Za Bari Seterfilda smo valjda utvrdili da se radi o osobi koja ne zna da provuče pravu kroz podatke i ja nemam nikakvu nameru da dalje raspravljam o radu tog "naučnika", a još manje o "šta bi kad bi" filozofiranju kada za to nema nikakve osnove.
Medjutim, u članku o promenljivoj električnoj permitivnosti (ono epsilon0 iz fizike) pominje se ime koje uliva (straho
) poštovanje - C. Moeller. To je Kristijan Meler, a to što je napisao 1952 je udžbenik o teoriji relativiteta za Univerzitet u Oksfordu. Šta da kažem, imam ga
, doduše drugo izdanje (1972).
У Фридмановим универзумима, пермитивност вакуума је директно пропорационална Фридмановом радијусу и самим тим је и функција времена. Пошто се димензије универзума мењају, промена снаге електричне силе између набоја узрокује промену у енергетским нивоима атома, мењајући таласну дужину емитоване светлости.
Eto, kako je lako od iskaza koji je manje-više tačan (prva rečenica) izvesti zaključak koji je najobičnija budalaština (druga rečenica). Fridmanova teorija je teorija oscilirajućeg svemira (koja je ovde bitna; da sad ne tupim o kritičnoj masi i drugim varijantama) - serija ekspazija i sažimanja. Bilo bi tačnije reći da količina materije i set fizičkih konstanti odredjuju maksimalnu veličinu tog Univerzuma (Fridmanov radijus), nego obrnuto, ali to i nije tako strašno. Kako je taj radijus svakom prilikom drugačiji (postoji beskonačno mnogo setova konstanti i njima odgovarajućih radijusa) i te su konstante u različitim Univerzumima različite, pa se može reći da se tokom vremena menjaju. Druga rečenica je potpuna budalaština, jer osoba koja je to pisala ne zna da je Fridmanov radijus veličina Univerzuma samo u jednom momentu (prestanak ekspanzije i početak sažimanja) i da
korelacija važi samo tada. Ovaj tip, vala, ne bi prošao na ispitu.
