59 replies to this topic

[estel]

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak-sanjalica,
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan,
u blatu ispred kasapnica.

[gogilo]

Cemu toliko odusevljenje varoskom boemijom koju je zastupao M. Antic? Antic, Serbedzija i slicni... simulacija duha. Pretpostavljam da su Anticevi fanovi isto tako fanovi jedine grupe inspirisane njime, "Garavog sokaka".
Gogilo

...nedavno je bila godisnjica smrti miroslava antica, a cesto se prisecam njegovih pesama u poslednje vreme ... uvek sam bio pre za prozu, i nisam neki ljubitelj poezije, i malo sta van citanke poznajem, ali Garavi Sokak je jedna od najranijih uspomena iz detinjstva, pamtim kako su mi citali te pesme pred spavanje....(tek nedavno sam skapirao da ih cale nije citao meni, vec sebi, naglas  )...i stvarno ih volim....

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").

Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

prepisao odavde.......
Miroslav Antić – In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tusira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me I tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući I rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

<{POST_SNAPBACK}>

[stormy]

@stormy
ovo moja je izdanje iz 78' evo ni mene ne mrzi da otkucam jos koju ovde.

<{POST_SNAPBACK}>

Da, to su te pesme koje se najduže pamte.
Meni su podjednako draga i pisma gospodji Vineti. Evo, da ne budem samo ja lenja, prilažem P.S. prvog pisma.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj. Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet izidjemo medju ljude. Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio medju ljude. Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam cenio sve vaše pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljaju.

Meni je olovo u glavi.

[Hefestus]

III

Ciji je ovo grad?

Poznajem samo reku ssto se niz obale iztezze.
Jao kako me sunce ssamara po zubima.
U ochima mi sskripi nessto sto nikada nije bilo.

Ciji je ovo grad?

Ljudi pokazuju ruke da se nessto vezze
i odvezze.

Zzene pronose ulicom trbuhe
kao kesice za dobrovoljni prilog.

V

Ciji je ovo grad?

Neporubljenim usnama satima brstim hod
pastelnih dugonogih devojcica
vitkih kao trag rakete.

Krovovi lete u nebo.
Parkovi lete,
Mostovi lete.

Dan bunovno zaudara na duvan,
na otkucavanje tornjeva,
na meso automobilskih guma ...

Od braka do konjaka samo pola koraka.
Od druma do ruma samo razroka ssuma uma.


@dark Mika [1001 bubanj]

Edited by Hefestus, 05 April 2007 - 22:57.

[roterdamer]

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

[estel]

[Hefestus]

Mi,
Koji ovako promuklo tepamo i ljubimo,
mi
pazzljivo ochetkani kao jedino odelo
i rasuseni u tudjim secanjima kao izsluzzena olupina,
zasluzili smo nocas ovu poslednju najlepssu zzenu,
ovu poslednju svoju plovidbu,
zar ne vetre?

Zasluzzili smo nocas kad truli i kisne svet.

Njeno meko ime medju nassim utrnulim zubima
ima ukus krvoliptanja i kupina.

Kada volimo to je tako uzzasno crveno,
do dna nase jetre.

Kada je volimo
to ja kao kad golim trbuhom srljamo
na bajonet

[BigLebowsky]

Cemu toliko odusevljenje varoskom boemijom koju je zastupao M. Antic? Antic, Serbedzija i slicni... simulacija duha.

<{POST_SNAPBACK}>

...zato sto je poezija m. antica vecini ljudi uspomena iz detinjstva ili puberteta, koja danas, posle mnogo godina i svekolike transformacije te decurlije koja su je volela, u najrazlicitije ljude, ima sasvim drugacije znacenje, nosi sasvim drugi senzibilitet, ali ne manje snazan...koja opet, nekom drugom, ovim starim stihovima uspesno vraca uspomene na taj detinji osecaj srece, tuge, ljubavi, koji je samo tada, kada su bili deca, mogao biti tako beskrajno lepo naivan....nije to simulacija duha, vec duh koji simulira bezbriznost koju nosi detinjstvo....

Pretpostavljam da su Anticevi fanovi isto tako fanovi jedine grupe inspirisane njime, "Garavog sokaka".
Gogilo

...svaki ljubitelj knjizevnosti bi i u snu umeo da smisli inventivniju opasku...makar i neoriginalnu...znaci, jedan 'pih' za tebe...

i, aj' sad odjebi iz naseg sokaka....

Edited by BigLebowsky, 09 April 2007 - 21:31.

[Hefestus]

Ovu posebno volim;


Nisu me udavile kreolke juga
sa bedrima u svili,
ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.

Nikom nisam kupio srce od kolacha
i nikom ochi pozlatio.

I da sam bar jednom bio
u tissini nekakvih obala i stanova
plav,
plavlji nego svi aprili,

-- veruj mi da bi ostao tamo
i ne bih se tebi vratio.

Moj zzivot je veliki bezazleni brod.

A ja,
zagrcnut od vazduha i pica,
kuvam rucak u kompasu
i necu da se sidrim veccno u istim lukama.

I sav sam divalj od srece ssto sam izneo glavu
iz prosslih i buducih krvoprolica,
preobucen u sasvim obicnu,
sasvim pesniccku zzivotinju
koja sve pipa ccelom
a misli samo rukama.


@1001 bubanj

[Hefestus]

Evo jedna Mikina [jesenja] iako je 'plavi april'



Nessto nije uredu odavde do moje krsstenice

Na usnama mi okereli najukusniji poljubci.
U ocima se od zvezda nagomilale zute ranice.

Nessto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojena palanacka raspusstenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog ssefa stanice.

Vezzite me cim pocnem da sanjam vinograd.
Zna se ko sam kada se pogase leta.
I neka me uhapsi moja majka i saobracajna milicija
-- imam najneispravniju kocnicu.

Mogu da zzivim jedino ako oktobar lici na zlatnorumeni metak.

Oktobre,
Molim da mi sa pola metra budete ispaljeni
u -- slepoocnicu.

[Hefestus]

Ostani tako i cuti.

Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja-subota u krznu od inja.
Sasvim mala.
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanskog praskozorja
sa brosem ulicnog fenjera od prekoputa.

Voleo bi da shvatis zasto sam nekada tako vreo
kao jug.

Pa ja sam,
rodjeno moje,
u krvi stvarno jug.

Jug moras da razumes zasto je i plug i drug.

Moras da razumess dok se ovo severno lissce
kovitla,
kovitla u krug
i vetar kroz nase glave
rominja
place
i luta.

Jug moras da razumess zassto ore,
ore,
ore ...

Jug morass da razumess ove zore,
i kroz sve zore.

I da oprostiss ssto nissta bolje ne umem da ti kazzem
sada kada se poslednji put voli.

I da oprostiss ssto te ranjivim poljupcima
budim iz sna,

Ali ako smo se u ovoj cekaonici nasse ljubavi
poskidali goli,
od strasnog umora,
od strassne sramote goli,
-- onda nek budemo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

[stormy]

Gospodjo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

Vaša najlepša pisma poklonio sam deci da prave laste. Molim vas pročitajte „Umor“ Fentona Džonsona, i biće vasm jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni. Dodje to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje, i vas dve.

Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav.

Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme.

Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša što je po najgoroj vejavici skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna žena što misli da je zaljubljena u mene, i ponekad navrati po podne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nadjemo vešticu da je gurnemo u vatru, stvari se dogadjaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim. Svaki put moram drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe.

[dare...]

Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati. (...) Kada bi prostori ovako umeli da vole, kao ja,vec bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorilo u vecnost. Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec bi odavno bila zvezda. (...)
Voli najzescom neznoscu, kao da zivis jedini put i nikada vise.*

"Tako zamisljam nebo"- Miroslav Antic

*notirala Mandarina, a ja samo ponovio...

[freakNS]

tamo jos sada vec davne 1991. u mom rodnom gradu su odrzane literarne igre... i moja malenkost je greskom sudbine bila ucesnik istih. tema je bio doticni gospodin i decak, Mika Antic... i danas se, posle evo 15 godina, secam plavog cuperka(pisana je pesma, pa da je ne ponavljam)... valjda jedina pesmica iz osnovne sto mi je i dalje u glavi...
imam i one njegove izvedbe na Djoletovim koncertima. da se slatko covek nasmeje... verujem da su mnogi culi, ali posto verovatno ima neko i da nije cuo, potrudicu se da ih uploadujem(samo jos ne znam kako ), pa neka poslusaju svi, nece se razocarati

[Lavinia Amaldi]

my fave his


Ekspres za sever

XI


Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.


ps. vec sam je cinimise kuckala negde.. na topiku o poeziji verovatno, al ne mogu sad da trazim..........