatnostima sumnjive vrednosti a nesumnjive skupoće – od vo... ma ne, bolje da ni ne počnem da ih nabrajam. Elem, para za kulturu uvek ima, jer ih za nju treba malo. Ako se ispostavi da tih malih para nema, onda to znači samo, jedino i isključivo jedno i ništa osim jednog, tako nam Bog pomogao: da je neko, naime, odlučio da para ima da nema. To sa novcem "za kulturu" jeste, drugim rečima, stvar prioriteta. Te pare su, nota bene, naše zajedničke – svi smo ih privredili – ali njima raspolaže politička klasa, na državnom, pokrajinskom, gradskom ili opštinskom nivou. Drastično kresanje (su)finansiranja žive kulturne proizvodnje (pozorišnih premijera, potpore snimanju filmova, izložbenoj delatnosti, časopisima, izdavačima etc.), a ne parazitirajuće birokratije u kulturi i besmislenih institucija koje ne rade ništa (što bi bilo u redu) ne govori baš ništa bitno o ekonomskom stanju jedne države – ali govori baš sve o profilu njene političke elite.

E pa, mereno tim (prilično pouzdanim) aršinom, nama vladaju varvari. To što dotični znalački nose skupa odela i uglancane šminkerske cipele, što im zvrndaju mobilni telefoni skuplji od nekih stanova, pa čak ni što uglavnom ne brkaju Tolstoja i Dostojevskog i što govore po trista-četiristo reči na tri svetska jezika, ne treba da vas zavara: naravno da to nisu oni staromodni, naivni, lako prepoznatljivi džigi-bau varvari koji ti već sa dvesta metara razdaljine tuknu na praziluk iz dupeta– ma jok, u pitanju su postmoderni, neokapitalistički japi-varvari, nepodnošljiva sorta tranzicionih divljaka koja je premrežila naše nebo poput horde tarantula. Obično su to "gradski momci" (i poneki curetak), znate ih bolje nego što mislite, sigurno ste išli u školu s nekim od njih: površni ali nepodnošljivo snalažljivi, u svemu prosečni osim po natprosečnoj probitačnosti, ne znaju zapravo ništa i ne mare zapravo ni za šta, ali su o svemu informisani. Ako vam deluje da ih sve ovo čini smešnima, varate se. Ovo vreme je njihovo vreme, ovaj svet je njihov svet. Skrojen je po njihovoj meri, i igra se po njihovim pravilima.

Evo kako to izgleda u praksi, aktuelnoj, beogradskoj. "Blic" (od 10. 9. 2009, beogradska rubrika) piše da je iz Gradskog sekretarijata za kulturu beogradskim pozorištima već uredno najavljen programski "pomor" usled drastičnog kresanja sredstava na koja mogu da računaju. Pa dobro, kontate vi, možda ipak objektivno nema para, teška je situacija... E sad, pazite ovo: JDP-u je, doduše nezvanično, po rečima upravnika Branka Cvejića, rečeno da će biti para za jednu "veliku" i jednu "malu" predstavu, što je smešno malo za produkcijske i umetničke kapacitete najelitnije od elitnih pozorišnih kuća u zemlji. Pa dobro, ni to još nije skandalozno – samo je (o)tužno. Megjutoa, "Blic" piše i to da je budžet za ukupnu (i relativno obilnu) prošlosezonsku produkciju JDP-a iznosio oko dvadeset miliona dinara. Koliko je to novca, pitate se vi? Nešto preko dvesta hiljada evra. Pa dobro, tako je bilo tada, ali sada nemere tako, nema se para... Cvrc. Taj isti Sekretarijat za kulturu prestonog Beograda nedavno je calnuo upravo dvadeset miliona dinara kao pripomoć za održavanje solističkog plesno-zvučnog nastupa Marije Luize Čikone zvane Madona, estradne zabavljačice iz USA. To jest, celu sezonu jednog vrhunskog pozorišta straćio je za jedno bezvezno estradno veče sas pevanje & džilitanje.


I, kako vam to sad izgleda? Da se razumemo, u redu je što je Čikone došla u Beograd – gde su mladi, tu je i pesma. Međutim, njen je gimnastički nastup hiperkomercijalni događaj od kojeg jedan grad pre treba nešto da zaradi nego da ga (su)finansira. Ponajmanje sredstvima iz bednog "kulturnog" budžeta, za koji se istovremeno kuka kako je skroz bušan. A zašto su vlasti Beograda uopšte davale naše pare – namenjene živoj i stvarnoj, po mogućnosti i vrednoj kulturnoj produkciji – za nešto ovakvo? E, to će nam objasniti produhovljeni Darijan Mihajlović, koji je Večito Nešto Za Kulturu u Beogradu: jerbo "su procenili" (ko?!) da je "Madonin koncert od značaja za imidž grada". O, Bože na visinama, koliko treba fundamentalno nemati pojma ni o čemu pa verovati u tako nešto? Koliko treba biti epohalni duhovni provincijalac pa se ovako zanositi? Ćuj, imidž! Ma, zevala je ta Madona i po Budvi, pa šta? Budva je i posle nje isto što je bila i pre nje: u sezoni sam Pakao Na Zemlji, van sezone normalna i nevažna primorska palanka.



Japi-varvari i ništa drugo, kažem vam. I svi su nekako na isti kalup napravljeni, kao bezlične neznalice i štetočine. Nedavno su štetočinili po Novom Sadu, sada evo po Beogradu. Setiću ih se svaki put kad ne budem otišao u pozorište, jer neće biti ničega novog. A drugarici Čikone svaka čast: nije njen posao da čuva naše pare od nas samih.

[Tvrdica]

Specijalno vaspitani


teofil pančić


Za razliku od Željka Keruma i beogradskih uličnih baraba, intelektualnu logistiku ultradesnice ne mori "muka sa rečima" – samo muka sa smislom

Srbija je u šoku. Hrvatska je takođe u šoku. Za divno čudo, Srbija ovoga puta nije šokirana Hrvatskom, niti je Hrvatska šokirana Srbijom, nego su šokirane svaka samom sobom – što je značajan, mada tragično okasneli napredak: da je po pravdi, ne bi od šoka sebi dolazile bar u poslednjih dvadeset godina. Nego čim se koja probudi iz kome, odmah ponovo pa’ne u nesvest kad se seti koja je i kakva je.

Elem, evo tobožnje "pristojne većinske Srbije" kako cokće i odmahuje glavom bojažljivo dzirkajući na ulično fašističko divljanje po Beogradu, čudom se čudeći kakve je to vampire i karakondžule iznedrila, kao da su pali s Marsa pravo na Terazije, kao ih nije ona, na razne načine, načinila takvima kakvi jesu, odobravajući ili tek oćutkujući svakovrsnu mržnju i nasilje prema Drugosti koje god vrste. A eno i tobožnje "pristojne, većinske Hrvatske" kako zuri u – exferalovski rečeno – tupilu od nekuženja na šovinističke izjave stanovitog Kerum Željka, po zanimanju veletrgovca i izabranog gradonačelnika Splita, baš kao da je i taj Kerum ljosnuo s Marsa pravo na Rivu, a ne da je, koliko juče, izabran na demokratskim i pluralističkim izborima, s većinom od preko 56 odsto Splićana, Splićanki i druge Splićanadi.

Ne bih se ovde bavio đubretom u komšijskom dvorištu da Kerum Željko, u svojoj litaniji na HRT-u, nije spontano izrekao jednu ključnu stvar, koja i te kako važi i za "naš slučaj". Naime, nakon što je – ležernom vehementnošću svojstvenom idiotima koji se očituju o stvarima koje ih prevazilaze – izrekao kako "nikada ne bi prihvatio Srbina za zeta" i tome slično, voditelj Stanković postavio mu je prosto, a prevažno filozofsko pitanje – ali, zašto?! Kerum je odgovorio kao iz topa, s jedva primetnom notom rezigniranosti u glasu: a, tako smo odgojeni. Nekoga će zbuniti ovo prvo lice množine u njegovom odgovoru, ali nije ni to bez neke: Kerum očigledno misli na svoj mentalno-kulturološki milje, sa svim njegovim tribalnim karakteristikama. A taj milje, uzgred, nije nužno "ruralni" i "dinarski"; kamo sreće da je to tako jednostavno! Ali, glavni rasadnik najboljeg fašizma uvek je u malograđanštini...

Bez obzira na potonji karakušljivi pokušaj racionalizacije (u stilu "Srbi nama Hrvatima nikada dobra nisu donijeli"), Kerum je zapravo priznao da je fašistoidnost njegovog svetonazora nešto predracionalno, automatski nasleđeno kao kakva nepokretna imovina, nešto što on zapravo principijelno ne bi umeo da (od)brani, i to ne samo zato što je on, Kerum Željko, otužno neuko stvorenje koje ima trajnu i neizlečivu muku s rečima, nego zato što to i nije nešto što bilo ko argumentovano može da odbrani: ili si "takav" (jer si "tako odgojen") ili pak nisi.



Pogledajmo sada frku oko Povorke ponosa. Dobro, ulični izvođači radova iz navijačkih bandi i parapatriotskih fašističkih falangi su bića na nivou intelektualnog razvoja negde na pola puta između limene pepeljare i Kerum Željka. Njihovi predvodnici su to isto, ali su nešto bliže Kerumu. Od takvih ne očekuješ suvisli odgovor na pitanje "zašto". Jedan pristojan urlik bio bi sasvim dovoljan. Njih, međutim, podržava i opslužuje pristojna intelektualna logistika, od sve bizarnijeg serkla NSP mislilaca pa do crkvenog vrha. Za razliku od Keruma i beogradskih uličnih baraba, njih ne mori "muka sa rečima" – samo muka sa smislom. Pa, hajde onda da vidimo kako, dakle, oni odgovaraju na stankovićevsko vapajno pitanje – zašto?



Čitao sam sve što se ovih dana i nedelja o tome dalo pročitati, slušao sam sve što se dalo čuti. Ispostavilo se da sam traćio vreme: bilo je dovoljno da prevedem Keruma na srpski. Jer, njihov se konačni odgovor svodi na Kerumovu domislicu. I oni su "tako vaspitani" – i šlus. Naravno, oni su pročitali nešto knjiga, pa će to upakovati za nijansu bolje: Povorka je "udar na tradicionalnu Srbiju", "većinska Srbija podržava tradicionalne vrednosti", "mi smo za porodične vrednosti" i sve u tom smislu: tradicionalno, nacionalno, porodično... Kao da su te pompezne reči nekakvi pojmovi ispunjeni imanentnim sadržajem oko koga nema i ne može biti spora (a taj njihov Jedini Pravi Sadržaj u njihovom je exkluzivnom posedu, i došapnuo im ga je Bog lično, na tečnom srpskom), i kao da je čovek, pa još intelektualac, biće koje se rodilo, živi i grabi prema smrti zato da bi "ispunjavalo zavete predaka". Stvar je još bizarnija utoliko što, dakako, nigde nikakvih zaveta i nema, jer su naši preci imali pametnija posla nego da osmišljavaju našu današnju agendu, baš kao što i mi imamo drugog posla nego da našim praunucima (o čijim iskušenjima ne možemo znati ništa) zadajemo domaće zadatke... Sve je to retroaktivni mitološki/mitomanski konstrukt, koji legitimacijsko utemeljenje za duboki, ledeni strah od ozbiljnog promišljanja sadašnjosti traži u stereotipizovanoj, od konteksta i smisla ispranoj slici Prošlosti. Zašto ste, dakle, protiv Povorke ponosa? Hmmm... ovaaaj... zato što smo "tako vaspitani". I zašto još? Zato što "toga ovde nikada nije bilo". Tačno – nije bilo. Nije bilo ni drugde – dok nije počelo da biva. I nikada ovde nije bilo ni fudbala, ni železnice, ni centralnog grejanja, ni opšteg prava glasa – dok ih jednom nismo uveli, uglavnom se ugledajući na dobra iskustva drugih. Nikada nije bilo ni mobilnih telefona, a sada svaki od vas bilmeza šeta bar po dva... Ili ti je pradeda možda nosio mobilni na Cer i Kolubaru?! Je l’ im’o 063 ili 064?!



Specijalno "vaspitanje" koje zazivaju i Kerum i beokerumčići zapravo je nešto sasvim drugo: žig ropstva. Pravo vaspitanje je "izvođenje na put", a kada se na putu nađeš, od tebe se očekuje da spoznanjem sveta prevaziđeš plemenite pretke, kao što će i tvoji potomci prevazići tebe. Ideologija robova je nešto drugo: ponosno nasleđujem svoj skučeni, zagušljivi svetić, i ponosno ga predajem dalje, neoštećenog. I odseći ću svaku ruku koja posegne za prozorom, namerna da ga otvori, da prove(t)ri postulate mog ustajalog mikrokosmosa






nuspojave

Nije mi meni do mene

teofil pančić


Zašto su ovde grlati patriotizam i lepljivi prsti uvek u nekom čudno prisnom odnosu

Sedeo sam pre neki dan s prijateljima u jednoj novosadskoj restoranskoj bašti, gostili smo se i mrsili vojvođanskim specijalitetima, pa se dovršavali štrudlama, pa sve tako... Naizgled, sve je bilo normalno da normalnije ne može biti, čak je i obližnja utakmica Vojvodina – Crvena zvezda prošla bez razbijenih glava na stadionu i oko njega, što je ovde samo po sebi izvanredan uspeh, takoreći civilizacijsko dostignuće. A možda naprosto nikoga iz Tuluza nije bilo u blizini?

Sve je, velim, izgledalo normalno, business as usual, ali to se samo nama površnima tako čini. Stvari zapravo stoje mnogo gore i strašnije: Vojvodina je u velikoj, ogrooomnoj opasnosti, i samo je jedna tanka nit deli od odvajanja od Srbije. Zle separatističke horde na pragu su ostvarenja svog odvratnog cilja, i to ponajviše zahvaljujući činjenici da je Goran Knežević, bivši gradonačelnik Zrenjanina, već godinu dana opravdano sprečen da ih u tome spreči, pošto se – nedužan kao Kalimero – nalazi u zatvoru. Gde ne prevodi Kapital, jer kao obrazovan čovek zna da je ovaj već preveden zahvaljujući jednom njegovom davnom kolegi po bukagijama, nego se neustrašivo bori protiv otcepljenja Vojvodine od matice Srbije (ili obrnuto, ko će ga znati), mada mu je, avaj, snaga sputana rešetkama.

Ako vam gornji pasus zvuči kao nedostojna sprdnja s čovekom koji se nalazi u zatvoru, optužen za nešto (žanr: lepljivi prsti) što tek treba dokazati, ne mogu vas kriviti zbog toga. I sam bih, do pre neki dan, mislio kao i vi. Kneževića je prvo slavilo i hvalilo kao sega-mega menadžera i top-gradonačelnika koji je oživeo jedan grad na ekonomskom izdisaju, a onda ga obnoć uhapsilo i zasulo optužbama za razne vrste tranzicionog muljanja i "ugrađivanja". Te su optužbe možda na mestu – na njegovom položaju, takvih mogućnosti svakako ne nedostaje – a možda su i nekakva montaža atrakcija, ko će ga znati. Sam je Knežević već u nekoliko navrata pokušavao da se opere, ne libeći se da usput pomalo i uplatka rođenu mu (Demokratsku) stranku, što je iz njegovog ugla sigurno sasvim OK, jer će biti da ima razloga da veruje da je ostavljen na cedilu... Ne bih se ni u te njihove burne paraporodične odnose – uz prigodno javno ispiranje uflekanog veša – ni na koji način mešao; hvala lepo, ne bih da uneredim ruke. No, od pre neki dan, ova kriminalno-politička stvar dobija posve nove dimenzije, više nego zanimljive.

U intervju vazda pravdoljubivoj Pravdi – đe će suza no na oko – Knežević smelo razotkriva il grande zaveru koja stoji iza njegovog hapšenja: u pitanju je urota vojvođanskih separatista na čelu sa prepredenim Pajtić Bojanom (njegovim starim stranačkim arhineprijateljem), koji su kanda shvatili da im još samo Kneževićev boravak na slobodi mrsi konce, dočim su sve drugo već manje-više oposlili, evo, još samo da pronađu pogodan plac za američku ambasadu u Novome Sadu (što baš američku? Znaš ti dobro, kumašine, zašto...), i gotova stvar, mogu da apliciraju za fotelju u UN. Ma, šta fotelju: za trosed!

Ako vam i ovo deluje kao sprdnja, nije vam za zameriti: znate i sami da čovek koji je iole pri sebi ne može govoriti takve stvari, pa makar i za Pravdu. Zato, da ne bude da ja tu nešto dosoljavam, dajem reč samom građaninu Kneževiću, Državnom Prijatelju br. 1, koji na pitanje otkud on u ničim neizazvanom pritvoru, mudruje ovako: "Zasmetao sam snažnom i širokom pokretu vojvođanskih indipendista kojeg predvodi sadašnja pokrajinska vlast. Taj pokret, koji je od 2004. godine postepeno ojačavao u organizacionom i finansijskom smislu, započeo je prošle godine opsežnu akciju uklanjanja svih svojih preepreka i ja sam jedna od njegovih prvih, ali sigurno ne i poslednja žrtva. Nažalost, iz perspektive Beograda, politička kretanja u Vojvodini poslednjih godina uvek su bila u nekom drugom planu, u senci tema poput odnosa sa Crnom Gorom, statusa Kosova i Metohije, usvajanja novog ustava i nekoliko izbornih procesa. To je omogućilo pokrajinskoj administraciji da pripremi teren za bitku koja se upravo vodi, a u kojoj postavlja temelje nove države na teritoriji Srbije. Moje hapšenje i dugo držanje u pritvoru pokazuje koliko su vojvođanski indipendisti snažni, ali i koliko je centralna vlast u Srbiji delom nesvesna te činjenice, a delom nesposobna da prepozna opasnost od takvog razvoja događaja i da mu se efikasno suprotstavi" (Pravda, 28. 9. 2009).

Dobro, znam da se svako brani kako zna i ume; znam i to da neko ko misli da je u zatvoru "politički" može poželeti i da uzvrati "politički". No, ovo čime nas Knežević časti, da prostite, podosta prevazilazi njegov "slučaj", kakav god on zapravo bio. Naime, zašto su ovde grlati patriotizam i lepljivi prsti uvek u nekom čudno prisnom odnosu, bilo dokazanom, poludokazanom ili teško dokazivom? I zašto se svako stvarno ili tobože "od formata" koga skleptaju u zatvor odmah poziva na svoje grandiozno Rodoljublje? Zatvore onomad onog sudiju – on udari u patriotsku kuknjavu u stihovima; uhvate Stojana Župljanina – ovaj odmah uhvati da gusla i groteskno stihoklepuje o sopstvenom utamničenju kao neviđenom gubitku za vaskoliko Srpstvo, koje takoreći ostade siroče; zakatanče bilo koju secikesu i barabu zvučnog imena, ova odma’ propišti kako su joj – onako prepoštenoj – to smestili prokleti Dušmani Srpstva! Evo sad tako i Knežević: nije mi meni do mene, nego ako ja ostanem u zatvoru, ode Vojvodina, posle će vam biti žao... Pa ima li, bre, tome kraja?

Ne pada mi na pamet da "presuđujem" da li je Knežević kriv za ono za šta je optužen. Ako jeste, neka plati. Ako nije, neko drugi mora da plati s kamatama. Ali, raspirivanjem toksičnog raspoloženja prema Vojvodini, ciničnim papagajisanjem minusinteligentnih teza ultradesnice radi nade u nekakav sitni lični kolateralni ćar usred cele te isfabrikovane pometnje, Knežević se diskvalifikuje iz svake ozbiljne rasprave: kako sad da verujem u skliskost njegovih prstiju kad je prigrlio retoriku svojstvenu Lepljivima?

Edited by Tvrdica, 16 October 2009 - 20:43.

[Tvrdica]

nuspojave

Lagumska posla

teofil pančić

Nagradno pitanje glasi: kako se demokratska politika slaže sa etničkim čišćenjem zemunskih ulica

Iako je Srbija odavno ispunila sve ključne uslove za prijem u punopravno članstvo u Evropskoj uniji, i mada je pronađeno čak i svima prihvatljivo rešenje za traumatični kosovski problem, krajnje je neizvesno kada će se i da li će se to stupanje Srbije u EU uopšte dogoditi. Naime, članice EU Slovenija i Hrvatska uporno blokiraju prijem Srbije zahtevajući da se Zemunu vrate ulice sa imenima Ivana Cankara i France Prešerna, odnosno Ljudevita Gaja, koje su decenijama krasile samo staro jezgro Zemuna, a koja je promenila prethodna, demokratska vlast. Međutim, gradonačelnik Beograda kaže da Srbija nikada neće pristati na ucene, a da će odluka o eventualnom vraćanju tradicionalnih naziva ovim ulicama biti doneta u redovnoj proceduri. Moguće je, dovitljivo kaže gradonačelnik, da se imena ovih zaslužnika nađu na tablama u nekim novoizgrađenim ulicama u naseljima Grmovac 3 ili Busije Nove, čim iste budu prosečene, asfaltirane i naseljene.
(Politika, 14. 5. 2015)

Šta kažete na ovakvu budućnost, a? Čak i ako skinemo Ruse s vrata zbog Tolbuhina, Birjuzova i ostalih maršala, to još ne znači da smo se ratosiljali bede… Gornji hipotetički primer je, naravno, svojevrsna hiperbola, ali to ne znači da se ovde ne događa nešto krajnje neobično i, zapravo, prilično bolesno.

U dubokoj senci frke oko sovjetskih maršala koje bi Dmitrij Medvedev (najpoznatiji pseudonim Vladimira Putina) jako voleo da sretne ovih dana u Beogradu, u naizgled tako romantičnom podunavskom okrajku prestone varoši odigrava se jedna, takoreći, kamerna drama kojoj ne nedostaje poučitelnih elemenata. Scenario je, koliko se zna, ovakav: najpre je uprava Opštine Zemun (jal’ stara radikalska ili nova naprednjačka, svejedno je) tražila od gradske Komisije za izmenu naziva ulica i trgova da se ove tri ulice preimenuju, mada ostaje nejasno s kojim obrazloženjem: nije da su se stanari bunili, naprotiv, njima je ovako kako je sasvim OK, i to već decenijama. Nije ni da neko (javno) vidi nešto sporno u likovima & delima narečenih uglednika. Kako god, umesto dosadašnjih, jedna bi ulica dobila ime po nekadašnjem predsedniku zemunske crkvene opštine (ne’š ti velikana!), a Gajeva bi postala ništa manje no – Lagumska?! W. T. F!? Je l’ to nešto iz opusa Svetlane Velmar Janković, ili šta?!

Dobro, idemo dalje. Predlog ko predlog, nema veze, svako ima pravo da predlaže šta ‘oće, pa tako i zemunski šešeljisti i postšešeljisti. Nevolja je u tome što je taj zaumni predlog na gradskom nivou usvojen. Beogradom, koliko mi je poznato, vlada "demokratsko-proevropska koalicija" na čelu sa Demokratskom strankom i uz podršku LDP-a. Nagradno pitanje, dakle, glasi: kako se demokratska politika slaže sa etničkim čišćenjem zemunskih ulica?

Ups, čekaj bre malo Pančiću, odakle ti ideja da se radi baš o tome? Zar ne bi trebalo poslušati lucidne reči stanovitog Petra Đorđevića, predsednika gradske komisije za imena ulica etc.? Pomenuti građanin, naime, s najdubljim gnušanjem odbacuje insinuacije te vrste, tvrdeći da se radi o pukom tehničkom pitanju: ulice s ovim nazivima već postoje u drugim delovima Beograda, pa bi ovo preklapanje imena moglo da dovede do raznih nepotrebnih nesporazuma – sve do, kako predostrožno sentimentalizuje Đorđević, kobnih zabuna prilikom intervencija hitne pomoći, policije i vatrogasaca… Kako to da do sada do tako nečega nije dolazilo, to ovaj građanin ne objašnjava.

Sve što je rekao narečeni anonimus, i sve iza čega je stala prodemokratska, proevropska etc. vlast grada Beograda obična je laž. Zapravo, ne, to je nešto mnogo gore: to je prokleto licemerje. Od početnog slova do poslednje tačke. Taj stidljivi, malograđanski polufašizmić koji se negde samog sebe gaducka ali od samog sebe ipak ne odustaje, e to je ono što je najgadnije u ovoj duboko odvratnoj priči, koja nam na simboličkom nivou govori mnogo o tome ko su i šta su ljudi koji se kunu u to da su "zaštitnici demokratskih vrednosti" i koji, uostalom, nisu zadobili biračko poverenje za ovakve šešeljističke svinjarije.

Idemo, dakle, tačku po tačku. Argument da ulice s ovakvim nazivima postoje negde drugde bezvredan je jer se ne odnosi i nikada se nije odnosio na Zemun. Da se isti naziv kao na Karaburmi pojavljuje, recimo, na Miljakovcu, to bi bilo druga stvar, ali Zemun bazično nije kvart nego grad i zato je i decenijama nakon integrisanja u sistem zvan Beograd očuvao sopstvena imena ulica i to ama baš niko, pa ni Milošević Slobodan, nije dovodio u pitanje. Pa dobro, eto, možda su sadašnje vlasti rešile da to promene? Ne, ni to nije tačno. U najstrožem centru Zemuna postoje – i treba da postoje! – ulice koje, recimo, nose imena Njegoševa i Zmaj Jovina. Kao što dobro znate, takve postoje i u centru Beograda. Pa ipak, nikome ne pada ni na slabo osvetljenu periferiju pameti da ta imena ulica menja. Zašto – ako su famozna "preklapanja" problem? Zato što ona, naravno, uopšte nisu problem, nego je problem nešto drugo: svi dobro znamo šta, ali to niko neće glasno izreći, jer je poznato – naročito ako ste, je li, demokrata i liberal – da to baš nije lepo i pristojno u boljem društvu.

Nekako istovremeno, veseli Đorđević Petar, "u lično ime", izražava konsternaciju nad idejom da preminuli pevač i autor EKV Milan Mladenović dobije ulicu sa svojim imenom u Beogradu "jer se zna kakav način života je imao" Je l'?! Evo, ja ne znam. Kakav je to tačno način života imao Milan M.? I kako ga to diskvalifikuje? I vredi li to isto, šta znam, za Šarla Bodlera ili Fjodora Dostojevskog?

Naravno, nevažan je taj zalutali građanin, zato su i moja pitanja retorička. Prava pitanja upućujem Draganu Đilasu kao gradonačelniku Beograda i Borisu Tadiću kao predsedniku Demokratske stranke: 1. Je li ovaj vaš, i gde ga nađoste?! 2. Kakvu poruku o vrednostima iza kojih stojite kao stranka i kao vlast šaljete svojom ćutnjom, ili aktivnim slaganjem? Mislite li uopšte da uklonite ovu bruku i vratite stvari u prvobitno stanje, ili ne? Ako ne, lepo recite, pa da drugi put glasamo direktno za radikale, što da se mučimo zaobilaznim putevima do istog sr… ca tame?

[Kinik]

...

>> ...007: Dr Radovan, profiter zaborava
Teofil Pančić
27.10.2009.


Ništa ne ugađa zločinu i zločincu tako dobro kao zaborav. On ih brani i hrani, on je njihov najbolji saveznik.

Seća li se još iko zašto se zapravo sudi Radovanu Karadžiću, jednom inače grotesknom folirantu i pretencioznom lumpen-misliocu koji, evo, na naše oči udara čežnju sudskom veću Tribunala, dok se malograđanski juristi i laici oduševljavaju početkom predstave?

Spisak zločina za koje ima odgovarati Karadžić nalazi se u optužnici, međutim, zločin je tu samo jedan, to jest, svi su zločini u tom jednom sadržani, zarad tog jednog počinjeni. E, baš taj jedan je onaj kojeg se mora zabašuriti, onaj o kojem organizovani zaborav organizuje jednu prepredenu, sveopštu ćutnju. Ubistva, paleži, pljačke, proterivanja, logori, opsade gradova, svakovrsne šikane: sva ta – kad ih gledaš mimo konteksta – tek klasična krivična dela, koja pri tome Karadžić nije činio svojeručno, sve su to, kako bih rekao, tehničke stvari, načini realizacije, a onaj jedan stvarni zločin zove se: etničko čišćenje. Karadžić Radovan bio je terenski šef ekipe koja je, na širokom potezu od Drine do Une, sprovodila etničko čišćenje, a sprovodila ga je zločinima, jer tako se ta stvar obično sprovodi. Jer, vidi vraga, malo će kome pasti na pamet da napusti i prepusti sopstveni dom samo zato što ste ga ljubazno, uz cveće i butelju šardonea, zamolili da to učini. Mada su Karadžić i ekipa čak i u okvirima tog žanra raznovrsnih-zločina-sa-identičnim-motivom postigli neka izuzetna, teško zaboravljiva i teško ponovljiva dostignuća.

Zavodljivo je, čak i njegovim ogorčenim protivnicima, prikazati Karadžić dr Radovana kao nekakvog Hanibala Lektora iz paljanskih šuma, kao bizarnog kriminalno-patološkog tipa, balkanskog Nerona koji je uživao u prizoru kako «gore gradovi» ili nešto tome slično. To, međutim, znači suštinski depolitizovati zločin, a zločin Karadžić dr Radovana strogo je i funkcionalno politički: on je služio samo i jedino tome da nastane i da se održi tvorevina nazvana Republika Srpska, državoidni monstrum koji je, tehnikom divlje gradnje, podignut na proizvoljno određenoj (drugačije i ne može) polovini bosanskohercegovačkog tla. Suditi Karadžiću a ne suditi Republici Srpskoj besmisleno je; uostalom, ako je Republika Srpska nešto zbog čega je svet bolji i lepši, onda treba i Karadžića odmah pustiti kući, prethodno ga odlikovavši probranim kompletom jačih svetskih ordena.

U čemu je smisao ovog organizovanog zaborava? Upravo u konačnoj legitimizaciji Republike Srpske. Kako se to namerava ostvariti? Možda se, eto, čak i složimo da su ljudi kao Karadžić i Mladić odgovorni za neke konkretne zločine, ali hajde da te i druge pojedince nekako odvojimo, izolujemo od Republike Srpske, pa da njih osudimo kad se već mora, a da nju sačuvamo neokrnjenu, u svem njenom dodikovskom sjaju. Ali, to je sasvim nemoguće: ni Karadžić ni Mladić nisu činili ništa drugo doli sistematski, čak veoma efikasno, stvarali, jačali i branili Republiku Srpsku, u tome su njihovi obožavaoci sasvim u pravu. Nevolja je samo u tome što Republika Srpska, kao jedna banditska izmišljotina nekolicine dokonih i opasnih dedinjskih staraca, naprosto nije mogla nastati i opstati bez masivnog etničkog čišćenja, kao onog zločina koji natkrovljava i uokviruje sva konkretna Krivična Dela, kojima će se baviti tužilaštvo Tribunala. Pa, ljudi Božiji, evo, samo je u pograničnom Zvorniku, odmah tu preko Drine, Muslimana bilo oko dve trećine stanovništva, kako uopšte da stvoriš RS a da to lepo ne pobiješ i proteraš?

Može beogradska i ostala salonska «nacionaldemokratska» paraelita da se prenemaže koliko hoće, činjenice su tvrdoglave i savršeno otporne na demagoge. Karadžić je jako dobro znao šta radi, a njegov je poduhvat bio strogo politički projekat, i ništa ga ne može ni depolitizovati ni deistorizovati, pa da ga sad najednom počnemo posmatrati kao nekakav individualni zločin, za koji konkretni pojedinac Karadžić dr Radovan možda jeste, a možda i nije odgovoran. Baš kao što se Pavelićev zločin zove NDH, a Jasenovac, Jadovno i sve ostalo samo su ogavni i gnusni izvedbeni momenat te stvari. Da li je, kad smo već kod toga, želeti zasluženu propast NDH značilo «mrzeti Hrvate»? Ne, to je značilo želeti da sa lica zemlje nestane jedna tvorevina koje naprosto nije moglo biti bez genocida. Svet je bolji bez takvih tvorevina, u to nema sumnje, ako smo ljudi. Ako nismo, izvinjavam se na smetnji.

Svačega ćemo se mi još nagledati oko suđenja Karadžiću, i svašta će još po Beogradu, Banjaluci i drugde biti preduzeto da se dodatnim prelivom zaborava premaže suština ove odvratne priče. Na svakome od nas je izbor da li je na strani zaborava, kao što je i za rata bilo na svakome da izabere da li je na strani zločina. Možda je, možda, jednom moguće napraviti pogrešan izbor; drugi put, to je već nešto više od gluposti: to je saučesništvo.

Dnevni unos (007),
Peščanik.net, 27. 10. 2009. ... <<

...

[Tvrdica]

nuspojave

Hleb, mleko i Qrir

teofil pančić

Ne čini li vam se da niko ne uspeva da definiše, da "uhvati" šta je tačno to što nas toliko nervira kod tabloida

Eto, biće da je primirje okončano. Najpre je najavilo da će zimzeleni ministar zdravlja Tomica Milosavljević tužiti tabloidnu štampanu stvar Qrir "po Zakonu o informisanju" što bi, koliko znam, bila premijera u njegovoj praktičnoj provedbi. Posle je, pred zaključenje Vremena, stigla i vest da je, po nalogu Okružnog tužilaštva u Beogradu, izvečeri, u tajnosti, privelo i zadržalo Radisava Raju Rodića, biznismena opšte prakse i vlasnika Qrira, Glasa javnosti i još nekoliko živopisnih publikacija.

Primirje o kojem govorim nastalo je nakon što je narečeni Zakon o informisanju doživeo pravu kanonadu u medijskoj, pravnoj i svakoj drugoj javnosti, i nakon što je izglasan na mišiće, uz bratsku pomoć LDP-a, ljubi ga majka.

Zakon je, dakle, tu, ali u formi mrtvog slova na papiru, što ga, doduše, po sebi ne bi izdvajalo od gomile drugih ovdašnjih zakona, da nije činjenice da je u ovu blamažu bilo utrošeno malo previše energije da bi sada bila okončana jednim gotovo nečujnim puć. Ipak, Nekako kao da su se svi uplašili od fertutme, pa je praktična primena Zakona obustavljena pre nego što je i počela – dobro, zvuči nelogično, but this is Serbia – i taman smo pomislili da je sve to na kraju ipak ostalo nedonošče, kad eto ti Tomice... Ili možda ipak ne? Možda je upravo hapšenje Rodića znak da će se vlast drugačije obračunati sa slikovitim poslovnim čovekom i magnatom medijsko-političkog treša, a da je ono Milosavljevićevo izletanje samo privatna stvar, loš dan, nervni slom živaca u lajt varijanti, ili tako već nešto?

Sve ćemo to valjda odgonetnuti narednih dana, no meni je ovde (po običaju) mnogo zanimljivije nešto drugo. Naime, politički tabloidi postali su neka vrsta okupacione sile koja okiva Srbiju dampinškim cenama i isto takvim sadržajem, po principu: smuti, promešaj, prospi, pa Jovo nanovo. Pre neko veče učestvovao sam u nekoj TV debati o medijima, pa je tokom emisije prikazalo i snimljeni razgovor s nekim građaninom koji je navodno v.d. novinara u Qriru. Pa kaže taj omlađi gospodin kako je to, bože moj, narodni list, jer mnogi ljudi kupuju "hleb, mleko i Qrir", što i nije baš jako netačno. Ono što je građanin slučajno zaboravio da doda jeste da bi mnogi od njih možda radije od (samo) hleba i mleka kupovali pršutu i kavijar, ali nema se, šta ćeš. Ta vrsta narcisoidnog, prividno publici, ali pre svega sebi podilazećeg populizma, karakteristična za tabloidaše koliko i za, šta znam, turbo-folk zevače ("narod to voli") i ide uz tabloide kao čitulje uz Politiku. I tu pomoći nema. Uz to, ono što je taj građanin rekao tipično je tabloidna forma predostrožnog ekonomisanja istinom: tačno je da se mnogima život sveo na ta tri elementa, ali ne nužno zato što ne bi mogli da smisle i da požele baš ništa bolje od toga.

Okej, svi se, pa i ja, na redovnoj bazi ljute na rodićevštinu, na primenjeni praziluk koji isijava sa tabloidnih naslovnica (i ne samo sa njih). Ali, ne čini li vam se da niko ne uspeva da definiše, da uhvati šta je to tačno što nas zapravo toliko nervira kod tabloida, osim same njihove (ekstra)ordinarne prostote? Dumao sam, dumao, a onda su se nebesa nada mnom prolomila i otvorila su se Vrata Spoznaje, jer sam se setio da se neko toga već setio! Doduše, taj neko je pisao o jednom mnogo sverasprostranjenijem fenomenu, a ne specifično o tabloidima, ali se njegova dijagnoza i na njih odnosi jedan-kroz-jedan. Radi se o uvrnutom američkom profesoru filozofije Hariju G. Frankfurtu, koji je svoju prevratničku teoriju objavio u knjižici O proseravanju (On bullshit), prevedenu i kod nas, te blagovremeno recenziranu na ovim stranicama. Ono, dakle, što čoveka sa kakvim-takvim standardima i kriterijumima užasava jeste što je klasična politika tabloida zapravo baš to: proseravanje. Oh, nije li to malko vulgarno? Ma jok, čista filozofija, visokog akademskog standarda. Profešur Frankfurt, naime, piše o proseravanju kao onom stepenu dekadencije jezika i smisla kada istina više uopšte nije važna, kada se ona ukida kao kategorija. Čak i patološki dosledni lažov na neki način uvažava istinu, makar tako što je uvek zaobilazi. Ako ti taj kaže da je napolju divan, sunčan dan, ne izlazi bez kišobrana ni do prodavnice, "po hleb, mleko i Qrir"! Suština proseravanja je u nečemu drugom: sve može da bidne, ama ne mora da znači. Zato je sasvim normalno, i milion puta viđeno, da nekakav tabloid "rodićevskog" kova (ali ne nužno Rodićev) na istoj strani objavi tekst u kojem se manje ili više argumentovano i potkrepljeno raskrinkavaju nepočinstva ovih ili onih "korumpiranih skotova" (‘ajde da se poslužim vokabularom tabloidnog kolumnizma, tj. kolumnizma sa posebnim potrebama), i tekst koji vrvi od najnotornijih i najbesramnijih laži o nekome ili nečemu, i to namerno plasiranih, s punom svešću urednika da su u pitanju laži. Ili pak stave tekst koji barata doduše istinitim, ali javno irelevantnim informacijama koje služe difamiranju nepoćudnih i nepoželjnih (po sistemu: Žika vara ženu s Lazinom ženom, Laza vara ženu s Živadinkinim mužem etc.). Ovo potonje je još gore jer još radikalnije devalvira pojam istine, njenu, ako hoćete, metafizičku nerazmenjivu i neusitnjivu vrednost: umesto istine dobijamo "činjenice", a one mogu biti vulgarne, bezvezne i nikome potrebne.

Razume se da za sve to ima još jedna, stara, dobra reč: trač. Obratite pažnju: trač nije isto što i laž. Mnogi tračevi su "istiniti". Ali, mnogi i nisu. I upravo se o tome radi: o potpunoj, sistemski zasnovanoj nemogućnosti da se pouzdaš u sistem objavljivanja tvrdnji-o-nekome-ili-nečemu, jer se on, taj tabloidni sistem, ne zasniva ni na istini ni na laži, nego na njihovom planskom degradiranju i zatiranju – na bullshitu, dakle. E sad, da li se na bullshit udara represivnim Zakonima sumnjivih motiva, poreskim istragama ili pak "evolucijom društvene svesti", to je pitanje o kojem ćemo još dugo morati da mozgamo!