Bosonoga pesma
1.
Ovo je pesma
za tvoja usta od vishanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obichne grehove.
Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno.
Ako me neko chachne
u ove ochi plachne,
nije to neutesno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.
2.
Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.
Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.
Miroslav Antic
Started by
BigLebowsky
, Jun 30 2005 21:00
59 replies to this topic
#17
isidor
-
- Members
- 652 posts
Posted 06 August 2005 - 11:36
Zbirku pesama"Svasta umem"dobio sa sledecom posvetom:
Nastavnicko vece osnovne skole 12 septembar nagradjuje -----------
za odlican uspeh i primerno vladanje u skolskoj 1984/85 godini.
Do danas to mi je omiljena knjiga poezije.Znam je gotovo celu napamet.
LAZLJIVA PESMA
Kazem mesec.I gle-mesec!
Kazem: trava.Stvarno-trava!
Evo zasto meni seva
Ova moja smesna glava.
Ova moja glava leva
sto jedino zna da sneva.
A sta hoce glava luda?
Trazi lazi.Trazi cuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeska.
Pa sve zivo ispretura
i vrti se k'o vrteska.
Kaze:sunce nije sunce,
nit'se nebo nad njim plavi.
Kaze:hocu nesto lepse
u tvom oku da se javi.
Smislicu ti nove ptice.
Nove snove.Nova mora.
Bice svega cega nema.
Nemoj ovo sto se mora.
I zaista-ljudi bolji.
I zaista-meksi dlan.
Sve su plave oci plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepse tako
lazljivo i naopako.
U kosi se mesto zvrka
raznobojne zvezde roje.
U krosnjama neke boje
lazne,ali lepse stoje.
I odjednom sve je moje.
Sasvim moje.Samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjendanput sve postoje.
Odjedanput-bordo mesec.
Odjedanput-plava trava.
Ljubicasto neko lisce
zelen vidik zavejava.
A mesec se samo smeska
mojom usnom moja glava.
Namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.
Sada mogu sve sto hocu,
jer na mene cuda lice.
Samo smrknem-stane reka
Samo trepnem-suma nice.
Krov il' oblak rukom skinem.
Noc il' maglu skupim sakom.
Zato lazem kako zinem
i stvarno mi lepse tako.
Pa i ova leva glava
cetvrtasta-k'o od panja
i ona mi triput draza
kad izmislja i kad sanja.
Lebowski hvala za topic.
Nastavnicko vece osnovne skole 12 septembar nagradjuje -----------
za odlican uspeh i primerno vladanje u skolskoj 1984/85 godini.
Do danas to mi je omiljena knjiga poezije.Znam je gotovo celu napamet.
LAZLJIVA PESMA
Kazem mesec.I gle-mesec!
Kazem: trava.Stvarno-trava!
Evo zasto meni seva
Ova moja smesna glava.
Ova moja glava leva
sto jedino zna da sneva.
A sta hoce glava luda?
Trazi lazi.Trazi cuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeska.
Pa sve zivo ispretura
i vrti se k'o vrteska.
Kaze:sunce nije sunce,
nit'se nebo nad njim plavi.
Kaze:hocu nesto lepse
u tvom oku da se javi.
Smislicu ti nove ptice.
Nove snove.Nova mora.
Bice svega cega nema.
Nemoj ovo sto se mora.
I zaista-ljudi bolji.
I zaista-meksi dlan.
Sve su plave oci plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepse tako
lazljivo i naopako.
U kosi se mesto zvrka
raznobojne zvezde roje.
U krosnjama neke boje
lazne,ali lepse stoje.
I odjednom sve je moje.
Sasvim moje.Samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjendanput sve postoje.
Odjedanput-bordo mesec.
Odjedanput-plava trava.
Ljubicasto neko lisce
zelen vidik zavejava.
A mesec se samo smeska
mojom usnom moja glava.
Namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.
Sada mogu sve sto hocu,
jer na mene cuda lice.
Samo smrknem-stane reka
Samo trepnem-suma nice.
Krov il' oblak rukom skinem.
Noc il' maglu skupim sakom.
Zato lazem kako zinem
i stvarno mi lepse tako.
Pa i ova leva glava
cetvrtasta-k'o od panja
i ona mi triput draza
kad izmislja i kad sanja.
Lebowski hvala za topic.
#19
masha123
-
- Members
- 1 posts
Posted 29 September 2006 - 07:58
QUOTE(BigLebowsky @ 3 Jul 2005, 15:35)
KAD SAM BIO GARAV
by Miroslav Antić
U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.
by Miroslav Antić
U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.
Zašto sam ovo opet pročitala, zar mi je to trebalo, da mi u radno vreme krenu suze?
#20
Dunadan
-
- Members
- 12,305 posts
Posted 24 October 2006 - 11:56
QUOTE(BigLebowsky @ 30 Jun 2005, 22:00)
...nedavno je bila godisnjica smrti miroslava antica, a cesto se prisecam njegovih pesama u poslednje vreme ... uvek sam bio pre za prozu, i nisam neki ljubitelj poezije, i malo sta van citanke poznajem, ali Garavi Sokak je jedna od najranijih uspomena iz detinjstva, pamtim kako su mi citali te pesme pred spavanje....(tek nedavno sam skapirao da ih cale nije citao meni, vec sebi, naglas 
)...i stvarno ih volim....
)...i stvarno ih volim....same here. zbirka Garavi Sokak, Rshumova Ma shta mi reche, Olovka pishe srcem, Nushicevi Hajduci i Autobiografija bar deo o osnovnoj shkoli i gimnaziji, naravno tada sam razumela samo prvi lejer humora, al ipak, lepe knjige za odrasti na njima.
iz Garavog Sokaka ona koju sam najvishe volela je:
Molitva
Poslušaj me, Bože, veliki gospodine,
ako me još nekad budeš napravio,
molim te se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Ciganin.
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.
Naćve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.
#21
Conchita Martinez
-
- Members
- 3,290 posts
Posted 24 October 2006 - 12:53
"Plavi cuperak" i "Garavi sokak" su da kazem moje prve kjnige koje sam dobila za 6-ti rodjus. Odrasla sam u Miku Antica... 
Krila
Ako hoces da odletis
sklopi oci
i sve jace
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono sto je cedno
Nemoj da mi smesno mases
kao glupe vetrenjace
svakom vetru
svakoj ptici,brzopleto,
uzaludno.
Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
-odmah ce da poleti
Neko nadje svoja krila
u tatinom novcaniku
Neko proda svoja krila
Neko uvek tudja krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljuti od nevolje
Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila sveze.
Nekom mama krila sreze.
Neko ode za pticama
Neko padne cim se vine.
Al divno je,
al najteze
kad u nebu nadjes krila
i obletis mastom samo
za trenutak sve visine...
I svi misle:tu si bila
A ti si na nebu bila
Sasava pesma
Mama mi kaze:sasavo moje
sta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj kazem, decaci, postoje.
Decaci smedji,crni,i plavi.
Mama mi kaze: sasavo moje,
zar mogu tamo svi da se sloze?
Ja mami kazem:kad vec postoje,
nek tu i stoje-sta se moze
Mama mi kaze:pusti price.
Zbunjeni tako, na sta lice?
Ja rukom mahnem.
I uzdahnem.
Svi oni lice,svi mnogo lice
na nesto lepo kao iz price.
Na sve sto cekam. Na sve sto hocu.
Lice na nemir i na samocu.
Mama mi kaze:sasavo moje,
pa oni znaci ne postoje.
Postoje,kazem,kao na javi
decaci smedji,crni i plavi.
Sta da se radi,mama veli.
Ja kazem:nista, vec da se zeli.
Da nikad cekanje ne izbledi.
Mama me pita; a da l to vredi?
a ja se smeskam:videces-vredi.
Krila
Ako hoces da odletis
sklopi oci
i sve jace
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono sto je cedno
Nemoj da mi smesno mases
kao glupe vetrenjace
svakom vetru
svakoj ptici,brzopleto,
uzaludno.
Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
-odmah ce da poleti
Neko nadje svoja krila
u tatinom novcaniku
Neko proda svoja krila
Neko uvek tudja krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljuti od nevolje
Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila sveze.
Nekom mama krila sreze.
Neko ode za pticama
Neko padne cim se vine.
Al divno je,
al najteze
kad u nebu nadjes krila
i obletis mastom samo
za trenutak sve visine...
I svi misle:tu si bila
A ti si na nebu bila
Sasava pesma
Mama mi kaze:sasavo moje
sta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj kazem, decaci, postoje.
Decaci smedji,crni,i plavi.
Mama mi kaze: sasavo moje,
zar mogu tamo svi da se sloze?
Ja mami kazem:kad vec postoje,
nek tu i stoje-sta se moze
Mama mi kaze:pusti price.
Zbunjeni tako, na sta lice?
Ja rukom mahnem.
I uzdahnem.
Svi oni lice,svi mnogo lice
na nesto lepo kao iz price.
Na sve sto cekam. Na sve sto hocu.
Lice na nemir i na samocu.
Mama mi kaze:sasavo moje,
pa oni znaci ne postoje.
Postoje,kazem,kao na javi
decaci smedji,crni i plavi.
Sta da se radi,mama veli.
Ja kazem:nista, vec da se zeli.
Da nikad cekanje ne izbledi.
Mama me pita; a da l to vredi?
a ja se smeskam:videces-vredi.
#22
Maistor
-
- Members
- 1,022 posts
Posted 24 October 2006 - 19:18
Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.
sigh.. e da, what a flashback...
Od leba sav da se raspadnem.
sigh.. e da, what a flashback...
#23
dare...
-
- Members
- 2,008 posts
Posted 18 March 2007 - 08:10
Da ih poređam na jedno mesto... Za sladokusce...
I poguram malo više na topik listi... Neka i drugima ulepšaju dan.
[quote=letmesee,25 Feb 2007, 00:07]
Ukrascu tvoju senku, obuci cu je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zasicu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to prozimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.
[/quote]
[quote=letmesee,26 Feb 2007, 09:38]
Ovo sam negde već čitao i svidelo mi se... Ajde podseti me ko je autor?
Neka od Antićevih zaboravljenih?
[/quote]
Da, Mika Allmighty
Prorocanstvo
Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otici mirno.
Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.
I onda:
ziveti prostran.
Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnosti pali.
[/quote]
[quote=Hefestus,5 Mar 2007, 07:08]
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.
ova jos nije bila
[/quote]
[quote=letmesee,6 Mar 2007, 00:38]
Rasnjiraj svoju senku i sljusti.
Igraj se,
cak i kad se brines.
Dok jesen po nama siba i pljusti
hocu da magle sa sveta skines.
Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam cak ni putokaze.
Hocu da sa mnom vecito plamtis.
U toj buducnosti dalekoj nekoj
mi smo vec bili.
Zar ne pamtis?
Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.
..ne mogu da odolim a da ne nastavim..
[/quote]
I poguram malo više na topik listi... Neka i drugima ulepšaju dan.
[quote=letmesee,25 Feb 2007, 00:07]
Ukrascu tvoju senku, obuci cu je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zasicu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to prozimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.
[/quote]
[quote=letmesee,26 Feb 2007, 09:38]
Ovo sam negde već čitao i svidelo mi se... Ajde podseti me ko je autor?
Neka od Antićevih zaboravljenih?
[/quote]
Da, Mika Allmighty
Prorocanstvo
Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otici mirno.
Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.
I onda:
ziveti prostran.
Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnosti pali.
[/quote]
[quote=Hefestus,5 Mar 2007, 07:08]
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.
ova jos nije bila
[/quote]
[quote=letmesee,6 Mar 2007, 00:38]
Rasnjiraj svoju senku i sljusti.
Igraj se,
cak i kad se brines.
Dok jesen po nama siba i pljusti
hocu da magle sa sveta skines.
Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam cak ni putokaze.
Hocu da sa mnom vecito plamtis.
U toj buducnosti dalekoj nekoj
mi smo vec bili.
Zar ne pamtis?
Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.
..ne mogu da odolim a da ne nastavim..
[/quote]
Edited by dare..., 18 March 2007 - 08:11.
#24
Hefestus
-
- Members
- 6,822 posts
Posted 30 March 2007 - 02:14
...
Ja sam Crvenkapa koja vecera vukove.
Spasavaj se!
Silazim ti u utrobu
kao nocna smena u rudnik srebra.
...
@Koncert za 1001 bubanj
Ja sam Crvenkapa koja vecera vukove.
Spasavaj se!
Silazim ti u utrobu
kao nocna smena u rudnik srebra.
...
@Koncert za 1001 bubanj
#25
Hefestus
-
- Members
- 6,822 posts
Posted 30 March 2007 - 22:46
Onda se udavim u snu sav zut od necije kose.
U oku mi tinja mirisavi umor sena,
vode,
njiva ...
Tezi sam nego zemlja kada je pokriju snopljem
i strasniji nego crkva puna meseceve svetlosti.
Batrgam se
i ludim
sa ramenima od testa,
sa grlom punim kreca i krvlju punom konoplje,
sa glavom od sundjera,
sa srcem od natrule kosti ...
Onda drvece prostre ssape na trotoar i dahce.
To je vetar.
Oprosti,
oprosti rodjena mladosti,
za ovo malo nakazne nezznosti
u kojoj smo poslednji gosti.
U oku mi tinja mirisavi umor sena,
vode,
njiva ...
Tezi sam nego zemlja kada je pokriju snopljem
i strasniji nego crkva puna meseceve svetlosti.
Batrgam se
i ludim
sa ramenima od testa,
sa grlom punim kreca i krvlju punom konoplje,
sa glavom od sundjera,
sa srcem od natrule kosti ...
Onda drvece prostre ssape na trotoar i dahce.
To je vetar.
Oprosti,
oprosti rodjena mladosti,
za ovo malo nakazne nezznosti
u kojoj smo poslednji gosti.
#26
Massive_Attack
-
- Members
- 2,103 posts
Posted 31 March 2007 - 23:48
Plavi čuperak
Plavi čuperak obicno nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
vec jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.
Preuzeto Odavde
Plavi čuperak obicno nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
vec jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.
Preuzeto Odavde
#27
Cosmogroove
-
- Members
- 265 posts
Posted 31 March 2007 - 23:54
PLAVA ZVEZDA
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.
Edited by Cosmogroove, 01 April 2007 - 00:05.
#28
Hefestus
-
- Members
- 6,822 posts
Posted 01 April 2007 - 21:02
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan i sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena kozza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.
Spavala je kao chuperci trske
i kapilari granja.
Kao tkivo mochvare.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
Detinjstvo je sasvim
sasvim,
otislo iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile ochi sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plishani medvedi savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Bajke su iz ssarenih knjiga
pobegle sasvim necujno na neku drugu planetu
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka
Sklupchana kao naranza.
Sva meka.
Sva sitna.
I sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima shaka.
Bio sam u njoj budan i sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena kozza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.
Spavala je kao chuperci trske
i kapilari granja.
Kao tkivo mochvare.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
Detinjstvo je sasvim
sasvim,
otislo iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile ochi sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plishani medvedi savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Bajke su iz ssarenih knjiga
pobegle sasvim necujno na neku drugu planetu
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka
Sklupchana kao naranza.
Sva meka.
Sva sitna.
I sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima shaka.
#29
stormy
-
- Members
- 178 posts
Posted 01 April 2007 - 23:43
QUOTE(Hefestus @ 30 Mar 2007, 03:14)
@Koncert za 1001 bubanj
Pre desetak godina nisam imala svoj primerak knjige, a ni računar. Sećam se kako me nije mrzelo da iz pozajmljene knjige, umesto da učim, u gluvo doba noći prepisujem pesme. Mislim da sam više od pola knjige prepisala.
Odoh sad da tražim pisanija.
Hvala vam što ste me podsetili na ovo!
#30
Hefestus
-
- Members
- 6,822 posts
Posted 04 April 2007 - 02:00
@stormy
ovo moja je izdanje iz 78' evo ni mene ne mrzi da otkucam jos koju ovde.
Britvom cu morati sa sebe da te skidam
kao sskoljku priraslu za ljussturu krecnu.
Jer video sam te svu od stida.
I mnogo dublje od stida,
Jer video sam te mlechnu.
I ispranu.
I vechnu.
Zaboravicu ti usne na trbuhu
kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode.
Sto vekova cu ostati ukopan
u bele peskovite bregove tvog uzzarenog tla.
Sto vekova cu zbog tebe nozzem da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesecinu cu kao razzanj u grkljan da zabodem,
Sto vekova cu ovako uzzasno da te volim
sav od paperja i sav od zla.
ovo moja je izdanje iz 78' evo ni mene ne mrzi da otkucam jos koju ovde.
Britvom cu morati sa sebe da te skidam
kao sskoljku priraslu za ljussturu krecnu.
Jer video sam te svu od stida.
I mnogo dublje od stida,
Jer video sam te mlechnu.
I ispranu.
I vechnu.
Zaboravicu ti usne na trbuhu
kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode.
Sto vekova cu ostati ukopan
u bele peskovite bregove tvog uzzarenog tla.
Sto vekova cu zbog tebe nozzem da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesecinu cu kao razzanj u grkljan da zabodem,
Sto vekova cu ovako uzzasno da te volim
sav od paperja i sav od zla.
