No replies to this topic

[vojtila]

 

                                        Apatrid

Erik Frenk Rasel

    Uăinilo mi se kao da je izronio niotkud.Pri‰ao je klupi i,ne obraçajuçi paĎnju na mene,seo na drugi kraj.Odsutno je gledao u jezero.

    Zalazeçe sunce napravilo je poĎar na nebu.U smiraj dana njujor‰ki Central park kao da je ‰aputao.Li‰çem koje je blago   trerilo,neĎnim ljulja‰kanjem trave,udaljenim parovima koji su,onako u potaji,ne‰to çiçorili.Iz daljine se ăula buka iz Pete avenije.

    Nemam obiăaj da zagledam sluăajne prolaznike,ali u tom neznancu bilo je neăeg ‰to je zaustavilo moj pogled.Trudio sam se da glavu ba‰ sasvim ne okrenem,posmatrao sam ga kraiăkom oka.

    Uprkos crvenkastim tonovima koji su plju‰tali s neba,ili ba‰ zbog jakog kontrasta,ăovek mi je izgledao kao da je si‰ao sa neke crno-bele fotografije.Crte lica blage,ten gotovo beo,kao rukavice koje je nosio.U pore©˘enju sa crnom kosom i obrvama, odelo i cipele izgledali su tamnosivi.

    Ipak,najcrnje su mu bile oăi.Pomislio sam da bi svako,ukoliko bi ga duĎe gledao,utonuo u ta dva oka kao u ponor.Iako se nije pomerao,niti menjao izraz lica,u njegovom pogledu treperilo je ne‰to vragolasto.

   Bio je bez ‰e‰ira,ali je nosio starinski ‰tap od ebanovine,sa srebrnom dr‰kom,a preko ramena namerno ogrnuo crnu palerinu. Savr‰ena slika ăoveka koji oăigledno nije bio sa ovih prostora.

    Zabavljao sam se poga©˘uçi odakle bi mogao da potiăe.MoĎda se radi o nekom izbeglici iz Evrope?Pisac?âuveni hirurg?Pre bih rekao da je slikar.

    Koliko god sam poku‰avao da se obuzdam i ne gledam ga,nisam mogao oka da odvojim od tog zagonetnog neznanca.

    Kako se u parku smrkavalo,ăinilo se da su mu oăi sve tamnije i uĎarenije.A drveçe iza njega spu‰talo je grane kao da miluje mog sluăajnog suseda.

    U pore©˘enju sa izbeglicama koje su se nepogre‰ivo prepoznavale na ulicama Njujorka,neznanac iz parka te‰ko da je bio jedan od onih koji su izmakli teroru Gestapoa.Izgledao je poti‰teno,ali dostojanstveno.

    Odjednom sam shvatio:mora da je muziăar.Mogao sam da ga zamislim kako diriguje horom od pedeset hiljada glasova.

    -Veliki sam ljubitelj muzike-iznenada je progovorio neuobiăajeno dubokim glasom.Konaăno se okrenuo i pogledao me.

    -Zaista?-morao sam ne‰to da kaĎem iznena©˘en ne samo ‰to me je konaăno primetio,nego ‰to mi je i misli pogodio.-A koju vrstu muzike volite?

    -Ba‰ ovu-‰tapom od ebanovine neodre©˘eno je mahnuo u krug,kao da mi je Ďeleo da objasni da misli ns svet uop‰te.    -Uzbu©˘uju me zvuci umireçeg dana!

    -U pravu ste,zaista su umirujuçi-trudio sam se da budem ljubazan,svestan da oăigledno imam posla sa ăovekom koji ne      podnosi da mu se neko usprotivi.

    Jedno vreme opet smo sedeli u ti‰ini,zagledani u sunce koje je utonulo daleko,na horizontu.Mesec je veç lebdeo iznad    kro‰nji drveça.

    -Niste iz Njujorka?-nisam mogao da obuzdam svoju radoznalost.

    -Ne!-odsutno je navlaăio rukavice odloĎiv‰i ‰tap na naslon klupe.-Ja sam apatrid.

    -Ba‰ mi je Ďao-nisam mogao ni‰ta pametnije da smislim.

    -Hvala vam.

    Imao sam samo dva izbora.Ili da ostanem da sedim i poku‰am da nastavim razgovor sa tim neznancem ili da se izvinim i      odem.Izabrao sam ono prvo.

    -MoĎda biste Ďeleli da mi ispriăate svoju sudbinu?

    Okrenuo se i znaăajno me pogledao.âinilo mi se da sam iznenada postao jedini predmet njegovog zanimanja.Mada sam se oseçao nelagodno zbog njegovih tamnih,uĎarenih oăi,nisam Ďeleo da skrenem pogled.

    -Pla‰im se da çu vam oduzeti vreme-najpre mu je licem pro‰ao neznatan,potom sve ljubazni osmeh.Primetio sam da ima    savr‰eno bele i pravilne zube.

    -Ni sluăajno!Vidite i sami da sedim ovde potpuno besposlen.

    -U ovim vremenima,moĎda se moja priăa i ne razlikuje mnogo od priăa ostalih ljudi-uzev‰i ‰tap u ruke opet je pravio   neodre©˘ene krugove po vazduhu.-Vo©˘a je toliko postao zaslepljen sopstvenom slavom d vi‰e nije mogao da kontroli‰e svoje postupke.UĎivev‰i se u ulogu nedodirljivog,poăeo je da se pona‰a kao neprikosnoveni sudija za sve,ăak i za Ďivot i smrt.Na taj naăin sam ja stvorio uslove za sopstveni rad.Bar sam ja u to bio potpuno uveren.

    -Shvatam!-zaista sam se uĎiveo u njegovu priău i dodao:-Nek' idu do ©˘avola svi diktatori!

    ·tap mu je iznenada ispao iz ruke.Lenjo se sagnuo da ga digne,kao da smi‰lja ‰ta çe dalje da kaĎe.

    -Zar pobuna nije uspela?-bio sam nestrpljiv da nastavi priău.

    -Ne!-ponovo je ‰tapom pravio zami‰ljene krugove po vazduhu.-Ispostavilo se da je pobuna bila preuranjena tako da je      brzo i ugu‰ena.A onda je,neminovno,do‰lo do ăistki,kako to uvek biva.

    Nesvesno se okrenuo prema drveçu,kao da Ďeli da zaustavi negove grane koje su ga i dalje blago milovale po le©˘ima.

    -Jasno vam je da sam ja bio glavni organizator pobune,bio sam na ăelu opozicije.I dalje verujem da sam bio u pravu,ali ‰ta sad to vredi?!Tamo vi‰e ne smem da se vratim.

    -Za‰to biste se uop‰te vraçali?-imao sam ăudno oseçanje da tog ăoveka odavno poznajem.-Sigurno çete se uklopiti u ovu sredinu,garantujem.

    -Nisam ba‰ uveren da ste u pravu.Ni ovde nisam dobrodo‰ao-glas mu je postao jo‰ dublji.-Zapravo,nigde nisam poĎeljan.

    -Ne delujete mi kao Trocki-bio sam stvarno uzbu©˘en.-Uostalom,on je odavno mrtav.Razveselite se,ne gledajte na stvari    crno.Sad ste u slobodnoj zemlji!

    -Nijedan ăovek ne moĎe da bude slobodan dok je dostupan svom protivniku-gledao me je kao ăovek kojikoji ne moĎe     lako da razume o ăemu on to zapravo govori.-Kad tvoj neprijatellj ovlada svim vidovima propagande,koristi ih da svoj sluăaj predstavi kao jedino ispravan.Moje stavove izvrçe ruglu i sve ‰to sam zastupao tumaăi kao ăistu laĎ.Za mene u takvom "ratu" nema mesta.

    -Izvinite,ali pla‰im se da vi Evropljani tako gledate na stvari.Ja vas zbog toga i ne krivim,tako ste,jednostavno,vaspitani,u     takvim uslovima ste rasli.Ali,sad ste u Americi,u slobodnoj ste zemlji,ponavljam vam.Zagarantovana vam je sloboda govora,pisanja.Svaki pojedinac ima pravo da kaĎe ili napi‰e ‰ta misli!-polako sam padao u vatru.

    -Voleo bih da ste u pravu,zaista!

    -Ja jesam u pravu!-njegova upornost polako je poăela da me izvodi iz takta.-âak i samog predsednika moĎete da nazovete svakakvim imenima i ni‰ta vam se neçe dogoditi.Sve dok po‰tujete zakon,niko vas neçe dirati.

    Iznenada je ustao,kao da Ďeli da se pome‰a sa drveçem.Po‰to sam i dalje sedeo,njegov stas me je zaprepastio.Zar je    moguçe da je visok kao to drvo iza njega?Mesec mu je bojio lice ăudnim bledilom.

    -Kad bih samo imao deliç va‰eg optimizma!-okrenuo se i po‰ao.Palerina je lepr‰ala za njim,kao krilo ogromne ptice.

    Pratio sam ga pogledom kao hipnotisan.Te‰ko sam ga razaznavao,kao da se polako stapao sa tminom.

    -Kako se zovete?-doviknuo sam.

    -Zar do sad niste shvatili?LUCIFER!